ТРАДИЦИОНАЛНО ПАСХАЛНО ВЕЧЕРЊЕ У ЈАГОДИНИ

ТРАДИЦИОНАЛНО ПАСХАЛНО ВЕЧЕРЊЕ У ЈАГОДИНИ

На Васкрс, 5. маја 2024. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Пасхално вечерње у Цркви Светих апостола Петра и Павла у Јагодини.

Преосвештеном владици саслуживало је свештенство и монаштво Шумадијске епархије уз учешће великог броја верног народа.

Свештенесложутељи су овом приликом били: протојереј Александар Гајић – Архијерејски намесник белички, протосинђел Пајсије Илић – настојатељ манстира Светог Пајсија Светогорца у Шуљковцу, протојереј Дејан Марковић – старешина Саборне цркве Успења Пресвете Богородице у Крагујевцу, протојереј Малиша Миленковић, јереј Јован Кушић, јереј Милош Ћирић, јереј Младен Алексић, затим протођакон Нинослав Дирак и ђакон Далибор Нићифоровић, а чтецирали су Никола Ралевић и Јован Ивановић.

Хором Цркве Светих апостола Петра и Павла дириговала је проф. Љиљана Милеуснић-Марковић, директор основне музичке школе „Владимир Ђоређевић“ у Јагодини. Својим присуством на Пасхалном вечерњу увеличао је Градоначелник Града Јагодина господин Ратко Стевановић.

Перикопа из Светог Еванђеља овом приликом прочитана је на 5 језика, и то осим на српском, на црквенословенском, грчком, латинском и енглеском језику. Архијереј Јован је произнео надахнуто васкршње слово:

„Драга браћо и сестре, да вам честитам највећи и најрадоснији и сверадосни празник Васкрсења Христовога. Дивно је то Свети владика Николај у једној песми његовој рекао: „Христос васкрсе – радост донесе!“ Заиста род људски није могао да има већу радост од радости Васкрсења Христовога. Јер све до Васкрсења Христовога ми просто нисмо у потпуности знали ни ко смо, ни шта смо. Нисмо много знали о нашој вери. Нисмо много знали о закону у животу. И заиста нема веће радости ни на овоме, ни ономе свету од Васкрсења Христовога. Зашто? – Зато што је Христос својим Васкрсењем победио смрт, победио ђавола, победио грех. Јер и смрт, и грех, и ђаво све до Васкрсења Христовога род људски је држао у тамници. Род људски је држао у паклу. И зато је Господ наш Исус Христос управо на Велику суботу телом био у гробу, а душом био у Аду. Зашто? – Да изведе праведнике из пакла и да их уведе у Царство небеско. Наша вера је вера уствари у загробни живот. Наша вера јесте вера у васкрсење. Јер ако ми само верујемо у овоме свету, како каже Апостол Павле, онда смо заиста најнесрећнији људи, јер овај свет, овај живот на овоме свету је краткотрајан без обзира да ли траје сто, двеста и петсто година. Шта је то у односу на вечност? И наша вера – она јесте вера у загробни живот. Зато ми када год исповедамо и читамо Символ вере као круну Символа вере изговарамо: „Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века“. Дакле Васкрсењем Христовим ми смо уствари задобили живот вечни. Иако смо ми њега задобили самим рођењем, самим крштењем, али Васкрсењем је потврђена наша вера у загробни живот. И ако не би било Васкрсења, онда заиста ништа није било истинито. А Васксрење је Истина над истинама. Васкрсење је које нас стално уверава да ћемо и ми васкрснути о свеопштем дану васкрсења. А то значи да Бог није човека створио за смртност, него за вечност. Није га створио за пролазност, него за вечност. И то треба да имамо стално на уму - да смо ми створени за вечност. Јер ако нема вечности, онда живот нема смисла. Онда живимо као оне бесловесне животиње. Али ми нисмо то. Ми смо икона Божија. Ми смо слика Божија. Ми смо прилика Божија. И зато човек не може да продре, да тако кажем, у тајну живота, и овога и онога света без вере. Човек не може ни да схвати значај Васксења Христовога. Ако имамо вере и ако живимо том вером, ако живимо јеванђелским животом, хришћанским животом, црквеним животом, онда ћемо схватити шта је то, и шта је Господ учинио за нас васкрснувиши из мртвих. Дакле вера нам отвара те видике. Вера нам отвара те духовне очи, да њима сагледамо оно што не можемо видети нашим телесним очима. Телесне очи виде ову творевину дивну Божију, па и она је створена за вечност. Али она је створена да се ми, гледајући ту творевину Божију, да се дивимо њој. Да нам и та творевина говори да Бог постоји и да човеку нико други толико није потребан ко што му је потребан Бог. Јер док Бога имамо у себи, док Бога носимо у себи, док о Богу говоримо, док о Богу мислимо, док се Богу молимо, и док верујемо у Бога, све невоље које нас у животу сналазе,па било које врсте, лакше ћемо поднети. Али ако немамо вере, и најмања невоља нас ће срушити. Та најмања невоља одвешће нас у безнађе. А безнађе је страшно стање човеково. То значи он изгубио наду. Кад изгубимо наду, ми губимо веру. Кад изгубимо и наду и веру ми губимо љубав. А шта је човек без љубави? – Ништа. Јер и вера и нада ће једног дана нестати. Једино што ће остати да живи у вечности, то је љубав. Зашто? – Зато што је Бог љубав. Можда неко сад помисли па да каже: „Шта владика говори? Како да ће престати вера, како да ће престати нада?“ Да, престаће. То не кажем ја, то каже Јеванђеље. Зашто ће престати? - Па шта ће нам вера, ако смо у овом животу живели вером да се сретнемо са Богом, и значи: „Немам више шта да верујем? Бог је ту, ја сам сам Богом. Што ми треба више нада? Ја сам се надао на Бога. И Уздао се у Бога. Сад је мој Бог ту, ја сам са Богом“. Ту се онда отварају ти духовни хоризонти, ти духовни видици, и човек када осети Бога у себи, он осећа онда у себи да има и љубав, и веру и наду. Али љубав, како рече Свети јеванђелист Јован, никад не престаје. Нека би нам Господ дао и моћи и снаге да се сваког тренутка - не сваког дана – сваког тренутка да се уверавамо у вери, да живимо вером, да бисмо живели са вером морамо веру познавати, морамо веру сазнати. Шта је вера? – О вери бисмо много могли. - Вера је уствари да ја више не припадам себи, него припадам ономе коме верујем. - Вера је моје и твоје ослобођење. Да нас ослобађа од нас самих, од наше злобе, од наше пакости, од наше мржње, од наше гордости, од наше сујете. И док се човек не ослободи ове немани, не може да осети присуство Бога. Јер му гордост не да да види Бога поред себе и да Бога осети. Јер гордост каже: „Бога нема. Не постоји други човек, само ја постојим“. Гордост је зачетник и узрочник сваког греха. Како год да се молимо да тражимо да нам Господ дометне вере. Нама је вера потребна увек. Онако као су се и апостоли молили: „Господе, дометни нам вере.“ Нама вера треба у свако доба, поготово у времену у коме данас живимо, мада су времена увек била тешка за хришћане - нама треба вера да можемо да опстанемо као народ Божији. Да можемо да очувамо у себи ту икону Божију са којом смо створени. Дакле нама вера треба и зато треба да се молимо и да се радујемо. Иако смо грешни, иако смо неваљали, али да знамо да нас Бог воли. Али шта је још потребно, ако већ знам да ме Бог моли, онда значи да ја треба да волим Бога. А да би мене волео Бог, ја треба да волим другога, онога који је поред мене. Баш онога који ми је, ако још и мислим да ми он смета, јер ми обично кажемо: „Ја бих био бољи кад би онај други поред мене био бољи“. Човече, не улази у њега, уђи у своју душу, уђи у своје срце, погледај да теби уствари имени нико не смета толико колико ми сами себи знамо да сметамо. И док се не ослободимо себе не можемо осетити радост присуства Бога. Не можемо осетити ни радост Васкрсења. Зато нека нам Господ помогне и нека нам Бог помогне да имамо радости у себи. Али то је радост оне Божије радости. Христове радости. Ону за коју Апостол Павле каже: „Радујте се у Гопсоду и опет кажем радујте се“. Ми не знам да ли данас знамо да се искрено зарадујемо. Па и ако се зарадујемо, тренутно, опет мало, па паднемо. Али радост у Богу и радост по Богу - она не да човеку да падне у очајање. Зато нека овај празник, Свети празник Васкрсења Христовога, који данас и ових дана прослављамо, нека радост Божија уђе у нас. А ући ће у нас ако Бога сместимо у наше срце. А не можемо Бога сместити у наше срце, док себе не избацимо из тог свог срца. Не можемо Бога да сместимо у наше срце, док не очистимо срце. Јер Јеванђеље каже: „Благо онима који су чиста срца, они ће Бога видети“. Али треба да знамо шта је та чистота – чистота Божија. Нама треба та чистота, нама треба да Бога сместимо у срце. И погелдајмо тог смирења Божијег. Ево имали смо овај пост велики, поготово ову страдалну недељу које је прошла. Погледајте тог смирења Божијег. Колико се Бог смирио. Због чега? – Због Њега? - Не никако. Него због тебе и мене. Је ли Бог страдао због Себе? - Па никако. Јер Он греха не учини, али је страдао због наших грехова. Наше је грехове приковао за крст и ослободио нас греха. Е сад што ми себе често заробљавамо и после тог ослобођење, то је наш проблем. Дакле, Бог је толико смирен да Он који је несместив, Бог који је већи и о неба и од земље, а гле, Он се уствари смирава и улази у наше срце. Тај мали орган. Улази и онда наше срце постаје веће од васељене. Јер кад Бог уђе у срце човеково, онда са њим улази љубав. А љубав воли, љубав грли свакога човека, али тај човек треба да осети да благодари Богу што га Бог воли, а требало би и он да се малозапита: „Па чекај, па мене Бог воли. Зашто ја онда да не волим Бога; мене воли други, зашто онда ја да не волим другог?“ Нека нам Господ помогне да опстанемо као народ Божији. Времена су озбиљна, времена су тешка. Ово не говорим да бих вас плашио. Не. Ми хришћани нема шта да се плашимо. Ми верујемо у загробни живот. То је наш живот прави. Али треба и овај живот да схватимо овде на земљи да нам је дат као дар Божији. Да нам је живот дат не да га прокоцкамо, не да га преспавамо, не да живот проведемо у осуђивању, и да не набрајам даље, него да проведемо у миру са Господом.

Бог вас благословио“.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након богослужења Преосвештени Владика је доделио признања заслужним верницима Јагодине за љубав указану својој Светој Цркви: орден Вожда Карађорђа господину Новици Митковићу, архијерејску грамату признања господину Зорану Димитријевићу, а архијерејске захвалнице господи: Саши Николићу, Бобану Милошевићу и Саши Станојевићу. У порти цркве уследио је избор за најлепше васкршње јаје ученика градских основних школа које су окупили вероучитељи Архијерејског намесништва беличког, а затим и богат културно-уметнички програм који је врхунио у наступу певачице изворне музике, Данице Крстић. Пре тога су свечаност својом игром и песмом улепшала деца КУД-а „Филигран“ из Јагодине.

Овај мали традиционални Васкршњи сабор у Јагодини завршен је богатом вечером љубави припремљеном од стране братства и црквене општине са старешином јерејем Миланом Ђорђевићем на челу.

Вероучитељ Угљеша Урошевић