Након прочитаног јеванђелског зачал, Митрополит се беседом обратио вернима, рекавши:
„У име Оца и Сина и Светог Духа,
Чули смо данас једно поучно јеванђеље које нам говори како Господ говори ученицима када их шаље да проповедају јеванђеље да иду на пут али да ништа не носе. Не треба им ни торба, ни две хаљине ни обућа јер је „посланик достојан хране своје“. Дивне су ово и поучне речи, поготову када Господ каже даље, када уђете у куће, ту кућу поздравите речима „Мир дому овоме“. То је стари поздрав у оним раним временима, како су се људи поздрављали. Али Господ још каже, када уђете у село, у кућу, прво испитајте ко ту борави. То значи, ако је у кући Божји човек, онда ће и породица бити Божја. Ако је у кући добар домаћин, биће пример и другима, како треба да управљају домом. Дакле, видите, све од човека бива. Ако је у кући Божји човек, онда је у тој кући благодат и благослов Божји. То осећају чељад, да живе п благослову Божјем. Благослов није формалност већ је то дар Божји и када тражимо благослов, тражимо дар а сваки дар је одозго, са неба и сваки дар који поседујемо, јесте благослов Божји. Нама су дати дарови не на злоупотребу већ да их умножавамо. Хришћанин не сме да буде саможив и да граби само себи, већ треба да умножава дарове да дели другима, јер како Господ каже, бадава сте добили, бадава и дајте. Зато је потребно да водимо рачуна да се не оглушимо о дар Божји. Онај који каже да нема дара ни за шта, значи да се такав не труди да открије дар Божји у себи, а ако мислиш да немаш ништа, имаш највећи дар, а то је душа која је од Господа. Нама су дати дарови да их чувамо да би могли да узвратимо дар на дар као што узвраћамо љубав. Као пример овоме можемо узети нешто из нашег свакодневног живота. Када добијемо нешто од некога из нашег окружења, није битно да ли је то нешто драгоцено или је то најобичнији дар, ми не гледамо вредност дара, већ вредност особе. Када човек прими и тај најмањи дар, ставља да му буде на битном месту, да када год погледа то, сети се човека који му је то дао и помоли се за њега. Само себичан човек не мисли да даје већ даје себи, и на крају ништа не зграби јер није себе давао за другога. Најбољи пример давања је Господ који никога не приморава да Га прихватимо већ Он даје, а до нас је шта ћемо даље. Да ли ћемо уселити у себе Бога или нечастивог. Нама је слобода дата али нам није дата да чинимо шта год хоћемо, а посебно зло, већ нам је слобода дата да не чинимо другоме зло. Данашње јеванђеље нам такође говори о томе како да се обраћају ученици када уђу у кућу неку. Шта у ствари овим Господ говори? Жели да каже да оно што треба да имају са собом и да би то могли и другима да дају јесте управо мир. То је нешто што нам је поред љубави и наде, најпотребније. Данас нам је такође мир потребан и то ће увек тако бити. Човек док има мир у себи, има мир и са другима, на првом месту са породицом. Ако немамо мир у себи, нећемо имати нигде мира. Ако погледамо човека који нема мира у себи, он је сав нервозан, у грчу, стегнут и том човеку свако смета. Ако имамо мир, имамо Бога у себи. Само треба да имамо Христа у себи и тиме ћемо имати све. Човек који има мир има и смирење и обрнуто. Ако нема смирења, он је заиста сав опседнут гордошћу и горд човек никако да послуша шта му се каже. Ако послуша, урадиће то јер мора. Ако послушност не извршавамо са љубављу, никакве користи немамо од тога. Онај који нам је рекао да урадимо нешто, рекао нам је да се не бисмо лењили. А, лењост је, знамо, најгора болест. Онај који је лењ, њему је тешко све јер нема вере, а она је та која стално човека подиже и крепи га да и ако је пао, прихватиће га Господ. Можемо чути и да свако богослужење почиње речима, „У миру Господу се помолимо“. Дакле, морамо схватити да се не можемо ни молити ако немамо мира. Наш мир је краткотрајан, а Божји је вечан. Ми на свакој литургији чујемо пуно пута реч „мир“. Можемо се запитати какав мир жели црква овим благословом. Какав мир црква уноси у наше душе. Жели да унесе онај мир о коме су певали анђели када се Христос родио, а то је „Слава на висини Богу и на земљи мир међу људима добра воља“. Ако хоћемо добру вољу, морамо имати мир. Мир је онај који је Христос оставио приликом свог вазнесења. Црква је заједница која нам је дата да је изграђујемо. Онај који уноси немир у цркву, створио је немир у себи. Зато апостол Павле и говори да онај који поквари цркву, њега ће покварити Бог.
Можемо се такође запитати да ми о миру данас много слушамо, а на жалост га је све мање. Где је нестао тај мир који је Господ оставио? Човек је нажалост, више заволео немир и видимо да устаје народ на народ. Сведоци смо да нема више тог мира јер не размишљамо о миру Божјем. Не размишљамо о Царству које је мир. Изгубио се мир у злоби човековој јер када се изгуби мир у себи, губи се и око себе. Христов мир је изузетан мир, јер настаје у души када се из душе уклоне греси и када се усели Христос. Христов мир нам доноси слободу у Христу. Размишљајмо колико у нама има мира, а има мира колико има Бога у нама. Док имамо мир у себи, имамо мир са Богом и са околином.
Нека нам Господ помогне да се у нама зацари мир и да знамо да ако имамо мир са Богом, имаћемо мир и са другима. Тада нећемо ни примећивати зло у другоме и имаћемо могућност да разликујемо шта је добро, а шта зло.
Бог вас благословио“.
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
протојереј Горан Ђерковић
https://xn----7sbabaxczeus5aovz2a8c4ria.xn--c1avg.xn--90a3ac/vesti/item/9790-liturgijsko-sabranje-u-stanovu#sigProIdec0d0517e4