Чтецирали су Владан Степовић и Александар Цалић.

Након прочитаног јеванђеља Митрополит се обратио верном народу:

“У име Оца, Сина и Светога Духа, браћо и сестре.

Данас је среда. Среда је у православном календару посвећена Часном крсту, нашем најзначајнијем знамењу, које нас опредељује коме припадамо и којој вери припадамо, које нам говори ко смо и шта смо. Због тога Господ, кроз јеванђеље, на много места говори да ко не узме крста свога и не иде за мном, не може бити мој ученик.

Свако од нас има свој крст, али је много важно како га носимо. Да ли га носимо у смирењу или мислимо како не морамо да узмемо тај крст, већ можемо да га заменимо за други, који нама одговара? Бог је свакоме од нас дао свој крст и човек треба да га носи са благодарношћу. Крст се мора носити уз велики подвиг, уз велико смирење. Често говорим оно што ми је давно рекао један монах на Светој Гори, када га сам га упитао како се носи крст: ,,Крст ће све што наиђе на тебе, ако га носиш у смирењу, узети и носити тебе. Уздигнуће те.“

Основ нашег живота је вера, поред које иде и смирење. Тамо где нема смирења, тамо царују гордост, егоизам, себичност, задовољство... Зато нас Господ подсећа да узмемо свој крст и да идемо за њим. Другим речима, да наш свакодневни крст, све оно што нам се у току дана догађа, ослањамо на крст Христов, јер је Христос свој крст узео за све нас. Он је узео грехе наше и приковао на крст. Не тражи Бог од нас да ми његов крст носимо, он је тежак, већ свој. Дао нам је и пример, да је и он, Богочовек наш, Исус Христос, који је примио тело, постао један од нас и он сам клецао носећи свој крст на Голготу, где је разапет. Тако нам је показао да ћемо и ми клецати, али морамо тражити помоћника. Ми немамо бољег помоћника од Бога, Господа нашег, Исуса Христа. Ако мислимо да можемо да носимо, грдно се варамо. Па сећате се кад су Христа из Преторије повели на Голготу, па позваше Симона из Кирина да му помогне да носи крст.

Све је то симболика која говори управо о нама, да смо ми слаби. Човек не осећа своју слабост, он сматра да сила даје моћ и да може како хоће. Наравно, Бог нам не брани да живимо како год хоћемо. Бог нам не брани да уместо смирења изаберемо гордост, али треба да разумемо шта гордост даје, а шта нам даје смирење. Зато нам то ношење крста помаже да схватимо да човек не може признавати Христа за Бога, а ићи за грешним жељама срца свога. Поверовати у Христа, значи одрећи се себе огреховљеног. Шта то обухвата? Обухвата све што човек носи у души својој, у телу свом, у срцу своме, у мислима својим, у савести и у вољи својој. Одрећи се себе по Светом Макарију значи одрећи се те друге душе своје. Која је то друга душа? То је она коју је у нама направио наш грех, коју су боље речено, формирали наши грехови. Та душа наша постаје другачија, не онаква какву нам је Бог дао, већ постаје грешна. Кад нам је душа грешна, све нам постаје грешно. Кад се човек одрекне своје грешности, када се одрекне себе, грешнога ума, душе, воље и почне да живи правим хришћанским животом, он заиста распиње себе. Он се бори између добра и зла, између греха и праведности. Кад човек разапне себе, он уствари у себи, тек онда може да разликује шта је добро, а шта није, шта је грех, а шта није. Тек тада може да разликује чисто од нечистог, разликује шта је Божије, а шта је ђавоље.

Нико од нас неће рећи да има у себи нешто ђавољега, а ко то нема? Па људи, грешни смо, имамо тело, а имамо и душу. Али ако осетимо да смо грешни, дајмо све од себе да се мењамо. Човек кад би хтео да се промени, осећа као да ће нешто да отпадне од њега. То уствари и јесте право мењање, кад осетиш да од тебе отпадне зло, кад од тебе отпадну гордост и сујета, то је оно што треба да осетимо када се поправљамо. Тек је онда човек на том крсту и то на свом крсту. Сваки дан смо на свом крсту и такво страдање и распињање себе постаје управо оно што чисти човека. Тада човек распиње све своје грехове, одриче се свог саможивог, јер та саможивост одвешће нас у највећи пакао. „Хоћу да живим ,како ја хоћу“, можеш наравно, како каже и наш народ: „Можеш како хоћеш, али не и докле хоћеш“. Тај его у свима нама, нас некако наговара да се не одричемо себе, да ћемо тако пропасти, осиромашити, а у ствари је потпуно супротно, јер када се ега одрекнемо, највише се богатимо. Чиме? Богом, браћо и сестре. Нема већег богатства за човека, од Бога. Када се човек одрекне себе, он одбацује своју грехољубиву самовољу и усваја Христа за своје спасење.

У самоодрицању постоје два подвига. Први је подвиг узети крст свој, а други је уствари ићи за Христом. Кад имаш та два подвига, не бој се. И кад паднеш, кад погрешиш, а то је немогуће избећи, не бој се, јер си узео крст, а крст је сила, крст је моћ, крст је спасење. А када још пођемо за Христом, онда осетимо колико нам је Христос потребан. Како идемо за Христом, кроз шта? Идемо кроз свете тајне, кроз свете врлине, идемо и тиме себе изграђујемо у правог Хришћанина, у правог човека Божијега.

Крст није само симбол страдања, већ и победе. Крст Христов треба да носимо као круну свога живота. Крстом се обнавља све што нам је потребно. Ако се рађамо треба нам крст, ако умиремо, опет нам треба крст. Зато је крст знак нашег распознавања и знак нашег припадања. Зато молимо Господа да нам помогне, да ми свој свакодневни крст носимо, али у смирењу. Ако нисам понео данашњи крст у смирењу, ако нисам затражио помоћ Божију, сам ће ме крст срушити. Треба наш крст да наслањамо на крст Христов и онда постајемо моћни. Човек је моћан када се одриче себе и иде за Христом.

Апостол Павле каже „Када сам слаб, онда сам јак“. Како то? Па када сам слаб да чиним зло, да се гордим, да мислим о злу, тада сам јак. Сила Божија, сила крста, нас храбри, она нас носи и теши. Зато је наш добри српски народ увек говрио: „Без крста, ни преко прага!“. Нечастива сила, ђаво, ничега се не боји, колико се боји крста, јер је управо на крсту побеђен. Христос је на крсту победио смрт и васкрсао. И ми ћемо, ако победимо себе, васкрснути. Васкрсавамо сваки дан, ако исправљамо себе, али тог васкрсења нема без покајања. Покајање је уствари право васкрсење.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Архиепископа крагујевачког и Митрополита шумадијског г. Јована

Ђакон Стефан Јанковић