Светој Литургији претходила је исповест свештенства архијерејског намесништва левачког, коју је по благослову Епископа шумадијског Г. Јована обавио архимандрит Јефтимије (Јутрша), игуман манастира Јошанице.
Велики број левачких верника, међу којима и значајан број деце дочекао је свог Епископа и узео учешће у Светој Литургији.
Верници су као и обично имали прилику да чују богонадахнуту беседу којом се Преосвећени Владика обратио верном народу, а која је пажљивим слушаоцима била плодоносна и од великог значаја за наш живот у Христу у овом Светом периоду Великог Часног Поста.
„Помаже Бог, драгa браћо и сестре!
Овом данашњом Светом Службом ми смо заправо ушли и почели да празнујемо Цветну недељу. Недељу у којој бисмо требали браћо и сестре, са што више молитве, јачег поста, са што више добрих дела, лепих речи и лепих мисли да се сећамо онога што нам долази, онога што стоји испред нас. А то су два велика празника, празник Васкрсења Лазаревог и празник Цвети, то јест улазак Господа нашег Исуса Христа у Јерусалим. Оба ова празника имају заиста велику поруку, имају велико значење. Васкрсење Лазарево је уствари праслика Васкрсења Христовог, које ће доћи после ове две недеље. Улазак Христов у Јерусалим означава улазак Господњи у Јерусалим и припрема Његова за Његово страдање. И заиста ако читамо Свето Писмо, верујем да се сви сећамо ова два догађаја, Васкрсења Христовог и уласка у Јерусалим. Шта се то све збило? Шта се то све догодило? Улазак Христов у Јерусалим означио је да тако кажем верујуће и неверујуће људе. Оне људе који су веровали у спаситеља Христа и оне људе који нису веровали у Христа. Приликом уласка у Јерусалим као што знамо сви, верујем, деца и један добар део народа клицали су Христу „Благословен је онај који долази у име Господње“. Дакле, на првом месту су деца клицала. Та деца, незлобива, безгрешна, чиста, са чистим срцем, са пуно љубави, они кличу Спаситељу „Осана “, а док онај други део народа нису то клицали, него су чак како каже затварали уши своје јер су их парале те речи, те деце и тог народа, они су уместо „Осана“ викали „Распни га, распни“.
И дан данас, браћо и сестре, људи се деле на оне који вичу „Осана“, на оне који иду за Христом, на оне који слушају Христа, на оне који читају Јеванђеље и труде се да живе по Јеванђељу, и оне који и данас вичу „Распни га, распни“. И ми треба да добро размислимо о ова два позива, и да се питамо на којој се то страни ми налазимо. Ако би сада неко дошао овде и питао нас на којој си страни, сви бисмо рекли на оној страни, на којој су деца викала „Осана“, а никако нико не прихвата и не каже да смо на оној страни на којој вичу и данас Господу „Распни га, распни“. Зашто ово кажем, браћо и сестре? Зато што, нису само они људи који су буквално разапињали Христа викали „Распни га, распни“, сваки од нас браћо и сестре, разапиње Христа, ако не живи у Христу, ако не живи по Јеванђељу, ако не прихвата и не признаје Господа Исуса Христа за свог Спаситеља, сваки онај који чини зло, сваки онај који чини грех, он распиње Христа. Не мора то да нас уплаши много, али треба да знамо да је то тако. Сваки онај који се недолично понаша у своме животу, онај који лаже, који краде, који се служи неистином, распиње Христа, распиње истину. Но, Господ је милостив, Он је са крста опростио и онима који су га прикивали, опростиће и нама ако се будемо заиста, истински покајали, ако заиста будемо истински осетили и прихватили да смо грешни. Опростиће и нама Бог, ако и ми са оним разбојником, са десне стране, који је, када је видео шта се то догодило и шта се то догађа са распећем Христовим поверовао у Бога и казао „Сети ме се Господе, када дођеш у Царство Своје“. И шта му је Господ рекао: „Заиста ти кажем данас ћеш бити са мном у рају“. Е, то је оно о чему треба да размишљамо, на којој смо страни ми, браћо и сестре. Да ли смо ми на оној левој страни која је хулила на Бога, или смо на овој десној страни покајаног разбојника. Ми не можемо да заслужимо спасење без покајања. А покајање није нешто што је тренутно стање, покајање је процес, који треба да траје колико траје наш живот овде на земљи. Покајати се, то може само смирен човек. То може само онај човек који призна да је грешан, који осећа да га греси притискају. Док онај који то не осећа, а не осећа ко, горд човек, сујетан човек, човек који хоће да се истиче над другима, који хоће да се покаже да је бољи, да је паметнији, да је лепши, да више зна, е такав човек не може да се покаје, јер он увек штрчи. Зато такви људи и кажу „Ја сам чист, ја сам моралан“, а у чему се то њихова моралност састоји, само на језику, браћо и сестре.
И зато кажем, и понављам, и себи и вама, ово су дани који су испред нас до Васкрса, да размишљамо да треба да се сретнемо са оним који нас највише воли. А то је Господ наш Исус Христос, браћо и сестре.
Дакле, данашљим даном, и овом Светом Службом, ми већ почињемо да празнујемо молитвено ове догађаје који нам иду у сусрет, а који су се збили зарад нашег спасења. Зато у овим данима требало би на један духовни начин, молитвени начин, смирен начин, да и ми, браћо и сестре састрадавамо са Господом нашим Исусом Христом. Да се сетимо да је Бог ради нас страдао, да би нас искупио, да би нас ослободио, да би нас спасио. Ови дани треба да нас посећају на још снажнију молитву, још већи и искренији пост, ови дани су пред нама да се сећамо љубави Божије коју Он непрестано показује према нама. Али човек некако не може од себе, од своје гордости и сујете да осети ту љубав Божију, јер онај који осећа љубав Божију, који живи љубављу Божијом, он осећа подједнако љубав за свакога човека. Јер како Господ у Јеванђељу каже „Љубав покрива мноштво грехова“.
И управо браћо и сестре, Црква нам је дала овај пост, пост у коме треба да се трудимо да мењамо себе. А пост нам помаже да чистимо и душу и тело. Треба нам да се чистимо. Неко ће казати ја нисам прљав. Ти си у највећој заблуди. Како ниси прљав? Нема човека да није прљав. Не мислим на телесну прљавштину, на ону духовну. Јер чим си грех било који учинио, ти си се упрљао, и онда треба да се чистимо, а нема човека без греха. Треба да се чистимо управо, као што рекох, покајањем, постом и молитвом. Треба да се трудимо у посту било колико да се изменимо, да се променимо, да променимо начин живота. Да ли смо се трудили ових пет недеља да променимо нешто, или нисмо, ако смо променили само врсту хране, онда нам је све бадава. Требало би браћо и сестре, да се трудимо да се клањамо од лоших навика. Лоше навике су велико зло. Друго, ми се често служимо и преварама. Превара је тако страшни грех. Чим си помислио да некога превариш, ти уствари ниси преварио њега него си преварио себе, себе си обмануо. Ниси преварио њега, него си преварио Бога. Бог се не да варати. Али чим си пошао да превариш човека, да о човеку говориш и оно што јесте, и што није, ти значи ниси хришћанин.
Дакле, браћо и сестре, да се ми помолимо Богу, да нам Бог помогне, и да нам овај део поста бар, ове две недеље које стоје испред нас, да тај пост прихватимо као благослов, а не као некакав терет. Дакле, браћо и сестре, да се молимо Богу, да нам Бог помогне да се што више очистимо пред овим великим празницима који нам долазе, да бисмо осетили радост празника. А празник је радост. А нама треба радост данас, браћо и сестре. Човеку увек треба радост, поготово данас када је више тужан, него што је радостан. А ко може да обрадује човека? Може човек човека да обрадује, и то је лепо, и то је дужност свакога од нас, али нико нас не може обрадовати као Бог. Зато од Њега тражимо ту радост, браћо и сестре, ону за коју апостол Павле каже: „Радујте се у Господу“ , и опет велим радујте се. Онај који се радује у Господу, он ће све, па чак и невољу, и муку, и патњу, и болест, и тугу са радошћу примити. Јер зна да је његов Искупитељ жив. Јер зна да је његов Господ жив. Јер зна да Бог неће да ми пропаднемо, осим ако ми сами то хоћемо.
Дакле, треба да вршимо добра дела, да се трудимо да вршимо добра дела. Нека је срећан данашњи дан, и благословен данашњи дан. Нека нам Господ прими данашње молитве којим смо се овде молили, и да наставимо да се молимо. Није само да се молимо у цркви, браћо и сестре, треба да се молимо на сваком кораку.
Да се молимо Богу, а Бог ће нам помоћи. Бог вас благословио!“
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
Након Свете Литургије прочитан је реферат на тему „Покајање и исповест као искушење и изазов у пастирском делу“, који је за ову прилику припремио парох опарићки, јереј Зоран Гојић. Након излагања уследила је плодоносна дискусија на тему, а Епископ је искористио прилику да поучи своје свештенике и да им да корисне савете и смернице за још плодоноснији даљи рад.
Затим је уследила трпеза љубави коју је припремило свештенство левачког намесништва.
Свештеник Срђан Ђорђевић
