Преосвећени Владика обраћајући се верном народу у својој беседи је рекао:

„У име Оца и Сина и Светог Духа!

Одељак из данашњег јеванђеља нам говори како је Господ једном приликом исцелио глувог и немог човека. Ако смо пажљиво слушали и тај ток догађаја, како се збивало, када је дошло до сусрета Христа и овог човека болесног, можемо се задивити и запитати, зашто је Господ на овакав начин исцелио човека. Каже се, како је Господ пљунуо на земљу, помазао човека и рекао да се отвори цело биће, да би се у њега уселио Бог. Видите и сами да је чак и пљувачка Господња чудотворна као и све што излази из уста Господњих. Такође, можемо видети да је овде у овом случају реч о вери и да нама све бива по мери вере наше, а то и Господ каже. Управо је зато и важно да кажемо да верујемо, али она, вера, треба да буде садржина нашег живота. Како верујемо, тако нам и Бог даје и такав је и наш живот. Ако нам је вера исправна, хришћанска, онда би требао такав и живот да нам буде. Живот и веру не можемо одвојити, а овај данашњи догађај нам говори шта је претходило оздрављењу овог болесног човека. Најзначајнији је поред вере био сусрет човека са Богом. Суштина нашег живота такође треба да буде сусрет са Господом и да се трудимо да Га сретнемо. До сусрета са Богом не може доћи без вере. Онај који не жели сусрет са другим човеком, значи да је себе издвојио из заједнице. Не жели сусрет јер му је тешко да се поклони и поздрави човека, јер мисли да нема потребу да се поклони према било киме. То није права и јеванђељска вера, а вера нас уводи у смирење. Када имамо смирења, онда нам ништа није тешко да урадимо за другога, да учинимо било какво добро па макар и да очистимо другоме кућу. Када човек почне мислити високо о себи, онда сматра да му је понижење да учини било шта везано за другога. Оно што ми чинимо другоме, то чинимо за себе и нама Бог то узвраћа. Само горд човек не може да се спусти, да се смири. А, од гордости почиње свако зло. Усудио бих се рећи да гордости претходи сујета. Сујета је та која ми смета да учиним добро. Господ о гордости и гордима каже да се Бог њима противи, а смиренима даје благодат. Ако хоћемо да сачувамо благодат, треба у благодати да живимо и да је чувамо. Може човек да чини многа добра дела, да пости и све друго, али је и то мало за наше спасење. Зато је потребно уздати се у милост Божју. Врло је важан тај сусрет са Богом, а и важан је сусрет једног са другим. Само присуство Христово повећавало је веру у том народу који су га окруживали. Када човек има веру, он заборави на себе и на свој его. Сетимо се догађаја народа у пустињи који је Господ нахранио и када су ученици говорили Христу да отпусти народ јер немају чиме да их нахране, а Он им одговора да нахране народ собом. То нам само показује колику су веру они имали у Христа. Та вера човеку улива моћ, снагу, али не моћ да се буса, него моћи снагу да се мења, преображава, да задобије ту божанску помоћ која се не мери ни са једном. Оно што треба знати јесте да сва исцељења бивају по мери вере свакога човека, зато Господ и каже да је све могуће ономе који има вере. А, апостол Павле каже да онај који прилази Богу треба да верује да Бог постоји и не само то већ да верује да Бог награђује сваког човека који исправно верује. Шта је то у ствари вера? О њој би се могло много говорити, а то је апостол Павле објаснио када је рекао да је вера извесност онога кога се надамо и чекамо онога кога не видимо. То је заиста прави одговор на веру, чекање. Човек види Бога онолико колико верује, човек види Бога сваког тренутка онолико колико Бога осећа у себи. Човек види Бога у сваком тренутку уколико су отворене његове духовне очи. Знамо колики је значај телесног вида и како је страшно када не може да види лице другог човека. Нама је Бог и дао очи да видимо лице другог човека. А, ми немамо хришћанско у себи да другоме човеку упутимо поздрав јер смо пуни себе. Вера је свевидеће око душе. Душа која види Бога, која иде за Богом, вера је тај лични сусрет човека са Богом. Први лични сусрет грешника са безгрешним, то је важно нагласити. Ми када се сретнемо са безгрешним, можемо сагледати своје грехе. Ако се нисмо срели са Безгрешним, не могу себи потпуно да признам да сам грешан, а нема човека без греха. Ми управо ако смо свесни својих грехова, онда значи да смо свесни да се исправљамо. То је у ствари смисао нашег живота овде, поправљање и исправљање, али тај други човек ако га исправиш или му кажеш, навукао си његов гнев. Зато премудри Соломон каже, покарај мудрога и биће ти благодаран, покарај гордога, узвратиће ти лоше. Мудар ће да прихвати ту сугестију и смерницу да бих се поправио. Вера је, како кажу Оци, глава и корен, а једна од главних особина вере јесте та што вера ослобађа човека од многих брига и невоља. Ми када дођем у такво стање брига и патњи, ако немамо вере, пашћемо у очај и не можемо се извући. Када дођемо у стање очаја, вера нам говори да не очајавамо. Вера нам каже да постоји Спаситељ и да постоји онај који може да узме све наше грехе и да их убели. Пример детета је идеалан за причу о вери. Дете када се роди не зна ко су му родитељи, али верује да су ти који се брину о њему његови родитељи. То дете зна да има неко ко брине о њему. Када зна да има некога ко брине о њему, у њега се улива сигурност, постојаност и губи се страх од разних потешкоћа. Вера појачава те хришћанске врлине, док без тих врлина вера слаби. Сви наши проблеми долазе због губљења вере. Ако изгубимо веру значи да нема бога који ће нас спасити. Док вером живимо и деламо, ми се никада нећемо осетити усамљенима и остављеним, јер верујемо у речи Христове да Бог хоће да се сви људи спасу. Зато имајмо на уму Христове речи да се не бојимо, већ само да верујемо. То је Господ рекао оној крвоточивој жени. Све грехе наше је Господ узео и приковао на Крст када је из љубави према људима дао себе. Христос, Црква и Литургија нам управо свакодневно говоре да се не бојимо. Немамо чега да се бојимо осим непокајаног греха и ако се бојимо неког човека можемо да нађемо решење ако смо људи и ако смо свесни. Наћи ћемо решење тамо где има разговора, тамо где има разговора, тамо има и решења. Ако у породици има разговора биће опстанка и решења. Бог ће нас питати када пођемо са овог света, питаће нас где су нам деца. Како одгајамо децу, то ће нам бити и огледало и обрнуто. Питаће нас свештенике Господ, где нам је народ. Зато се и каже да ће се из наших руку тражити одговор где су нам душе људске. Вера је чудо и то огромно чудо, она и горе премешта, па може и нас избавити од свих невоља и патњи и мука, може нас ослободити од нас самих јер је вера та која ослобађа нас од нас самих. Ако имамо веру у Бога, онда знамо и осећамо да је Бог са нама, да Он држи испружене руке и чека да човек зажели да се дохвати руке Божје. Ако не желимо да нас води рука Божја онда ће нас водити рука нечастивога, па када нас он уништи онда ћемо видети шта значи држати се за руку Божју. Вера ће нам помоћи да се избавимо од много чега и да испостимо пост, јер ако немамо вере, џабе је и пост. Вера нам открива тај благослов Божји, који се преко вере прима и човек преко благослова и вере прима Бога у себе. Знајмо да вера чини човека новим, исправља, поправља га, што бисмо рекли, окупани у благодат Божју. Вера нам стално говори да смо пали, али да устанемо и да се не предајемо свом самољубљу и саможивости, знајмо да увек Господ себе приноси за нас, само ако имамо вере.

Нека нам Господ помогне да имамо вере, а имаћемо вере ако будемо послушали речи апостола, па су говорили Господу да им дометне вере. Вере и добра никад много, али маловерја, сујеверја има много. Зла је много једна кап, али не очајавајмо када паднемо и погрешимо, јер ако смо очували савест да ћемо се вратити вери, јер ако се вратимо вери, враћамо се Богу и самом себи.

Бог вас благословио“.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

протојереј Срећко Зечевић