Чтецирали су: Ђорђе Милутиновић, и Никола Марковић, док је за певницом био јереј Иван Антонијевић са верним народом.

По прочитаном Јеванђељу Преосвећени се обратио верном народу истичући да нам данашње Јеванђеље нам каже да Господ Исус Христос рекао Јудејима који га слушају:

„Ја сам врата и ко уђе кроз Мене спашће се и ући ће и изићи ће и пашу ће наћи“. Господ наш Исус Христос је та врата кроз која ми морамо проћи да би се спасли. Господ је тај који нас спасава. Када Он каже да: „Ја сам врата“, то нам говори да је Богочовек Христос за људско биће врата у бесмртност и сама бесмртност и храна бесмртности. Сву храну коју ми употребљавамо за одржавање тела никако се не може употребити од хране коју нам Христос даје, а Он нам даје себе. Даје нам причешће и кроз то причешће даје нам веру и ми постајемо бесмртни. И причешће није нам на смрт него за бесмртност. Заиста то нам говори да је Богочовек Христос врата за бесмртност и других врата ако хоћемо да уђемо у Царство Небеско нема, јер ван Богочовека нема врата која воде спасењу, и само њима и тим вратима човек се спасава. Зато је Господ могао да каже да је врата онима који могу да уђу да се спасавају. Зато је Господ рекао да је Он истина и живот, и другога пута нема. Исто тако једино је Господ могао да каже: Ја сам истина, две истине не постоје. Само једна једина, два пута постоје али је један пут који води у Царство Божије. А онај други је пут који одводи од Бога одводи из бесмрности у смртност. Даље Господ каже Ја сам пастир добри, а пастир добри полаже душу своју за овце. И Он је заиста положио Себе за нас. Управо смо ми те словесне овце Христове. Христос је Себе положио за нас, и Господ ове речи примењује за себе самога, и открива да је заиста пут истина и живот. У овим речима он открива себе као почетак и крај, као алфу и омегу и као вечно Слово Божије кроз којега је све постало што је постало што је постало: „Рече Бог да буде светлост и би светлост“. Такође нам Христос кроз данашње Јеванђеље открива да је прави пастир који се брине за своје стадо, храни га и чува и спасава и да је дошао у свет да спасе човека. Бог брине о нама браћо и сестре, али је потребно да се побринемо за себе, да се удостојимо да примимо бригу Божију за себе. Све што је Господ учинио учинио је за наше спасење жртвујући себе за нас, он је својом смрћу смрт уништио. Отуда и данашње Јеванђеље нам говори о љубави Божијој за нас јер се из љубави Божије жртвовао за нас јер Бог је љубав. А шта љубав чини? Она се жртвује, она не жели никоме зло. Љубав покрива мноштво грехова, дакле браћо и сестре данашње Јеванђеље нам говори о љубави Божијој према нама, и то оној жртвеној љубави која је спремна да се жртвује за другога. Ми када волимо другога, али волимо Божијом љубављу не са оне спољашње телесне стране, када волимо ту особу, ми кажемо да смо спремни и живот да дамо за ту особу. А Бог нас воли браћо и сестре, и зато је важно да ми заволимо Бога. Јер како стоји у Светом Писму Он заволе нас пре него што ми заволесмо њега. То је та жртвена љубав која је плод те божанске љубави. Христос није најамник како рече данашње Јеванђеље, него је пастир који се жртвује за ближње. Зато је то нама позив да не будемо себични ни у чему. Ако желимо себи спасење, да то пожелимо и другоме. Али ништа нећемо моћи према другоме учинити ако немамо смирења нити љубави. Мера његове жртве Христове, јесте мера његове љубави, зато браћо и сестре Његова божанска љубав јесте бесмртна. Није као наша људска: данас волим сутра не волим. Љубав ће остати а све ће проћи. Неће нам бити потребна вера када изађемо пред лице Божије, и изађемо пред онога у кога смо веровали. Надамо се на Бога, он је Бог не треба нам ни нада више, али љубав остаје. И ако су те три хришћанске врлине највеће: вера нада љубав, љубав је изнад свих врлина. Дакле, браћо и сестре зато је и жртва његова безмерна не може се измерити та жртва Христова коју је за нас поднео. Ако читамо Свето Писмо видежемо какав живот Христов док је ходао овом земљом. Био је испуњен прогоном. Називали су га свакаквим именима, називали га ђаволом... Људи уместо да одговоре на божанску љубав они су разапели Христа мислећи да ће убити Бога убили су себе. Христос нам је показао да и наше спасење иде преко свега онога што је и Он сам подносио у животу, преко Голготе, јер без смрти нема Васкрсења. А то је Господ поднео све ради нас, до последњег остатка свога бића жртвовао се за нас. Тако се Бог открива нама људима као љубав. Не само као онај који љуби него као истинска и права љубав. Бог је љубав која дарује живот. Љубав која дарује пуноћу, и љубав која је личност и која својом личношћу обујма и грли свако створење и биће. Бог је себе жртвовао за грешнике а не само за праведнике. Бог је дошао да сви људи се спасу и дођу у познање истине. Треба да се угледамо на Христа и на Његову љубав. Нема љубави без жртве ако сам спреман да се жртвујем, спреман да га носим до спасења то је љубав. Апостол Павле треба да каже: угледајте се на Бога, будите подражаваоци Бога, као љубљена деца и живите у љубави као што је Христос љубио нас у принос жртву као пријатан мирис. Хришћанин треба да буде тај тамјан који када упалимо он иде горе. И хришћанин је тај миомир Божији. Ако се питаш како да се угледаш на Бога само љуби Бога као што Он љуби тебе, и гле ти си већ као он, али по благодати кажу оци. Дакле, када се у божанској љубави Христовој ти си једино прави човек. Сав морални идеал хришћана, сав морални живот наш, и врховно правило било које, и сва етика ако није из љубави, онда немамо никаве користи. Можемо бити морални, али ако ту нема љубави, ако нема жртве, ако ту нема присуства Христа, све нам је узалуд. Дакле, браћо и сестре, тај пастир је једина врата кроз која се спасавамо. Све што је чинио и чини, и давао и даје, чудесни Господ, даје људима све то а тражи само једно, да узвратимо на његову божанску љубав, да узвратимо човечанском љубаву. То је одлика и културног човека, јер човек када прима он ће да гледа и да узврати ономе који даје. Има људи они који када му се даје он не прима, и када му се каже он ће и даље да ради по себи. Дакле, браћо и сестре Бог од нас тражи само једно а то је одговарајућу љубав према њему и ближњима. Нека нам Господ помогне да заиста схватимо да је Христос једина врата кроз која се спасавамо и улазимо у Царство Небеско и где налазимо пашу и храну. То је та бесмртна храна и вечност и ми се управо причешћујемо зарад опроштаја грехова. Нека нам Господ помогне да када се причешћујемо да се причешћујемо са страхом. Којим страхом? Да ли треба да се плашимо Бога? Не, него са страхом да се нисмо огрешили о ту божанску љубав којој нема ништа равно у овом свету. Треба са страхом да приступамо и са вером али са вером да ми не примамо нешто: „Ваља се“ него да примамо то као непоходно. Ко не прима тело и крв моју нема живот у себи. Не можемо да будемо у потпуности достојни да се причестимо, нема човека без греха, јер једино је Бог без греха али да се молимо да нам помогне, а Он ће нам помоћи ако се ми трудимо и верујемо у Њега.

Бог вас благословио.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

По завршеном сабрању, Преосвећени је поделио иконице присутним верницима као сећање на молитвено сабрање и заједничарење.

ђакон Александар Ђорђевић