Празнични дан, 26. новембар, започео је Светом архијерејском Литургијом којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ хвостански Господин Алексеј.

Саслуживали су: Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, ректор Богословије протојереј-ставрофор проф. др Зоран Крстић, јереј Јован Радић професор призренске богословије, јереј Станко Лакетић професор карловачке богословије, протојереј-ставрофор Рајко Стефановић, протојереј-ставрофор Милић Марковић, протојереј Дејан Марковић, протојереј Драган Милутиновић, протојереј Александар Борота, протојереј Срђан Тешић, протонамесник Александар Сенић, јереј Ђорђе Лазаревић, јереј Владан Костадиновић, протођакон Дамјан Божић и ђакон Александар Ђорђевић.

Према већ устаљеној пракси, на Литургији су и ове године у чин чтеца рукопроизведени ученици завршног разреда богословије који су клирици шумадијске епархије.

Након прочитаног Јеванђеља окупљенима се обратио Његово Преосвештенство Епископ хвостански Господин Алексеј рекавши:

“Драга браћо и сестре, оци, ђаци, будући свештеници на њиви Господњој, посебна ми је радост и част што сам данас по благослову Свјатјејшег Патријарха Порфирија налазим овде, а на позив Владике Јована, ректора Зорана и свих вас. И заиста је велика радост коју осећам у срцу. Ја вих мало да благовестим, такав је благослов, а благослов треба испоштовати. Ево Свети Јован Златоусти нас је данас сабрао око Свете Чаше. Чули смо два одељка из Светог Јеванђеља и свако од њих удара право у срце и треба да се косне нашега срца. Прво, Васкршње Јеванђеље говори о Милостивом Самарјанину, односно о законику, кушачу. Као што видите законик је знао све законе, знао је чак и које су две заповести најбоље, највеће. Једна је да љуби Господа свим срцем својим, свим умом и свом мишљу својом, а друга да љуби ближњега свога као самога себе. Он је то одлично знао, али на томе се и завршило. Када му је Христос рекао да љуби ближњега свога он се само питао: Ко је тај ближњи? То питање мислим да није било питање само онога времена, него је то питање савремено. Једнако се сви питамо ко је наш ближњи и како да волимо ближњега свога, када нас по неко и вређа. Зато је Христос испричао причу о Милостивом Самарјанину. Ту срећемо три типа људи: свештеника, Левита и Милостивог Самарјанина. Три типа људи који ходе земљом. Свештеник служитељ Бога Вишњега, Левит служитељ у храму, и један и други су добро знали шта треба чинити када су наишли на рањенога Самарјанина, кога су разбојници ранили, унаказили, скоро убили. Но, свештеник је само погледао и прошао, Левит се нагнуо погледао и прошао, а само је презрени Самарјанин пришао, ране му омио вином и уљем, ставио га на живинче и однео у гостионицу. Дао за њега два динара и замолио гостиооничара да му помогне до краја да оздрави. Ето то је прича о Милостивом Самарјанину. Дакле он је показао љубав према ближњем и на Христово питање: Ко је од ове тројице ближњи? Законик је признао да је овај трећи. Дакле, нас Господ призива да га љубимо. Ако Господа не љубимо, не можемо да глумимо да волимо ни ближњега свога. А опет ако не волимо ближњега свога како можемо да волимо Господа. Господ је у лицу ближњега у лицу брата свога, јер ако се не научимо да волимо ближњега свога и да се радујемо гледајући лице брата свога, у коме је лик Христов, како можемо да се надамо сусрету са Господом. Ту нешто фали, морам да вам признам и ја имам тај проблем и често се питам: Да ли ја волим Господа? И колико га волим? Јер чим све друго увлачи и развлачи од љубави Господње, нешто ту није у реду. Зато треба озбиљно да се питамо: Да ли волимо ближњега свога и да ли волимо Господа? Ту виси сав закон и пророци, ако то не чинимо бојим се да је све друго залудно. Ево Свети Јован Златоусти, тај дивни Антиохијац и Епископ цариградски, прозван Златоусти не без разлога, кога ово училиште слави, био је управо човек који је испоштовао Јеванђеље о Милостивом Самарјанину. Он се потрудио да буде Милостиви Самарјанин. Знамо из његовог живота да је много мислио на сиротињу, имао је две дивне помоћнице, ђаконисе Олимпијаду и Евпраксију, чак им је писао и писма, које су се бринуле о сиротињи. Стекао је слободу у Христу, слободу да стане пред цара и пред царицу. Није се уплашио гнева царевог и гнева царичиног, знамо да је завршио у прогонству, али знамо да је љубио ближњега свога као самога себе и љубио је Господа. Једино се тако стиче слобода изражавања, слобода у Христу, он је имао дар расуђивања за који су се молили Свети Оци, као највећи дар, дар расуђивања. Знао је да расуди у сваком тренутку шта му ваља чинити. И он је тако чинио и до краја је остао покретно Јеванђеље, јер је био ризница Духа Светога. Ово се обраћам посебно ђацима, јер имају на кога да се угледају, на свог заштитника, Светог Јована. И сви ми да се угледамо, јер је он човек од крви и меса, имао је и он своје погрешке, али је знао да се избори, и да све ране које грех нанесе да зацели благодаћу Духа Светога. Ето нека би молитвама Светог Јована Златоустог и нама ране које свакога дана нама чини грех, да их Господ исцели. Нека је срећан имендан нашем драгом Владици и драгом оцу Јовану професору, да им буде Свети Јован заштитник у све дане живота њиховог.

Нека сте благословени!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа хвостанског г. Алексеја

Након Свете Литургије уследила је трпеза љубави. Овом приликом, присутнима се обратио ректор богословије Зоран Крстић. Ректор се између осталог захвалио свима на љубави према професорима и ученицима ове богословије и пожелео да се и сваке наредне године окупљамо у не мањем броју и прослављамо овог великог угодника Божијег. Ректор је у име богословије уручио поклон дугогодишњем професору Негославу Јованчевићу који је испраћен у заслужену пензију.

Ђорђе Милутиновић, чтец