Чтецирали су Стефан Радисављевић, Владан Степовић и Александар Цалић.

Након прочитаног јеванђеља Митрополит се обратио сакупљеном народу:

“У име Оца, Сина и Светога Духа!

Из данашњег јеванђеља које смо сада чули, видимо како је Господ наш, Исус Христос, користио сваку прилику да се састане са народом, да раговара с њим, да га поучава. Такође видимо да је Господ бирао место, зато се каже да је Господ изабрао равно место. Зашто равно место? Зато што је Палестина цела у брдима и јако је тешко пронаћи равно место, а било је мноштво народа који су Христа пратили, који су се око њега окупљали, да се нахране речју његовом. Народ је схватио и знао оне речи Христове: „Не живи човек само о хлебу, него о свакој речи која излази из уста Христових“. Свака реч, коју је Господ изговорио, која је записана у Светом јеванђељу, је наша духовна храна. Ту реч треба да схватимо као светињу, као мерило нашег живота. Народ је осећао ту глад и жеђ за науком Христовом и зато је хрлио ка Христу, иако су непријатељи Христови покушавали да народ одбију од Христа, говорећи да је Христос варалица, лажов... Нису успели да угуше ту жеђ за Христом и за његовим речима.

Божански чудотворац, Господ наш, Исус Христос, окупља око себе људе најразноврснијих осећања, најразличитијих расположења и схватања. Сви смо ми различити, али све он уједињује својом добротом и самилошћу. Зато кажем да они имају само једну жеђ и само једну глад, да се нахране речју Божијом. Имамо ону прилику из јеванђеља када је Господ у пустињи нахранио пет хиљада људи. У пустињи где нема ни воде, а ко је био у Палестини, имао је прилику и да види, пао је мрак, а народ је дошао из далека и заборавио да је мрак, да је далеко од својих кућа, све је заборавио, зато што је слушао само реч Божију и знао је да ће онај који нас храни речју Божијом, нахранити нас и овоземаљским хлебом. Узео је оних пет хлебова, благословио их и њима нахранио пет хиљада људи.

Овај народ који је ишао за Христом, он је само желео да буде у његовој близини, јер су се једино тада осећали сигурно. Не само од непријатеља људских према Христу, осећали су се сигурно и од нечастивих сила. Тамо где је Христос, тамо нечастива сила не може да наступи. Тамо где је Бог, тамо је љубав. Ђаво је мржња и зато он не може да поднесе, не само Христа, већ и следбенике њихове и зато насрће. Ако немамо Христа у себи, ако нисмо обзидани вером у Христа, онда ће та нечастива сила да нас веје као пшеницу, како каже Свети апостол Павле. Та божанска наука, Христова наука, коју је предао апостолима, а они проповедали јеванђеље, до дана данашњег је раширена по целом свету и сажета је у овим блаженствима које смо данас чули и у хришћанским врлинама.

Чули смо „благо милостивима, благо гладнима, благо жеднима, благо прогнанима...“. Све су то хришћанске врлине, којима хранимо душу своју. Кроз испуњавање тих врлина, ми идемо у Царско небеско, ако их, наравно, усавршавамо. Ко живи тим врлинама, он је већ сада и овде, блажен, смирен, радостан, спокојан, без обзира шта га сналазило у току дана или живота. Хришћанин који је испуњен овим врлинама, шта год да му се догоди, ако је
очувао веру, он не може да падне у очај, јер има веру и наду, да га Бог неће оставити. И то је истина, неће нас Бог оставити осим ако ми не оставимо Бога, јер имамо наду, којом је Бог рекао да жели да се сви људи спасу и дођу до познања истине. Само ми треба да спознамо праву истину, а једна једина истина је наш Господ Бог Исус Христос. Немамо две истине. Човек понекад измишља истине за себе и нема шта неће прогласити истином, али та га истина не може спасити, јер је само Христос могао да каже за себе: „Ја сам пут, истина и живот“. Нема другога пута, до Христа, до Христовог пута. Нема друге спознаје Бога, до јеванђељске спознаје Бога.

Христос никога не приморава на ове врлине, о којима говори данашње јеванђеље. Никоме не намеће своје учење, као што раде секташи и данашњи зилоти, већ свакоме предлаже. Никога он не намеће себи, никоме не намеће себе, он предлаже, он нам се даје, а у зависности од наше вере, одлучујемо да ли ћемо прихватити или нећемо. Ако не прихватимо Христа, као мерило нашег живота, онда ћемо прихватити свој его, који нам говори да нема никог другог, да смо ми свезнајући, као да сам ђаво говори. Ми ништа не знамо ако немамо веру, ако нисмо спознали веру, ако не знамо шта је Бог, ко је Бог. Дакле, ко прими ове врлине у срце своје и у душу своју, тај прима те бесмртне божанске силе, које не само да га исцељују од свих болести и немоћи, већ га претварају у биће бесмртно, у биће вечно.

Ако бисмо хтели да анализирамо све ове врлине, о којима говори данашње јеванђеље, требало би нам много времена. Да узмемо, на пример, само једну врлину, где Христос каже: „Благо милостивима, јер ће бити помиловани“ – то је врлина блаженства, милостивости. Ко су милостиви? Истински милостиви су они који учествују у саосећању са ближњима у свим њиховим невољама, духовним и телесним, па им пружају помоћ. Милостиви су они који се радују са радоснима, али и тугују са тужнима. Милостиви су они који теше ближње у њиховим невољама и који се моле Богу за њих. А да ли можемо да тешимо другога, ако се нисмо утешили у Христу? Не можемо. Можемо да му причамо, али то ће бити празне приче. Ако смо се утешили Христом, то јест, ако га носимо у себи, ми онда можемо то давати другоме и помоћи му. Милостивост је када гладнога нахранимо, жеднога напојимо, голога оденемо. Кад некога примимо у дом свој, пружимо му утеху, то је милостиња. Кад видимо некога у невољи па помислимо и кажемо да нам је жао, да ли тај невољник има неке користи или тек, ако смо му пришли, да му помогнемо, да га подигнемо.

За све нам је, браћо и сестре, потребна вера и то је управо оно чиме ми можемо да чинимо и оно што је немогуће. Зато и Христос каже: „Благо онима који верују“. Њима је све могуће. Шта значи заправо веровати? Веровати значи бити за другога. Ко верује, тај уствари не припада себи, него ономе у кога верује. Зато ми у сваком Богослужењу кажемо: „Сами себе, једни друге и сав живот свој, Христу Богу предајмо“. Ко верује, тај је испуњен Богом. Ко не верује, он је празан. Веру треба да спознамо. Веру треба да научимо. Вера је наука, највећа наука. Онај који научи да верује, он је највећу науку стекао у свом животу. Говорим о правој вери Христовој који говори да је вера као зрно горушичино, мало, ситно, али кад се баци у припремљену земљу, где има све услове, оно расте. Вера је као квасац, кад се стави у тесто. Ако има топлоту, онда ће тесто да нарасте, а ако је хладно, неће. Тако је и са нама. Ако смо хладни у вери, то значи да имамо хладно, скамењено срце, да смо безосећајни, осећамо само себе, мислимо само на себе.

Колико год нама нешто треба, све то треба и неком другом. Све док то не схватимо, нећемо добити ни оно што нама треба. Кад дајемо, онда можемо и да се надамо да ћемо добити. Ми тиме зарађујемо да нам други помогне. Ако не дамо, од кога тражити?

Права вера је слободна. Вера нас ослобађа од нас самих, који смо пуни гордости, ега, сујете... Вера је принос, а принос је даривање. Ко највише верује, тај највише и даје. Ко највише даје, највише ће и да прими. О вери бисмо могли много говорити, али вера је уствари љубав. Она ништа не тражи. Ако се даје да би се нешто добило, онда се губи и оно што се има. Зато често данас веру претварамо у интерес. Хоћу другога да волим ако имам интерес, ако немам, нећу ни да га волим. То није љубав, то је заваравање да живимо у љубави. Да нам Господ помогне и овај пост који постимо, да научимо да се молимо, да постимо. Није пост само неједење мрсне хране. Пост је уздржавање, да уздржим свој језик, да не причам шта не треба да причам, да уздржим своје прохтове, да се уздржим од свега онога што ме одваја од Христа. Чим се одвојимо од Христа, отуђимо се од самих себе и једни од других. Зато морамо да се молимо Богу, да стичемо ове врлине, па ћемо ако испунимо бар једну, осетићемо блаженство у целом нашем бићу. Осећаш се срећним, осећаш се задовољним, а не знаш зашто. Па управо због тих врлина.

Бог вас спасио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Ђакон Стефан Јанковић