Чтецирао је Владан Степовић.

Након прочитаног јеванђеља, епископ Јован се обратио верном народу:

„У име Оца и Сина и Светога Духа.

Браћо и сестре, Свети апостол Павле саветује хришћане и каже: браћо, не будите деца умом, него злоћом детињите. Шта то значи, не будите деца умом, него злоћом детињите? То значи да ум дечији још увек није развијен, али оно што је предност код детета, јесте што је дете безазлено. Дете нема злобе, нема пакости, није искварено, није огреховљено. Зато преподобни отац Јустин каже да душа детиња мирише. И зато апостол Павле каже него злоћом детињите, а умом будите савршени и зрели.

Ми нисмо рођени савршеним људима. Ми смо рођени несавршени, али нам је дато у задатак да се усавршавамо. Зато је речено у јеванђељу усавршавајте се до пуноће раста Христова. Док год човек има тај осећај да треба да се усавршава, али у добру, у Богу, а не у себи и својој гордости, он ће стално тежити усавршавању и стално ће проверавати себе да ли се правилно усавршава. И заиста, хришћани су деца умом. Зато и каже овако апостол Павле, све док се њихов ум не просвети. Чиме да се просвети? Да се просвети крштењем. Крштење је просвећење, док се ум њихов не просвети, не освети и не обожи, не усаврши, не сазри Духом Светим. Ви видите и чујете на сваком крштењу, да се дете помаже миром и каже печат дара Духа Светога. Дакле, шта то значи, да нам живот буде запечаћене Духом Светим, а не духом својим. Оно што ум људски држи у детињству, детињском стању, како кажу Свети оци, у незрелости, у несавршенству и у помрачености, то је, каже, свари зло. Ако нечисте мисли бораве у уму онда се ум, у ствари, дави у злу. Пазите, дави се у злу, у мраку и што је најгоре, дави се у покварености. Ако ми не обуздамо свој ум, он ће стално тамо негде да блуди. Он ће стално да измишља, чак и оно што није. Ако не водимо рачуна о нашем уму и не сабирамо га, онда ћемо ми бити растурена личност, подељена личност. На једној страни биће ум, разум, срце, а на другој страни тело наше. Покварен ум, како опет кажу Свети оци, то је најстрашније чудовиште у нашему свету, јер може да оде толико далеко, да он заиста више не види добро. Он, у ствари, није што не види, он не осећа добро.

Као што болесно око, не може да види чисто, тако ни прљав ум не може да сагледа оно што је свето, што је узвишено, не може да сагледа Бога. Такав ум не може, не само да учини добро или да говори о добру, него чак не може ни да помисли добро, осим себи.

Дакле, браћо и сестре, треба да се трудимо, да чистимо свој ум. Он се чисти јеванђелском науком. Он се чисти Светим тајнама, светим врлинама, он се чисти, живљењем Хришћанским животом, живљењем чистотом, живљењем Богом. Ум људски, најбоље и скоро једино се чисти безгрешним умом. А ко је тај безгрешни ум? То је богочовек Господ наш Исус Христос. Он се чисти безгрешним умом и зато апостол Павле каже да ум Христов имамо. Тамо где имамо ум Христов, наш ум ће бити у служби уму Христовом. Тамо где нема ума Христовога, онда је овладао твој ум. А људски ум је превртљив, браћо и сестре. Данас ће да каже истину , а сутра ће неистину да говори. Данас ће можда и да учини добро, али сутра ће да учини зло. Треба ум Христов да имамо, јер ум се људски лечи од зла, поновићу опет, једино умом Христовим и само савршени хришћани имају тај ум Христов. Зато је речено, усавршавајте се до пуноће раста Христовог. Хоћемо да имамо чист ум? Онда треба да се очистимо, да очистимо свој ум, да не умујемо својим умом, него да умујемо умом Божијим. Како је то лепо када се човек потруди да очисти свој ум. Онда он, не само што неће никакво зло да учини, он неће зло ни да помисли другоме, а зашто? Па зато што је чист ум, а чистоме је све чисто, прљавом је све прљаво. Зато апостол Павле каже прљајте се, ако неће да се очистите. Човек неки пут и у прљавштини зна да се утопи и да се осећа, чак и лагодно. Све док та прљавштина не почне да га гризе, да му напада кожу, како апостол Павле каже, свиња се окупала, па се у блату ваља.

Пазите, браћо и сестре, наше је да се трудимо да се чистимо. Дакле, само савршени хришћани имају ум Христов и то понављам, јер су се они испунили Христом. Кад је човек испуњен Христом, онда нема у њему места, да било какво зло уђе. А ту где је Бог, ту нема ни она нечастива сила шта да тражи. Али када ми, направимо простор у нама, у нашем уму, у нашем срцу, у нашој души, онда ће се у празан простор свако уселити, као што се у празну кућу усељава ко год прође. Дакле, умом Христовим, хришћани се исцељују од свакога зла, од сваке нечистоте. Ту је сада проблем. Да ли ми видимо своју нечистоту? Нема човека потпуно чистога, јер је грешан, а грех прља човека, поготово онај грех који се свесно ради, када идемо против себе. У том чистом уму Христовом, нема никакве прљавштине. И зато опет поновићу речи апостола Павла, ми ум Христов имамо. Треба да тежимо да наш ум, буде ум Христов. Да, наша душа, буде душа Христова. И кад је то све у човеку, онда је човек блажен. Онда човек у ствари заборави на себе. Он само сеже ка ономе што је чисто, ка Богу, браћо и сестре. И чим мало упразнимо себе, да нема Бога у нама, онда смо заиста подложни свему и свачему. Зато ће опет апостол Павле рећи хришћанима: ,,Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији живи у вама“. Ми смо тог Духа Божијег задобили у крштењу и задобијамо га стално у Светим тајнама и Светим врлинама и тако стално обнављамо Духа Божијега у нама. Божанско назначење људског бића је да га Бог воли. Бог нас воли. Али зато и ми треба да заволимо Бога. А Бог је нас заволео пре него што смо ми њега заволели, зато што је Бог свезнајући. Кад човек има ум Божији, он је испуњен Богом. Онда је Бог његова садржина. И тако човек живи као у своме храму. Наше тело је храм Божији. Сад шта ћемо држати у том храму, то до нас стоји, истину или неистину, гордост или смирење, љубав или мржњу. То све од нас зависи.

Ми смо позвани да живимо богослужбено, као у дому Божијем. Ми смо се у овом зиданом храму данас сакупили, да управо живимо молитвом, да живимо богослужење, да осетимо присуства Бога. И то највише осећамо кроз сва богослужења, а посебно на Светој Литургији. Зато је свака Литургија богојављење. Бог се јавља. Дух Свети води тај храм Цркве Христове. Дух Свети је непогрешив. Зато је Црква непогрешива. Њом руководи Дух Свети. Ми јесмо грешни у Цркви, зато и долазимо у Цркву. Баш зато што смо грешили, долазимо да се молимо и да тражимо опроштај, али опроштаја нема без вере. Опроштаја нема без смирења. Опроштаја нема без љубави. Ми долазимо у храм да се чистимо, да примимо Духа Светоги и при крају Литургије се пева ,,Примисмо Духа Светога и видесмо светлост неприступну“. Колико примамо Духа Светога и да ли видимо ту светлост неприступну, зависи од наше вере и наше припреме за сједињење са Богом. То што рекох да се у храму живи богослужбено, то је у ствари најприроднији однос човека према Богу, Творцу, Спаситељу и Промислитељу. Зато ако у нашем уму бораве нечисте мисли, наш ум се дави у злу. Када осећамо да нешто није у реду, имамо неку реакцију у нама, тада нас је напустио Дух Свети и ушао онај други дух, који неће мир, већ немир, који хоће да осуђује и завади. Ако је у нашем уму ум Христов, он се исцељује од свакога зла, од сваке нечистоте. Зашто се толико инсистира да водимо рачуна о мислима? Зато што све од мисли постаје. А Шта су то мисли? Свети оци кажу мисли су ти као ветар. Не можеш да их зауставиш, јер ветар зауставити не можеш. Али ветар када нађе долину на којој ће да дува, он ће у ту долину да стрпа све оно што што носи. Тако је и са човеком, ако човек не сасече своје мисли, онда човек почиње да се храни својим мислима. Чим почнеш да се храниш својим мислима, поготово кад о себи мислиш високо, онда се врло лако прелази на реч. Тада почињеу оне речи злобе, пакости, мржње, оговарања, осуђивања... Кад мисли пређу у речи, онда се са речи прелази на дела. Ако су нечисте мисли, онда ће нам и нечиста дела бити. Ако су нам чисте мисли, онда ће нам бити чисте реч, чисти разговори, чиста дела. А наше је да творимо дела у Господу. Све док људи живе упорно у злу, они су ствари у паклу, они су у мукама. Човек неће да призна, неће да провери себе, неће да проверава своје мисли, своје речи, ни своја дела. Онда човек долази у то стање када се Бога не боји, а људи не стиди. Тада радиш само по своме нахођењу, само по свом размишљању и по своме расуђивању, а ми се молимо Богу да нам Бог да правилно расуђивање, које зависи од чистоте нашег ума.

Зло ратује увек против добра, највише тамо где нема Христа, јер ту нема ни Духа Светога, нема Бога. Због тога треба да се потрудимо, да ум Христов имамо у себи да бисмо имали све оно што је Божије, да имамо радост. Онда кроз наше биће струји благодатна сила Божија, благодат Духа Светога. И онда се човек подигне из мрачности, може да полети. Улази у светлост која обасјава свакога човека, а то је Христова светлост. Да бисмо имали Бога у себи, треба да се потрудимо да живимо хришћански да живимо чистим животом, како је то могуће. Нисмо ми свеци, па да не погрешимо. Ми грешимо, али треба бити свестан тога, треба признати то, јер ако не признаш, онда нећеш ни да се молиш да ти буде опроштено. И погледајте човека који је пун себе. Тај не признаје да је погрешио у било чему или ће фарисејски и лицемерно да каже јесте погрешио, и да ће да се труди да на томе остане. А где ти је труд? Рекао си да ћеш се трудити, што си онда изневерио себе? А чим си изневерио себе и Бога си изневерио, јер си Богу обећао да ћеш да будеш добар и тако даље.

Браћо и сестре, да се помолимо Богу као што се молили светитељи Божији. Ми ћемо сада током поста који је пред нама, често чути у богослужењу оне молитве: ,,расејани мој ум, сабери Господе”. Пазите како је дивно. Расејан човек није цео човек. Он није чак ни половичан. Он је растурен, разорен. Зато треба да се сабирамо. Расејани ум не може да се сабере ни на шта добро. Не може да се сабере на молитву, не може ни да се моли, јер он блуди. Он је телом овде, а умом ко зна где. Имате ону дивну светоотачку у старечнику, где се каже како један цар (тада су цареви долазили редовно на свакодневно богослужење и читали шестопсалмије поготово прва два) са неким скупим огртачима и прилази му један монах, сав исцепан, али чист. Па му каже: „Царе, где си ти данас био кад си изашао из цркве?”. ,,Овај особно поцепан човек пита цара“. Само што није рекао: „Будало, па видиш да сам био у цркви“, а он одговара: ,,Па јеси, телом си био у цркви, а ум ти био на врапчијем брду.“ То је брдо где је тај цар градио свој двор. Он је био тамо где су његове мисли биле. Он није у ствари био у цркви. Био је телом, а шта му то вреди? Био је расејан. Ум му је стално био на другом месту, а онда није ни чуо, оно што чита у псаламима. Јер да је чуо, он би се тргао, јер ти дивни шестопсалми су заиста дивне молитве за које чак и неки светитељи кажу, колико траје шестопсалмије, толико ће бити довољно Господу да просуди кад дође други пут на земљу. Зато ће апостол Павле рећи: „Радије ћу, каже умом рећи једну реч молитве него језиком стотине.“ Кад је ум човеков чист, онда покреће и језик човеко да се моли, а где није чист, ту нема молитве никад. Немојмо бити сигурни да смо чисти, да смо исправни, да знамо. Па шта знаш човече, кад не знаш оно што је најосновније, не знаш шта је спасење. Све друге науке што имаш су ништа. А то не значи да не треба да стичемо и ове науке, али важно је да и њих усмеримо ка Богу. Мудри људи ће то да ураде, остали неће. Нама су „образовани“ људи начинили највећа зла. Погледајте римске владара када су гонили хришћане, били су паметни, образовани људи, али су чинили зло и нису оплеменили свој ум.

Зато браћо и сестре, нека нам Бог помогне да ми стално оплемењујемо ум свој Богом и да ум Христов имамо.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

ђакон Стефан Јанковић