Посебно је било лепо видети мноштво деце из ОШ „Светозар Марковић“ која су од раних јутарњих сати пристизала са жељом да се сједине у Светој Тајни Причешћа са Христом. Верни народ је сачекао свог архијереја и са њим ушао у цркву, да како ће Преосвећени епископ Јован касније рећи, служи Свету Литургију, јер сви који су у Цркви служе Свету Литургију, свако на свој начин и у својој служби у коју их је Бог призвао.
Његовом Преосвештенству епископу Јовану саслуживали су: архијерејски намесник рачански протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић из Тополе, протојереј Велибор Јовановић из Раче, протојереј Миломир Васиљевић из Вишевца, протојереј Влада Бранисављевић из Раче, протонамесник Горан Живковић из Лапова, јереј Мирољуб Блажић из Саранова, протођакон Иван Гашић и ђакон Марко Арсенић из Лапова.
По прочитаном јеванђелском зачалу, Јеванђеља по Луки, Преосвећени владика Јован је изнео своју архипастирску реч:
“Помаже вам Бог, браћо и сестре. Данашње Јеванђеље, које смо сада овде чули, говори нам о два веома значајна догађаја, а можемо рећи и о два чуда. Прво је чудо, као што чусмо, како је Господ исцелио једну жену која је 12 година боловала од течења крви, и како каже Јеванђеље, све сирота што је имала, све је то дала лекарима не би ли нашла оздрављење. Нажалост, оздрављења није било. Други догађај говори нам о васкрсењу ћерке старешине синагоге Јаира. Ако мало погледамо дубље видећемо да је ова жена 12 година, рекох, боловала од течења крви, а 12 година имала је кћерка овог Јаира када је умрла, 12 година се Христос појавио први пут у синагоги да проповеда, да чита уствари Свето писмо, све то има једну симболику браћо и сестре, а та симболика јесте да један дан пред Богом је као хиљаду година и хиљаду година као један дан (Пс 90, 4), зато што је све у руци Господњој. Рекох, да је ова сирота, болесна жена све дала лекарима не би ли била здрава, а неко је то дивно приметио, каже да су лекари они који лече, јер је и то дар Божији који је њима Бог дао, лекари су ти који лече, а Господ Христос је тај који исцељује, који оздрављује браћо и сестре. Тако да, не само што оздрављује тело, него прво оздрављује душу, а потом као Бог и васкрсава мртве. Васкрсење ћерке је било прво васкрсење које је Господ учинио док је ходао по земљи. То је прво васкрсење, браћо и сестре. Друго чудо, које можемо рећи да је равно првом чуду, јесте, као што рекох, исцељење ове сироте жене. И, ако смо пратили читање Јеванђеља, онда смо моглли да видимо, браћо и сестре, како је ова жена имала огромну веру. Иако је изгубила сву наду и веру да ће јој било ко помоћи, али она је имала веру у Бога. И то тако јаку веру, тако силну веру, моћну веру, да је и сама рекла: „Само ако се дотакнем ресе хаљине његове ја ћу оздравити.“ Е то може, драги моји, само да каже човек јаке вере. Дакле, и она се дотакла и Господ је исцелио. Господ је оздравио. Међутим, браћо и сестре, велики је бол био ове жене од ове њене болести. Било је то страшно, 12 година страдања, 12 година у болу, у патњи, да не говорим и о оним другим потребама, јер је она патила због тога, али је, браћо и сестре, био њен већи један проблем, а тај већи проблем од те њене болести био је тај што је она сматрана нечистом, што је она сматрана прљавом и сви су се склањали од ње. Нико није хтео да приђе ка њој. Значи била је просто одстрањена од друштва. Зато је њен бол био гори јер је доживљавала понижавање. Понижавали су је и сви су се, кажем, склањали, сви су се гнушали од ње, ниједно друштво није је примало међу своје. Сад замислите, и ако је дошла негде, у неко друштво, они кажу: „Не, ти си нечиста, ти си прљава, ти не можеш да будеш са нама.“ Дакле, браћо и сестре, пазите, људи, који себе проглашавају чистим, ову жену проглашавају нечистом. Али људи себе проглашавају чистим, а никако да виде да ли су заиста чисти. Него су се само претварали, споља су се правили чисти. На њих су се односиле и оне речи Христове када каже: „ То су ти који перу, каже, чашу споља, а унутра је сва пуна нечистоте.“ И они усуђују се да некога проглашавају нечистим. Она када се дотакла хаљине Христове, она је оздравила. Али код ове жене је настао други, један проблем. Проблем јер је она била збуњена, како ће сада, сад је здрава, она зна да је здрава, чиста, опрана духом светим и речима Христовим, није просто знала да се снађе. Али браћо и сестре, она збуњена тако, а Господ који зна помисли наше, не само наша дела и наше речи, он зна и наше помисли браћо и сестре, па да би је управо пред свим тим народом показао да је чиста, да је оздравила, пита Господ: „Ко ме се то дотаче?“ (Лк 8, 45) Пазите, апостоли шта кажу, па Господе видиш народ се гура око тебе, а ти питаш: ко те се дотаче? Пазите, Бог пита ко ме се дотаче, а он зна све као што рекох. А он одговара: „Осетих силу која изађе из мене!“ (Лк 8,46). Та сила Божија која се спојила са вером ове жене, она је уствари оздравила. Због свог стида, ова жена је такође, браћо и сестре, хтела тајно да додирне Христову хаљину, но када ју је Господ питао она је казала:“Ја сам Господе“. И она се уплашила да неће и Господ њу прогласити прљавом и нечистом, као што је прогласио народ. То је за њу био свакако један од најтежих момената. Можда се она постидела и самога Господа, но Бог, браћо и сестре, који је лекар и душа и тела, шта је рекао: „Кћери, вера твоја спасла те је. Иди у миру и буди здрава од болести своје.“ (Лк 8,48) Е можете ли замислити, сва та сумња њена, брига, кад је чула ту реч Христа, како се могла она осећати? Она се осетила радосно, не само што је оздравила, него што је чула да је Христос назива својом кћерком. Ту је био врхунац њене радости. Ови је, ови је одгурали од себе, а њу Господ назива, браћо и сестре, својом ћерком. Како је то дивно што се она и осетила његовом ћерком, ал` како је дивно и кад би смо ми, браћо и сестре, имали такву веру и кад бисмо били истрајни у свом животу, кад бисмо били истрајни и у болестима и у патњама, како је чинила ова жена. Сигурно да је у њеном животу у тих 12 година долазиле ко зна какве мисли, као што долазе и нама данас, али она негде тамо у дубини свога бића, она не губи веру да ће бити оздрављена. „Вера те је спасла“, као што каже Господ наш Исус Христос. Дакле, браћо и сестре, ако хоћемо, мало потпуније, да тако кажем, да анализирамо данашње Јеванђеље, видећемо да нам оно говори о сили Божијој и вери човековој. Вера је та која нас чини живим, браћо и сестре. Вера је та којом ми усељавамо Бога у себе. Вера је та која нам не да, иако се оклизнемо што би се рекло, и ако паднемо, али вера је та која нам не да да пропаднемо. Јер, док имамо веру, ми ћемо моћи и да завапимо у било каквим стањима животним да се нађемо, и да кажемо: „Господе, помози ми!“ Господ ће да помогне, али само ако је тај зов из оне праве, чисте, јаке, јеванђелске вере. Дакле, браћо и сестре, када се сила Божија било чега дотакне, а посебно верујућег човека, који вером прихвата то што Господ, браћо и сестре, чини и каже ту се дешавају чуда. А чуда су тамо где је вера. Где нема вере ту човек не може ни да осети чудо. Баш чудо што то надмашује нашу, ако хоћете и интелигенцију, и наше неко знање, и нашу неку моћ. Тамо где нема вере нема ничуда, јер како ћемо да верујемо у чудо када немамо вере да Бог чини чуда. Како? Не можемо, браћо и сестре. Тамо где је вера, тамо је Бог. Тамо где је вера тамо је, браћо и сестре, и љубав, али тамо је и нада. То су те три врлине најзначајније за нас. Вера, нада и љубав. Вера нам дозива наду да не паднемо у очајање, па било шта да нас у животу снађе, па чак и смрт свог рођеног детета. Имаш наду – лакше ћеш да поднесеш. А онда ако имаш веру и наду онда имаш и љубав. А, љубав, шта је? Љубав је жртва. Љубав је жртва, оно где се ја жртвујем за онога кога волим и ко мене воли, али не мислим само на љубав ову спољашњу љубав, да тако кажем, него на ону унутрашњу љубав која је спремна да и живот да за онога кога воли. То је Господ рекао у Јеванђељу: „Нема веће љубави него ко да и живот свој положи за другог.“ (Јн 15,13) Ето, Господ наш Исус Христос, Он је положио свој живот за нас. Он је наше грехе приковао на крст. Он је нас ослободио од смрти, Васкрсењем Својим и показао да је и то наш пут, браћо и сестре. Човеков је пут уствари преко Голготе и иде у васкрсење. Не можемо лако доћи до васкрсења, а да прескочимо Голготу. А живот је Гол гота. Поготово Голгота, она мучна Голгота, када човек сам себе мучи, а човек сам себе мучи највише када мисли о себи високо, када мисли да је он мерило свега што бива и што се збива и што јесте. Уствари такав је човек у муци, ал он то још не види, него још више се усавршава у тој својој гордости, у тој својој сујети, браћо и сестре. Дакле, браћо и сестре, где је Бог ту је све оно што је Божије, и вера и нада и љубав и милосрђе и дуготрпљење и милостиња и шта год хоћете, све. Када Бог пребива у нама онда у нама пребива све оно што је божанско. Онда кад Бог пребива у нама онда ћемо и ми да волимо Бога подједнако као кад волимо човека, ми смо увек спремни да некога волимо, а некога не волимо. Још себе проглашавамо да смо ми тај „експерт“, опростите на овој речи, да ми проглашавамо ко је добар, ко није добар, ко је поштен, ко није поштен, да проглашавамо ко је грешан, ко није грешан. Еј, човече! Није то моја и твоја мера. Моја и твоја мера треба да буде Бог. Кад је моја и твоја мера Бог онда је наш живот у Богу и са Богом. Међутим, браћо и сестре, питање свих нас јесте уствари ко је у нама? Бог или онај нечастиви? Нико од нас неће да призна и да каже да је у мени нечастиви, али ма га пипнете тамо, поготово у сујету његову, па ћеш видети ко је, јер Бог је љубав. Он се не узбуђује на такв начин као што се сујетан човек узбуђује кад му сујету повредиш. Тај човек, сујетни човек, е он је тада спреман не да лије сузе, него реке суза да пролива не због тога што се присетио да није добар, да је грешан, а сви смо грешни, јел тако, него зато што му је повређена сујета. Ја сам себе ставио на тај пијадестал, и сад ме неко спушта на неко друго место. Е та сујета ће нам главе доћи. Та сујета нас доводи, браћо и сестре, да се делимо између себе. Сујета нам говори: „ Овога воли, овога не воли.“ А љубав Божија све воли и то подједнако воли, и грешника и праведника, на крају Господ је и дошао на овај свет због грешника, а не због праведника. Он је дошао да спасе оне који желе спасење. Тако и ми, ако желимо да се исправљамо, да се поправљамо, а имамо смирења и имамо вере, ми ћемо то почети. Ми нећемо то поправљање одлагати за сутра, јер, браћо и сестре, ми смо власници времена овог тренутка у коме јесмо, после, не знам, два, пет минута, ми више нисмо тога власници. Зато апостол Павле каже: „ Сад је дан спасења“ (2Кор 6,2), јер сутра можда не дочекамо. Ако нисмо урадили ништа у том дану да се поправимо, да се спасемо, ми смо онда изгубили дан. Не само што смо изгубили дан, него смо изгубили године браћо и сестре. У човеку, је или Бог или нечастиви. У човеку мора постојати или добро или зло. У човеку мора постојати љубав или мржња. Све је то у човеку браћо и сестре, али до човека и његове вере стоји да ли ће победити добро или зло? Да ли ће победити љубав или ће победити мржња? Човек кад је у мржњи њему све смета, њему сваки човек смета, поготово му смета онај праведан човек, поштен човек. Мржња је такво зло да, браћо и сестре, измени разум човеков. Онда човек и кад зло чини он мисли да чини добро. То је онај човек који се не поправља, него и даље опстаје у ономе како је он схватио: ја сам се поправио, и даље се сурвава. То је оно што Јеванђеље каже кад нам се измени разум, каже: „Доћи ће време када ће вас убијати и мислити да Богу службу чине.“ (Јн 16,2) Дакле, браћо и сестре, онај који верује у Бога, он не може не само да учини зло другоме, него неће ни да помисли зло другоме, јер верује у Бога, јер верује оно што је Господ рекао: „Каквом мером мерите таквом ће вам се мерити.“ (Мт 7,2) А ми имам једну меру кад сам у питању ми, а другу меру имамо кад је у питању други. То је људско браћо и сестре. Дакле, не можемо научити, све нам то говори како треба да живимо, говори нам Јеванђеље, браћо и сестре. Зато, ако човек не види Јеванђеље као огледало у коме се огледа да би видео своје лице, он не може ништа онда видети, браћо и сестре. На том његовом огледалу је пала таква велика прашина да се можда само контуре његовог лика назиру, није очистио огледало своје од прашине. Тако и ми кад не чистимо себе, а свакоме од нас треба чишћење, браћо и сестре. Зато нам је Јеванђеље веома потребно, јер преко Јеванђеља спознајемо Бога, браћо и сестре. То не можемо научити ни из једне књиге, иако је итекако потребно да изучавамо и науке и књиге, осим из Јеванђеља, јер оно није обична књига, то је браћо и сестре књига над књигама у којој се налази најузвишенија наука. У целом свету и свим временима нема књиге која може помоћи човеку да буде човек Божији као што је то управо Јеванђеље. Ни у једној књизи нећемо наћи оно што постоји у Јеванђељу, а ту је сажет смисао живота нашега, не само овде на земљи него и на небу. Смисао је сажет, браћо и сестре, онако како каже Господ у Јеванђељу: „Све дакле што хоћете да чине вама људи, чините и ви њима.“ (Лк 6,31) Е, али ја хоћу да мени људи чине добро, а ја не морам другима да чиним добро, јер ја сам добар, ја сам праведан, ја знам пут. Знаш, али свој пут. Тај те пут не води у Царство Небеско. Једнини пут који води у Царство Небеско је Христов пут и зато је Христос једнини могао да каже: „Ја сам пут, истина и живот.“ (Јн 14,16) Дакле, браћо и сестре, ни у једној, кажем, другој књизи не постоји оваква мудрост: што не желиш себи немој чинити другоме или што желиш другом то чини другом. Немој да будеш шкрт кад треба нешто другоме да помогнеш, да радиш, али зато си широкогрудно отворен кад други теби треба да дају и да ти помажу. Е то није хришћански! На крају крајева, није ни људско, браћо и сестре, то је некултура, ако могу тако да кажем. Због тога је свака реч, браћо и сестре, у Јеванђељу сила Божија, а да бисмо схватили ту силу Божију преко потребна нам је вера. Зато апостол Павле каже: „ Веом ходи, а не знањем.“ Пазите, вером ходимо, а не знањем. (2Кор 5,7) Знање без вере, уствари, није ништа. Вера са знањем је моћ која може испуни човека. Погледајте многе људе који су стекли многа знања. Не мислим ја сада да негирам знање, треба знање, треба нам наука, али то знање које ме одваја од Бога, које ме одваја од другога па да ја сада блудим: ја сам паметан, ја сам образован, па да тако подцењујем другога, која је корист од такве науке? Она те удаљава браћо и сестре, а не зближава ни са Богом ни са другима. Зато нам је потребно да схватимо да када човек поверује у силу и моћ божију онда ту долази до ових чуда о којима сам говорио. Као што рекох ово друго чудо, Господ је васкрсао Јаирову ћерку. Он је дошао да тражи помоћ за своје дете. Родитељ. У међувремену шта бива? Док је он био са Христом, долазе од куће и кажу: немој трудити учитеља. Он је дошао да позове Христа да дође у његов дом да му исцели своје дете. Немој, каже, трудити учитеља, дете је твоје умрло (Лк 8,49). Видевши тугу родитељску, а нико не може нас тако да осети као што може Бог, браћо и сестре, иако нам отац и мајка и наши пријатељи, браћа, осете један другог, ал` нико не може тако осетити и бол и радост у човеку као Бог. И кад је Бог видео то његово стање туге, шта му је рекао? „Не бој се, само веру“, пазите, „Не бој се, само веру.“ (Лк 8, 50) Е кад бисмо ми ове речи Христове, драги моји, чешће то понављали и говорили Богу не бој се, онда би били другачији. И шта је било? Ушао је у кућу, они сви около кукају наравно, људско је плакати. Људско је плакати, али хришћански није очајавати драги моји. Он (Хрисотс) каже: она није умрла него спава. (Лк 8,52) Почели су и Христу да се подсмевају, као што и ми данас сваки на свој начин се мало подсмевамо Христу, браћо и сестре, својим нехришћанским животом. Шта се догодило? Догодило се чудо, браћо и сестре. Господ који је господар и живота нашега и смрти, он васкрсава, и то не привидно како су му стално приговарали. Кад је васкрсао, кад је подигао ту ћеркицу малу, шта је рекао: „Подајте јој да једе.“ (Лк 8,55) Другим речима, ето уверите се да је она васкрсла и телом и душом и дајте јој да једе. Заиста, браћо и сестре, само вера Јеванђеља доводи човека до Хруста и уводи га управо у Царство Небеско. Човек са вером је прави човек Божији. Човек који има веру и када га, као што рекох, снађу не знам какве невоље па и смрт свога детета, он неће да очајава, он зна да ће његова вера бити награђена. Онако како каже апостол Павле: „Ко прилази Богу он треба да верује да Бог постоји и да Бог награђује оне који верују.“ (Јев 11,6) Али не сваку веру браћо и сестре. Не сваку веру. Понављам, где се Господ појави тамо је радост. Ево ми данас овде служимо Божанствену Литургију сви заједно. Не служим само ја као владика, сви зајендно служимо, јер смо заједница Бога и људи, јер смо заједница Цркве Христове, као Тела Његовога, и зато браћо и сестре, ми смо уствари у данашњој Литургији у радости. Зашто? Зато што служимо то највеће дело Бога и људи, јер на Литургији се дешава нешто надприродно, а то је да онај природни хлеб и вино који ми овде приносимо Благодат Духа Светога претвара у надприродно. У Тело и Крв Христову којом се ми Причешћујемо. Зато је свака Литургија Богојављење. Зато бити на Литургији значи бити са Богом, у радости. И оно што често говорим, верујем да сте запамтили, свака Литургија спуста Небо на земљу, а земљу уздиже на Небо. Дакле, браћо и сестре, нека би нам и данашња Јеванђелска поука помогла да схавтимо да нам је вера најпотребнија у животу. И то не било каква вера, као што рекох, већ вера која претвара у дела, не маловерје, не сујете, не гатања, не врачања, него она јеванђелска вера за коју Христос каже: „Ако имамо вере као зрно горучишино и горе ћемо моћи да премештамо„ (Мт 17, 20). Дакле, браћо и сестре, не можемо веровати, а другоме човеку, понављам, желети несрећу. Не смемо ни да му пожелимо несрећу. Браћо и сестре, па ми не можемо бити срећни и неможемо очекивати срећу док прво другога некога не усрећимо. Не можемо ни да добијемо ништа ако ништа не дајемо. Често говорим затворена рука- шака, несмао што не даје ником ништа, не може ни да прими. Шта ће да стане у затворену шаку? Шта ће да стане у затворенога човека који је сам себе испунио собом. Онај који је испунио себе собом у том човеку нема места ни за Бога, а да не говоримо што нема места за другог. Дакле, браћо и сестре, сви ми желимо да будемо срећни, али треба другога да усрећимо. Не можемо своју кућу спасења градити на разваљивању куће другога. То морамо знати. На несрећи се срећа не гради. На несрећи се само несрећа надзидава. Зато нека нам Господ помогне браћо и сестре, да градимо кућу спасења, да градимо срећу, да градимо браћо и сестре уз љубав и жртву, за то да се боримо да добро чинимо, онако како каже апостол Павле: „Добро чините да вам се не досади.“ (Гал 6,9) Добра никад много, али један дан зла не само да је много, него је превише, што бисмо рекли. Зато браћо и сестре градимо да кажем ту своју кућу спасења па ћемо тако дати пример. Спасавајмо се ми, па ћемо кроз своје спасење и друге подстакнути да се и они спасавају. Зато примери су важнији од не знам колико хиљада речи. Зато и Господ каже да не смемо никога другога да саблазнимо, јер каже: „Ко саблазни другога боље да му се“, каже, „ окачи камен о врат и да се баци у море“ (Мт 18,6). Ми да не би саблазнили другога, треба да оживимо достојанство у човеку. Зато је бити човек достојанство и то велико достојанство. Лако је бити нечовек, али није тешко ни бити човек. Ако човек има вере, ако верује у силу божију, у моћ Божију, па кад Богу није немогуће, браћо и сестре, да мртве васкрсава, зашто је немогуће да нам помогне да будемо бољи.
Бог вас благословио!”
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
Марко Арсенић, ђакон
