Појали су ученици богословије Светог Јована Златоустог из Крагујевца.

Након прочитаног Јеванђелског зачала верном народу обратио се Преосвећени Владика речима:

„У име Оца и Сина и Духа Светога. Браћо и сестре Јеванђеље које смо сада чули је веома поучно. Са једне стране потресно, са друге стране опет видимо како се људи из овог Јеванђеља опредељују и на шта се опредељују током овога живота и шта је коме вредније и шта му је значајније у овоме животу. Чули смо како је један човек дошао пред Христа, али не као пред Бога, не као пред Спаситеља, него је дошао не толико да прими поуку од Њега, него је дошао, како каже Јеванђеље, да га куша. И заиста данашње Јеванђеље нам помаже да решимо суштинско питање свакога од нас, а то суштинско питање је: Шта то ми треба да учинимо као људи хришћани да би задобили Живот Вечни, да задобијемо Царство Небеско, да задобијемо спасење. Браћо и сестре, Бог није створио човека за пролазност него за вечност. То је његов задатак, да се он у овом животу припрема за Царство Небеско. Јер овим животом каквим живимо у овоме свету, у овој земљи, или задобијамо Царство Небеско или га губимо, у зависности на шта се човек определи. Да ли човек заиста зна да изабере шта је вредније од вреднијега, шта је значајније од значајнијега. Наравно да сваки од нас мисли да му је ово значајно, а онај други мисли да му је оно друго значајно. Једни мисле само како да дођу до неке власти, до неког чина, до неког узвишења, неко мисли ако да се обогати, а опет има оних, хвала Богу, који мисле најпре како да задобију Царство Небеско. Јер сам је Господ наш Исус Христос рекао: Иштите најпре Царства Божијега и правде Његове, а све ће вам се друго дати. И заиста када ми хришћани знамо ове речи и трудимо се да их применимо у себи, нема потребу да се много плашимо, да ли ћемо имати шта да једемо. Нама је потребно да једемо и потребно да хранимо своје тело, и знамо чиме хранимо совје тело. Али да ли тада размишљамо да је поред тела потребно хранити и душу? А она се не храни ничим овоземаљским, никаквим положајима или знањима, душа се храни Богом. Душа се храни од причешћа Богом. Душа се храни сједињењем са Богом. И заиста ово питање које је овај човек поставио Христу је суштинско питање, понављам, за сваког од нас. Како ми браћо и сестре уопште схватамо Бога, веру, Цркву, Јеванђеље. Ми хоћемо да се прилагодимо Богу, Цркви и Јеванђељу или да се ипак Црква и Јеванђеље прилагоде мени. Браћо и сестре све док се не прилагодимо Богу и Цркви бићемо луталице, оне духовне луталицеу овоме животу, и не само у овоме животу него и у Вечном Животу, јер нећемо ући у Вечни Живот зато што нас је све преокупирало само оно што је овоземаљско. Понављам нама треба и овоземаљско, нисмо ми само душа него смо и тело, али је врло важно да знамо шта треба, колико и када да дамо телу и шта треба да дајемо души. Док човек не сазри управо за овакво питање, сва остала питања имају врло релативно значење. Чули смо у данашњем Јеванђељу акко је овај човек пришао Христу али не као Богу и Спаситељу, него као учитељу. За њега је био тај закон важнији,али не да он живи по закону, него да се позива на закон само када њему треба. А и ми хоћемо да се позовемо на правду само када нам та правда одговара. Дакле он прилази Христу као учитељу и каже: Учитељу благи шта ми ваља да чиним да задобијем живот вечни? Пазите он прихвата закон, дакле браћо и сестре сваки који хоће да наследи Живот Вечни не може а да се пре тога не обрати Христу Спаситељу, Даваоцу бесмртности и живота. Нигде не можемо научити тај пут како да дођемо до Царства Небескога, односно да дођемо на небо осим ако не постанемо истински ученици Христови. Истински, као прави ученик који се заиуста труди да научи лекције како би положио испит. А овде није питање испита само као задатка на пример у школи, овде је питање испита Живота Вечнога. И ако ми о томе не размишљамо док смо овде овде на земљи нећемо га положити када одемо горе јер неможемо горе да га научимо. Ми неможемо да дођемо до дубине другог човека без Бога, али ни до Бога без човека. Не смемо искључивати другога који је слика и икона Божија и преко другога се спасавамо. Бог нам је дао веру да можемо да разликујемо добро од зла, да се клонимо зла и да чинимо добро. Да се клонимо и злих људи, каже у Јеванђељу да ће вас убијати и да мисле да Богу службу чине. Ако не мислимо добро другоме неће ни нама бити добро. Нигде се не можемо научити како да добијемо спасење. Дакле ако хоћемо да задобијемо Живот Вечни, данашње Јеванђеље нам каже како. Онако како је Христос рекао: Имаш заповести, а ми као да се просто уплићемо како ћемо лажно да сведочимо о другоме човеку, а када лажно сведочимо о другоме тај други ће да лажно сведочи о нама. А када је овај човек рекао Христу да поштује заповести, као да Христос не познаје његово срце, али Христос прелази преко тих речи и говори му: Иди и продај сво имање, раздели другима и хајде за мном. Ту је овај човек могао да види да Бог више зна о мени о теби него што ми мислимо. Овде видимо да је ова заповест веома широка и веома дубока. Није довољно не чинити тешке грехе, већ ваља постићи духовно богатство које се садржи управо у заповестима Божијим. И ако живимо по заповестима Божијим ми смо испуњени Богом и Вечним Животом. Колико често људи мисле да немају никвих нарочитих грехова, нисам убио, нисам укра, грех је сваки грех који на одваја од Бога, јер када се одвојимо од Бога губимо компас и неможемо да знамо шта је добро а шта зло. Дакле из овога можемо видети да има доста људи који воде врлински живот, али и они пропадају јер им недостаје оно једно, а то је како да задобију Царство Небеско. Овде се конкретно мисли на то шта је Христос рекао овом човеку да иде да разда све што има. Да то ништа није његово већ Божије. Овде не мислим само на богатство, све што имамо од Бога је. О делима треба да размишљамо док смо овде у животу, јер делима ћемо се својим правдати и делима ћемо се осудити. Дакле браћо и сестре како је овај човек отишао тужан од Христа, видимо како је тешко ономе коме се узда у овоземаљско богатство, не просто ономе који има богатство, већ на шта употребљава своје богатство. Само богатство по себи није зло већ оно на шта се троши то богатство. Ако човек каже ово је све моје, све сам сам створио. Искористићу једну изреку из мог села: И ја могу, и коњ може, али ако Бог не да све забадава, све ће да пропадне, све ће тај мољац да изгризе и нестаће. Богатство и сиромаштво, као здравље и болест не могу ометати човека на путу ка Христу. Друго је ако се човек односи према богатству као да је његово и када се веже искључиво за пролазност. Такав човек нема мира у себу, он је увек у страху. Када смо ми са Богом онда смо у миру са собом и са другим људима. Свако богатство је дар божији и када се одвојимо од тога што нас спутава, где су нам мисли, и када се одвојимо од тога прилазимо Христу. Не значи да ће сви богаташи пропасти и сви сиромаси бити спашени. Сами апостоли су се уплашили када је Христос рекао не могуће је богатоме ући у Царство Божије. Свеети Јован Златоусти каже да се они нису уплашили за себе јер они нису имали овоземаљског блага, већ су се уплашили за друге. И додаје Христос: Лакше је камили проћи кроз иглене уши, нису то игле које ми данас имамо, већ једна врата у Јерусалиму кроз која је врло тешко пролазила камила, значи није не могуће. Треба стално да постављамо себи питање како да уђемо у Царство Божије. Ако је заиста тешко свакокме човеку узићи ка Христу, али није не могуће. Христос нас позива и каже дођите сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити. Али под којим условом? Да узмемо јарам Христов, а то су заповести Христове. Ако свако буде стављао избор испред себе Христос или богатство, зна се шта добије ако изабере Христа и ако изабере богатство. Свети Јустин Ћелијски је увек говорио увек: Све за Христа, а Христа ни за шта. На ову збуњеност апостола Христос одговара апостолима: оно што је човеку не могуће, Богу је могуће. Богу је могуће да нас спасе, само ми треба да то желимо. Треба да разликујемо вредније од вреднијега, шта нам доноси једно, а шта нам доноси друго. Молимо се браћо и сестре. Не мојмо кушати Бога, као овај човек. Зато у смирењу, у послушности, у оданости тражимо од Бога да нам да Царство Небеско, само ако знамо да тражимо и ако знамо да га заволимо. Ми смо грешни људи и не треба толико да се плашимо греха, већ непокајања. Јер се покајање не састоји из речи: кајем се. Покајање није тренутак, покајање је процес и то дуг. Зато Свети оци кажу колико си времена провео у једном греху. А ми не можемо избацити грех из себе ако не омрзнемо грех, а заволимо љубав.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након Свете Литургије уследила је трпеза љубави коју је припремило братство овога храма уз помоћ благочестивих парохијана.

чтец Ђорђе Милутиновић