После прочитаног јеванђелског зачала преосвећени владика се обратио окупљеном верном народу богоугодном беседом:

“У име Оца и Сина и Светога Духа, Ево нас, браћо и сестре, у Великој Среди страсне и страдалне недеље пред Васкрс. На данашњи дан, како нам рече данашње Јеванђеље, подсећамо се једног горког догађаја када су се старешине јудејске сабрале у дом Кајафин и смишљале лукаво хватање Господа Исуса Христа и његово предавање у смрт. У то време, ни од кога није био позван, долази Јуда Искариотски, један од дванаест апостола Христових и каже страешинама: Шта ћете ми дати и ја ћу вам га предати. Као што рече Јеванђеље, они му рекоше тридесет сребреника. Пазите, браћо и сестре, докле човеков пад може да буде. Да један апостол изда Христа. То је нама пример да водимо рачуна о себи без обзира ко смо и шта смо и шта на овом свету и на овој земљи имамо, шта представљамо, ко смо и шта смо, да можемо и ми увек да паднемо и да се оклизнемо и да пропаднемо. Зато и Јеванђеље каже да онај који стоји да води рачуна да не падне. Ми смо људи грешни. Грешна нам је природа. Имамо своје слабости и страсти и ако их не лечимо ми ћемо пасти. Но није толико страшно пасти колико је страшно не устати. Човек не може да устане док не осети и не призна да је пао. Човек не може устане док не пожели да му неко приђе, да му пружи руку и да му помогне да устане. Све дотле, човек који је пао ће остати доле, неће устати. Ако не устане онда се он већ предао својим страстима и слабостима. Ми не смемо да се предајемо у животу без обзира шта смо радили и без обзира шта смо грешили и погрешили јер нема таквог греха који Господ неће опростити ако му се ми заиста усрдно, понизно, молитвено, кроз труд и покајање не обратимо и кажемо Господе, спаси ме. Док не кажемо из дубине наше душе и нашег срца Господе не могу сам да устанем. Сам сам пао али сам не могу да устанем. Нема тог понора у који човек може да падне а да се Господ неће сагети и подићи али морамо, на првом месту, да имамо веру, на другом месту смирење и покајање. Смирења и покајања нећемо имати све док умујемо својим умом. Све док не слушамо Јеванђеље и Цркву. Све док немамо послушности не можемо ни осетити ту радост како је то дивно кад паднемо а устанемо. Заиста, браћо и сестре, када читамо у Јеванђељу о овоме догађају који се збио на Велику Среду, просто не може да нам се не наметне питање: Шта ли су могли у својој глави да сместе ове јудејске старешине и како су могли да схвате и да навуку на себе и свој народ кривицу и казну богоборства, богоубиства? Видите, опет, докле човек може да падне. Да се толико помрачи његов разум и ум. Да се изобличи ум и разум човеков и да се дрзне, не било кога, него Господа да разапне на крст. Видите шта бива када човек не преслишава себе. Када човек не сагледава себе и када човек не признаје себе онаквим каквим јесте. Опет се може поставити питање како се могло решити тај поступак. Апостол Јуда који је увек био близак Господу. Који је видео на лицу Господњем сва божанства. Који је гледао да Христос васкрсава мртве и оздрављује болесне. Да слепима враћа вид и помаже да се грешници покају. Заиста, помрачени ум Јудин је могао нешто тако да схвати да изда Господа. Били су му дражи тих тридесет сребреника који ни тада нису значили неку вредност него Бог. Јуда је у ствари у себи скривао среброљубље и смишљао то издајство и када се указала прилика за такво нешто страст, која је била у њему је узаврела. Ђаво је овог несрећног Јуду зграбио и заробио га за ову страст и помрачио његов ум. Није само ум, помрачио је његову савест и поново га слепог и свезаног заробљеника спочетка у злочин, а потом у пропаст дао очајању. Када је Јуда видео да је издао Господа свога бацио је оних тридесет сребреника јудејским старешинама и тек тада схватио и рекао: Сагреших што издадох крв невину. Шта му ови одговарају: Баш нас брига, ти си нама послужио да ми Христа ухватимо и разапнемо, ти ћеш видети то. Шта је Јуда урадио? Раскајао се, а није се покајао. Да се покајао и њему би Господ опростио као што је опростио и онима који су га прикивали на крст. Он се раскајао и отишао у најстрашније стање, пао је у очај и, како каже Јеванђеље, обесио се. Највећи грех што човек може да учини себи, то јесте његово самоубиство. Сви ми, на неки начин, имамо неку врсту самоубиства и чинимо то. Није то самоубиство само скратити свој живот. Самоубиство у нама тиња кроз грехове, кроз злобу, пакост, мржњу и непослушносз и онда падамо у очај. Очај је последња степеница до које човек може да дође али све док не падне у очајање он може да се врати и покаје. Господ прима покајнике и зато је Он велики и дуготрпељив јер има према човеку љубав. Он чека наше покајање, да се вратимо себи и да се узмемо у памет. Дакле, свега овога код Јуде не би било да је он открио пред Господом те своје страсти и слабости. Да је казао: Господе, слаб сам, испунио сам се страстима – и лекар душе, Господ наш Исус Христос би му опростио али није тражио. зато Јеванђеље и каже тражите и наћићете, куцајте и отвориће вам се. Тако нешто се и нама може догодити. И ми олако често знамо да издамо другог човека због неког користољубља. Спремни смо да се служимо, ако треба и лажима, да би осудили некога. Не судите да вам се не суди – тако каже Господ. Тако се и нама може десити ако не откривамо своје грехе и не исповедамо своје грехе и страсти. Ако то не чинимо они се гомилају и онда просто и грех, наше самољубље и себељубље, и наша гордост, и наше страсти нам постају наши сапутници у животу. У нама страсти често знају да утихну и да их не примећујемо. Чим се укаже прилика онда страсти почињу да бујају и нама не преостаје ништа него тај пад у који је пао и Јуда и сви они који су устали на Господа. Ако се отворимо скрушено, понизно, смирено онда ми доносимо одлуку да се не предајемо ни страстима ни слабостима јер и страсти и слабости наше су у почетку слатке. Господ ће нам помоћи ако искрено затражимо покајање и Он ће победити јер је Он победник наших страсти и грехова – Већи је онај који је у вама неголи онај који је у свету – каже Јеванђеље. Зато треба да избацимо из срца све што је противно Господу и етици нашег живљења и да Господа сместимо у наша срца. Када Њега сместимо у наше срце онда ту нема места за страсти, сласти и грехе јер смо испуњени Богом. Зашто човек греши? Зато што је празан. У празну се кучћу насељава свако. Насељавају се тако и у нашу унутрашњу кућу све слабости и све страсти ако не дежурамо на вратима свога срца. Треба да сместимо Бога у срце и зато треба да уведемо вером Господа Христа у наше срце. Да уселимо тог страдалног, распетог али васкрслог Христа. Јели Јуда победио Христа? Није. Јесу ли ове страешине јудејске, које су га издале и приковале на крст, победили Христа? Па нису. Христос је победник. Он је васкрсао. Помоћи ће да и ми васкрснемо јер нас сваки грех, пакост, мржња, гордост сахрањује али гле Божије љубави према нама. Он нас из те љубави васкрсава и поново препорађа. Зато, браћо и сестре, да сместимо Христа у наше срце и мисли, у наш ум, и да се присетимо наших грехова и молимо Господа да нам опрости грехе. Сви9 смо ми грешни и нема човека без греха осим онога који мисли да је безгрешан или онај који сам прописује шта је грех а шта није грех. Шта ми треба да радимо, браћо и сестре? Треба да радимо оно што је урадила ова жена грешница, блудница, из данашњег Јеванђеља, која је купила најскупоценије мирисе да помаже Христа и да клекне пред Његове ноге и затражи опроштај. Зато купимо и ми то скупоцено миро као ова жена грешница, паднимо пред распетог и васкрслог Христа и затражимо опраоштај. Када је ова жена осетила присуство Бога у њој се рађају ти плодови покајања, а у личности ове покајане жене блуднице видимо пример велике покајне љубави Божије. Свакако да покајање ове жене није било одједном, и немојмо да се заваравамо да ћемо одмох моћи да се покајемо, и није се догодило случајно. Она је прошла кроз унутрашњу припрему и обасјана Спаситељевом силом омрзнула је гнусна и греховна дела те док је Господ вечерао у дому Симона губавца, она је дошла и затражила опроштај. дакле, не можемо да се ослободимо ни својих страсти ни свога греха док не омрзнемо грех. Кад човек омрзне грех онда он заволи врлине. Пришла је Христу и тражила опроштај, приђимо и ми. Приђимо кроз веру. Кроз наше смирење затражимо и замолимо Господа да се усели у нас. Он ће се уселити ако ми приопремимо дом Његов најомиљенији у нама, а тај дом је срце наше.

Браћо и сестре, Господ долази. Ево ту је. За два, три дана је највећи и најрадоснији празник Васкрсења. Господ долази и припрема вечеру за нас. Ми ћемо то кроз богослужење доживљавати сутра. Он припрема вечеру за нас али зато треба да се потрудимо да и ми себе припремимо како бисмо могли да седнемо за трпезу Вечере Господње. Како бисмо могли да се сјединимо са Богом кроз Свету Тајну Причешћа. Трпеза је постављена, Господ је њу поставио на Велики Четвртак и она се никада не скида до краја света и века. Немојмо да будемо гладни поред те богате Трпезе. На тој Трпези је сам Господ наш Исус Христос. Немојмо умирати од глади када нам је дао Он себе. Хранимо себе Богом, а кад хранимо себе Богом, ми себе хранимо свим добродетељима. Хранимо себе вером, љубављу, смирењем, праштањем, мољењем. Хранимо себе Јеванђељем јер Јеванђеље треба да буде наше огледало. Оно нам једино говори које ми прљавштине имамо у себи. Не очајавајмо ни због грехова својих ни због прљавштина својих него завапимо као ова жена грешница: Господе опрости – и Господ ће нам опростити.

Бог вас благословио.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

У наставку свете литургије Преосвећени владика је причестио сабрани народ Пређеосвећеним даровима Христовим, а на крају поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић