Уводне стране првог броја у 2009. години „Каленића“, часописа Шумадијске епархије, заузимају духовне поруке нашег архипастира, епископа Јована, поводом прослављања Божића и Светог Саве Српског. Из поуке владике Јована о Божићу издвајамо: „Својим оваплоћењем Христос је одговорио на вечно питање смисла човековог живота. Зато ава Јустин и каже: 'Човек је питање – Богочовек је одговор'. 'Бог се рађа као човек, да би човек постао Бог', поучава нас свети Атанасије Велики, док свети Григорије Богослов додаје: “Христос се оваплотио, да би човек у толико постао Бог у колико је Бог постао човек”. Поставши човек, Христос је дао циљ човеку; ушавши у тело, Христос је дао циљ телу; ушавши у материју, Христос је дао циљ материји. Поставши човек, Христос је осмислио све што је човечије: и рођење, и живот, и смрт. До Њега – све је било бесмислено; од Њега – све је постало смислено. Спасити људе од греха и смрти – то је циљ Христовог доласка који славимо и коме се радујемо.“
Светосавска посланица епископа Јована, коју преноси „Каленић“, између осталог, садржи и ове речи: „Светосавље позива верујући народ на духовно узрастање и на, православљем надахнуту, просвету и културу, нераскидиво везану за изузетну личност и просветитељску делатност светитеља Саве. Зато, ко са овог извора живе воде Светосавља пије, никад неће ожеднети. О томе сведоче и мудре речи једног Светог оца који каже да је Свети Сава као веран ученик древних учитеља Цркве, богослов, израстао из Светог Предања и аскета; прожет духовним искуством подвижника претходних векова, говорио и творио на нов начин, али не нове ствари.
На то упућује и црквени песник, називајући Светог Саву равноапостолним учитељем и просветитељем. И заиста, он то и јесте. Он је првенствено просвећивао свој српски народ, кога је, природно, највише и волео и зато је највише себе и дао за њега, али ми Светог Саву не можемо сместити само у оквире своје нације.
Свети Сава је био Христов, он је Христа свугде сведочио својом вером и својим делима, као Епископ свакоме са ким је долазио у контакт проповедао је Христа. Зато, опет, песник каже да је он Васељенски апостол. То и јесте разлог што Светог Саву данас славе и у другим помесним Црквама.“
Саветосавске стране „Каленића“ доносе и „Слово о Светосављу и Православљу“ монаха Давида (Перовића), изговорено на Православном богословском факултету Београдског универзитета на дан када се празнује и прославља Свети Сава Српски. Донесен је и рад професорке Радмиле Маринковић „Запади и истоци Растка Немањића“, који добија у значају имајући у виду актуелна разматрања нашег односа према истоку и западу.
Стране предвиђене за светоотачко богословље, у овом броју, посвећене су светом Григорију Богослову. Доноси се, у нашој богословској науци недовољно познат текст Великог Теолога Цркве, о коме преводилац, Челица Миловановић, између осталог, каже: „Садржина Григоријеве песме Де ребус суис (О стварима приватним) израста из јеванђеоске теме о двама вратима и двама путевима („Уђите на уска врата, јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, а много их има који њим иду. Као што су уска врата и тијесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе“: Мат. 7, 13-14). Одатле Григорије прелази на историју свога живота и животних идеала. Од младости своје он је увек и свесно тежио ка вратима уским, али му се није дало да неометано стигне до свог циља, разне животне бриге, породични проблеми, идеолошке борбе у оквиру Цркве, а онда и његова лична старост и болест, као да су се сви заверили да га на силу одвуку од доброг пута и лише га коначне награде којој се увек свесрдно надао. Сад када је остарио и оболео (мождани удар?), душа његова напаћена почела је да посустаје; духовна ватра и преданост која му је једном приликом, у раној младости, била омогућила чудесни успон и директну спознају Свете Тројице, сада је ишчилела. Тај умор душевни – физичка болест с њим се не може ни поредити – то му од свега најтеже пада, али га истовремено и подстиче да отворено о свом стању говори да би тако помогао другима који се можда налазе у сличној ситуацији. Јер упркос свему, он не губи наду у помоћ и спасење, и усрдно моли Христа да му подари веру чисту и делатну, као некад, и да му дозволи да неосуђено прође кроз врата уска у вечни живот.“
У овом броју заступљени су и богословски радови свештеника Шумадијске епархије. Реч је о раду јереја Жељка Ивковића, пароха у Лазаревцу, о есхатолошком идентитету Цркве.
Као драгоцен може се преоручити и рад Љиљане Тошић о сликарству манастира Драче, преузет из њене књиге Српска уметност 1690-1740. И књига, и текст преузет у „Каленићу“, важни су за разумевање црквене уметности у време сусретања византијских и барокних схватања. У делу часописа посвећеном православној иконографији, објављен је и разговор са угледним руским иконописцем, свештеником Андрејом Давидовим.
Рубрика „Све што пише нека хвали Господа“ доноси разматрање професора Ђорђа Трифуновића о одсјају византијске естетике у Санта Марији Лазе Костића. „Каленић“ се сећа и недавно преминулог православног мислиоца Оливија Клемана, објављујући његов текст „Смелост слободе“. Редакција очекује да ово буде подстицај нашим богословима за разматрање доприноса О. Клемана православној мисли.
Препуручујемо и сталне рубрике, пре свега преглед важних догађаја из црквеног живота у Шумадијској епархији. Приказана је и нова књига Издавачке установе Шумадијске епархије - „Живо предање Цркве“ Јована Мајендорфа.
Редакција часописа „Каленић“ скреће пажњу и на ликовне карактеристке овог броја, с уверењем да ће и ова димензија нашег листа бити читаоцима од користи.
Н. Јованчевић
