После прочитаног јеванђелског зачала Преосвећени Владика се обратио верном народу беседом:

“Христос Васкрсе, браћо и сестре, Свети апостол Павле нам говори како да сместимо Христа у себе. па ето, и кроз данашњи Апостол који смо чули, каже се како је народ гледао да га се дотакне. Свети апостол нам говори у исто време који је то најомиљенији орган наш у коме треба да сместимо Христа. Он нам говори да Христос није само на језику и да нема Христа онај који га има само на језику. Он нам такође говори да нема Христа онај који има само икону Христову него да Христа има онај који га смести у срце своје. Срце је човеково најомиљенији дом Божији и онај који има Христа у срцу има и љубави Христове у себи, а престо љубави је управо срце човеково. Шта је у срцу човековом то је човек. Кога има и држи човек у срцу своме опет је он. Ако има Христа он је Христов, а кад је Христов он је и Цркве Христове. Ако нема Христа у срцу своме он може да смести цео свет у срце, а да опет његово срце буде празно. И зато ако је Христос у срцу нашем онда је Христос и Бог наш. Позивати се на Христа и говорити да верујемо у Христа, а не трудити се да живимо по Христу бесмислено је. Само онај који је испуњен Христом је испуњен Богом. У њему нема више празног места да се било ко или шта смести. када немамо Христа у срцу своме онда је срце празно и онда срце изгледа као нека напуштена кућа поред пута где нико не живи. разваљена врата, разваљени прозори. Свако улази и свако излази. Свако оставља нешто у тој кући, баца смеће. Тако је исто и са нашим празним срцем и онда ђаво користи ту празнину нашег срца и увуче се у њега. Ми онда не живимо по Христу већ по оном нечастивом. Тај нечастиви стално те гони. Прво да немаш веру. То је најглавније оруђе ђаволско да нас убеди да нема Бога и да не треба да верујемо у Бога јер ђаво зна да ми вером Христа усељавамо у себе. Зато апостол Павле и каже: Гледајте да вером уселите Христа у срце своје. Ако се ми, и кад се молимо, ум свој не сведемо у срце онда смо дволични и нисмо целовита бића. Зато Свети Оци кажу: Сведи свој ум у срце своје па ће онда наша молитва бити и пријатна и Богу угодна. Браћо и сестре, да се молимо Богу да се Христос васкрсли и живи Господ усели вером у срца наша и срца наша биће испуњена и препуњена вером, надом и љубављу. И шта човеку више треба од ове три врлине? Јер ако имаш ове три врлине ти ћеш и све друге врлине имати у себи и не само што ћеш их имати већ ћеш и живети тим врлинама. Христос се другачије не може уселити у срца наша. Само вером нашом. Каква нам је вера такав нам је живот. Каква нам је вера тако живимо. каква нам је вера тако се и понашамо. Каква нам је вера тако и говоримо Зато је вера основ нашег живота. Ми вером ходимо, а не знањем, а веру претварамо у дело. Онда и свако знање које стичеш оно те приводи Богу. Дакле, каква нам је то корист да имамо Христа на језику, а, како Свети Оци кажу, смрт носиш на срцу. И ако сав свет имамо у срцу и Христа на језику онда ми смрт имамо у срцу, а живот на језику. Не помаже жедноме вода, како то кажу Свети Оци, ако само му ставимо кап на језику то не помаже. Потребно је да се спустимо до живога Христа тојест да се спустимо у наше срце, онако како то каже Св. Макарије Велики: Уђи човече у своје срце и тамо започни рат. Јер се у нашем срцу води рат.Срце човеково је једно бојиште и ако уђемо у то бојиште, а немамо никакве припреме и нисмо обучени за бој ми ћемо на првом кораку изгинути. Зато Апостол Павле каже да војник који се не бори на правилан начин не добија победу. Онај који се бори на правилан начин и ако не добије победу он добија животну победу јер је погинуо да изврши оношто му је задато. Горд човек неће никако да послуша јер мисли да све боље зна. Да се молимо Богу и да послушамо савет Апостола Павла који каже: Гледајте да вером Христа усељујете у себе. Џаба нам је што ћемо пред другима говорити о Христу али не живиш Христом. Онај који има Духа Божијега у себи препознаје онога што му говори јер Дух Свети му говори ко је тај човек.Дакле, да се молимо Богу да Христа сместимо у срце своје, а кад сместимо Христа сместили смо сву васељену.Тај мали орган човеков колико је растегљив. Толико да може и да смешта онога који је несместив. Онога који је већи од васељене. Онога који је већи и од неба и од земље, а то је Христос.Христос шири наше видике. Христос шири наша плућа да дишемо Христовим ваздухом и ваздухом Цркве. Зато и Св. Оци кажу да се треба молити и Христа дисати више него ваздуха. Када човек себе усаврши у молитви, у љубави, посту, добрим делима; Када учинимо и једно добро дело оно ће повући да учинимо и друго. И када остваримо једну врлину у себи онда та врлина вуче друге врлине и тако се ми испуњавамо Богом.Поновићу и себи и вама, празни смо ако Бога немамо. Ако схватимо да не можемо без Христа да живимо као што не можемо без ваздуха да живимо. Тај благоухани ваздух нам је Христос дао собом и дао нам је то кроз Цркву. Зато дишимо Христом да би дисали Црквом. Црквом дишимо да бо христом дисали.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије Светим Тајнама се причестио верни народ, а по завршетку Преосвећени владика је верном народу поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић