После прочитаног јеванђелског зачала, Владика Јован у својој беседи обраћајући се верном народу је рекао:
“У име Оца и Сина и Светога Духа!
Свети богонадахнути апостол Павле желећи да истакне шта је јеванђеље и Свето Писмо и колико је оно значајно за наш овоземаљски живот али и за непролазни, каже, “Све је писмо богонадахнуто и корисно за учење, карање за исправљање и васпитавање у праведности“. Заиста, ако у нама нема јеванђеља, онда је наш живот промашен у оба света. Ако у овом свету живимо по јеванђељу, лако ћемо решити све своје односе, јер је Господ рекао, “што не желите да вама чине људи, немојте ни ви њима“. Са овом једном Христовом поуком, човек ће најбоље моћи да преслиша себе и да види свој однос према себи и према Бога, али и према другима. Ако ово испунимо онда смо задобили онај други свет у коме владају ред, хармонија па и дисциплина. Важно је имати особину за очување поретка јер када чувамо ред, онда чувамо поштовање према Богу и другима. Где нема реда, нема ни поретка. Где нема реда нема ни породице ни заједнице и зато је човек позван да чува ред, поредак, заједницу и да се труди да доприноси тој заједници у којој живи. То је заједница Цркве Христове и нас. Зато онај који се не стара о заједници или живи на свој начин, тај заиста презире исту. Онај који презире заједницу, презире и спасење јер не доприноси изградњи цркве Христове. Зато каже Павле, ко поквари цркву, њега ће покварити Бог. Данас смо такође чули из Јеванђеља и речи “Нека се не збуњује срце ваше и нека се не боји, верујте у Бога и у мене верујте“. Да се не би збуњивало наше срце и наш ум, потребна је вера, јеванђељска, која осећа Бога у себи и око себе. Овим речима нас Христос храбри и даје нам велику утеху и наду како можемо да се очувамо као људи заједнице, цркве без обзира у каквом смо стању. Један је услов да се очувамо, а то је да се не изгуби вера. Онај који верује у Бога верује у сваку реч Његову, тај има поверења у Бога и у људе. Чак да тај човек најгоре говори о нама, наше је да имамо поверења у њега. Такав ако хоће да спроводи своју вољу, нека ради своје, а наше је да снисходимо и имамо поверења. Да не бисмо осуђивали, треба да се молимо за таквог човека, поготову за оног који разара заједницу. Заједница у цркви је као породица у којој нема места гордости. Када се изгуби вера у Бога, губе се нада и жеља да чинимо добро. Ми поред свега изгубимо и наду да пожелимо да чинимо добро. Кад год пожелимо добро другоме, знајмо да ће нам се то и вратити. Када изгубимо веру, долазио у стање страха, очаја и наше срце почиње да се плаши. Савест нам говори да смо се огрешили, а ми не признајемо. Срце осећа и оно се плаши од много чега у овом свету. То је зато што оно осећа, а срце се највише плаши себе, а сувише тога осећа. Лек за овај страх је Бог и вера у Њега. Потребно је да сместимо Бога у срце јер се тада ми нећемо ничега плашити. Ако уместо Бога, сместим себе, онда заиста ћемо се плашити. Нажалост, нећемо то одмах приметити, па ћемо и уживати у таквом стању и причати да се ничега не плашимо. Падају ми на ум сада речи Светог Јустина Ћелијског који каже како се не плаши човек ничега када је од њега један комарац јачи. Да не би до тога дошло потребно је сваког тренутка испитивати веру у Бога и поверење у другога. Зато, нека нам Господ помогне, да свакога тренутка задобијамо што више вере јер ње није никад доста, а добра никад много, док неверје и најмања кап је много. Ако немамо веру у Бога, преиспитајмо се да ли смо људи. Вера нас уводи и води ка добру. Вера нас тера да мислимо о добру и да говоримо о добру. Да се молимо као што су се молили Апостоли, “Господе, дометни нам вере“, јер је све могуће ономе који има вере.
Бог вас благословио!”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Архиепископа крагујевачког и Митрополита шумадијског г. Јована
После Заамвоне молитве одслужен је парастос Епископу Сави. После одслуженог парастоса Преосвећени Епископ Јован се обратио свештенству и народу речима:
“Часно свештенство, преподобно монаштво, драга браћо и сестре,
Одслужисмо данас овде Свету божанствену литургију, коју је наш Владика Сава више од две деценије служио. Молили смо се да Бог буде милостив свима нама али и Владики Сави. По учењу цркве, пред Богом нема мртвих већ су сви живи. Управо нашом вером, верујемо да је Владика Сава жив и да је у много већој предности него што смо ми данас. Он је пред Богом, а ми још идемо тим путем. Такође смо одслужили и парастос поводом 23 године од упокојења великог Епископа Саве. Ми када се молимо, молитвом умилостивљавамо Бога да буде милостив према нама, али и када се молимо и за покојне, да и њима буде милостив. Целог свог живота Владика Сава је носио свој крст, а на тај животни крст на плећима је имао и владичански крст. Сава је тај свој крст увек ослањао на крст Христов и од тог крста је добијао силу, моћ и снагу да служи Богу, цркви и свом народу. Владика Сава је, више од две деценије носио крст у Шумадији. Носио је достојанствено тај свој крст, а да ли је имао помоћ, то само он зна. Епископ не носи само свој крст, већ носи крст свог свештенства, монаштва и верног народа који му је поверен. Владика Сава је имао чврсту и непоколебиву веру и целог живота се припремао за загробни живот и сусрет са Богом. Ако изгубимо осећај сретања на овом свету, изгубићемо сусрет са Господом Исусом Христом. Ми верујемо да је данас Владика Сава у наручју Аврама, Исака и Јакова и он нам не само данас, већ увек поручује да верујемо у Бога. Не смемо изгубити веру у загробни живот јер ће то значити да не верујемо да је Христос Васкрсао. Онда је како каже апостол Павле узалуд вера наша и проповед наша. Данас и увек када ходамо Епархијом шумадијском, сетимо се и стопа Владике Саве, а пре њега Владике Валеријана, јер није било лако у то време бити Епископ, а никада Епископу није лако. Али, Владику Саву носила је и красила вера и ми данас и свагда сећајући се њега у молитвама у исто време да га молимо да се моли за нас.
Нека му је вечан спомен међу нама и Бог да му душу прости“.
Протојереј Срећко Зечевић
