Верни народ се окупио у светом храму у 9 часова када је отпочела света архијерејска литургија.

Након прочитаног јеванђеља, митрополит Јован се обратио вернима речима:

„У име Оца и Сина и Светога Духа, помаже Бог драга браћо и сестре, срећан вам данашњи празник Светих бесребреника Козме и Дамјана. Срећна слава овога светог храма, вашем свештенику и свима вама браћо и сестре који долазите у овај храм да се Богу молите, да од Бога тражите помоћ а исто тако да тражите помоћ од Светих бесребреника и чудотвораца Козме и Дамјана који су на првом месту били хришћани, хришћани који су живели по јеванђељу, хришћани који су живели по заповестима Божјим, хришћани који су у себе сместили Христа, а поред тога били су и лекари. Они су лечили силом Божјом, благодаћу Божјом која је у њима била, а наравно и да су лечили и лекарским вештинама. Али њихово лечење је било, пре сваких других медикамената које су узимали, упућивање народа на молитву да од Бога траже помоћ. Прво су их упућивали на Бога и то је оно што је најважније. Ако се ми на Бога угледамо и ако се Богу приближавамо онда ћемо се заједно прво приближити самима себи и схватити какви јесмо али ћемо се и приближити и другима, ближњима.

Тако да смо данас чули једно веома поучно јеванђење, чули смо данас одломак из јеванђеља по Матеју из кога нам Христос каже светиљка је телу око, ако око твоје буде здраво све ће тело твоје светло бити, ако око твоје тамно – болесно буде, све ће твоје тело болесно бити. Кад човек има светло око, а та светлост ока долази управо од живота по јеванђељу, од живота по заповестима, онда је таквом оку све светло, све је чисто. Такво око се не обазире на прљавштину, али ако је око тамно, због наших грехова, због наше себичности, наше гордости, сујете, онда ћемо ми све видети тамно. Онда ће око наше гледати тамно и све ће нам бити тамно. Нећемо у човеку видети ништа што је светло него ћемо у чоевеку видети само оно што је тамно јер је наше око такво. Дакле, понављам, јасно је да око бистро види све бистро, а око мутно види све мутно. Око бистро на првом месту види Бога, осећа Бога, али осећа и другог човека, онда спушта до тог другог човека да и њега сагледа да и њему помогне ако му је око тамно. Али кад ово кажем, да помогне другоме да му је око тамно, немамо право да учимо некога о смирењу, вери ако не живимо по љубави. Немамо право некога да учимо само зато што смо професори, јер смо причитали неку књигу више од других, него имамо само право ако сам ја себе очистио да помогнем другоме да и себе очиси. Господ нам овде не мисли само на наше телесне очи, иако су оне итекако важне, важан нам је и тај телесни вид. И треба да благодаримо Богу јер имамо тај вид да видимо лице другога, што можемо видети ову творевину Божју и дивити се како је Бог све премудро створио драга браћо и сестре. Али је као круну свега створеног створио човека, али истина, Он није створио савршеног човека, јер да је био савршен први човек Адам не би се огрешио од Бога, не би заслужио ону казну, коју се заслужио због непослушности због несмирења али је Бог дао у задатак сваком човеку да се усавршава, али не да се усавршава на свој начин него да се усавршава кроз јеванђељске истине, да се усавршава кроз свету Цркву, кроз свете оце, другим речима да се стално учи.

Страшно је кад човек мисли да нема шта више да се учи, ја сам тај професор којим сам Богом дат да друге учим, како можеш друге да учиш кад ниси себе научио. Али зато Господ овде говори о духовним очима које су важније од телесних очију. А рекли смо шта значе те телесне очи, шта значи не видети лице оца, мајке – страшно. Али ако имамо духовне очи, можда нећемо видети физичким очима лице другог човека али ћемо духовним очима видети шта је у другом човеку. У ствари видећемо шта је у човеку, који нема телесни вид, него има духовни. Е те духовне очи много више и даље виде од било ког телесног вида. Понекад телесне очи могу бити затворене, могу изгубити вид, то се и дешава, али човек може имати истински, прави поглед, може имати прави вид, и увид у реалност у којој управо живимо. То је врло важно, да имамо реалност у коме живимо, да будемо реални, а не да се тамо како би рекао, да се дајем и да бегам од реалност, па мислим да ћу побећи од онога што је рално у свету. Дакле, браћо и сетре, када Господ говори о телесним и духовним очима првим увид у све што је од Бога, тек онда долази кад нам се отворе духовне очи али је страшно кад су нам отворене телесне очи а затворене духовне и ми гледамо само што је спољашње, и почињемо да гледамо човека по ономе што је спољашњост, а човек није то, човек је оно што је унутрашњост. Шта је у њему, то је важно, човек може бити и без ногу, руку, очију али да буде човек зато што има Бога у себи.

На овом месту Господ нам говори о духовном оку и можемо поставити питање шта је духовно око у нама или које је то око којим ми гледамо свет. Ако га гледамо телесним очима, видећемо овај свет телесно, у овом свету има телесно и духовно, али ако свет видимо духовно, само оно што је добро у овоме свету, видећемо човека као доброг у свету ако не, онда ће нам свет бити онако како видимо овим телесним очима. Дакле, браћо и сестре најпре треба да порадимо на том духовном изграђивању, а то духовно изграђивање је много важније од сваког телесног напредовања, од сваког телесног умовања. Дакле, кад имамо тај духовни поглед, онда прави поглед на свет, онда ћемо имати прави поглед на онај свет и имаћемо прави поглед шта је рај, моћићемо да разликујемо шта је добро а шта није добро, шта је истина али и шта је неистина. Онда ћемо моћи да осетимо и сада рај у нама. А у човеку је и рај и пакао, у којем ће човек да живи, он се сам опредељује, да ли ће живети у паклу или ће живети у рају, ако живи у рају то значи да живи са Богом то значи да живи у љубави, да живи за другога, али ако живи у паклу, он сваког човека види као пакао, види сваког човека као ривала, противника, тај други му смета тобоже што он не може да живи хришћанским животом. Нама је помрачен духовни вид и ум.

Човек као што први човек који није био савршен, када је престао да слуша Бога, односно кад се лишио сарадње са Богом, кад се лишио љубави Божје, кад се лишио Бога који испуњава човека, од тада је човек узео живот у своје руке и као последица тога и такве одлуке појавила се прво смутња, онда се код човека појавила тама, зато Христос каже ако је у теби тама, све је тама, Човек је почео свет у коме живи да гледа као претњу, другог човека гледа као супарника са којим треба да се бори. И уместо да се човек бори са собом , он измисли непријатељство против другог човека, он измисли непријатеља својим мислима, речима. Дакле, он су ствари не види да се он отима, да се само брани као да га сви нападају. Ми људи немамо толико непријатеља колико знамо да их измислимо, а кад измишљамо непријатеља, то значи да хоћемо да оправдамо себе, да је други крив за све моје неуспехе за све моје што нисам достигао, тај одређен положај, звање, чин, за све окривљујем другога. Човече, све док не види себе у правом смислу, док не ослободиш себе од себе како је говорио свети владика Николај и како се он молио Боже ослободи ме од самога себе. Лако ћемо се ослободити својих непраијатеља што каже Његош као на гори листа али како ћемо се ослободити себе како да ослободим себе од своје гордости, сујете, то што хоћу да се наметнем другима, да се наметнем своји звањем, ко да ће нас звање спасити браћо и сестре, ко да ће нас наука спасити ако није по Богу и у Богу, зато апостол Павле каже знање надима а љубав изграђује, љубав се, ако имамо љубави према Богу, себи и другима, онда нећемо имати непријатеља.

Као последица те непослушности првог човека Адама и узимање у своје руке живота без Бога, појављује се брига због које почињемо да бринемо, за овим за оним, шта ћу да једем, шта ћу да пијем, али та брига те толико опхрвали да ти више ништа не видиш од те бриге. Онда више не умеш ни да се молиш, него почињеш да ропћеш, да протестујеш што ми Бог није дао ово, што ми није дао оно. Дакле, браћо и сестре, ми треба кад се појави нам та брига да ли ћу имати шта да једем, људски је то и бринути али треба да се сетимо данашње јеванђење шта Господ каже, погледајте птице небеске, не сеју нити жању, погледајте цвеће али се о њима каже Бог брине. Е то треба да знамо и схватимо, да се прадамо Богу, а не да ми узмемо живот у своје руке и да га злоупотребљавамо, као што се живот данас тако лако злоупотребљава. Често и то говорим, данас је све поскупело само живот и дрога и да не говорим даље, то је појефтинило. А ти си узео свој живот у своје руке а не схваташ да ти је живот дат као благодат Божија као благослов Божији него мислиш не, ја управљам! Е да ли си способан да управљаш? А ми нисмо сви способни, нико није у потпуности способан да управља, зато треба да се предамо Богу и да кажемо Господе управљај мојим мислима мојим делима, не умем и не знам да управљам, али како то човек да изговори када мисли да све зна, неће то никада да изговори.

Због свега тога, појавила се та брига како обезбедити живот, како обезбедити себе споља и изнутра, из те бриге појавио се управо тај страх, и заборав на Бога. Страх хоћу ли имати шта да једем, лепо је то и морамо се бринути о томе, о телу, али треба да бринемо мало и о души. Треба да о овом свету, али треба да бринемо и о оном свету. Дакле браћо и сестре, којим то оком треба да гледамо свет споља и свет изнутра, то је око, то је уствра Господ, то су Његове речи, када каже: „небој се мало стада воља је Оца Небеског да дâ Царство Небеско.“ То је реч Његова која је јединствена, која је дата тако да је може свако разумети. Само ако има смирења и послушности може је разумети и прихватити. Ако почне њоме живети онда ће схватити да је то лако бреме које ми носимо у овом животу. Али ми ни своје бреме не можемо да носимо ако своје бреме не ослонимо на Бога. Онда кад се ослонимо на Бога да је јарам Христа лак, а јарам Христов су заповести Божје, а заповести Божје су управо спречавају да не чинимо оно што не треба да чинимо, да не радимо оно што не треба да радимо. Да је то уствари пут радости, лепоте и заједнице љубави са Богом и другим људима. Око наше је сам Господ и реч његова око наше треба да буде јеванђеље, јеванђеље треба да буде огледало, да се огледамо у њега и да проверавамо себе и да када живимо Христовим заповестима онда све бива једноставно у нашем животу а ми мислимо да је све компликовано јер смо ми компликовани, онда нема бриге, онда видимо да Бог брине о свему, а посебно о човеку. Јер је човек икона Божја, он је слика Божја, он се брине, како данашње јеванђеље рече о птицама небеским, о пољском цвећу, али браћо и сестре, Бог се највише брине о човеку је је он круна Божја.

Бог је створио ову творевину и да нама да се бринемо о њој, да је одржавамо и да је приводимо Царству Небеском. Јер све што је Бог створио, он хоће да је спасе, зато ће апостол Павле казати када је човек престао да брине о себи, онда је престао да брине и о Богу и свом спасењу и престао да брине о творевини Божјој, и каже творевина уздише што јој је човек окренуо леђа. Ако пак заборавимо јеванђеље Божје, или помислимо да је могуће живети по јеванђељу Божјем али угађати духу овога времена, ако подлегнемо искушењу, да хоћемо да се допаднемо правилма живота која устројавају овај свет, то јест људи који или не верују у јеванђеље или су против њега. Ако са једне стране желимо да нам реч Христова буде светлост, да нам онда буде водич и хоћемо да будемо прихваћени одоних који су против Цркве, а имамо и данас како се много говори против Цркве за које се у ствраи ми их не осуђујемо него смо хришћани него се и за такве молимо, и желимо и њима спасење и жалимо их што уствари не знају шта је јеванђеље а ти кад не знаш шта је јеванђеље ти онда нећеш ни да живиш по њему, ти ћеш да измислиш неко своје јеванђеље. Браћо и сестре, ако хоћемо да се допаднемо онима који стварају ствоје јеванђеље, своја правила живота онда ћемо доћи схизофрено стање, или како ми то сељаци кажемо шизофрено стање. Служићемо Богу али нећемо моћи своје читаво биће да му предамо. А док се човек у потпуности не преда Богу него делимично, он се онда Богу моли у свако време и на сваком месту. Ако се тако не предамо Богу онда нећемо моћи ни да препознамо Његову љубав, а он је из љубави створио свет и човека, он је из љубави претрпео све што је претрпео, а знато то јер верујем да читате јеванђеље, све је то урадио из љубави јер љубав све превазилази. Љубав која никада не престаје како рече данас Свети апостол Павле у прочитаном апостолу. Дакле браћо и сестре, ако је јеванђеље Христово закон по којем живимо, наравно, Господ неће да каже да нас браћо и сестре опомиње да не треба да се бринемо за одећу, ово што сам рекао, и за храну, и за оно што је спољашње. Шта хоће Бог браћо и сестре, хоће да каже да не треба да се трудимо да човек улаже сваки свој напор, а човек се својим задњим атомом снаге брине да уређује свој спољашњи живот, да га чинимо што је могуће једноставнијим. Неће да каже Господ да то није важно, Он хоће да каже да је важно за нас да успоставимо лествицу вредности да знамо шта је важније од важнијега да знамо да је најважније да живимо по јеванђељу. И да знамо, ходајући по овом свету да ће све наше бриге Господ узети ако му се искрено помолимо. Човек је стално у борби између љубави и мржње, између добра и зла. У њему се стално води рат.

Човек осећа да му нешто недостаје, то што му недостаје је Бог, фали му љубав, фали му вера, јеванђеље, Црква. Фали му сједињење се Господом. Треба да спознамо шта је најважније, стога Господ данас у јеванђељу каже, иштите најпре Царство Божје и правду Његову а све ће вам се друго додати.

Кад Господ ово каже, то значи да треба да се поуздамо у помоћ Божју, а не да се уздамо у своје моћи или своје снаге. Царство Божје које је већ међу нама треба да се потрудимо да буде актуелно, да буде дејство у нама, да нас стално опомиње, ово царство овога света је пролазно. Ово треба стално да имамо на уму. Ако испуњавамо јеванђеље онда ћемо знати шта нам ваља чинити. То је као кад некога толико волимо свим својим бићем и све подређујемо тој љубави према другоме. Не обраћамо пажњу да ли нам тај кога волимо узвраћа љубав, ако очекујемо да нам тај неко нешто врати онда губимо и оно мало љубави што смо имали. То је љубав из интереса. Ако ме неко не воли ја нећу онда да га волим. То је телесна љубав која траје од данас до сутра. Када волимо некога ми му се тако предајемо, тако стварамо заједницу, и ако нам је она здрава, онда ћемо поделити и добро и лоше са чељадима у заједници и биће нам лакше, а ако се издвојимо из заједнице, онда ће нас бриге у земљу сатрати.

Такво духовно око су имали Свети Козма и Дамјан. Да се молимо БОгу и светитељима да нам сачува овај вид који имамо. Да нам помогне да што више и више отварамо духовне очи па ћемо видети какава је то дивота и лепота бити човек, како је драгоцено бити човек, Божји човек.

Нека вам је срећна слава, нека нам свети врачу помогну који су бесребреници који нису ништа узимали зато што су лечили, да се молимо да Бог помогне нашим болесницима да оздраве, али сви смо ми на неки начин болесници, само неки то признају а неки не признају. Свако ко има гордост у себи није здрав јер је гордост болест.

Нека Господ помогне и вама и нама и да се сви молимо за наше болеснике и покојнике, молитва је толико снажна да она пролази и кроз вода, море и планине, и иде ка Господу наше. Усмеримо нашие духовне и телесне очи ка Богу. Па ћемо осетити како је то дивно живети у заједници са Богом.

Бог Вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Овогодишњи колачар, Саша Милановић, заједно са мештанима села је спремио богати културно-уметнички програм који је уследио након свете литургије. Прослава храмовне славе је касније настављена у дому културе где је уследила трпеза љубави.

вероучитељ Јанко В. Јовановић, дипломирани мастер теолог