Чтецирали су: Петар Василијевић и Никола Марковић и Лазар Антонијевић, док је за певницом био дечији хор „Свети Сава“ којег већ дуги низ година успешно води отац Иван Антонијевић.

По прочитаном Јеванђељу а по благослову Његовог Преосвештенства беседио је ректор богословије протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, који је истакао да:

„Свакога дана доносимо различите одлуке и да се од тога састоји наш живот. Даље нас дочекују одлуке које су озбиљније и које нас бацају у бригу како ћемо и шта ћемо и тако по читавој лествици како ћемо и шта ћемо, од оних мање важни до оних важнијих и најзад до оних најважнијих одлука. Дакле, наш став у свему томе јесте или хоћу или нећу. На основу чега ми правимо такве изборе? На основу онога што сматрамо да је у животу важно. Дакле, сваки пут када се нађемо пред неким избором постављамо себи питање да ли је мени то важно, или даље шта је најважније? Али и све ово онда када у животу влада релативни мир. А када се стање поремети или промени било каквим изненадним догађајем, одједном се сав тај избор сузи на само једну ствар. Као што видимо у овом јеванђелском зачалу видимо људе губаве, болесне од једне смртоносне болести која се вековима појављивала, и односила је многе жртве. Дакле, у том моменту свакако да су ови губавци имали само једну жељу а то је да оздраве. Кад год се нађемо у некој тешкој ситуацији ми знамо шта је важно а шта неважно. Када одете у болницу да посетите некога, као да пише на вратима болинце, овде се дешавају важне ствари. Оно што ми хришћани испољавамо пре свега јесте наше бескрајно и апсолутно поверење у Господа. Ми смо хришћани јер смо пре свега у Христа крштени и имамо апсолутно поверење у Њега. Самарјанин који се вратио Господу да заблагодари, њега је спасила вера. Он није припадник јеврејског народа али та вера и тај став пре свега став захвалности према Богу га је спасио. Да ли је ово нама непознато да ли смо толико пута у нашем искуству урадили, да када нам нешто треба онда ћемо да обиграмо свет не би ли смо нашли човека који ће нам помоћи, а када нам помогне да му окренемо леђа и да заборавимо јер смо ми наше урадили. Сад што нам је тај други помогао то је у реду, и не осећамо потребу да му захвалимо. Овај став незахвалности јесте нешто што се врло често у хришћанском поимању поистовећујемо са грехом. Ми смо овде сабрани на евхаристији која у преводу значи захвалност. Овде се окупљамо да изразимо тај основи људски став према Господу а то је захвалност. У свакој прилици и у добру и у злу. На тај начин заправо ми изражавамо шта је важно и шта нам је најважније у животу. Дакле, хришћани су они који су својом вером направили избор у животу и означили шта нам је то најважније у животу, према речима Божијим, „Иштите најпре Царство Божије а све остало ће вам се придодати“. У предању наше Цркве и нашега народа ове недеље, недељни дани пред Божић су означене породичним терминима: Детинци, материце и Оци. То је лепа пракса није много утемељена у животу Цркве у смислу типика али оно о чему сам говорио јесте шта нам је у животу важно? Ови дани пред Божић се повезују са оним што нам је у животу јако важно, а то је породица и породични односи. Ове недеље су посвећене и позивају нас да добро промислимо шта породица значи, колика је њена важност, и шта ми генерално чинимо да бисмо афирмисали породицу. Ја мислим да постоје данас врло озбиљни проблеми који са многих страна ударају на нешто што се зову породичне вредности. И Црква нас позива да најблаже речено чувамо те породичне вредности. Неколико примера: ако постоји тако висок проценат развода бракова шта то сведочи о нашим породичним односима? Да ли то сведочи да су у кризи? Када се људи тако лако одлучују да раскину породичне односе? Да ли се људи тешко одлучују на брак? Тога смо свесни, и очевидци. Да наши млади и деца све више одлажу ступање у брак, и тако све мање деце има у тим брачним заједницама. На крају и најтеже питање ако бисте ставили пред некоим дилему да направи избор између посла, породице и каријере рекао бих да је све више и више људи који би дали предност послу него породици. На тај начин долазимо до ситуације до које се налазимо, јер демографски подаци за двадесет и тридесет година што се тиче нашега рода су катастрофални. Нас неће бити. И не треба нам никакав непријатељ ни спољашњи ни онакав ни онакав. То је стога што смо правили лоше изборе. Да ли рецимо да сведемо на најкрупнију дилему, живот или нешто друго, каријера или како год да назовемо, ми бирамо нешто друго а против живота јер кад имате нешто што се означава као бела куга, ми нашу ситуацију можемо да означимо као белу кугу за разлику од ове црне, у тој ситуацији је потребно лечење, потребно је да се обратимо Господу као ови губавци, и да схватимо да је пре свега хришћански избор избор за живот. Тамо где се не подржава живот и породичне вредности, џаба свако материјално благостање, ту апсолутно ништа не помаже. То је свима нама јасно, тамо где нема деце ни младости, тамо нема ничега. Да ли хришћани могу тако да живе и да те вредности манифестују? Свакако да не. Ми у предању Цркве имамо ове недеље посвећене породичним вредностима и улогама које имамо у оквирима породице. То је нешто као хришћани што треба да чувамо и негујемо али само на тај начин што ће нам бити потпуно јасно, шта је важно а шта мање важно у животу. Амин.“

Беседа протојереја-ставрофора проф. др Зорана Крстића, ректора Богословије “Светог Јована Златоуста” у Крагујевцу и редовног професора Православног богословског факултета Универзитета у Београду

У наставку свете литургије, причестио се велики број верника, посебно деце који су дошли да се помоле Богу и да прославе свој празник Детињце. На крају литургије, молитвено сабрање је овековечено заједничком фотографијом Преосвећеног Епископа са верним народом.

ђакон Александар Ђорђевић