Беседећи верном народу, Владика Јован је најпре вернима честитао празник:

“Христос Васкрсе браћо и сестре! Данас наша Света Црква прославља Светог апостола Симона. Овај апостол је припадао 12-орици великих апостола. Заиста је био велики али његова величина је била у његовој вери. Ми знамо из Јеванђеља да када је Господ бирао своје апостоле није их бирао из круга учених људи који су познавали науку овога света, већ просте људе, неуке, рибаре али чисте, смерне, људе који су били пуни вере и љубави. Због те чистоте свог живота они су се одазвали на позива Христов: “Хајдете за мном”, они су све оставили: своја занимања, породицу и пошли за Христом. Многи од њих нису најбоље ни познавали Христа. Ту је у питању била вера и љубав. Они су гласу Христовом осетили да то није обичан човек, већ да је то Бог и да је то човек, односно Богочовек. Пошто су били из простог сталежа, неуки, били су на мети фарисеја, законика који су их презирали. О томе нам лепо говори Св. апостол Павле у мало пре прочитаном Апостолу где сведочи речи онима који их презиру: “Ми луди Христа ради, а ви мудри Христа ради. Ми слаби а ви јаки. Ми презрени а ви славни.” Људи тако и данас раде. Они који мисле да су стекли сву науку овога света и презиру оне који немају образовање и бусају се у прса. Шта им вреде и школе и докторати када их то није привело Богу, смирењу, веру и љубави. У историји наше Цркве ми смо имали образоване људе који су нажалост чинили највећа зла Цркви Христовој. Наука овога века која није усмерена Христу има промашени смисао. Када се апостола, коју били неуки, коснула благодат Божија, они су познали највеће тајне: тајну живота и тајну овога и онога света. Оне тајне до којих ми не можемо да дођемо из уџбеника. Али они који су просвећени Духом Светим, њима су отворени видици. Онда човек прво што угледа је Бог. Они осећају присуство Бога у њима и чува их од гордости, сујете, надмености, нарцисоидности и да буду смирени. Све што имамо је дар Божији. Дар Божији је и наука, али која је усмерена познању живота.

И данас људи воле богатство, сласти, да их људи хвале, величају и уздижу, а ап. Павле каже да кад их гоне, они благосиљају, кад их клевећу у смирењу прихватају. Све оно што људи овога света желе, апостоли то не осећају. Свет се хвали знањем а Црква Христом. Људи и не примећују чиме су све оптерећени. Све је то пролазна сенка. Проћи ће и знање које стекнемо ако нас није привело Христу. Све је то сабласна варка чула. Људи налазе разне путеве да избегну смрти које се боје, јер је смрт неприродна и она је уљез у наш живот, јер је човек због греха примио смрт. Људи се боје смрт а видимо да апостоли, мученици и светитељи “трче” у смрт. И то још певајући. Муче их, туку, убијају, грде…али апостоли то не чују већ певају уместо да се плаше. Апостоли знају да је ово привремено иако је за нас то врло важно. Од овог земаљског времена у коме живимо стичемо или Царство Небеско или муку вечну, или спасење или пропаст. Хоћу ли се онда ја позивати на неке своје науке пред Христом? Руси имају једну лепу изреку и кажу: “Јесте учеван али није паметан.” Важно је бити паметан, важно је памет живети у овоме животу. Апостоли сваку страст и сваки грех сматрају за духовну смрт и боре се до духовног зноја. То је наш духовни рат који ако не водимо против себе бићемо савладани. Људи овога света су прогласили оно што је неприродно за природно. Обесветили су и обезвредили вредности. Оно што е красило човека као икону Божију, човек је навукао таму на лик Божији.

Када житија светитеља видимо да они изгоне демоне и лече од сваке болести. Христос им каже да иду и проповедају, забадава сте добили и забадава дајте. Они Васкрсавају мртве али не из своје моћи већ силом Божијом, благодаћу Божијом. Можемо да видимо када се у човека усели сила и благодат Божија а са друге стране ставимо неко своје знање, знамо шта ће претегнути. То не значи да не треба да учимо и сазнајемо али то не треба да нас учини гордим и сујетним, учиниће нас да уместо д а се спасавамо, ми пропадамо. Ако човек усвојена знања проверава Јеванђељем, Црквом и Христом, онда ће му та знања помоћи.

На све ово апостоли додају да они као људи јесу слаби али у немоћи се сила Божија пројављује. Кад победимо своју сујету и своју гордост, тада се сила Божија пројављује. Апостоли кажу да су само људи и да су слаби. Ап. Павле каже Коринћанима да су јаки јер све силе и све победе приписују себи. Зар то и данас људи не чине. Ето шта бива када се људи забораве ко су, шта су и одакле су. Да би се људи сећали свог постојања и да би се сећали Бога, треба да се поново роде и да се препороде. Зато Господ и каже: “Ко се не роди водом и духом, не може ући у Царство Небеско.” Треба да се трудимо да се свакога дана рађамо у новог човека, да се препорађамо ако хоћемо да уђемо у Царство Небеско. Духовно рођени од Христа, хришћани се одржавају у духовном сродству са Христом и Светима али и у заједници и не штрче изнад заједнице, већ доприносе да се заједница спаси. Ако заједница узраста, узрастаћемо и ми у колико слушамо заједницу. У супротном сами себе ћемо искључити из заједнице због свог ега. Људи који се спасавају Јеванђељем, Црквом и Христом, живе у Богу и по Богу. Од њега све почиње, од Христ почиње нови живот. Све ново под Сунцем је Христос. Ту новину да се трудимо да унесемо у себе. Тада ћемо видети да смо слаби и да смо једино са Христом јаки. Томе су тежили апостоли, светитељи и угодници Божији. Треба нам вера која нас ослобађа од самих себе и свих овоземаљских оптерећења. Вером усељавамо Христа у себе. Када се благодат Божија усели у неуког човека, једном ћемо видети како је тај слаб и неук човек моћан и силан и Богом зна тајне овога и онога света.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након одслужене Литургије и причешћа верног народа, Владика Јован је присутнима поделио свој Архијерејски благослов и иконице.

протођакон Мирослав Василијевић