Вечерњу службу је служио ректор богословије протојереј ставрофор др Зоран Крстић. Богослужењу је молитвено присуствовао Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован.

За певницом су били ученици богословије Светога Јована Златоустог, са својим професором појања г-дином Иваном Топићем.

По завршеној вечерњој служби, и прочитаним молитвама из Требника за почетак Великога Поста, вернима и ученицима богословије обратио се ректор речима да је Црква препознала користи од Поста и од таквог начина уздржања.

„Господ нам говори да стално морамо да идемо напред и ка горе. То је наш пут. Међутим, није баш тако лако да ли ми напредујемо или назадујемо. Да поновим, ако макар једнога тренутка помислимо да је доста, да је време да станемо и да тако некако проживимо живот, будите сигурни да је то знак да пропадамо. Стајања нема. Дакле, требало би на неки начин у ове дане Великога Поста проценити који су то критеријуми нашега напредовања? Како ми то можемо да проценимо макар не у потпуности тачно. Милост коју сам поменуо у почетку и тај доживљај да смо незаслужено добили живот, да смо незаслужено дошли до овога дана јесте први предуслов. Осећање да колико год у животу учинили колико год дубоко пали Господ нас не оставља, ни једнога јединога момента. Ми људи знамо да врло често отпишемо некога и да кажемо да нема наде. И да не желимо да знамо да постоји а посебно ако је нешто нажао нама учинио. Господ никада тако нешто не ради. Што год ми њему учинили Он нас никада неће оставити. Та љубав Божија и луда љубав Божија јесте први тај критеријум, уколико осећамо руку Божију у нашем животу и захвални смо Богу на томе, и то је предуслов да се покајемо а то је показатељ да смо начинили један корак напред. Дакле, Господ је онај који нас апсолутно и безусловно воли. Остаје један део који ми треба да урадимо и да се запитамо од ове вечери па надаље: а колико ми то волимо Господа? Ако је Он то учинио све не би ли нас узвео на небо и даровао нам Царство своје будуће а како ми то одговарамо на Његову љубав? Уколико макар мало времена у ове дане великога Поста у промишљању тога, то је знак тога пута ка покајању који нас Црква призива у ове дане. Да бисмо могли да одговоримо на то питање колико волимо Господа, требало би да одговоримо на питање колико нам је Господ важан? Размислите сваки од нас понаособ, колико простора остављамо му у нашем свакодневном животу? По томе ћемо видети колико нам је важан. Што је дуже то време које посвећујемо Господу, то више показујемо да нам је у животу важан и да на крају не можемо да живимо без Њега. Из тога животнога става произилази наше благодарење Богу и Евхаристија и све оно што ми сматрамо врлинама, а ка томе и треба да иде наш живот. Размислимо о томе када говоримо о важности како бисмо могли да дефинишемо наше циљеве. Ја бих рекао да наша деца, богословци, имају то као највеће могуће искушење, сада док су млади чини ми се да могу да освоје цео свет. Да све то постоји само због њих, и да само треба да пруже руку и да покупе дивне плодове овога света. Тај животни став бисмо могли да изразимо старом античком изреком „хлеба и игара“. Али није ово да се односи само на њих него се односи и на све нас. Многи од нас живот доживљавају као потребу за мало више хлеба и много игара, много забаве. Прођите нашим градовима па ћете видети чега највише има. Ту прастару римску изреку „хлеба и игара“ ми бисмо могли на наш начин да кажемо „пекара и кладионица“. И ето живтног става тако да имамо колико толико да поједемо и да се забавимо. Уколико то у једном тренутку схватимо да нам је то животни циљ и сан, онда треба да будемо свесни да смо на погрешном путу и да нас је опхрвао дух овога света. Оно за чиме ми тежимо јесу врлине и јесте благодат Духа Светога. Пост нам се чини као нешто и један период о коме смо ускраћени за нешто и за храну, и пост врло често доживљавамо као ускраћивање. Али рекао бих да је то крајње површно и крајње нетачно доживљавање поста. Ми се заправо ослобађамо баласта и на то нас Црква позива да се ослободимо од сувишних ствари да бисмо да се посветимо Господу и да бисмо што више могли да се приљубимо у Њега. Браћо и сестре немојте да заборавите речи Господње који каже: „Ако ме волите заповести ћете моје држати“. Прво иде љубав према Христу а онда остале заповести. Уколико не волимо Христа џаба нам све заповести. Уколико не постимо из љубави према Христу џабе нам је онда пост. Бог не жели да нас мучи и нема потребе да би мучио своје створење, он само заправо жели да му покажемо и узвратимо љубав, а што се више ослобађамо животнога баласта и који нам се чине важним а заправо су врло неважни тим пре ћемо моћи да постимо и тим пре ће нам време Великога Поста бити радост а не мука а не осећај ускраћености или било шта друго. Отпочињући овај пост могу рећи оно што смо чули у молитви да овај ток Великога Поста у миру и покајању прођемо и да у радошћу дочекамо Васкрсење Христово. Живи били. Амин”.

Беседа протојереја-ставрофора проф. др Зорана Крстића, ректора Богословије “Светог Јована Златоуста” у Крагујевцу и редовног професора Православног богословског факултета Универзитета у Београду

У наставку службе присутни су тражили опроштај једни од других за све знане и незнане грехове своје, припремајући се на тај начин за време Свете Четрдесетнице.

ђакон Александар Ђорђевић