АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МИЈАТОВЦУ КОД ЈАГОДИНЕ

АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МИЈАТОВЦУ КОД ЈАГОДИНЕ

О Оданију Педесетнице, у суботу 29. јуна 2024. године, Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски Господин Јован, служио је Свету архијерејску литургију у ћупријском селу Мијатовац, недалеко од Јагодине.

Високопреосвећеном архијереју у цркви Светог великомученика Георгија саслуживали су високопреподобни архимандрити јошанички Евтимије и денковачки Онуфрије, протосинђел манастира Светог Пајсија код Јагодине Пајсије Илић, архијерејски намесник белички високопречасни протојереј Александар Гајић, затим пречасни протођакон Иван Гашић, часни ђакон Далибор Нићифоровић, као и браћа чтечеви: са благословом ношења орара Павле Гашић, Угљеша Урошевић и Предраг Јанковић.

За певницом је појао Свештенички хор Архијерејског намесништва беличког са високопречасним протојерејем Зораном Симјоновићем на челу.

Високопреосвећени архијереј је надахнуто беседио након прочитаних библијских одељака на Литургији оглашених:

“Помаже вам Бог, драга браћо и сестре!

А Бог помаже свакоме ономе ко помоћ од Бога тражи са чистим срцем и вером у Њега. У ратним прилама су једном питали блажене успомене Патријарха Павла “Свјатјејши, хоће ли нам Бог помоћи?” Он је кратко и јасно одговорио: “Хоће ако буде имао коме”. Ко је то? Онај који је изабран, а ми смо сви изабрани јер смо у Цркви, јер смо у заједници, јер смо крштени. И ми смо изабрани. Е сада што неко не жели да буде у Цркви зато што Црква није по његовој мери, по некој мери коју је он измислио, е заиста не само што таквом Бог неће помоћи, него ће примити од Бога оно што му следује. А ми смо призвани да у Цркви и само у Цркви и кроз Цркву прослављамо Име Божије, јер када год у Истини прослављамо Име Божије, онда ћемо прослављати и човека који је икона Божија. А онај који мисли да је он Црква, тај је у тешкој заблуди, и тај ће на крају примити, не благослов, него проклетство. Е зато ми треба да чувамо Цркву као зеницу ока свога јер се једино Црквом и у Цркви спасавамо. Јер једино у Цркви и Црквом спознајемо Бога али у исто време кроз Цркву и у Цркви спознајемо и друге и кад тад човек покаже своје лице. Како? - Онако какав је он. Онако каква му је вера. Онако како поштује Цркву као заједницу Бога и људи. Неко ће да каже: “Ја волим Цркву али не волим некога тамо човека у Цркви, не волим попа, не волим владику, не волим монаха, не волим другог човека...” Човече, па како можеш да уђеш у Цркву и да уђеш и у храм који је слика Цркве, како можеш да уђеш у Цркву коју разараш? А човек када себе даје Богу он себе предаје Богу, у њега се онда усељава Дух Свети, и тај Дух Свети приводи човека и води га спасењу. Али када човек због своје гордости, због своје сујете, због неке своје славе, “јер нећу да ми се шта окрњи од моје славе”, када он то тако ради онда Дух Свети није у њему, онда је дух оног другога у њему. И зато тај други дух подстиче човека да мрзи другог човека. Али оно што је најважније он налази оправдање: “Ја то радим због тога и тога”. Човече, ти не живиш, ни ти ни ја, ради тебе и ради мене, иако живимо и један ради другога, али ми живимо ради спасења. И треба да дајемо себе Богу, да бисмо од Бога добили благослов. И зато је ово данашње јеванђеље које смо овде сада чули веома поучно и предивно јеванђеље у коме нам Господ Исус каже: “Који иште од тебе, подај му; и који хоће од тебе да позајми, не одреци му. Чули сте да је казано: 'Љуби ближњега свога, а мрзи непријатеља свога'“, а Господ каже: “А ја вам кажем: 'Љубите и непријатеље своје'.” Може човек да има и својих непријатеља у овоме свету, у овоме животу, а то су... Можеш да их набројиш, оне праве непријатеље, на прсте једне руке. Али је проблем што је човек сам себи непријатељ, и све више постаје непријатељ када говори другачије него што га Црква учи. Када подбуњује заједницу Бога и људи. И заиста оним данашњим речима Господа Исуса Христа када каже: “Који иште од вас, подајте му”, Христос нас учи да који год иште, било он твој пријатељ или непријатељ, био он верник или неверник, подај му, али шта да му даш? – Оно што је теби Бог дао. Али ако си сачувао оно што је теби Бог дао. А нама је Бог дао себе, нама је Бог дао Цркву, нама је Бог дао Свете тајне, нама је Бог дао Духа Светога. Ако си то сачувао, ти ћеш то и делити другоме. Односно ако си чувао и ако си умножио, ти ћеш онда моћи да дајеш и другима, па ћеш онда осетити радост од Бога што си умножио дарове Божије, да можеш да делиш и другоме. А ниси закопао тај дар Божији, ниси закопао тај таланат, ако се сећате кад читамо Свето писмо, као онај што је закопао свој таленат јер није волео господара. “Знао сам”, каже онај један што је примио таланат, “Да си ти тврд, да жањеш где ниси сејао и побојах се због тога и зато закопах твој дар дубоко у земљу. А у земљу ако се закопа било шта ако се не обнавља оно трули. И оно ће на крају да иструли. Тако и ми дарове Божије ако закопавамо, а не умножавамо, или не уможавамо бар онако како нас Црква учи, ми смо заиста онда, не сарадници Божији, опростите ми, можда ћу рећи јаку реч, ми смо онда издајници Божији. Ми онда смо по оној нашој народној: “Због Николе не волим ни Св. Николу”. Човече, па Бог је створио и Св. Николу и тог другог Николу који је поред тебе. И зашто онда не волиш оно што је Бог створио? - Зато што немаш праве вере и немаш праве љубави. Него је твоја љубав сентиментална, везана за овога, за онога, а за другога ме није брига. Е у хришћанству је да ми помогнемо свакоме и да свако помогне мени, теби, било коме. Овим примером Христос нас учи да невоља свакога човека треба да буде и моја и твоја. Односно да преживљавамо сваку муку другога, али да преживљавамо и сваку радост другога. Али је зато опасно када ја помутим радост у другом човеку који има радост према Цркви и према Богу. Е то је опасно. Тај човек не треба да тражи никака суд ни правду, он је сам себе осудио, јер ускраћујеш радост другоме који хоће Цркву да доживи као заједнцу Бога и људи. Господ ће нас научити ако му се предамо шта треба дати, колико, како и када дати. А то све има своју меру, и најбоље је кад човек живи по мери, али не по својој мери него по мери Јеванђеља, по мери Цркве, по мери Светих отаца. Сигурно када је Господ овако рекао да је мислио на потребе свакодневне у храни, зато он каже: “Подајте који иште” - у храни, да ли у одећи, у било чему. Али Господ више овде мисли на ону духовну страну. То јесте - који од тебе иште те духовне дарове, ако си их чувао и умножио, ти ћеш их дати. Али ако си закопао, ако си себе прогласио да си не знам, опростите ми на овом изразу – Ален Делон, шта ћеш да даш духовно? Даћеш себе онакав какав јеси. И то ће се брзо разоткрити. Разоткриће се све оно што у тајности радите једног дана биће јавно. Господ овде каже: “Подај му све оно што си примио од Бога”. Све што си примио од Бога то је уствари боголико, све што је од тебе не мора да значи да је боголико ако ниси у заједници са Црквом. Боголико, богодано, душекорисно. Али треба да знамо да ми можемо дати другоме оно што смо примили од Бога. Односно, понављам, ако смо то сачували. Ако смо сачували себе у крштењу, а ми смо овде сви крштени. Ако сам себе сачувао као свештеника, као дар који сам примо од Бога да као свештеник узиђујем себе у Цркву, изграђујем себе у Цркви, а онда ћу изграђивати и другога. Али ако стављам себе изнад Цркве и ако стављам своје интересе изнад интереса Цркве, где ће нас то одвести. Како би то изгледало кад кажемо да дајемо? То је нпр. као када, пошто смо примили дарове Божије, када отац остави своме детету пуну кућу, кад му остави имање и да не набрајам шта даље, и ако тај син чува што је примио од свог оца онда ће се увек сећати оца кроз те и земаљске дарове, и ако је тај син чувао то, и не само чувао, него умножавао. Али ако је тај син мислио: “А па сад ја имам пуну кућу, имам свега, овога, онога...” Опростите што ћу рећи - ми можемо данас имати гомилу пара пред собом, али ако само узимамо са те гомиле, а ништа не додајемо, нама ће се испразнити. Е тако се човек празни кад себе на свој начин хоће да докаже како је он правда, како је он истина, како је све што се у Цркви дешава заблуда, е тога треба да се чувамо. Јер док год будемо чували црквену заједницу, заједницу Бога и људи, сачуваћемо се и нас ће Бог сачувати. Зато Апостол Павле каже: “Ко поквари Цркву, њега ће покварити Бог”. Опет ће неко казати: “Боже, сачувај – ја не кварим Цркву, али не могу да се сложим са онима који су у Цркви”. А може ли Црква да буде без Христа? – Не може. Може ли Христос да буде без Цркве? – Не може. Можемо ли ми у Цркви да се назовемо Црквом, а да разарамо и да побуњујемо и побуђујемо друге да тобоже: “Немој да долазиш у Цркву, тамо је неки поп, неки владика...” Човече, не долазиш ти у Цркву ради попа, ни владике, него ради себе и своје душе и свога спасења. Свак ће одговорати за себе, али у исто време ми одговарамо и за друге јер смо у заједници Бога и Цркве. Зато се ја данас радујем што сте ви овде се данас сабрали, у овоме светоме храму, да се Богу молимо, да служимо Божанствену литургију, да се причестимо Телом и Крвљу Господа нашега Исуса Христа, и да кроз то управо пројавимо то јединство нас и Бога. И што ћемо се причестити ради опроштаја грехова јер ми се причешћујемо ради опроштаја греха и ради живота вечнога. Е онај који истински верује да је то Свето причешће сам Господ наш Исус Христос и ако том Светом причешћу прилазимо колико је то могуће да будемо припремљени, али ако не можемо да се припремимо ни телесно ни духовно, да барем вером прихватимо да је то заиста истинито Тели и истинита Крв Христова. Ми вером уствари прихватамо Бога у себе. Каква нам је вера, такви смо и ми. Хоће ли верујући човек да чини неко зло? – Не. Вера му каже: “Не!”. Али ће му вера казати кад чини добро: “Чини још јер ћеш тако постати богатији, тако ћеш једино моћи да постанеш и славнији ако хоћеш, на првом месту пред Богом, а онда и пред људима”. Господ нам открива да наша вера и природа наше заједнице са Богом, да се управо пројављује и проверава и показује кроз наш однос са ближњима, са онима који су поред нас. И ако ми сабирамо људе у име своје, а не у Име Божије, брзо ће то да падне, као пена да нестане. Јер ти не призиваш људе у Цркву као божанску установу, него призиваш себи. Не везујеш тог другога за Бога, него везујеш за себе. И то ће једног дана као пена нестати. Али оно што се везује за Бога кроз веру, кроз дела, е то не може нико, цео свет да устане против тога, не може му нико ништа нашкодити јер је везан са Богом и у Богу. Та заједница са Богом и једних са другима огледа се у Цркви и Црквом. Зато је Црква тврђава вере како кажу Свети оци. Тврђава наше вере, стуб око кога треба да се окупљамо. Јер је Христос у Цркви, а човек често пута на један несвестан начин каже: “Помери се ти, Христе, хоћу ја да будем стуб да би ме други хвалили.” Кога хвалиш? – Човека. Шта каже цар Давид? – “Не уздајте се у кнезове ваше јер у њима нема спасења.” Ми да се уздамо у Бога, а кад се уздамо у Бога, онда ће Бог и пројавити праве људе, који ће нам помоћи да се одржимо у заједници са Богом и са људима. Зато је Црква тврђава наше вере, љубави, односа једних према другима. Она је, понављам, заједница Бога и људи и опет ћу поновити оне речи Св. Апостола Павла: “Ко поквари такву заједницу, њега ће покварити Бог”. Погледајте све оне људе који су одвајали друге од Цркве. Где су данас? Јесу ли у Цркви? – Нису. Битишу, али шта вреди кад нису у Цркви? Онда ти нема спасења. А ми док смо год у Цркви и овакви какви јесмо, и грешни и праведни, и добри и лоши, и што бисмо рекли – и лепи и ружни – Црква је та радионица која нас прерађује да будемо бољи. Наравно, ако човек се преда Цркви да га Црква обиликује, ако могу тако да кажем. Онај који руши и ремети заједницу у Цркви, било из којих побуда, а ми знамо да нађемо хиљаду разлога за своје поступке и да оправдавамо своје поступке, дакле из било којих разлога или побуда, тај уствари није у Цркви, па нека носи и ову митру на глави, није у Цркви. Али њега Црква држи да би се, што кажу опаметио, да не напушта Цркву. Ко напусти Цркву у смислу да се не покорава Цркви, њега напушта Бог. То нису моје речи, то су речи Светих отаца. Опет ће неко рећи: “Ја нипошто нећу да напуштам Цркву”. Ама чим разараш заједницу, ти не само што губиш своју душу, него губиш и душе оних којима си ти постао препрека, зид да дођу у Цркву, да дођу на богослужење, да дођу на Свету Литургију. И још ћеш ти да ликкујеш што их нема у Цркви. Али Бог увек има своје изабране. Зато да се трудимо да будемо са изабраницима Божијим, а не да будемо са онима који мере све по неком људском мерилу. Да онај који руђи и ремети заједницу у Цркве, било из којих побуда, тај није са Црквом, јер такав човек не уноси мир у заједницу, него уноси немир. Отац, родитељ, кад не уноси мир у своју породицу, него немир, брзо се та породица растура и разбија па после се хватај за косу и чупај: “Што ми се догодило, што ми се догодило оно?” – Зато што ниси зрачио миром, ниси имао мира у себи. Кад год читамо Јеванђеље ми видимо да Господ више пута употребљава ту реч мир. Господ се обраћа својим ученицима и онима који га прате, али и свима нама. Каже: “Мир вам.” Кад је васкрсао, када су апостоли у страху се сакупили у једну просторију од страха ради јудејскога, како каже, Христос долази кроз затоворена врата и каже: “Мир вам”. Има ли ишта боље за човека који је уплашен, који нема мира у себи, него да му дође неко и да каже: “Ево ти мир”. А Бог нам даје мир. А што ти и ја тај Божији мир претварамо у немир, немој да кривимо Бога, немој да кривимо другога. Ставимо прст на чело па ћемо видети да смо ми узрочници немира, а не Црква као заједница Божија. Данас је управо на све начине на све стране угрожено оно за чим чезне сваки човек. А сваки иоле паметан човек чезне за миром. Али којим миром? – Божијим миром. Не онај мир који ми мислимо да је мир, него оно што се на сваком месту спомиње као дефицитарно, а нама је мир дефицитаран. А зашто? – Зато што немам мира у себи јер немам Бога у себи. Зато што имам свој мир на свој начин, али не на онај Божији. Данас када се међутим говори о миру, изоставља се и заборавља оно што је основа, оно што је корен, оно без чега не постоји никакав други мир, а то је мир са Богом. Тај мир са Богом опет производи мир са собом и са ближњима. Друкчије речено – онда када немамо мир са ближњима или што је још горе, од онога ближњега који имамо мир са нама, ми њему уносимо немир. Мир са ближњима што се јасно и видљиво може проверити, онда ми немамо мира ни са Богом. А лако се то провери. Ко уноси мир, ко уноси немир. Онда када не разумемо реч ближњега, онда не разумемо ни реч Цркве, онда не разумемо ни реч Божију. Не разумемо реч ближњега, показујемо да не разумемо, понављам, ни реч Божију. Јер - оно што често говорим – ми преко другога долазимо до Бога. И до другога долазимо преко Бога. Не можемо овако пречице, што бисмо рекли, сам за себе. “Идем ја сам пред Бога.” - Не можеш. Има нешто што иде испред тебе и испред мене. А шта иде? – Наш живот овоземаљски, наша дела. Она иду и то је оно што и Јеванђеље каже – с којим ћеш се делима осудити, и с којим ћеш се делима оправдати. Онда када одбацујемо Бога, када се противимо Богу и поретку Цркве, ми показујемо односно потврђујемо и реализујемо кроз противљење и кроз немир који имамо управо са ближњима. “Не могу тог другога да поднесем поред мене.” Ама човече, прихвати га онакав какав јест. Ако не можеш да га поправиш, ти се моли за њега. А не мораш му ништа говорити, него се ти прво поправи. Прво се ти исправи, па ће онда поћи и други за тобом. Онако како је то говорио често Св. Серафим Саровски: “Спаси себе па ћеш спасити и оне који су око тебе”. Опет понављам да треба једно да знамо – ми када се спасавамо ми се не спасавамо сами, него спасавамо и оне који су око нас, али исто тако када пропадамо, не пропадамо сами него управо пропадају и они који су око мене. А зашто пропадају они поред мене, зато што их нисам везао за Бога, него сам их везао за себе. Наша вера у Христа потрвђује се кроз нашу љубав. А ко има љубави, он има и послуштност. Ко нема љубави, нема ни вере, нема ни послушности. Такав човек не верује да Црквом управља Дух Свети, а не неки тамо владика или поп или било ко, него Дух Свети. И колико се покоравамо Духу Светоме, тако ћемо се покоравати Богу и ближњима. Ако нема међу нама заједнице, ако нема међу нама једном речју љубави, онда се ми оглушујемо и о заједницу и са Богом и о љубави према другима. А Господ шта је рекао? - “Љуби ближњега свога као себе самога”. Е кад бисмо то могли да достигнемо. А можемо. Ништа Господ није изговорио а да то није својим животом показао. Можемо, само ако имамо вере, ако имамо љубави, ако имамо послушности, и ако схватимо да све што се у Цркви догађа, догађа се промислом Божијим. И Црква се не управља споља, него се управља с висине, односно Духом Светим. Зато да се молимо Богу, да чувамо заједницу Цркве, заједницу Бога и људи, да се не нађемо на оној страни коју Апостол Павле што сам помињао – “Ко разори Цркву, њега ће разорити Бог”. Верујмо у Бога. Човек може и да обмане, али онај који верује у Бога, он неће никад слагати, он неће никада погрешно било шта учинити или некоме зло чинити. Нека би нам Господ помогао да се умудримо. И ево ми данас, наша Црква, односно цела православна Црква одаје тзв. оданије Свете Педестнице када је Дух Свети сишао на апостоле и он их умудрио. Они који су били рибари, неучени, простаци како бисмо ми рекли данашњим језиком, али су примили Духа Светога и били послушни Духу Светоме, а у Цркви све бива од Оца, кроз Сина у Духу Светоме. Нека то буде и са нама.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Архиепископа шумадијског и Митрополита крагујевачког г. Јована

Велики број верника се причестио а након узношења благодарствених молитава, Владика је поделио иконице и благослове, поразговарао са вернима и затим се са њима поздравио.

Вероучитељ Угљеша Урошевић