Својијм појањем су данашње Свето сабрање увеличали чланови хора „Света Анастасија Српска“ из Аранђеловца и чланови хора богословије Свети Јован Златоусти из Крагујевца.

У току Свете Литургије, Епископ Јован је по старо-хришћанској пракси крстио маленог Ђорђа, сина ђакона Александра Бабића.

Епископ Јован је након читања одељка Светога Јеванђеља са причом о блудном сину, све верне поучио значају ове приче:

„У име Оца и Сина и Светога Духа,

Браћо и сестре, Црква нас овим припремним недељама припрема да што очишћенији уђемо у Велики Часни Васкршњи пост. Тако кроз прошлу недељу, Митара и Фарисеја, Црква нас кроз смирење позива да уђемо у Велики пост, а овом данашњом недељом или како још у календару стоји, недељом „Блудног сина“, позива нас кроз покајање. Заиста, можемо имати многе врлине, али ако немамо врлину смирења и врлине покајања, све друге врлине неће нам се остварити и зато данашња Јеванђелска прича о Блудном сину је толико поучна и врло значајна, јер свако од нас ако смо пажљиво саслушали ово Јеванђеље данашње, може да види себе. Може да сагледа свој однос према Богу, према Оцу небескоме, али у исто време да сагледа своје духовно стање, да би управо кроз покајање, као повратак човеков из изгнанства, да се човек врати на пут са кога је скренуо, као што је скренуо овај млађи син, овога оца из данашњег Јеванђеља. Зашто је он скренуо, браћо и сестре, да ли је он заиста највећи грех учинио тиме што је тражио да му отац да дао имања, онога што њему припада. Не, свако има право на своје, али је погрешио што је злоупотребио те дарове Божије, што је злоупотребио слободу, јер је мислио да му не треба никакав ауторитет. „Нећу да имам изнад себе ни оца, ни мајку, никога, ја сам човек који хоће да влада собом“. Сваки онај који мисли да му не треба ауторитет, који мисли да му не треба поука, да му не требају савети, тај је заиста далеко одступио од оних заповести Христових. И заиста, браћо и сестре, човек који неће никога изнад себе, значи да је он ставио себе изнад свих. Имаш слободу, Бог нас је створио са слободом, браћо и сестре, да се опредељујемо и да живимо како год хоћемо, да будемо и добри и лоши, да будемо и грешни и праведни, Бог нам је дао слободу, али је најстрашније што злоупотребљавамо своју слободу и онда када се, као што би рекао наш народ, отиснемо и не умемо да се зауставимо, него се стално котрљамо исто као када почнемо са оном грудвом снега, па је пустимо низ брдо, па онда ваља снег и претвара се у велику грудву, тако и човек, ако не бди над собом, он се котрља и пропада у провалију. Али најгоре је што не види провалију, не види да је у опасности, него мисли „Пребродићу ја то, има времена, покајаћу се“. Нема времена, браћо и сестре, наше је време сада, сада да дођемо к себи, као што је дошао оај блудни син, кад је он схватио да је све проћердао, да је све богатство које је добио од оца свога, потрошио на оно што не треба, а овамо се прикривао и пред људима показивао се као Бог зна како праведним, а он живео у најстрашнијем стању, стању отуђености. Нема већег и тежег стања за човека од отуђености. Човек када се отуђи од Бога, он се отуђио од себе, он се онда отуђио и од оца и од мајке и од жене и од деце, све то некако гура у страну, али хоће да задовољи своје старсти, хоће да задовољи свој его. И шта је било, било је да је овај блудни син заиста дошао к себи, видео докле је потонуо, кад је видео докле је пао, кад је видео да је у дому оца свога имао све, био син, био наследник, био господар, имао свега у изобиљу и хране и одеће и обуће, а када је то све проћердао, он није имао ни шта да једе, чак му како каже данашње Јеванђење, онај господар, а он је за господара изабрао онога нечастивога, који га је водио, он се ослободио од Господара, Оца небескога, тај му господар није дао ни оно што свиње једну. Видите браћои сестре колико човек може да падне, колико човек може да потоне, зато ће апостол Павле казати свима нама: „Сви који стојите, водите рачуна да не паднете“. Јер који стоји, он пада, који је пао, он је пао, али није страшан грех толико, колико је страшно не покајати се, колико је страшно не признати, па казати: „Јесам погрешио“. Људски је грешити, браћо и сестре, али је ђавоље не покајати се, ђаво не да човеку да се покаје, поготову кад се човек одвоји од очевог топлога дома.

Бескрајна је љубав Божија према људима и онда се показује у превеликом стрпљењу Божијем, у превеликом праштању и у превеликој радости. Бог нас чека, Бог нас опомиње на разне начине, само што смо обузети својом сујетом и својим страстима, не видимо и не осећамо ту опомену Божију, али Бог нас чека. Он хоће да се сви људи спасу, Он хоће и највећи грешник да се покаје и да се спасе, али грешнику треба да се искрено покаје. Покајање је равно Васкрсењу. Истина, није се лако покајати, али када имамо Бога у себи и када смо стално уз Бога и када је Бог са нама и ми са Њим и када имамо жељу у вољу да се отресемо, ако смо се упрљали, да стресемо ту прљавштину са себе, Бог ће нам дати снаге, Бог ће нам помоћи, ако остајемо у тој прљавштини у којој смо сами себе увељали, онда се нећемо опрати, нећемо бити чисти. Иако неку пут дођем и кажем „Јао грешио сам, опрости Боже, али настављам даље по старом“, то је оно што апостол Павле каже: „Свиња се окупала, па са поново у блату ваља“. Трпљење, праштање и радост, три су главне особине Боженске љубави. То смо управо видели из овог данашњег Јеванђеља, то трпљење оца овога сина, патио је отац за сином, а син се није ни сећао оца. Отац патио и он је чекао да се врати да би му опростио и опростио му је отац и настала је, како каже данашње Јеванђеље,настала је велика радост. Заиста, те три особине су праве особине сваке искрене љубави. Ако уопште има какве љубави без Божије љубави. Ово што ми називамо љубав, нажалост, често је страст, а није љубав, а чим прође страст, оно што сам волео, више не волим, почињем чак и да мрзим. Дакле браћо и сестре, без ове три особине љубав није љубав. Тако кажу Свети Оци.

У причи о блудном сину, Господ Исус Христос је изнео пред нас слику управо те праве Боженске љубави у тако јасним бојама да она живо трепти пред нама онако као што трепти ноћ када дође светлост, тако је то упоредио Свети владика Николај, човек се извуче из таме, ослободи се таме и обасја га светлост. Неко је давно рекао да када би се изгубиле све књиге написане о томе шта је Господ чинио, шта је Господ говорио, шта је Господ радио, ако би се сачувала само ова Јеванђелска прича о блудном сину, ми бисмо могли целу поруку Светог Јеванђеља да заистаприхватимо, јер ту је садржина, тајна покајања и тајна спасења и ако хоћемо да будемо искрени према себи и пред Богом и пред другима, онда заиста сви бисмо могли да кажемо како нам је овај блудни син заиста брат. Неко се можда побуни и каже: „Ја нисам блудник“, браћо и сестре, сви ми блудимо понекад на овакав или онакав начин, но браћо и сестре, брат нам је не само по томе што је овај блудни син људско биће и Божије створење, него и по томе што смо сви ми врло често у право, опет понављам, ти блудни синови и што врло често имамо своју пропадљиву природу која је својствена да пада, али Бог је дошао у свет, да ту палу људску природу подигне, да је освети, да је приведе, како каже Свети Писмо, Оцу своме на небу. Дакле браћо и сестре, треба да разумемо, кад год заборавимо на Бога, ми се удаљавамо од Бога и то одлазимо у ту даљњу земљу, страну земљу. Коју страну земљу, па човеку није страно да живи са нечастивим силама, него да живи са Богом. Зато нам је све потребно то сећање, да не заборавимо Оца свога небескога, да не заборавимо дом Оца свога, дом у коме има љубави, а где је љубав, ту је и жртва, где нема љубави, ти нема жртве, браћо и сестре, зато ће човек да напусти и оца и мајку и жену и децу, само да би удовољио својим страстима. Но браћо и сестре, мени се чини да је много битнији тренутак када је у питању ова Јеванђелска прича о блудноме сину, у коме заблудели син каже, „вратићу се оцу своме“. Замислите дете које одлута од родитељског дома, па се изгубило, замислите ту радост, тог детета, када га родитељ нађе и када оно нађе родитеља, замислите ту радост када он поново дође у дом са својим оцем, мајком, братом, сестрама, каква је то радост, то је велика радост браћо и сестре и зато највеће је овде и треба посебно о томе размишљати како је блудни син рекао „вратићу се оцу своме“. Све друго што се после догађало било је само след успостављања и повратка у целовитост, у личност, сакупљање отпадака његовог бића, јер је обај блудни син, он је себе расточио, он је себе обезличио, али кад је рекао „вратићу се оцу своме“, отац му враћа све, враћа му лик Боженски, враћа му топлину, љубави очеве, враћа му радост коју је он изгубио, враћа му наду, да није изгибљен, баш зато што се вратио оцу своме небесноме.

Браћо и сестре, све се некако органски враћало са овим блудним сином, враћало се на своје место, јер је блудни син изговорио ову значакну реч „вратићу се оцу своме“. Да би се човек могао вартити оцу своме, оцу небескоме, он треба да стражари над собом, он треба стално да бди над собом, да га она нечастива сила не уграби, па да га још даљи и даље отуђује од топлине дома свога. Тако и наше спасење неће бити да почиње оног часа када дође Господ и када нас загрли и када каже ону дивну Божанску реч: „Дођи, уђи у радост Господа свога“, него наше спасење почиње већ овде и сада, нашим покајањем, нашим опредељењем браћо и сестре, нашим повратком Оцу своме небескоме, нашом чежњом да се вратимо и да живимо у дому оца свога, а тамо стоји у Јеванђељу: „Много је станова у дому Оца мога“. Ђаво ће нам кажати „не можеш ти да се спасеш, пао си толико, грешан си толико“, коме то, Богу који је узео све грехе наше, али Бог чека наше покајање, неће да нас спасе браћо и сестре, без нашег пристанка, да тако кажем, неће Бог да нас спасе без наше жеље, али зато нам треба труд, зато Свети Оци кажу „човек који је проверо не знам које време у неком греху, њему треба три пута више, дуже времена да се каје, да окаје тајгрех“.Три пута више, браћо и сестре.

Знајући да је отац милостив и да ће му опростити, син му се враћа, а отац будући заиста, како бих рекоа неизмерно милостив, чак га он није ни укорио, чак му није казао нећу те, отшао си од мене, окренуо си ми леђа, не браћо и сестре, него отац који воли љубављу Боженском свакога од нас, обрадовавши се синовљевом повратку прима га топло у тај родитељско дом са љубављу, облачи га како каже данашње Јеванђеље у нове хаљине јер је оне старе испрљао. Облачи га у нове хаљине и враћа му чистоту, то је оно што је важно браћо и сестре, да се вратимо у чистоту у ону чистоту коју смо се обукли у Крштењу и ону листоту, оне беле хаљине које облачимо датету кад се крштава, као што смо данас обукли малога Ђорђа. Он је данас обучен у чистоту, али од њега, не за сада у ово време, веч од његових родитеља, кумова, браће, свакога од нас, да ли ми заиста помећемо том детету да очува чистоту или по нашен нахођењу, неком људском гледамо како другога да испрљамо, а не да му помогнемо да се очисти. Дакле браћо и сестре, како отац нас прихвата све који се искрено кајемо и који искрено завапимо Господу и кажемо „згреших против тебе, прими ме као покајника, учини да будем један од слугу твојих“, свестан је да је изгубио оно првенство своје, место које му је припадало у породици, али он сада само да би био уз топлину своје породице, свога оца, своје мајке, он каже „прими ме као слугу, само ме немој одбацити“. То је тај вапај који требамо да стално имамо браћо и сестре, јер смо сви грешни, сви грешимо, да имамо тај вапај и да кажемо, „прими ме Боже, ево ме“, да кажемо „Господе, ево ти мојих мисли, ево ти мојх речи, ево ти мојих дела, нисам способан да владам њима, али зато владај Ти мноме Боже, Ти у мени владај Боже“. Све док не дођемо до таквог стања да пожелимо да Господ буде у нама и да Господ влада у нама, нећемо бити спашени браћо и сестре. Свако од нас бар понекад осећа тај зов савести, осећа да се отуђио од Бога, од радости, од општења са Господом, од стварног живота онаквог каквог га је Бог створио. А ми најчешће, нажалост, дозволивши да нас колитечина овога живота понесе својим правцем и да нас однесе тамо у понор да нас однесе тамо где нема Бога. Тамо где нема Бога, тамо је пустиња, тамо је провалија, ако не завапимо да нас Господ чује, неће нас нико избавити из те провалије.

Тако браћо и сестре, из данашњег Јеванђеља се можемо поучити како се наш живот креће између наде и разочарења, успона и падова, великих прохтева и тешких разочарења. Често пута, таман што смо мислили да смо нешто постигли, када тако помислимо, одмах смо се погордили, зато смо и пали, да смо нешто постигли, онда се разочарамо да је то далеко од онога што смо желели и чему смо се надали. Бог нам је тако устројио живот, брачо и сестре, али оставио нас у нади, да иза свих неуспеха наших, и свих наших падова, стоји Он, Господ наш Исус Христос, зове нас, тражи нас, само је питање, на чији се зов ми одазивамо, на Бога Оца, као родитеља нашега или се одазивамо на онога нечастивога, који нас је повукао у провалију, а човек увек послуша нечији зов, онога нечастивога или Бога Створитеља свога. Дакле, браћо и сестре, не смемо да изгубимо наду, па и ако паднемо и ако погрешимо, нема човека без греха, али треба да будемо свесни свога греха, да будемо свесни свога пада, да признамо да смо пали, јер, ако не признајемо да смо пали, онда се нећемо никада ни поправити, јер сматрам да није то ништа, учинио сам то и то зо, али није то ништа илишто је још најгоре, ђаво нам каже „ма имаш времена, покајаћеш се“. Када ћеш да се покајеш, као што рекох, моје и твоје време је сада, зато апостол Павле каже, „сад је време за спасење, сад је време за покајање, сутра биће касно“. Увек крај наших падова стоји Господ Исус Христос, да нам помогне, да нам врати веру, да нам вати наду, да ојача нашу снагу за нови живот и нова надања, и када помислимо даје све изгубљено, ништа није изгубљено, док дишемо, браћо и сестре, ако тежимо ка покајању, а ако не тежимо ка покајању, ми немамо много користи од дисања, бар са оне духовне стране. Ту је Бог да нам помогне, да нас надахне, да нас охрабри, да нас подигне, јер нема провалије у коју човек може да падне, а да Господ се неће сагети да га подигне, само ако човек покаже покајање и ако човек жели да се избави и да се спасе.

Јеванђелска прича о блудном сину доноси нам чудну благовест, благовест како човек побеђује себе, заправо, како човек побеђује смрт и како се наслађује Царством Небеским. Највећа радост је у томе ако Отац Небески трчи у сусретгрешном сину, ако га грли, ако га призива. Са повратком нашим ка Оцу Небескоме, не радује се само Отац наш Небески, него се радују небеса, радују се светитељи, радују се анђели, радују се људи, прави људи који желе добро човеку који желе да се човек исправи, све то уноси радост и зато радости нема без покајања. Највећа је радост ако ми идемо у сусрет загрљајуОцу нашем Небеском, човек грешни који се Богом каје он Васкрсава. Од блудног сина постаје паметан човек, зашто кажем паметан човек, онај блудни син је непаметно користио дарове Божије, када се покајао, он је постао паметан, такав човек пролази сав пут кроз покајање, од пакла до раја, то је порука и поука данашњег Јеванђеља које у нама буди наду да увек мислимо и да знамо и да осећамо да нас Бог воли, Он нас не воли само кад ми праведно живимо, него нас воли и кад грешимо, е то је та љубав, да подједнако воли и грешника и праведника. Све ово можемо да постигнемо, али уз помоћ Божију и наш труд, а све ово можемо учинити ако дођемо к себи, кад год учинимо зло, ми смо се отуђили, јер грех од човека чини да он постане ван себе, а када је човек ван себе он је заправо ван памети, бити ван себе значи да је она нечастива сила овладала тобом и она те чини сином пакленим, али опет кажем, ми имамо срећу и благослоб што је Бог дуготрпељив, што је Бог милостив, што Бог чека наше покајање и нека нам Господ помогне и ова Јеванђелска прича о овом блудном сину, да се ми вратимо Оцу на Небесима, а вратићемо се ако нисмо изгубили наду, ако нисмо изгубили веру, ако нисмо изгубили жељу и ако смо прихватили покајање.

Бог вас благословио.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Велики број верника је приступио Светој чаши тиме се сјединивши са Господом нашим Исусом Христом, а након Свете Литургије Епископ Јован је одликовао орденом Вожда Карађорђа теолога и наставника Верске наставе из Аранђеловца, Г-дина Војина Милосављевића.

јереј Немања Искић