За певницом је био јереј Иван Антонијевић. Чтецирали су: Никола Марковић и Владан Степовић.

По прочитаном Јеванђељу Преосвећени је истакао да нема веће радости од Васкрсења Христовога.

„Која би то радост била већа од радости када је Господ Васкрсао и уништио грех и смрт и ђавола. И заиста нема веће радости и зато хришћани треба да буду у сталној васкршњој радости да се сећамо да је Господ све ради нас учинио претрпео да би нас Господ спасио. И Господ нам се отворио Он је Господ наш јер је Он тајна истинског живота у Богу на које нас стално позива Јеванђеље да живимо у Распетом и Васкрслом Христу. Тајна истинског живота јесте тајна Царства Божијега откривена у Христу Господу. Син Божији је ради нас осиромашио узео обличје слуге и постао истоветан људима, у свему осим греха, да бисмо се ми својим сиромаштвом обогатили. Све нам је Господ дао, дао нам је Себе. Нема разлога да се жалимо да нам Господ није дао нешто. Све нам је дао, само зависи да ли ми то чувамо? Да ли ми те дарове умножавамо или да ли нам ти дарови користе на спасење или на гордост? Он је тиме осиромашио зато што је целога себе дао за нас. Он Бог у свом смирењу рађа се од Пресвете Богородице, живи са нама, осећа све оно што ми осећамо и зато на једном месту, свети Јустин Ћелијски каже: „Хоћу Бога који је примио тело, хоћу таквога Бога који осећа у телу све оно што ми осећамо“. Заиста, свети Јустин је у праву јер само Оваплоћени Бог може да разуме човека, да разуме његове успоне, али да разуме и човекове падове. Бог разуме нас, али ми браћо и сестре треба да разумемо Бога, не својим умовањем, или образовањем, него да га разумемо умом, срцем и душом, да га разумемо тиме што ћемо живети Богом, и што живимо са Богом. То се браћо и сестре јасно види како је нама Бог дао, и то можемо да видимо како Бог све нас призива у Царство Небеско, и то можемо да видимо из данашњег Јеванђеља када призива апостоле у службу. Просте, неуке, али људе пуне вере, смирења, људе пуне послушности и заиста, то су ти били неписмени галилејски рибари. Чим се Христос косну и њихове правдољубивих душа истога трена остављају све и полазе за Христом. Питање да ли су и сви они чули за Христа, али у том позиву: „Хајдете за мном“ они су осетили љубав Божију и одједном су све оставили да би Христа задобили. Овоме позиву на апостолску службу међу којима је и апостол Јаков, претходио је чудесан риболов који је претходио овом позиву. Чули смо како су апостоли ловили целу ноћ и нису уловили ништа. Када је Христос дошао и ушао у лађу рекао је: Хајде баците мреже. Петар још увек колебљив како се и ми колебамо, рекао је Господе ми смо целу ноћ ловили и ништа нисмо уловили, али по речи твојој бацићу мрежу. Шта се десило? Чудо. Толико се рибе ухватило у мрежу да нису могли да обалу да извуку ту мрежу. То је позив да ми уђемо у дубину свога бића у срце и ум свој. И да у тој дубини да погледамо шта је то унутра? Да ли сам ја, мој его, да ли је моја гордост или у њој има љубави према Богу и човеку. И докле год човек не уђе у дубину свога бића не може да позна себе. А наше је: „Познај себе“. А ми не можемо да познамо себе без Бога. Као апостоли што су ловили без Христа и нису уловили ништа. Када су испунили реч Божију онда се десило чудо. И ми ако испуњавамо Реч Божију ако се трудимо да испуњавамо Јеванђеље и да живимо по Јеванђељу онда ћемо браћо и сестре доживети унутрашњи духовни земљотрес пошто често можемо да се успавамо поготово у својој гордости. Браћо и сестре нема сумње да је овај чудесан риболов апостола последица сарадње Божије силе и труда благочестивих хришћана. Они су се трудили. Они се нису предали па као када ми пођемо и станемо. Господ не би чинио чудо да ови људи нису чинили труд. Господ их је наградио те су уловили толико мноштво рибе. Господ ће и наш труд благословити ако је наш труд за истину и правду. Дакле, ово нам све говори да ми треба са своје стране да учинимо онолико колико можемо, али не и мање него што можемо. Увек по својој слабости ми се изговарамо: не могу. Затражи помоћ Божију, моли се, чини добра дела. Све је могуће ономе који верује каже Христос. Зато нам је потребна вера да том вером живимо и усељавамо Бога у себе. Али коју веру? Јеванђелску. Не оном измишљеном нашом вером, јер ми често измишљамо веру. Вера је та која ти даје снагу, то је јеванђелска вера за коју Господ каже да и горе може да премешта. То није маловерје нити сујеверје. Та је вера која човека која пали духовну силу унутрашњу и силу. Дакле, браћо и сестре нити би ови апостоли могли чинити својом сопственим снагама без божанске силе Христове. Зато немојмо да се уздамо у себе. Умножи Божији дар па ће осетити сласти божанских дарова. Сву ноћ смо се трудили али ништа нисмо ухватили рече Симон Петар. Наше су моћи људске слабе, али ја верујем у Твоју реч, он врши послушност. Спасење је у послушности али послушности нема без смирења. Поука Јеванђеља јесте да никакво добро човек не може да оствари без благодати Божије и помоћи Божије. Ако Господ не сазида дом узалуд се труде зидари. Можемо се ми трудити ако тај труд није усмерен ка Богу, него на моју гордост и сујету, од тог труда немаш ништа, и још навлачиш већи грех на себе. Ово значи да човек својим сопственим моћима не може ни једну длаку учинити црном или белом. Извор и корен свакога добра се налази у Богу, и ако смо ми у Богу ми ћемо стално бити на том извору живота, животнога пића, то је крв Христова, извор хлеба то је причешће. Победа добра над злом у сфери духовнога живота јесте дар благодати Божије, да се поучимо и схватимо да треба у животу да се трудимо. То је најбоље схватио наш народ када је рекао: прегаоцу и Бог даје махове. Лењом неће, нити гордом док се не ослободи од те крљушти и ослободи. Дакле, добро без Бога не може. Добро чините да вам се не досади како каже Апостол Павле. Добра никада доста, али зла једна кап много. И та једна кап зла цело биће човеково може да урнише. Зато нека нам Господ помогне да стекнемо веру у Бога, али да живимо по Бог и у Богу.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

У наставку свете литургије, Преосвећени је причестио верни народ Телом и Крвљу Господњом, који на тај начин, пројављује веру у Васкрслога Господа.

ђакон Александар Ђорђевић