Преосвећеном Владици саслуживали су преподобни настојатељ Светопајсијевског манастира у Шуљковцу, протосинђел Пајсије, архијерејски намесник белички, високопречасни протојереј Александар Гајић, пречасни протонамесник Миломир Тодоровић, јереј Срђан Дангузовић, протођакон Иван Гашић и ђакон Далибор Нићифоровић, уз помоћ чтечева господе Бојана Тодоровића, Николе Ралевића и Јована Ивановића.

Својим учешћем у Светој Литургији увеличао је сабрање Цркве Свете Петке и господин Ратко Стевановић, градоначелник Града Јагодине.

Преосвећени Владика је надахнуто беседио:

„У Име Оца и Сина и Светога Духа! Помаже вам Бог, браћо и сестре! – Бог помогао, Свети Владико! Нека је благословен данашњи дан и благословено наше сабрање овде у овоме светоме храму, у коме смо се сабрали да служимо Свету Литургију. А Литургију служимо у спомен Господа нашега Исуса Христа. Света Литургија сажима у себи и прошло и садашње време и све претвара у вечност. И кад кажемо да служемо Литургију у спомен Господа нашега Исуса Христа онда се кроз молитву и онај који зна шта је Литургија, он се уствари сећа свега онога што је Бог за нас учинио и што је за наше спасење. И кроз Литургију се сећамо свих дарова Божијих, и зато Литургија и јесте благодарење. Прави човек који осећа да све што има да му је Бог дао, он онда и благодари Богу. А онај који мисли: „Па није ми Бог ништа дао; ја сам сам зарадио, ја само ово, ја сам оно...“ Неблагодаран човек уствари је некултуран човек. Зато кад знамо да нам је све дао Бог, па зашто онда да му не заблагодаримо? Зашто онда да се правимо као да Бог не постоји,„али постојим ја“. И ту је проблем наш људски. У том нашем „ја“. У том „ја“ када мислим само о себи и на себе, можда и нешто што је мало уже у породици, онда такав човек уствари све граби за себе и таквом човеку никад ништа није довољно. Њему се све чини - е још мора да зграби за себе. Наш народ то лепо каже: „Ко није благодаран на кораку, не уме да благодари ни на повратку.“ И зато јесте Литургија наше благодарење, зато је Литургија светиња. Зато на Литургији чујемо при крају оне речи: „Светиње светима“. Шта то значи, браћо и сестре? – Не значи да смо ми сви свети који примамо Свето причешће, али смо намењени да будемо свети. Сваки хришћанин рођен и крштен је потенцијални светитељ. Али светитељ се не постаје безбрижно. Светитељ се постаје са трудом, са вером, са постом, са молитвом, са хришћанским врлинама и животом по Богу и по Еванђељу. Зато ми данас сабрани у овоме храму служимо Свету Литургију у спомен Господа нашега Исуса Христа и у спомен Његовог великог угодника – Светог Алимпија Столпника, кога данас наша Црква прославља. Ако сте погледали мало житије, оно бар најкраће, Светм Алимпију, па ћете видети како је овај човек од свога детињства тежио ка Богу, тежио самоћи да би кроз самоћу био стално у народу. Како то? Па зато што се повлачио у самоћу да га свет не омета, а да се он моли за цео свет. То је хришћанско, браћо и сестре, да се молимо за цео свет. Не смемо само да се молимо за себе, јер онда, ако молимо се само за себе, онда смо себични, онда само мислимо: „Е само мене, Господе, треба да спасеш; друге немој да спасаваш“. И овог пута ћу поменути Светог владику Николаја, он је имао једну дивну кратку молитву, у којој је говорио: „Господе, ако хоћеш само мене да спасеш, а да погубиш овај мој народ, немој, Господе, ни мене спасавати; баци и мене у пакао са њима јер да сам ја био бољи и они би били бољи“. Ето видите шта значи самокритичност и шта значи кад човек себе сматра недостојним, али не недостојним оно лицемерно, фарисејски. Него заиста да кажем: „Грешан сам човек; да признам грех!“ Врлина је у тражењу опроштаја и овај Свети Аимпије желећи да буде у самоћи он је саградио један стуб, зато се и зове Алимпије Столпник, на коме је провео 45 година! Замислите, браћо и сестре – бити на једном стубу 45 година. Трпети и жегу, трпети хладноћу, трпети глад, трпети све! Али он није био сам, Бог је био са њиме. И ето шта значи искрено се молити и шта значи кад ми започнемо сваки дан молитвом и благодарношћу. Јер ми обично устанемо па кажемо: „Па уст'о сам зато што треба да устанем“. Ама, човече, није живот твој у твојој власти, ни у мојој. Колко је њих ноћас замрло усред сна. Е зато човек стално треба да благодари Богу, а нема веће благодарности него доћи на Литургију, учествовати на Литургији, причешћивати се на Литургији; и због тога се Литургија и служи – због Причешћа, а причешћујемо се ради опроштаја грехова и ради Царства небеског. Зато је Литургија - опет рекох – Светиња над светињама јер служећи Свету Литургију ми уствари вршимо најсветије и највеће дело које се може вршити на земљи. Ми данас овде служимо сви Литургију, али Литургији мора један да предстоји, мора свугде да буде први. Али тај први не служи Литургију сам, конкретно ја као владика, него сви заједно служимо. То је оно да осетимо благодатно дејство Литругије. И да служимо и да благодаримо, јер ми Литургијом још овде и сада, како нас уче Свети Оци и Црква, предокушавамо Царство небеско. Зато хтео бих и вас и себе да стално подсетим шта то значи закорачити у Свету Литругију – значи закорачити у Царство небеско. Ако смо већ закорачили у Царство небеско, зашто се онда окрећемо лево-десно? Зашто гледамо у назад? Уместо да гледамо у напред, а Царство је небеско напред. Зашто онда се не саберемо да и душом и телом учествујемо на Литургији, а не само да будемо на Литургији телесно, телом, а ум, мисли – одоше тамо негде и празни уђемо, онда још празнији изађемо. Учествујемо у Светој Литургији кроз Свето причешће и ми уствари већ стојимо на небу, јер Литругија спуста небо на земљу. Овде је данас невидљиво Бог са нама, и не само Бог. Него сви свети – апостоли, мученици, анђели, пророци, сви су они ту. Неко ће опет рећи: „Па ја их нисам осетио; ја их нисам видео.“ Човече, дај мало духовности, дај мало да радимо на отварању тих духовних очију, дај мало да отворимо срце да се у њега усели Бог, па ћемо онда видети и осетити присуство Бога. А неко ће казати: „Ако бих видео Бога, ја ћу да верујем.“ Човече, немој тако да се молиш, немој то да тражиш. Још је у Старом завету речено: „Не може човек видети Лице Божије и остати жив.“ Нама је Бог открио онолико колико је нама потребно за спасење, али зато треба да сазнам то што нам је откривено и да живимо тиме што нам је откривено. Да не идемо даље како каже Апостол Павле: „Завесу немој да скидаш сада; доћи ће време кад ћеш њу скинути па ћемо онда присније осетити суштину Божију.“ Кад служимо Свету Литургију, понављам, па ми свршавамо највећу Тајну и баш зато што је Литругија која се нама даје светиња, то јесте, даје нам се сам Господ наш Исус Христос, треба да се потрудимо да што више очистимо себе. Јер је сваки од нас духовно прљав човек. Многи то кажу: „Ја нисам.“ – А како ниси? Чим си огрешио се, чим имаш грех, ти си већ упрљао себе, јер грех је прљавштина, а човека нема без греха. Не треба ту сада да очајавамо ако смо погрешили, него напротив, ако сам свестан греха и слабости своје, онда ћу што више да појачам веру у Бога, да појачам своју жртву ка Богу, да жртвујем себе Богу и да жртвујем себе за другога. Треба да се очистимо онако како каже Апостол Павле: „Очистимо себе од сваке нечистоће тела и духа и да творимо светињу у страху Божијем.“ То не значи, браћо и сестре, да је Бог страх. Не. Бар ми који смо крштени, који се причешћујемо, знамо да Бог није страх него је Бог љубав. И баш зато треба да имам страх од величине те светиње која ме и оваквог грешног и неваљалог прихвата, али зато треба да се освестимо јер грех побуђује свест код човека. Треба да се очистимо и телом и духом и да тако у страху, са осећањем да се не огрешимо или бар свесно, иако имамо оне молитве где се ми молимо да нам Бог опрости грене и оне свесне и несвесне, чинимо и свесне грехове. Неко то неће да призна али несвесних имамо ко зна колко, браћо и сестре. Чули смо данашње Еванђеље, да Господ, када је послао своје ученикда да проповедају Еванђеље, Он им је рекао: „Ево дајем вам власт да стајете на змије и скорпије, и на сву силу вражију, и ништа вам неће наудити.“ Пазите, то Бог није дао само апостолима. Бог то даје сваком верујућем човеку, човеку који живи по јеванђељу, човеку који живи по заповестима, човека који верује у Бога и живи по вери. Он обаћава, иако ми стајемо на змије и на шкорпије, да ће нас Он спасити али само ако ми хоћемо да будемо спасени. А нас вера подстиче да се спасавамо. Где нема вере, нема ни спасења. Вера је сила, вера је моћ. Зато је Господ рекао да ко има вере као зрно горушичино он може и горе да премешта. Али зато треба да имамо јеванђелску веру, светоотачку веру. Не маловерје, не сујеверје, не неко гатање или врачање, него вера која Бога усељава у нас. Немаш вере, или ти је вера, мало ћу да верујем мало да не верујем, онда ниси уселио Бога у себе. А кад не уселимо Бога у себе онда уселимо све оно што није Божије. А оно што није Божије није само оно што је против Бога, него против и нас. Онда усељавамо оно Нечастивога који нам говори да се не трудимо, да нам спасење није потребно. Онда ђаво каже, ја сам спасење. Е то је највећа обмана. Највећа обмана кад човек тако размишља. Имамо још сегмент из данашњег јеванђеља кад каже кад су се апостоли вратили са проповеди Христа и рекли: ,,Господе у име Твоје демони нам се покоравају.“ Нису демони рекли да се покоравају у има њихово. И они нису овде проповедали себе, него Христа. У име Твоје, а ми именом Божијим треба да живимо. Именом Божијим можемо чуда да чинимо. Ето видите, да можемо и демоне да изгонимо. Христос хоће да им каже да то јесте велико дело које сте ви пренели мојом проповеђу народу, али немојте се томе радовати. Него каже да се радују што су њихова имена записана у књизи живота. Е то је најважније! Најбитније је да наше име буде записано у Божију књигу живота. Али, сваки од нас долази на овај свет и добија књигу, и ту књигу невидљива рука записасује онда добра дела. То анђели записују, наша добра дела. И онај Нечастиви, и он записује наша недела и зависи од нашег живота, да ли живимо литургијски, да ли се трудимо да живимо литургијски. Да ли опет живимо јеванђелски, црквено, да ли живимо поштено. Од тога нам зависи да ли нам стоји име записано у књизи живота, или својим немаром смо избрисали име из књиге живота. А ако смо га избрисали немарношћу, својим нетрудом, својом гордошћу, сујетом... Онда нас Господ неће препознати. Нема већег проклетства за човека него кад изађе пред лице Божије, да му Господ каже, ја те не познајем Јоване. Човече, Он крв своју пролио за мене и да ми каже да ме не познаје. Он, Отац, пун љубави да каже да не познаје своје дете, своје створење. Е то је највећа казна за човека. И о овим речима треба да размишљамо када говоримо о књизи човека. Али је благо човеку који чује оне речи Христове: ,,Добри и верни слуго, у малом си ми био веран, над многима ћу те поставити, уђи у радост господа свога.“ То је оно у шта нас уводи Литургија. Уводи нас у радост, у Царство Небеско, у радост која никад не престаје. И зато имамо живе људе, а духовно мртве. И то је најстрашније. А ко су живи пред Богом? Сваки онај који верује у Бога он је жив јер живи Христос у њему. Такав човек, са вером, је користан овде на земљи за разлику од оног мртвог човека. А ко је мртав човек? Онај који не испуњава заповести Божије, онај који немарно живи, онај који само гради за овоземаљско. Треба нама овоземљаско, не можемо ми да живимо од ваздуха што би се рекло. Треба нам и кућа, хлеб и храна, али треба мало да размислимо, да ми нисмо само тело. Ми смо и тело и душа. Знамо чиме тело хранимо, а знамо да душа се не храни тиме чиме се храни тело. Она се храни овом божанском храном, Светом Литургијом, Светим Причешћем. Тиме се храни наша душа. Зато ми кроз Литургију осећамо присуство Господа на најнепосреднији начин. И заиста да би човек осетио ту радост у Литургији, он треба да буде дисциплинован. У том смислу, да влада собом, да му мисли не иду лево десно, него да се сконцентришемо док вршимо Свету Литургију, да имамо тај осећај да Бог који зна наша срца Он зна шта је у нашим срцима. А Он и зна шта нама највише треба. За све нам то требају благодатни дарови Духа Светога. Баш онако како каже Свети апостол Павле у данашњем прочитаном апостолу који наводи који су то дарови Духа Светога и каже да је то љубав, радост, мир, дуготрпљење, милосрђе, вера, кротост, нада. И додаје Свети апостол Павле да ко све поседује ове хришћанске врлине, благодатне дарове Духа Светога, нема закона који може да га осуди. Како, јер он живи само у љубави. Он сав живи у благодати дарова Духа Светога. И нема закона који би могао осудити човека који управо поседује благодатне дарове Духа Светога. Свети апостол Павла кад набраје оне благодатне дарове Духа Светога, он на првом месту ставља љубав. Зашто ставља љубав? Па зато што љубав не суди. А ми ћемо опет казати, немој то да радиш осудиће те Бог. Љубав не суди! Ако си сав љубав и ако свом љубављу волиш другога, како ћеш да га осудиш ако га волиш? А Бог нас воли, то је оно што треба да знамо. Бог нас све подједнако воли, и грешне и праведне. У љубави је у ствари и суд. Како то сад? Љубав је и суд али не суд који Бог суди човеку, већ суд који сам човек суди самоме себи. А Бог само дели правду. Јер ако би само била љубав, а не би било правде, онда заиста нема разлике између доброг и лошег човека. Али љубав прати правда Божија. Зато да се замолимо Богу, да нам Бог дометне вере и да схватимо да смо сваки од нас, без обзира, свештеник, лаик или верник, да смо сви задобили дарове Духа Светога и да смо сваки од нас дужни да живимо хришћанским животом и да тај живот преносимо на другога. Зато је благодатни дар што смо у Цркви јер само кроз Цркву дају благодатни дарови. И само Дух Свети који живи у Цркви нам раздељује благодатне дарове и свакоме је Бог дао онолико колико можемо да носимо и оно колико можемо да оправдамо оно што смо задобили. Али човек никад није задовољан, него само граби. Све ми се чини, сад сам дошао на Литургију, а код куће су ми остали недовршени послови. Онда боље да не долазиш ако тако мислиш. Да ти тело буде на Литургији а да ти дух тамо негде. Схватимо да без Бога не можемо ништа. Али зато што нам све Бог дарује, зато треба да будемо благодарни. Имате једно место где апостол Павле каже: ,,Шта се правиш да ниси примио, а све си примио.“ Кад си примио Бога, и Бога носиш у себи, онда све имаш, све благодатне дарове. Иако имаш Бога у себи и Бога носиш у срцу своме, онда носиш целу васељену. Онда си ти одговоран, не само за себе, него за све. Нека Господ помогне и овај период Божићног поста да преиспитамо себе. Пост нам појачава веру. Посто нам појачава молитву. То је оно што треба да упражњавамо, пост и молитва. Једнога без другога не иде. Није пост само неко уздржање од неке мрсне хране, него је пост уздржање и од мрсне хране и од свих недела. То је пост. Да кажем себи , у овом посту хоћу више да се молим, хоћу у овом периоду поста да идем чешће на Литургију, да се исповедам, да се причешћујем, да тако осетимо мир Божији у нама, који треба да дожимо у овом празнику рођења Господа Исуса Христа. А то је управо празник мира.А нама мира треба. Стално ће нам неко сметати, а кад имамо мир Божији у себи онда ћемо имати мир са свима.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након причешћа верних уследила је трпеза љубави припремљена од стране братства Цркве Свете Петке, на челу са високопречасним протојерејем Срђаном Кандићем, старешином Цркве. Преосвећени Владика је овом приликом одржао консултације са госпођом Милицом Савић, архитектицом из Крагујевца. Она је израдила пројекат за изградњу парохијског дома са салом за народ у порти Цркве Свете Петке, чији је Црквени одбор недавно решио проблем око власништав земљишта на којој се црквена порта налази.

Део земљишта који је био државни, пребачен је на Цркву у Шумадији и Поморављу, а део градског земљишта је откупљен уз помоћ локалне самоуправе само Града Јагодине. Преосвећени Архијереј је благословио овај пројекат и очекује се скори почетак радова на терену. Владика је узео у разматрање и недавно прибављени сертификат за честицу моштију Светог Петра Коришког која се одавно налази у реликвијару Цркве Свете Петке. Отац Срђан Кандић је објаснио Преосвећеном Владици да су оне добијене много пре његовог доласка у Цркву Свете Петке и да се нада да више неће бити проблем да се ова светиња износи на поклоњење и целивање верном народу Јаогдине и шире.