СЕМИНАР „БОГОСЛУЖБЕНИ ЖИВОТ У ТЕОРИЈИ И ПРАКСИ“ У САБОРНОМ ХРАМУ У КРАГУЈЕВЦУ

СЕМИНАР „БОГОСЛУЖБЕНИ ЖИВОТ У ТЕОРИЈИ И ПРАКСИ“ У САБОРНОМ ХРАМУ У КРАГУЈЕВЦУ

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету архијерејску литургију у понедељак, десетог јуна, у саборном храму Успења мајке Божије у првопрестоном граду Крагујевцу.

Преосвећеном су саслуживали: архијерејски намесник левачки протојереј-ставрофор Милић Марковић, архијерејски намесник лепенички протојереј-ставрофор Срећко Зечевић, протојереј-ставрофор Милован Антонијевић, протојереј-ставрофор Драган Брашанац, протојереј-ставрофор Синиша Марковић, протојереј Саша Антонијевић, протођакон Небојша Јаковљевић и протођакон Иван Гашић.

За певницом је појало братство саборнога храма.

По прочитаном Јеванђељу Преосвећени се обратио верном народу:

“Јеванђеље нас стално опомиње да будемо будни у нашем животу, него да мислимо да ћемо променити овај свет, и да ћемо отићи тамо где је наша прва намена. Зато Господ у Јеванђељу каже: Стражите јер не знате ни дана ни часа када ће Господ доћи. Што ће рећи да је наше да не испитујемо да ли ће тај Суд Дан доћи кроз хиљаду или сто година, то наше није да се тиме оптерећујемо. Наше је да живимо хришћански, да живимо Јеванђелски и да живимо тако да ће Господ доћи после неколико хиљада година, а исто тако као да ће доћи сутра. Зато нас упоређује са оних пет мудрих девојака из Јеванђеља које су биле мудре. Чиме су биле оне буде? Молитвом. Биле су будне и непрестано су доливале уље вере у своја кандила и ишчекивали су женика Свога. А наше душе су невесте Христове. А невеста Христова, све може да се догађа око ње, али она мисли на сусрет са Оним са Којим треба да се сретне са оним којег највише воли. Не би смели никако да сметнемо са ума да ћемо једнога дана поћи са овога света. Шта ћемо оставити а шта ћемо понети то зависи од нашега овоземаљскога живота. Оставићемо дела добра или лоша, и понећемо дела која су добра или лоша. Ако имамо дела која су добра у овом животу имаћемо дела која су испред нас. Када дођемо пред Бога, Он зна наша добра и зла дела. Не треба да се успавамо па да мислимо, још сам здрав и млад. Далеко је то када треба да променим овај свет. То није у нашим рукама, то није у нашој моћи, то је у власти Божијој. Исто тако свети Апостол Павле позива нас да стално тражимо спасење. Зато Он каже да спасење није прекосутра или догодине, него Он каже: ево сада је дан спасења. Не сутра, не прекосутра сада је дан спасења и тиме је хтео да нам каже да никада не заборавимо од када је управо је наш сладчајши Господ дошао у овај свет, да је од тада сваки дан дан спасења, дан Христа Бога нашега. Можемо не знам шта урадити у току дана ако то није рад на нашем спасењу ништа нам не помаже. Дакле, браћо и сестре овим речима нас Апостол Павле поучава да не губимо наду на вечно спасење ако сваки дан размишљамо о Царству Небеском. Светитељи су тело носили као и ми браћо и сестре, али до краја живота су себе сматрали слабима и грешнима без обзира што их је цео свет славио као светитеље Божије. Он је имао смирења, и бојао се да у тај последњи час не пропадне, јер како каже у јеванђељу: Судићу ти у чему ти нађем. Стално говоримо себи да је данашњи дан, дан нашега спасења. То реци себи брате и сестро ма какво те искушење спопало. Ма какви те греси захватили, само вичи: не! Данас је дан мога спасења није ми дан погибије, јер ако га пропустимо погинућемо. Човек био он у ма каквој невољи или муци или био у ма каквој опасности, сети се да је чамац тела твога или кормилар Господ наш Исус Христос. Али зато ми треба да душом и срцем и умом и мислима и речима, да кажемо: Сада Господе треба да ме спасеш. Доћи ће Господ. Не обраћајмо пажњу о ономе што људи говоре о нама. Човек о човеку највише ће да говори лоше. Размишљамо шта ми говоримо о Богу, и како ми тражимо своје спасење. Ако то тражимо наше муке и невоље Господ ће претворити у спасење, то говори себи јер је свемилостиви Спаситељ ту. Он куца на врата и мога и твога срца. Ако смо то срце обзидали собом и својим страстима нећемо чути куцање Господње... Ако ми не пресечмо зле мисли и зле речи, да кажем себи нећу зло да мислим никоме, нећу да говорим зло о другоме, Господ ће ти помоћи и теби и мени. Зато браћо и сестре нека теби данашњи дан буде дан нашега спасења.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

По завршетку свете архијерејске литургије, у просторијама саборнога храма, организован је семинар „Богослужбени живот у теорији и пракси“, у извођењу предавача: професора литургике на Православном Богословском факултету у Београду, др Ненада Милошевића, и јереја др Србољуба Убипариповића. Семинар је обухватио свештенство три архијерејска намесништва: крагујевачког, лепеничког и левачког. У име сваког намесништва по један свештеник је формулисао ставове у више теза.

Модератор семинара и дискусије био је по благослову Преосвећеног Епископа, ректор богословије и професор на Богословском факултету протојереј- ставрофор др Зоран Крстић. Обраћајући се присутнима, отац Зоран је пре свега подсетио присутно свештенство, да је ово наставак вишегодишњег труда Епископа наше Епархије шумадијске, у једном наставку едукације и подизању свести о важности богословља, и богословског образовања у пастирском раду нашега свештенства. Јер иако нам се чини да богословље можда нема ништа са свакодневницом свештенослужитеља и са разним изазовима са којима се сусрећемо, оно се дотиче суштинских питања човековога живота и бића уопште. У том смислу је неопходно подизати свест код нас свештенослужитеља о значају и продубљивању посебно литургијског богословља, јер са изласком из периода нашег образовања, она осетно пада. Ситуација данас, је далеко и неупоредиво боља у смислу интересовања и бављења богословљем у нашој Цркви него што је то био случај пре неку деценију, и да су се ствари набоље промениле.

У име свештенства крагујевачког намесништва присутнима се обратио јереј Милош Јелић, који је истакао као први уводничар саопштио увиде до којих је дошао анализом упитника на који су сви присутни свештеници одговарали. Упитник се састојао од три питања, од којих су два била питања вишеструког избора и тицала се односа лаика и свештеника према богослужењима Цркве. Треће питање било је отвореног типа и нудило је могућност испитаницима да укажу на још неке од проблема који нису наведени као опција у прва два питања. Професор богословије светога Јована Златоустог јереј Владан Костадиновић je негде на почетку свог излагања подвукао да је мајка свих конфликата одсуство комуникације, и да је то можда један од разлога због којег се многе недоумице појављују, у контексту богослужења, типика... Отац Владан је негде истакао питање односа према онима који нису хришћани као један од кључних делова свога излагања. У том смислу је посебно истакнуто неких особености у питању крштења деце, чина венчања итд. На крају је отац Владан рекао да је мишљење о поседовању знања нечега, посебно богослужења, типика, знак одсуства знања. На крају се у име свештенства Левачког намесништва обратио јереј Борис Милосављевић који је истакао да је главни проблем којег данас имамо проблем неразумевања-несхватања Цркве која у свом евхаристијском устројству представља икону есхатолошке заједнице. Црква има службе које сачињавају икону есхатона. Други моменат јесте да се средиште тог сабрања налази у личности Христовој. Трећи моменат јесте да је Христос окружен дванаесторицом Апостола. Актуелизовано је и питање помена, парастоста наших усопших у периоду од времена Божића до Богојављења итд... Одговор је дат од стране оца Александра Шмемана који нам говори да смрт није приватна ствар и да ми молимо Цркву да се моли за упокојене. Смрт није приватна ствар и да се помени не би претворили у приватну ствар, и догађај који је одвојен од Цркве они се забрањују у одређеним периодима у току године.

Професор др Ненад Милошевић обраћајући се присутнима дотакао се теме помињања упокојених на литургији, које уствари представља и причешће упокојених, сједињење њих самих са Богом. Из тог разлога је забрањено опело над онима који нису крштени. Такође се у наставку, професор Ненад додатакао и питања пренаглашавања било ког момента или појаве у Цркви, којег нас може одвести у крајност. У наставку професор др Србољуб Убипариповић захвалио се присутнима и посебно је истакао труд наше епархије и надлежног Епископа у организовању оваквих семинара, који представља светлу појаву у нашој помесној Цркви. Богослужење треба доживети као да је тајна, и као свака тајна оно је Богочовечанско дело које се догађа на Божију иницијативу, као што то каже негде Апостол Павле: „Сам Дух се моли за нас уздасима неизрецивим.“ Отац Србољуб поменуо је и проблематику припреме оних који треба да се крсте, па и периода после крштења, где родитељи треба да имају поуку после крштења детета. Питања покајања, исповести, у којој је главно искушење управо то да исповедник не заклони Христа, као и да исповест предпоставља дар утехе којег мора да поседује свештенослужитељ исповедник.

На крају семинара, присутнима се обратио и домаћин овога сабрања, Преосвећени Епископ шумадијски Господин Јован, који се захвалио излагачима и предавачима, са напоменом да све што је истакнуто и речено до сада служи нама на изградњу и изградњу наше Цркве и нашу духовну корист, и изразио наду да ће се наставити са оваквим скуповима у будућности.

ђакон Александар Ђорђевић