Чтецирали су: доктор Марко Петровић, Милан Миладиновић, Ђорђе Милутиновић, Никола Марковић, Милош Вељковић и Лазар Антонијевић.
За певницом су били дечији хор Свети Сава са својим диригентом јерејем Иваном Антонијевићем, као и богослови светога училишта Јована Златоустог са својим професором појања Иваном Топићем.
По благослову Преосвећеног, у храму испуњеног децом, богословима и верним народом, беседио је јереј Александар Мирковић, који је истакао да:
„У данашњем Јеванђељу смо чули један догађај где један човек доводи свог сина пред Господа. У њему је „дух неми“ који га „ломи“, „пену баца“ и моли Господа да га Он исцели. Господ му каже да је могуће све ономе који верује а овај несрећни отац одговара „Верујем Господе помози моме неверју.“ Исцеливши младог човека апостоли питају Христа „зашто га ми не могосмо исцелити?“, а Господ одговара да се овај род ничим не може истерати до постом и молитвом.
Овај догађај, браћо и сестре, није неки пуки и случајно записани у Јеванђељу по Марку. Ово је универзална прича у којој свако ко је у духовном смислу мало искрен према себи се потпуно поистовећује у лику болесног сина, али и у лику овог очајног оца. Да бисмо овде били јаснији позваћемо у помоћ једног великог светитеља из шестог века коме је ова недеља посвећена: игумана Свете Синајске Горе, подвижника, мистика, лекара „невидиљивих рана,“ како га називамо ових дана у богослужбеним песмама и химнама, ученика „небеске простоте“,– Светог Јована Лествичника. У једном времену када нису постојали ни телескопи ни скенери он је успео некаквим другим зрацима да сагледа и сними болест људске природе коју ови данашњи нису у могућности да виде... Еден или првостворени Рај у коме је човек живео није ништа друго био него простор милине, насладе, задовољства. Узрок тог задовољства није био у храни у природи већ у Богу – тачније у заједници коју је човек имао са Богом. Оног тренутка када је хтео то задовољство да пренесе са Бога на природу кроз ону јабуку – добио је смрт. Зато Свети Јован Лествичник све нас опомиње и подсећа да једино у Христу имамо ону „насладу вечних добара.“
Овако отрежњени уђимо у лик очајног оца и завапимо данас као и он некада „Верујемо Господе помози нашем неверју.“ То је вапај сваке богочежњиве душе који креће из средине -- из центра нашег постојања и тако покренут покреће и све наше друге силе. Ту моћ има само вера браћо и сестре.
А Господ нам данас одговара “ево вам лека.” Пост и молитва. Погледајмо само како људи траже ове лекове а да и не знају да им је оно и само оно “једино потребно.” Упавши у свакодневницу данашњег живота човек има неко подсвесно сазнање да живи нездраво. Данас су изузетно популарни тзв. животни тренери, мотивациони говорници у којима исти човек тражи како да достигне здрав и позитиван начин живота. Он у неким дубинама самознања јесте свестан да је лишен оне Пуноће Живота и за њом трага. Ми пак одавде говоримо, проповедамо и позивамо у овој градској духовној пустињи - здрав живот је живот молитве браћо и сестре. Све у нама вапи за молитвом, свака ћелија сваки орган у нама вапи за молитвом. Молитва је отварање унутрашњег прозора и дисање Духа Светога у нама. Човек је прво биће молитве. Оно које узноси кроз молитву славослов своме Творцу. Оно што јесам ја и што јеси ти брате и сестро - то смо онда када станемо пред иконом. Само тада човек јесте оно што треба да постане - икона свог Творца и син свог Оца, свештеник и посредник творевине Господње. Молитва је хоровођа у хору врлина – како каже један наш велики молитвеник у савременој историји, настављач молитвене традиције Светог Јована Лествичника наш Свети отац Јустин Поповић.“
На крају свог обраћања верницима, отац Александар је истакао литургијску слику данашњег Јеванђеља којег смо прочитали: „На крају, ова слика данашњег Јеванђеља јесте браћо и сестре пре свега једна литургијска слика. Христос, окружен заједницом болесних и немоћних у којој кроз уста једнога члана она иста исповеда веру у Христа Спаситеља. Тако и ми, носећи своје болести и немоћи окружени око нашег Епископа данас, кроз уста једног од нас - за који тренутак, као овај очајни отац из Јеванђеља, ћемо сви завапити и исповедати веру у Бога Оца, Сина и Духа Светога. И Господ као онда, пружа своје руке кроз руке нашег Епископа, даје Себе кроз Свето Причешће и исцељује нас - обнавља целовитост нашег бића. Ништа друго до Света Литургија. Од онда до данас па у векове продужена у вечности.“
Беседа јерејa Александрa Мирковићa
У наставку свете литургије Преосвећени је причестио верни народ који је испунио храм својим молитвеним присуством. По завршеној литургији Преосвећени епископ Јован уручио је архијерејску грамату захвалности госпођи Анити Вуловић, угледном угоститељу, за несебичну љубав и подршку православној цркви у Шумадији, коју већ годинама исказује.
На крају сабрања, верници су се сликали са својим архијерејем као молитвену успомену на ово литургијско сабрање.
ђакон Александар Ђорђевић
