После прочитаног јеванђелског зачала Преосвећени Владика се обратио верном народу беседом:

„У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, ако Господ наш Исус Христос није центар и смисао нашега живота наш је живот промашен. Не само да је промашено Царство небеско и пут за Рај него је промашен и у овоме животу. Заиста, да био човек и на овоме свету јеванђелски и хришћански он треба да се угледа на Христа. Да би се човек угледао на Христа стално треба да га има у свом срцу и уму, у себи и око себе. Давно је речено да нема другог имена којим би се човек могао спасити до имена Господа нашег Исуса Христа. Зато све оно чега и кога се Христос не дотакне и оно што се Христа не дотакне не може бити спасено јер је само спасено и освећено оно што је у нашем Господу Исусу Христу. Ми немамо другог пута ако хоћемо да будемо спасени до пута Христовога. Оног пута за који је Он рекао: Ја сам Пут, Истина и Живот. Ако желимо да следимо тај пут онда ће нам Бог и помоћи. Ако не тражимо спасење нећемо бити ни спасени. Зато је и речено тражите и наћи ћете, куцајте и отвориће вам се. Заиста, нема ништа ново под сунцем од Господа нашег Исуса Христа и зато, ово данашње Јеванђеље је веома поучно. У њему Господ наш Исус Христос каже за себе: Ја сам врата, ако ко хоће да уђе кроза ме спашће се; Ући ће и изићи ће и пашу ће наћи. Коју пашу? Наћи ће самога Господа нашега Исуса Христа. Од те паше, од те хране којом нас храни Господ наш, а Он нас храни Телом и Крвљу његовом за опроштај векова и за живот вечни – то је та храна бесмртности. Када се ми причешћујемо и када увечавамо веру своју он да ми кроз причешће постајемо све више бесмртнији. Зато је Господ и рекао: Ко не једе тела мога и не пије моје крви живота нема у себи. Ето, браћо и сестре, да ништа друго не размишљамо него ако се не причешћујемо, ако не верујемо, ако се не трудимо, ми онда, заиста, нећемо бити спасени. Зато је Господ та врата једина јер све треба да прође кроз Христа. Да уђе у Христа и да прође кроз Христа да би се осветио човек. Нас је Бог осветио тиме што нас је створио. Нас је Бог призвао на освећење и на просвећење и то је онај задатак који сваки човек треба да разуме и схвати, да је он рођен за бесмртност, а не за смртност, а без Христа нема бесмртности, нема живота вечнога. У данашњем Јеванђељу даље Христос каже : Ја сам пастир добри. Једино Христос за себе може да каже да је пастир добри. А пастир добри живот свој полаже за овце. Ми смо те словесне овце, браћо и сестре. Он је за нас положио свој живот. Зато што Бог воли човека. Зато што Бог није окренуо леђа човеку, а човек мало-мало па окреће леђа Богу. Тражи свој пут и неће Бога за сведока него другога. Шта је у ствари дужност пастира? Да чува своје овце да их вукови не растргну. Овде је реч о оним нашим унутрашњим вуковима, а наш унутрашњи вук је наше безверје. Зато је дужност пастира да чува овце својае. А како Господ да нас не чува када је дао себе за нас. Често говорим оне речи Апостола Павла које кажу: Водите рачуна како живите јер сте скупом ценом плаћени. Ценом крвљу Христовом. Има ли веће љубави од љубави да неко и живот свој положи за другога? Нема. Ето Господ је за нас положио. Зато и ми тога треба да б удемо стално свес и шта је Господ учинио. Колико се Бог спустио и понизио да је Он постао један од нас. Он је Бог али је Он и човек и Бог – Богочовек. Зато ми треба да следимо тог нашег пастира. Док смо год окружени Христом и док год се налазимо у окружењу Христовом, у Цркви његовој, немојмо да се плашимо да ћемо страдати, па и ако наиђу искушења, а искушења су нам потребна да би проверавали своју веру. Зато Бог понекад пушта искушења на нас, разне невоље и муке и болести. Све то Господ чини не што хоће да нас убије него хоће да провери нашу веру, оданост и преданост Богу. Дакле, хоћемо ли да се спасемо, да нас ти вукови не растргну, будимо уз пастира, Господа нашега Исуса Хрсита. Шта је обавеза стада? Овде опет говоримо о словесном стаду, о људима. Управо, да слуша Пастира. Дабуде уз Христа и да се не одваја од Христа. Чим се одвојимо од Христа на било који начин ми смо себе изложили разним опасностима. Чим нисмо у Цркви и са Црквом. Чим не слушамо Цркву и не живимо Црквом ми смо заиста на голети. Свети Јован Златоусти каже да је Црква као један одбрамбени зид и док смо ми у том зиду ми смо заштићени. Ови што споља ћефкају не могу нам ништа. Зид је тај темељ непоколебљиви поставио сам Господ Исус Христос и тај зид не може нико да разруши осим самога човека. Док смо у огради тог зида, Цркве Христове, ми се можемо надати спасењу. Помолимо ли се ван зида, а човек је пун радозналости и хоће да види шта је преко зида, тиме си сам себе изложио. Тиме што си се одвојио од Пастира. Што си помислио да можеш сам. Једно морамо као хришћани схватити, да смо ми хришћани вечити ученици Христови. То значи да треба да учимо и спознамо Христа да бисмо преко Христа спознали другогаи, на првом месту, спознали саме себе. Ако не будемо себе мерили Христом него собом или својим делима нећемо себе измерити како треба јер смо ми људи слаби и варљиви. Ми смо слаби, као што рекох, а на слабог човека све насрће али када смо са Христом онда смо јаки. Зато ће Апостол Павле рећи: Кад сам слаб онда сам јак. Шта то значи? Како то човек може биити јак, а слаб? Када је човек слаб, браћо и сестре, да учини зло онда је јак. Наша народна изрека каже да није јунак онај који удара него онај који отрпи. Зашто? Ако отрпи неће изазвати гнев тога који га удара и онај ће престати али ако узвратимо онда ћемо отићи у бесконачност са борбом. Наша је дужност да се не одвојимо од Христа. Другим речима, треба да имамо веру у нашег Пастира, Господа Исуса Христа, и да верујемо да ће нас Он спасити. Он жели да нас спасе. Он хоће да нас спасе али и ми треба то да желимо и да се трудимо. Жеља повећава труд и труд увећава жељу. Без труда не можемо ништа. Треба да верујемо да ће Он нас сачувати уколико га ми слушамо. Зато је Господ и рекао да би нас научио послушности: Ја нисам дошао на свет да чиним вољу своју него вољу Оца који ме је послао. Ето нам још једне поуке, браћо и сестре. Све док год будемо спроводили нашу вољу нећемо се спасити него онако како читамо у молитви Оче наш, да буде воља Твоја како на небу тако и на земљи. Заиста, ове речи нас подсећају да је Бог овај свет створио да буде Рај. И био је Рај све док је човек слушао бога и био уз Бога. Када је човек, због своје гордости и сујете, помислио по наговору оних унутрашњих духова да он може бити већи од Бога, изгубио је радост јер више није видео лица Божијега. Изгубио је Рај и навукао на себе муку. Уколико ми слушамо Господа Христа Он ће нас чувати од свих опасности. Човек је велика тајна и сваки који хоће да уђе у тајну бића људскога мимо Бога и без Бога он је лопов и разбојник – тако каже данас Јеванђеље, а ми се више бринемо какав је тај човек, шта он то ради, шта говори, како се понаша, а не гледамо себе. Погледај себе па ћеш другачије гледати другога. Погледајмо у своје срце. Ко је у нашем срцу? Бог или онај други? Мржња или љубав? Зато свето оци кажу да када би човек видео штасе све налази у његовом срцу никад ни помислио неби да другога осуди. Чим си осудио другога ти си осудио себе да не будеш спасен јер Христос и каже не судите да вам се не суди и каквим судом судите онако ће вам се судити. Дакле, браћо и сестре, не можемо спознати тајну човека без Христа и зато смо ми тај тор овчији, а то је Црква Христова, то је род људски. А зашто тор служи? Па да грабљивци не би упали и растргли овце. Да се то не би десило морамо бити будни. Јер човек када је будан он ће да чува своју кућу. Ако спава, а још није затворио врата своје куће, свако зло улази и нађе нас неспремне. Нађе нас да нисмо будни и не стражаримо. Човеку се може приступити само Богом. Тако и роду људском као целини, без Бога не можемо приступити никоме. Исто тако човек и род људски могу се познати само Богом и зато Бог треба да буде наше мерило и смисао нашег живота. Угледајте се на мене као ја на Христа – каже Апостол Павле. Тај Павле, некадашњи гонитељ хришћана, али када се Христос дотакао њега и он се дотакао Христа, он се преобразио. Он је васкрсао и целога себе је дао да се угледа на Христа. Христос каже: Који улази на врата јесте пастир овцама. Ова реч има ужи и шири смисао. Шири је да се односи на род људски, а ужи на човека и на његову душу. Шта човеку вреди да цео свет задобије а душу своју изгуби. Душа је вреднија од целога света, браћо и сестре.

Зато да се потрудимо да нам Христос буде центар нашег живота. Да нам Он буде путоказ и огледало, а не да сами себе постављамо за огледало и да се угледамо на себе. Нека нам Господ помогне да имамо Христа за нашег Пастира, а Он јесте наш само је потребно да ми будемо његови, а Он ће нас, као добри Пастир чувати и штитити али за све нам треба вера. Да верујемо да је наш Искупитељ жив и да се трудимо да се исправљамо, да се мењамо. Човек који се уопште не мења у животу је узео себе самог у своје руке и хоће сам да дође до Христа. А где су ти дела? Где ти је вера и живот хришћански? Где ти је живот јеванђелски? Без тога не можемо. Бог је милостив и зато и ми треба да будемо милостиви и према Богу и једни према другима и да се молимо да нас Господ спасе.

Бог вас благословио.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије Светим Тајнама се причестио верни народ, а по завршетку Преосвећени владика је верном народу поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић