СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У СУШИЦИ

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У СУШИЦИ

У уторак, 16. јануара 2024. године, када се наша Света Црква молитвено сећа светог Пророка Малахије и светог мученика Гордија, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у крагујевачком насељу Сушица уз саслужење братства овога светога храма.

После прочитаног јеванђелског зачала Преосвећени Владика се обратио верном народу беседом:

„У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, Господ наш Исус Христос када је позивао своје ученике у апостолску службу и слао у свет да проповедао Јеванђеље, није им обећавао никакве угодности. Напротив, говорио им је какве ће све невоље доживљавати зато што проповедају Христа и Јеванђеље. Рекао им је: Ево, ја вас шаљем као овце међу вукове. Будите мудри као змије, а безазлени као голубови. Може ли, браћо и сестре, да се овца очува међу вуковима? Може ако слуша свога пастира. Овца никада неће залутати тамо где су вукови ако слуша свога пастира. Она ће увек бити код свог пастира али ће слушати и живети онако како јој пастир говори и назначава какав је живот у овоме свету. Данашње Јеванђеље, као што смо чули, говори о мудрости. Не о оној људској мудрости коју ми знамо да злоупотребимо и толико одемо далеко да заиста сматрамо себе мудрима. Шта је то у ствари мудрост? Да ли је мудрост то што ћу се ја поставити учитељем над другима? Није то мудрост. Према премудром Соломону почетак мудрости је страх Божији. То је важно, страха Божијега да имамо у себи. Тамо где постоји страх Божији, такав страх приводи човека Богу јер га хвата страх да се не огреши о Бога, а Бог је наш родитељ. Бог нас више воли него што нас могу волети и отац и мајка иако, заиста, родитељи воле највише своју децу. Божија љубав је изнад родитељске љубави и зато страх, када човек зна да неког воли, боји се да не повреди онога кога воли. Тамо где нема страха Божијега, та мудрост људска води човека у злобу, пакост, гордост и сујету. Ако читамо историју Цркве хришћанске видећемо како су баш управо ти који су себе сматрали мудрима, паметнима и образованим највећа су зла чинили. Погледајте, на пример, Нерона, Диоклецијана и те све непријатеље Христове, који су се заиста правили мудрима. Њихова је била мудрост да убијају хришћане. Кажем да онај који има страха Божијега у себи слуша Бога и такав човек живи по Богу. Он се труди да не повреди Бога ни другога. Све нам ово говори да је почетак мудрости слушати реч Божију. Није довољно само слушати реч Божију него и испуњавати је. Христос у свом Јеванђељу није рекао само благо онима који слушају него који слушају и испуњују. Шта ми вреди што ћу ја читати Јеванђеље ако се нимало не потрудим да испуним Јеванђеље. Каква ми је то корист што ћу научити и напамет Јеванђеље, а живим супротно учењу Јеванђеља. Све што људи у овоме свету сматрају за мудрост, а та мудрост није од Христа богочовека и не води богочовеку, Јеванђеље данас каже да је то лудост. Мудрост је не у једној врлини него у збиру свих врлина. Истина је и то, да када се човек усаврши само у једној врлини онда та једна врлина вуче друге врлине и усавршава се јер је за нас заповест Божија да се усавршавамо до пуноће раста Христовога. Можемо ли се ми усавршити са Богом? Не можемо али нама је дат задатак и треба да се трудимо и испуњавамо тај задатак где ће нам Бог дати мудрости и снаге да све то испунимо јер како каже наша народна изрека: Прегаоцу и Бог помаже. Мудрост је живети у Богу и по Богу, а не по свом уму и разуму. Мудрост је сачувати душу своју за живот вечни. Пуна су житија оваквих поука светих отаца. Мудрост је клонити се од греха и зла и чинити добро. Мудрост је поседовати врлине и ненадимати се како кажу свети оци. Надимати се значи немати у себи смирења. Мудрост је незлоупотребљавати дату нам од Бога слободу, што ће рећи да ако ти се укаже прилика да учиниш добро – учини га. Немој да одлажеш. Исто тако, ако ти се укаже прилика да чиниш зло – немој га учинити. То је мудрост, браћо и сестре, да не смемо да пропуштамо, када нам се укаже прилика, да чинимо добро. Да га не остављамо за сутра јер како каже Свето Писмо: Доста је сваком дану зла свога. Ми не знамо хоћемо ли сутра доживети тај сутрашњи дан и хоћемо ли бити у прилици да учинимо добро, а ако смо пропустили да учинимо добро онда значи да смо се определили да учинимо оно што није добро. Зло нас одвраћа од Бога. Дакле, браћо и сестре, мудрост је држати испружену руку и не само узимати него и давати. Грдно се човек вара ако мисли да треба да добије, а да не треба ништа да даје. Мудар је онај човек који са обазривошћу и разборитошћу говори о Богу и врлинама Божијим. Такав човек усваја и живи по тим врлинама. Безазлен је као голуб онај човек који и не помишља не само да се освети другоме него и који се труди да такву злу мисао избаци из своје главе. Када човек каже и помисли томе ћу се осветити Јеванђеље каже: Није ваше да се светите, моја је освета каже Господ. Чим помислиш да се некоме осветиш ти си, у ствари, устао против себе. Себе си поставио судијом. Себе си поставио учитељем, а ниси се научио. Нема мудрости овога света без мудрости Божије. Људи могу бити речити и слаткоречиви и говорити речи о мудрости и знању људском али ако све на себе немају тај богочовечански печат онда то није од истине и не само то већ такав човек не казује истину. Само у Христу су све ризнице знања и мудрости сакривене. То нам је скривено да би се управо ми потрудили својим хришћанским, црквеним и јеванђелским животом открили те Тајне сакривене од века. Што више човек открива те Тајне он је ближи Богу. Све више разуме и воли Бога, а када човек искрено воли Бога он ће волети и другог човека. Божија је љубав таква да она воли и праведника и грешника. Све су нам те Тајне сакривени само је једини Христос тај који све зна. Зато је Он и рекао: Ја сам Пут, Истина и Живот. Ако би само узели само ову једну реченицу из Јеванђеља која каже да је Христос Пу, Истина и Живот, што се онда ми мучимо и измишљамо да ли је овај пут којим ја идем исправан. Провери. И најмудрији људи, који немају мудрости по Богу, знају да залутају. Тако и ми ако не проверавамо себе залутаћемо. Тешко је изаћи на прави пут кад се залута али није немогуће. Само ако призивамо Бога за свог избавитеља, спаситеља и створитеља и тражимо да нас Бопг избави али то тражење треба да буде ватрено, не млако и млитаво. Морамо да уложимо труд и покажемо веру. Да верујемо у Бога да Бог хоће и може да нас спсе. Без вере Бог нас неће спасити. Често спомињем речи Апостола Павла који каже да који прилази Богу треба да верује да Бог постоји и да Бог награђује оне који истински верују. Зато нам треба та јака Јеванђелска вера за коју Господ каже да ако је имамо као што је зрно горушичино ми ћемо моћи и горе да премештамо. Онај који заиста живи вером и ту веру сведочи делима својим и својим животом њему Бог даје силу и снагу као што је дао и апостолима својим. Немогуће је одвојити веру од дела и дела од вере. Зато, браћо и сестре, да се уздамо у мудрост Божију. Не у нашу људску мудрост. Заиста, хвала Богу, има мудрих људи али да ли би свети оци били мудри и да ли би они писали оно што су написали да нису, у ставри, своју мудрост подредили мудрости Божијој? Не би. Зато, будимо мудри као змије јер змија чува главу. Можеш је исећи до главе она ће и даље да се чува. Да не мислимо да ми знамо како да се сачувамо. Не можемо ништа без помоћи Божије, браћо и сестре. Зато тражимо помоћ Божију, а Бог је човекољубив и даје свакоме од нас по мери наше вере и по мери нашег уложеног труда, молитве, подвига, љубави и смирења. Мудрост треба развијати али са мудрошћу трба развијати у исто време и доброту јер мудрост без доброте човека води у злобу и ако не развијамо мудрост по Богу води нас у лудост. Зато треба заиста бити мудар али треба тражити мудрост Божију, а не мислити да смо научили и да нам више не треба учитељ. Молимо се Богу, браћо и сестре, да мудрујемо по Богу, а не по својој мудрости.

Бог вас благословио.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије Светим Тајнама се причестио верни народ, а по завршетку Преосвећени владика је верном народу поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић