Владики Јовану су саслуживали ректор крагујевачке богословије Светог Јована Златоуста протојереј - ставрофор др Зоран Крстић, протојереј - ставрофор Драгољуб Ракић, Архијерејски намесник опленачки протојереј - ставрофор Миладин Михаиловић, Архијерејски намесник орашачки протојереј - ставрофор Мића Ћирковић, Архијерејски намесник младеновачки протојереј - ставрофор Жељко Ивковић, Архијерејски намесник крагујевачки протојереј - ставрофор мр Рајко Стефановић, Архијерејски намесник лепенички протојереј Срећко Зечевић, који је био и домаћин - организатор овога скупа, јереј Ненад Милојевић и протођакон Иван Гашић.

Литургију је својим појањем улепшао хор Саборног храма „Пресвете Богородице“ као чтечеви г. Лазар Коларевић, вероучитељ Борко Богићевић, Сава Николић и Ђурђе Ђоковић.

Беседећи верном народу, Владика Јован је рекао:

“Христос се роди браћо и сестре! Ево још увек прослављамо Рођење Господа нашега Исуса Христа а то значи да Божићем прослављамо мир Божији. Мир Божији и добру вољу међу људима. Човек без мира Божијег је увек у немиру, непостојан, смућен и збуњен човек, који трага али не за божијим миром, већ за неким својим миром који мисли да једино како он замишља мир може њега да усрећи. Међутим, мира у нама нема ако нема Божијег мира. Онога мира за који је Господ рекао: „Мир свој остављам вам, мир свој дајем вам.“ Још је рекао : “Не дајем вам мир као што га свет даје.“ Јер све нажалост у злу лежи како каже Јеванђеље. Човек је створен и дат му је задатак да има мира божијег у себи и да га шири међу другим људима. Да би у нама живела Божићна порука мира и радости, треба нам да се у наше срце усели Бог. Треба да наше срце постане Витлејемска пећина. Христос се није родио само једном за свагда, већ се он увек изнова рађа у нама, онда ми постајемо нови, божији људи. И ако се он у нама рађа, ми постајемо нови људи. Ништа под Сунцем нема новог до Христа. Ако човек носи Христа у себи, он се стално рађа и стално се препорађа за добро. Рађа се оно што је божанско и вечно. Јеванђеље каже: „Гле, све ново чини.“ Ако је човек огрезао у греху и не бори се против греха он остаје стари човек, стари Адама, који се није обукао у Христа и који Христом не живи. Ми треба да се стално обнављамо, преображавамо и завиримо у наше срце и видимо је ли оно Витлејемска пећина или тешка јазбина. У јазбини свашта се скупља. Ако је у нашем срцу Витлејемска пећина а не само када славимо Божић, већ стално, онда Христос у нама живи и ми живимо Христом. Наш живот треба да буде изнова да се рађамо и уобличавамо у новог човека Христовог. Зато је од Рођења Христовог, од Божића, велика радост бити човек, јер од тада ми нисмо сами на овој планети. Бог је са нама. Када је човек испуњен Богом, он је испуњен свим божанским добром и миром, љубављу, надом, милосрђем. Он осећа присуство и радост у Богу. Зато је Рођење Христово највећа радост које је човечанство могло да доживи и вековима чекало, док се није испунило време како каже Јеванђеље. Гледајући сваки пут у оно што се десило пре више од 2.000 година, покушавамо да појмимо величину чуда оваплоћења Бога и не престајемо да се дивимо доброти и милосрђу нашег Створитеља. Током дугих векова, човечанство се мучило у ишчекивању тог Примиритеља, тог Помиритеља, да помири Небо и Земљу. Да измири човека са Богом и да се Бог измири са човеком. Без мира Божијега, нема међу нама мира. Увек ћемо мислити да нам можда Бог није све дао. Не, Бог нам је све дао али питање да ли те дарове умножавамо у себи, да ли живимо по њима и да ли те дарове користимо само за себе или и за друге. Човек је створен да вечност и да шири вечност и да верује у вечност. Цара праведнога и спасоносног у чије ће се име народи уздати и тако када је наступила пуноћа времена родио се Младенац, Месија, Спаситељ да сваки који верује у њега не погине, него да има живот вечни. Љубав Божија превазилази сваку ум, није послала у свет неког „посредника“, ни анђела, ни силног и моћног владара како су људи мислили него је дошао сам Бог, оваплотивши се. Бог је постао човек да би човек постао Бог. Бог Богочовек да би човека учинио богом по благодати. Видите колика је то љубав Божија и смирење према роду људскоме. Бог се смирио да се оваплоти у утроби Пресвете Богородице да се роди, да буде један од нас, преживљава све оно што сваки од нас преживљава у свом животу колико је Христос преживљавао док је ходао овом Земљом. Док је људски род очекивао долазак Спаситеља, многи нису ни желели да он дође.

Они су очекивали некога који ће их избавити робовања. Цара земаљскога који ће им даровати искључиво земаљско добро а он им је даровао себе. Куд ћеш већи дар од тог дара који нам је дат. Бог је даровао себе. Народ се у то време како каже Св. Јован Златоусти, успавао, Витлејем је спавао, Јудеја је спавала. Господ се родио да пробуди човечанство. Да га отргне од греха и греховног сна. И Бог је пробудио род људски, само је питање да ли ми себе одржавамо у будности. Да ли смо заиста будни за Спаситеља и спасење или смо омлитавили и мислимо да има времена за то. Човек може да не мисли о спасењу и ужива у овоземаљском добру али то је на кратко. Од тог уживања се најчешће разочара. Ако човек живи Бог, никада се неће разочарати, јер зна да га Бог неће оставити. Господ се родио из превелике љубави према нама, да на спаси и да нам поново да рај. На ту љубав Божију човечанство је одговорило тако што се сам Бог морао склањати од злочиначке руке Иродове и бежи у Египат. Зато можемо запитати себе зашто свемоћни Господ који је началник и давалац живота склања испред Ирода, немоћног човека. Зашто Бог није своју Божанску силу употребио против Ирода? Господ бежи у Египат да се људи увере да је он истинити човек, да осећа глад, жеђ, бол, тугу и страх јер је истинити човек. У Египат одлази јер није наступило време да ступи у род људски. Није се још испунило време за велика дела Христова и славна чудеса његова. Када би Господ још из колевке почео да чини чудеса, не би га сматрали за истинитог човека, него само за Бога. Он је понављам и Бог и човек.

Господ одлази за Египат да нам покаже да нико од нас не треба да тражи опасност, шта више да избегавамо опасност ако је то могуће. Ако до тога ипак дође, хришћанин треба да је прими и храбро поднесе али са Богом и уз Бога. Не треба да се сурвавамо ка опасностима већ да чекамо и постајемо јачи а не да нас сваки ветар поколеба. Човек је јачи само са Богом а без Бога брзо пропада. Немојмо се уздати у своје снаге већ у Бога. Бог је свемоћан. Тако све бива по божијем промислу за свакога човека, тако је и бекство Христово из Витлејема у Египат, било да се испуни пророштво које каже: „Из Египта дозвах Сина својега.“

Чули смо ову Јеванђељску причу где је Ирод из страха, своје славе поубијао 14.000 витлејемске деце. У ствари њих је Господ Христос спасио и подарио им Царство Небеско а Ирод погубио себе, самим тим што је устао на Бога и није желео да он буде једини Бог Неба и Земље већ је то желео само за себе и дрзнуо се толико у безумљу своме мислећи страхујући, бојећи се и своје сенке али не желећи себи то да призна. Страх је озбиљна духовна болест. Ако ми хришћани имамо Бога у себи, немамо чега да се бојимо осим не покајаног греха, своје гордости и сујете. Да смо то избегли треба да имамо смирење. Бог се смирио. Толико се понизио да би човека узвисио. Човек неће тако да мисли већ жели самог себе да узвиси и намеће другима показујући своју моћ, силу, знање и умеће иако то није знање већ не знање ако не произилази из Бога. Неко би могао казати да су витлејемска деца поубијана због Христа. Св. Јован Златоусти одговара: „Не због Христа човекољубца већ због Иродовог злог срца.“ Кад је зло у човековом срцу, он све види зло и мисли да му други то чине а не он сам себи. Страдањем 14.000 одојчади до две године старости Господ је показао дубину понора људског из кога је спасао род људски. Све док осетимо свој пад, нећемо се усправити. Човек не признаје свој пад и грех, већ своје грехе и мане проглашавати за врлине. Ако нисмо осетили свој пад онда се нисмо добро ударили да нас тарана заболи. Спољашња рана није страшна као унутрашња духовна рана која крвари све док не живимо по Богу и не прихватамо Бога. Та духовна рана је много опаснија, зато браћо и сестре, Господ нас је опрао својом крвљу, зато чистимо се од себе самих. Чистимо своју душу и своје срце, па кад наиђу невоље и патње, уздајмо се у Бога. То је наша права узданица. Људи данас траже оздрављење искључиво медицином, али тражимо оздрављење од највећег лекара душа и тела наши, а то је Господ наш Исус Христос. Имајмо народе веру и верујмо у Христа, јер ако не верујемо неће нам ни помоћи. И ако тражимо а не тражимо на прави начин, нећемо ни добити помоћ Зато је Господ казао у Јеванђељу: „Тражите и наћићете, куцајте и отвориће вам се.“ Куцајмо стално на врата свога срца и испитујмо које у нашем срцу. Ако то не чинимо у нашем срцу ће бити много онога што ту не треба да буде. Зато срећан вам празник, срећан вам данашњи дан, срећно и благословени данашње сабрање наше на овој Божанственој Литургију и да заиста у радости доживљавамо Рођење Христово а то значи и наше обнављање.

Бог вас благословио.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након одслужене Литургије и причешћа верног народа, Владика Јован је поделио свој Архијерејски благослов и иконице присутнима.

протођакон Мирослав Василијевић