Његовом Високопреосвештенству су саслуживали: Архијерејски намесник орашачки протојереј-ставрофор Мићо Ћирковић, Архијерејески намесник опленачки протојереј-ставрофор Миладин Михаиовић, јеромонах Јован (Прокин), протојереј-ставрофор Драган Јездић, протојереј-ставрофор Драгомир Кеџић, протојерјеји Љубиша Ђураш, Милован Ранковић, Слободан Раковић и Радивоје Марић, протонамесници Александар Миловановић, Иван Теодосић и Милош Митровић, јереји Милош Маринковић, Немања Искић, Марко Петровић, Марко Урошевић и Петар Грујић и ђакони Стеван Илић и Александар Бабић.

Својим појањем су ово Свето сабрање увеличали чланови певачког друштва „Србски Православни појци“ из Београда и чланови хора „Света Анастасија Српска“ из Аранђеловца.

Митрополит Јован је у току Свете Литургије доделио Архијерејску грамату признања протојереју Слободану Раковићу, пароху друге парохије Аранђеловачке, у чин протојереја је поставио досадашњег протонамесника Александра Миловановића, пароха треће парохије Аранђеловачке, у достојанство протонамесника је поставио досадашњег јереја Немању Искића, пароха четврте парохије Аранђеловачке, ђакону Александру Бабићу, ђакону при храму „Светих апостола Петра и Павла“ је доделио право ношења црвеног појаса, а члановима ЦО при овоме храму је доделио Архијерејску грамату захвалности.

Митрополит је након читања Светога Јеванђеља верне поздравио и поучио својом беседом.

„У име Оца и Сина и Светог Духа, помаже вам Бог, браћо и сестре.

Јуче смо прославили празник светих апостола Петра и Павла, или како се то у народу каже, Петровдан. Данас славимо сабор Светих апостола, или како наш народ зове, Павловдан. Дакле, ми прослављамо ова два велика апостола којима је овај предивни храм посвећен и ми смо се данас сабрали да се у овом предивном храму Богу молимо, да служимо Божанствену Литургију поводом двадесет година освећења овога храма. Од освећења па до данас, у овом храму, браћо и сестре, свршава се најсветије дело на земљи које постоји, а то свето дело јесте управо Света Литургија која је, у ствари, предукус Царства Небеског. Ако погледамо уназад за ових двадесет година откако постоји овај храм и побројимо Литургије, само оне које су служене недељом и празником, видећемо, браћо и сестре, да је у овоме храму одслужено преко две хиљаде светих литургија, а бивало их је и више. Ако узмемо у обзир свакодневна богослужења која се овде служе, мислећи на вечерње и јутрење, онда је у овоме светом храму одслужено више од петнаест хиљада богослужења. Петнаест хиљада. Нека је само по сто верника долазило на Литургију, па помножите, и видећемо колики је број верника који су долазили и који, Богу хвала, и данас долазе на Света богослужења. Долазе да се, браћо и сестре, овде сретну с Богом и не само да се сретну, него и да се сједињују с Богом. Народ долази овде, Богу хвала, да се исповеда, да се крштава, да се венчава, а као круну свега тога да се причешћује и сједињује с Господом нашим Исусом Христом. Ми смо се данас сабрали у овоме светоме храму да првенствено служимо Божанствену Литургију, за шта је храм и намењен, браћо и сестре, да служимо Божанствену Битургију и да заблагодаримо Богу што је Он, по свом промислу, омогућио да баш овде, на овом месту, буде подигнут овај велелепни храм у славу Божију и на радост оних који долазе у ову светињу. Да заблагодаримо свим приложницима, ктиторима, добротворима који су помогли изградњи овога храма и тако, изграђујући храм, уградили себе у њега. Уградили су веру, наду, љубав и труд и тако себе уписали у Књигу Живота. Заиста, када човек погледа овај свети храм, не може да се отме утиску и да не каже хвала ти Боже, што и ова наша генерација може да се по лепоти уброји с оним светим задужбинарима Немањићима и осталим, до данашњега дана. Заиста, овај храм ће ићи испред свих нас када пођемо са овога света и он ће сведочити, а и фреске овде ће сведочити, колико је народа долазило и колико долази у овај храм. Хвала Богу на првом месту, ми у Епархији шумадијској можемо да будемо благодарни Богу, а и верном народу Епархије шумадијске. Ево, за ових двадесет и две године, колико сам владика овде, осветио сам сто двадесет и три нове цркве. Заиста, браћо и сестре, треба да будемо благодарни Богу што подижемо храмове, што подижемо олтаре, и што у њима славимо и прослављамо Бога.

Дакле, браћо и сестре, храм не гради један човек, мада имамо таквих у нашој историји, али храм гради народ Божији. Народ који је сачувао веру, народ који ради оно што су радили наши Свети преци. На пример, свети Симеон, као владар, могао је да подиже дворове и фабрике, али по томе не би био прослављен и познат данас, него је познат по зидању храмова. Да се у храмовима народ Божији сабира, браћо и сестре. Мислим да би данас било сувишно да говорим о овоме храму. О њему говори двадесет година његовог постојања. О њему говори он сам, јер је постао дом Божији. Има ли ишта лепше него градити дом Божији, браћо и сестре? Али, да би човек изградио и овај видљиви дом Божији, он мора прво у себи да сагради дом Божији. Да у себи сагради храм, јер сте, како каже апостол Павле: „Ви храм Божији сви“, да у себи сагради цркву као заједницу Бога и људи. О њему, овом храму, рекох, говори, браћо и сестре, ове предивне фреске које овде видимо, а које нас кад дођемо у овај храм и молимо се, па ако бацимо поглед, као да онда осећамо, ако се искрено молимо, као да нам ови светитељи кажу: "Е Јоване, Милојка, Петре, Марко, угледајте се на нас." Да, неко ће рећи, па како ја могу да будем светитељ? Па можеш, и они су били људи као и ми, и они су били људи од крви и меса, и они су имали искушења и туга и невоља, али су имали радости, јер су углавном живели радошћу Божијом. Заиста, кад дође човек у храм и кад осети благодатно дејство Духа Светога кроз Свето Богослужење, онда кроз њега струји једна благодатна сила која га просто крепи, која га просто подиже да упути молитву Богу горе, браћо и сестре.

Дакле, браћо и сестре, било би, како бих рекао, немогуће да ја данас овде побројим или наведем све оне људе који су учествовали у изградњи овога храма. Било би то превише и мислим да не треба, не треба. Зашто? Зато што су они Богу знани. Али, не могу а да не споменем труд, љубав и веру само неких, међу којима су на првом месту прота Мића и протиница Марица, који су заиста, нису они само градили, трудили се сваки на свој начин, него су уградили себе. Они су се радовали изградњи овога храма и заиста су се толико радовали да је Бог њихову радост примио и ето, саграђен је овај храм. Али такође не могу да заборавим нашег великог ктитора, нашег брата Раденка. Увек ми и данас стоји у сећању када је прота Мића говорио како је уопште дошао на идеју да се гради овде храм, иако смо тада имали два храма у Аранђеловцу. Богу хвала, данас их имамо мало више, и та идеја је управо почела све то при помисли Божијем из разговора Миће проте и нашег сада блажено упокојеног брата Раденка. Он, Раденко, гледајући и познавајући га и сарађујући доста са њим, имао сам утисак колико се он радовао изградњи овога храма да је просто само чекао да се храм заврши и да се освети и да пође ка Господу, и тако је и било. После, не могу сад да се сетим месец или два, он је пошао ка Господу, али испред њега је ишао овај храм. Тако и свако наше добро дело које ми у животу учинимо, браћо и сестре, ово или оно, не можемо ми сви да градимо храмове, разуме се. Бог не гледа много по томе, него гледа како ми када чинимо неко добро дело, да ли то чинимо у славу Божију или чинимо то у своју славу. Да ли дело чинимо да се њиме хвалимо или да наше дело хвали Господа. Дакле, браћо и сестре, нека свима њима који су помогли, а и свима вама који и данас помажете да се овај храм изграђује, нека вас Господ награди наградом Царством Небеским, а од мене нека буде благодарност и захвалност.

Дакле, браћо и сестре, храм је, као што рекох, дом Божији. Зато нас опомиње, да кад уђемо у храм, да, браћо и сестре, знамо да смо ушли у дом Божији. Да смо ушли да се молимо, односно да разговарамо са Богом и да разговарамо са светима и да разговарамо једни са другима. Зато храм и служи да ми будемо јединствени, да будемо једно у Христу. Храм нас опомиње и богослужења, посебно Света Литургија, да ако имамо неке замерке било према коме, да то оставимо иза врата и да уђемо растерећени и што смо једни другима опростили како бисмо могли у миру да се Богу молимо, браћо и сестре. Ми, људи, браћо и сестре, поред тога што смо грешни, што често машимо, односно како хоћете, што често промашимо, браћо и сестре, у животу, што смо понекад егоисти и самољубиви, и поред свега тога да се трудимо читавим својим бићем да мислимо Христом, да мислимо Христом, да деламо Христом. Зато апостол Павле, који је управо то доживео, шта је говорио? „Не живим више ја него живи Христос у мени.“ А кад Христос живи у нама, ми онда тек тада и тако схватамо вредност живота, браћо и сестре. У супротном, наш је живот промашен. Ако у нашем животу нема Христа, али стално, не оно повремено, како нажалост ми из своје слабости знамо да се сетимо од времена до времена, што кажу на Бога. Па и тако кад се сетимо, али бар кад се сетимо, да знамо, да осетимо да хоћу да се сретнем са Богом. Хоћу да приђем Богу, хоћу да загрлим Бога и да осетим да је он мене загрлио. Дакле, то треба да имамо стално, браћо и сестре, у свом сећању и осећању, јер како верујемо, онако живимо. Како верујемо, онако живимо, а ми вером, што често спомињем, Бога усељавамо у себе. Не неком науком, него вером. Зато је Господ рекао: „Благо ономе ко има вере, њему је све могуће“. Све, шта то све? Да све чини што је добро. Јер кад Христа имамо у себи, драги моји, онда имамо цело небо у себи. Имамо целу васиону, васељену, како хоћете. Неко ће казати: како могу да сместим у себе Онога који је несместив, а то је Бог. Он је већи и од неба и од земље и од васељене. Можемо, тако великог узвишеног, вечног, бесмртног Бога, живога Бога можемо да сместимо у ово наше мало срце које је мали орган. Е, кад Христа сместимо у своје срце, наше се срце шири и то се шири оном божанском благодаћу, браћо и сестре, као што рекох да можемо да сместимо цео свет. Ако ту нисмо сместили Бога и ако не нађемо Бога у свом срцу, немојмо га тражити на било ком месту. Зато је храм, као што рекох, дом Божији и зато је срце наше најомиљенији дом Божији. Ако нашег Бога нема у нашим срцима, нема га нигде. Џаба је онда што ћемо ми језиком говорити: „ја верујем у Бога“, а ниси га сместио у себе. Како човек може да осети да је Бог у њему? Онда када га обузима блаженство, а Бог је блаженство, браћо и сестре. Онда када га обузима благодат Божија, а благодат Божија је Христос, и зато чувајмо веру своју коју смо наследили. Чувајмо веру да би вера чувала нас. Молимо се Господу да нам Господ буде милостив, јер нама треба милост Божија, јер се ми милошћу Божијом, браћо и сестре, спашавамо. Не толико нашим неким ни великим делима, ни неким постом, ни молитвом, а све нам је то потребно, наравно, све је то мало у односу колико човек може да направи зла у себи и око себе и другима. Али зато се не уздамо толико ни у наше молитве, ни у наше подвиге, ни у наш пост, а све то треба да примењујемо у себи, браћо и сестре, него се уздамо у милост Божију. Зато на сваком богослужењу чујете често ову реч: „Господе помилуј“. Е па то може свако и да изговара, поготово кад то изговарамо из срца, зато нам и не треба неко образовање, јел? Сви ми можемо научити те две речи, јер кад кажемо „Господе помилуј“, у исто време то подразумева као да кажемо: „Господе помози, Господе спаси, Господе сачувај“, зато долазимо у храмове да чујемо ту умилну реч Господе помилуј. Ако не будемо слушали ту реч „Господе помилуј“, слушаћемо ове речи на улици од којих заглувљујемо, а онда значи да не чујемо ни један другога, а онда значи такође да не чујемо ни самога Бога. Нека је благословено наше данашње сабрање, драги моји, нека Господ утврди и учврсти овај храм и све друге храмове како се то и каже у оној молитви кад се храм освећује до свршетка света и века. Зато, ми у Шумадији можемо заиста бити благодарни Богу што имамо тако много храмова. Изградили смо многе храмове и градићемо. Ево да вас само известим, ја мислим, немојте ми тачно веровати, ја мислим да у нашој епархији имамо у току данашњег дана преко двадесет и седам храмова који су у изградњи. То је добро и Богу хвала што је тако и то говори да ипак имамо вере, али нама требају живи храмови. Нама требају живи људи који долазе у храм. Замислите овај лепи храм, да ли би он заиста био леп, а да у њега не долазите ви и не долазимо ми да се Богу молимо, браћо и сестре? Па шта, онда ће ове фреске бити сведоци нама кад пођемо на онај свет где ће они казати: „еј, чекај, ниси био тада и тада на Литургији“. Зато, потрудимо се да што чешће долазимо на Литургије, да примимо Христа, да се причестимо, да примимо благослов Божији, браћо и сестре, и да тај благослов пренесемо на свој дом и у свој дом. Треба нам благослов Божији. Времена су озбиљна, нестабилна и ако се не будемо држали Бога и наших светих предака, нестаћемо. Нестаћемо, онда коме ћемо да оставимо храмове, коме ћемо да оставимо светиње. Светиња је светиња, светиња освећује човека, али треба да знамо једно, а то је да и човек освећује светињу, само зависно каквим животом живи.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након Свете Литургије у порти храма Светих апостола Петра и Павла је приређен прогодан културно-уметнички програм у коме су своје учешће узели чланови певачког друштва „Србски Православни појци“ из Београда и чланови Културно-уметничког друштва „Електропорцелан“ из Аранђеловца. По овом културно-уметничком програму у сали парохијског дома храма Светих апостола је уприличена Трпеза Љубави коју су ове године припремили овогодишњи домаћини храмовне славе породица Димитријевић из Аранђеловца.

протонамесник Немања Искић