Чтецирали су: Никола Марковић, Петар Недељковић и Владан Степовић.

За певницом су били оци храма Светога Саве са верним народом.

По прочитаној беседи Преосвећени је поучио верни народ о животу светога Спиридона истакавши да га је:

„Дух Свети руководио и говорио му је шта треба да ради, да чини, како да живи, и заиста због те људске простоте и величине Божије, свети Спиридон је учествовао на првом васељенском сабору који је дао допринос да се победи јерес аријева, и заиста браћо и сестре, поред свега тога, Свети Спиридон је имао у себи основно својство, које га је красило а то је та његова једнодушност, простодушност, та његова простота, а изнад свега дубока вера, и чисто срце. У његовом срцу је живео и становао Бог, јер је он мислио и живео Богом. Све што је радио радио је за Бога и за своје спасење. Иако је био пастир словеснога стада, којег му је Црква поверила, којега је он напасао духовном храном, светим Јеванђељем, али је он у исто време био обичан чобанин, чувао је овце, није му било срамотно то да ради као епископ. Од чувања оваца и коза он је хранио себе, али је за себе узимао само што му је било најнеопходније и најпотребније. Све друго је делио сиромасима. Дакле, он је увек имао на уму речи Христове: ко напоји гладнога и жеднога тај је нахранио Христа и обишао Христа, јер Христос каже ако учинисте једноме од ове моје браће мени учинисте. Свети Спиридон је имао то духовно богатство, то је Христос и Црква. То му нико није могао узети. Он је био човек велике љубави, великога богољубља и братољубља. У његовом житију је остало записано неколико дивних и великих догађаја. Продао је једном трговцу сто оваца, а овај трговац, видео је простог човека, није знао да је био епископ, за којег је мислио да се не разуме у новац, и он уместо да му исплати сто оваца, он му исплати деведесет и девет. Шта бива промислом Божијим? Оних деведесет и девет оваца, је пошло за трговцем, а она једна се стално враћала. Онда њему Свети Спиридон каже: Брате да ти можда ниси случајно закинуо за ову овцу? Видећи то трговац, да је тај човек прозорљив он се покаје исплати овцу и овца нормално крене за њиме. Има још једна дивна поука записана у његовом житију када је Свети Спиридон затворио она стада у тор, и дошли су лопови ноћу да му покраду стадо. А он је од тога живео, и сиротиња је живела. И каже да их је нека сила заковала за земљу. Нису могли да побегну. Изјутра свети Спиридон долази да храни и обиђе своје стадо и види те људе. Он их благо прекори па им рече: немојте да једете хлеб са туђих леђа него гледајте да зарађујете хлеб са зноја свога лица. Када су они пошли да изађу из његовог тора он каже ухвати најбољега овна и поклони им га. Они су били збуњени, а свети им је рекао: узмите да вам не пропадне ваш труд. Све нам ово говори да је смирење најважнија врлина хришћанска, да уколико немамо смирења нећемо ниједну хришћанску врлину испунити у своме животу. Свети Златоусти је рекао да када би Господ правио зграду од врлина у темељ би ставио смирење. И заиста Господ је сам рекао да се Бог гордима противи а смиренима даје благодат. Насупрот смирености стоји гордост. То је оно стање најопасније, најопаснија болест духовна која толико нагриза човека и врло лако савлада човека да он почиње да себе ставља изнад свих па на крају изнад самога Бога. Горд човек само се хвали и каже да има дарове, а и да ће да га покаже другима. А ако ти је Бог дао дар, није ти дао да се њиме гордиш, него ти је дао да га умножаваш кроз смирење, молитву, и да умножавајући те Божије дарове самог себе испуниш божанским даровима и да делиш другима.

На крају је Преосвећени закључио речима да Бог гледа наше срце. Зато се потрудимо да иако смо слаби и немоћни, много је важно да имамо Бога у своме срцу и да немамо гњева и злобе у срцу, јер онај човек у чијем срцу је злоба и гњев, тај човек нема праве вере, нема ни праве љубави, нема ни наде, тај човек је уствари самог себе осудио на духовну смрт и пре телесне смрти. Бог нам је све дао, дао нам је Цркву као Тело Своје, да се у Цркви и Црквом спасавамо да кроз Цркву задобијамо благодат. А сви који смо крштени ми смо у Цркви и зато често говорим и себи и вама када смо већ у Цркви да смо дужни да изграђујемо Цркву. Ако изграђујемо Цркву изграђујемо себе. Нека нам Господ помогне да ове дане поста, да постимо у смирењу, да постимо духовном храном, да постимо од злих мисли, од злих речи и дела. И онда ако тако будемо постили а уз то се молили, и будемо са постом и молитвом и вером ишчекивали дане мира, дане љубави а то је Божић онда ће нам и празник донети већу духовну радост.

Бог вас благословио.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

У наставку свете литургије Преосвећени је причестио верни народ Тајнама Христовим и поделио иконице.

ђакон Александар Ђорђевић