Беседећи верном народу, Владика Јован је рекао да:

„Чули смо одељак из данашњег Јеванђеља који је веома поучан. Можемо да видимо себе онако како треба. Чули смо како је Господ рекао да се чувамо књижевника и фарисеја, оних који воле да иду у дугачким хаљинама да буду поздрављени на улици, скрећу пажњу на себе, који се дуго Богу моле а у ствари се не моле већ хоће да се покажу другима. То је формализам, то је фарисејство, што Господ осуђује кроз Јеванђеље. Они се приказују другачије али изједају куће удовичке и лажно се дуго моле. За њих је важна форма. Суштина их не занима. Важно ми је да се пред другима покажу како није. Човек има тај порив да се приказује другачије него што јесте. То је доказ да човек не може да препозна да показује себе у погрешном смислу и мисли да га нико не препознаје. Онај који иоле духовно живи и иоле се моли, њему Бог даје дар Духа Светога да препозна друге људе.

У Јеванђељу се још каже, како је Господ седео спрам благајне и посматрао људе који у њу стављају новац, приметио је једну жену која је имала само две лепте, то су две паре данашње, што је Господа погодило и рече да су сви стављали у касу од сувишка срца али ова жена метну целу имовину своју, од срца а не од сувишка срца. То је дивна поука да човек не треба да даје само од сувишка већ да даш тако да то буде што највише волиш. Иначе ћеш то претворити у идола. Зато дај али од срца. Ми видимо шта Господ наш Исус Христос од нас тражи, а Он тражи да не испуњавамо формално своју веру, већ да будемо искрени и поштени, да живимо истином и да љубимо истину. А истине нема ван живота у Христу. Нема живота ван истине Христове као што нема пута у живот и истину ван Христа. Зато је Он једино могао да каже: „Ја сам пут, истина и живот.“

Запитајмо се да ли се истином служимо у животу или идемо својим путем мислећи да ћемо доћи до истине. Богочовек је основна истина Православља зато што је он решио сва питања која гризу и муче дух људски. То је питање живота и смрти, добра и зла, Земље и Неба, истине и лажи. Ако човек не стави себе на клацкалицу и не гледа где ће да превлада, препустио се стихији, препустио се себи рекавши да њему не треба више ништа. Ни да се учи, ни поучава иако је једина истина Господ наш Исус Христос. Једном речју, човек који иде за истином поставља себи питање човека и Бога. То је питање човекове искрености према богу и једних према другима. На супрот истини и искрености стоји лицемерство о чему Господ наш Исус Христос говори. Лицемерство је речено народним језиком: претварање. Када хоћемо да представимо себе бољим, ученијим и паметнијим од других. Тиме желимо да прикријемо све своје мане, недостатке па да их чак претворимо у врлине, мислећи да то нико не види. Ако је тако, онда такав човек не верује у Бога јер није свестан да је Бог свеприсутан и свезнајући. То стално треба да имамо на уму а исто тако и да нас Бог воли али и ми треба да волимо Бога. Људи често говоре да живе по прописима, законима и учењу Цркве што је само формалност. Тако долазимо у ситуацију да суштину замењујемо формалношћу а то нас неће никада одвести. Такви људи намећу себе над другима, стављајући тешка бремена на друге а прстом неће да макну да помогну. Они говоре о моралу али то је само на језику а није ништа што је суштински важно. Такви се људи труде да други испуњавају закон али они сами то неће. Другима говоре да треба да се иде у Цркву али сами не иду. Хвала Богу има пуно добрих људи и све више долазе у Цркву. Онда да се Богу молимо али не формално већ да се молимо из душе, да повежемо ум, душу и срцу, да се молимо јер нам треба помоћ и јер знамо да смо грешни и да не паднемо у очајање због тога. Молитва је веза нашег ума и срца али и нас са Богом.

Управо о томе говори данашње Јеванђеље. Фарисеји су све то говорили али нису творили. Погледајте људе који много причају. Неће да дају другима реч не би ли им неко указао на недостатка. Христос каже: „Они говоре али не чине.“ Њихови прописи помножени њиховим нечовекољубљем постају тешка и незгодна бремена за ношење које они товаре на друге. Само Бог зна јачину духа и савести људске зато свој закон који даје људима одмерава по тој јачини и моћи. Кад нам Бог даје дарове даје нам према нашој моћи и вери. Не даје нам да би смо се ми сломили већ онолико колико можемо да носимо. Није ти Бог дао ништа више, већ све што ти је дао, дао ти је да се сећаш да си човек! Да си слаб и да у тој слабости тражиш помоћ. Зато апостол Павле каже: „Кад сам слаб – онда сам јак.“ Мисли кад сам слаб да чиним зло, грех и да се гордим, онда сам јак. Основни грех фарисеја и књижевника је гордост, сујета, славољубље, човекоугађање, нарцисоидност. Хоћемо да се начинимо лепшим од онога како нас је Бог створио. Нема ружног човека јер је он слика и прилика Божија. Кад је човек леп из унутра он оплемењује и спољашње недостатке. То је оно што Бог од нас тражи. Шта је у нама. Ми да тражимо од Бога да нам помогне да се не претварамо другачијим него што јесмо већ да сагледамо своје недостатке а не да их скривамо. То можемо само са вером, смирењем и покајањем. Нема нам Господ помогне да будемо бољи људи, искренији, поштенији а све то можемо само ако смо и смиренији. Ако осећамо да смо слаби, ми тражимо помоћ али често заборавимо на највећег лекара Господ нашега Исуса Христа. Зато је речено да лекар лечи а Бог излечује. Нама треба излечење. Онај који мисли да му оно није потребно, до њега не може доћи нико па ни Бог, јер Бог неће да врши насиље над нама. Оградили смо се собом, сујетом, гордошћу, славољубљем, Бог неће ући али ће казати: „Ево ја стојим пред вратима твога срца и куцам, а ти ако чујеш ти отвори.“ Бог се пред својим створењем смирава зато што је Он љубав.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након одслужене свете Литургије и причешћа верних, Владика Јован је присутнима поделио иконице и свој Архијерејски благослов.

протођакон Мирослав Василијевић