Беседећи верном народу, Владика Јован је рекао да:

“Свети апостол Павле у својим посланицама на више места говори о моћи и сили Божијој, у исто време о немоћи људској. И додаје и каже: „Када сам слаб – онда сам јак.“ Човек је према својој огреховљеној природи немоћан. Подложан је падовима. Гресима и слабостима. Једино Богочовеком Христом, човек постаје свемоћан, победник, сверадостан и тако његове човечанске слабости вером и љубављу према Богочовеку постају, како кажу Свети Оци, примаоци и акумулатори свих сила божанских. Када се сила Божија усели у човека он постаје силан и моћан али не да чини шта хоће, већ да чини добро. Зато се она даје човеку: не да чини зло и да се горди, већ да чини добро. Имајући то у виду апостол Павле објављује једну најчудеснију истину Јеванђелску када каже: „Зато сам добре воље у слабостима, ружењима, невољама и тескобама за Христа.“ Управо зато јер га те тескобе упућују да затражи моћ и силу Божију да би све своје немоћи и слабости отклонио од себе и живео у Христу и по Христу.

Апостол Павле каже: „Када сам слаб – онда сам јак.“ Тиме жели да каже да су управо слабости које стварају вапај за свесилним Господом Христом. Вапај немоћне природе човечанске. Зато он позива да се све те слабости уселе у њега, јер што је више слабости он има више духовног порива да вапије и да каже: „Господе усели се у мене са свом својом силом.“ Он не сумња да ће свемилостиви и свежалостиви Господ доћи на његов као и на наш вапај и да ће нас пригрлити недостојне и учинити да постанемо силни управо у тим слабостима нашим.

Речи апостола Павла о томе да кад је слаб да је онда силан, нама се чине противречне. Како? У Светом Писму нема противречности. Свети Владика Николај каже да се телесан човек управља по звуку а духован по смислу. За телесног човека је свуда противречност јер он се боји препона. Бежи од сенке ако му се она учини непревазиђена. Духовни човек је као витез који воли да савладава препоне и да се бори. Владика Николај ово види као Јакова који се у свом сну борио са Богом. Он изазива да уђе у борбу али не својом силом, моћи или знањем већ улази са вером у силу и моћ Божију. Ако је са Богом, може ли ко против тог човека? Не може!

За духовног човека се у овим речима крије цела наука о спасењу да се бори и не предаје, да не дође у мој ум: не могу ја да се спасем или не могу да учиним добро дело, подвиг или да се молим. Све можеш ако затражиш са вером да те уз Божију помоћ Бог укрепи. Ми смо људи, слаби, површни и све док се сила Божија не усели у нас ми смо слаби и немоћни. Зато треба да будемо свесни свог ништавила и свемоћи Божије и тек тада постајемо силни. Ми смо прах и пепео али си ти мене из тог праха створио и ти си ме својом силом оснажио да могу да ти служим као прах и пепео. Другим речима апостол Павле каже да кад знам да сам од себе не могу никакво добро дело учинити ни себи ни другима. И кад се сав положим на моћ и милост Божију, е онда сам силан. Крепак и јак. Кад осећам да као дављеник у овоме свету нисам у стању ни пружити руку Богу да прихватим испружену руку Божију. Бог стално држи своје испружене руке и чека хоћемо ли се прихватити руке његове. Човек се мора за нешто прихватити у животу и коју ћемо руку изабрати то је до нас: да ли руку Божију или ђавољу? Хоћемо ли да нас Бог води кроз живот или онај други? Ако се предамо Богу да нас Бог води онда ћемо се спасити и ићи ћемо у рај. Ако предамо себе онда живимо по ономе коме смо се предали. Зато човек треба да се моли и да каже: „Господе ево ти свих мојих слабости, немоћи, мисли, речи и дела јер не могу да владам са њима.“ Е кад тако кажеш и истински потражиш у смирењу помоћ Божију, помоћи ће Господ. Зато је Господ рекао: „Дођите сви који сте уморни и натоварени ја ћу вас одморити.“ Нажалост, човек сам себе товари и оптерећује собом јер мисли да може. У мом селу се каже: „“Ја могу и коњ мој може али ако Бог не да, све је забадава.” Коњ у смислу снаге. Џаба је та моја снага ако је ја нисам уперио ка Богу. Него у себе и мислим да могу главом кроз зид да прођем.

Ми треба да вапијемо ка Богу да нас он прихвати својом руком и извуче нас из греховног понора, из несрећне гордости, из понора маловерја и подигне нас. Нема те провалије у коју човек може да падне у коју се Господ неће сагнути да нас извуче. Али само ако затражимо руку Божију. Ако имамо поверења у руку Божију да она може да нас извуче али ако немамо, неће Господ ни пружати руку. Неће Господ на силу да нас спасе ако смо својом вољом потонули у гресима и пали у понор. Зато нам је увек и свагда потребна милост, помоћ и љубав Божија и да на све то одговоримо онолико колико можемо. Зато треба да положимо себе и сву своју наду на силу Божију да би смо у ништавилу своме били управо силни. То је оно што апостол Павле говори. По човеку смо немоћни али по Богу смо силни. Док се човек не ослободи себе свог ега, гордости и надмености, не може да пође за Христом. Онда нема ништа заједничко са њим. Док мисли ја сам најпаметнији, најлепши…Бог зна што нас створио овакве по лепоти лица свога и сваки човек треба да изграђује лепоту у себи Богом а не оним својим: „Људи хвалите ме да сам леп…“ Све док тражимо славу овога света, пропали смо. Слаби смо али смо силни у Христу и са Христом а не собом. Силни смо вером. Зато Господ и каже да је све могуће ономе који има вере. Све почиње од вере. Вером усељавамо Бога у себе, а невером изгонимо Бога из себе. Зато су апостоли често говорили Христу: „Господе дометни нам вере, Господе помози нашем неверју, научи нас да се молимо!“ Често мислимо да знамо да се молимо. Треба да тежимо и молимо Бога да нас научи. Ми смо силни вером, надом и љубављу према Христу и трпљењем за Христа. Зато Христос каже: „Ко претрпи до краја, тај ће се спасти.“ Онај који истрчи трку, он је победник и зато треба да тражимо силу Божију да достигнемо свој циљ. Наш циљ је да се спасимо.

Ево пред нама је предивни период Васкршњег поста када треба да појачамо веру, молитву, подвиг када треба више да читамо Јеванђеље, Свето Писмо, житија светих када треба да постимо не само мрсном храном али и то, јер је то закон Божији и пропис Цркве. Да постимо од свог језика, ега, гордости и да тражимо смирење да нас Господ обдари смирењем, јер смо онда обдарени и трпљењем. То можемо видети на сваком кораку јер ако човек има смирење и трпљење он неће да се буни ако му неко каже да му није добро то што ради. Ако нема смирења и стрпљења онда пршти на све стране. Дакле немојмо да очајавамо, јер и кад смо слаби немоћни, само да не изгубимо веру у Бога а онда ће се Бог кроз нашу веру и смирење љубављу уселити у нас силом Божијом па ћемо и ми постати силни јер ћемо престати да грешимо.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након одслужене Литургије и причешћа верног народа, Владика Јован је поделио свој Архијерејски благослов и иконице присутнима.

протођакон Мирослав Василијевић