На Литургији су појали Србски православни појци.

Након прочитаног јеванђеља Митрополит се сабраним верницима обратио беседом:

“Помаже вам Бог драга браћо и сестре.

Јеванђеље које смо данас чули говори о позиву Светог Апостола Матеја у апостолску службу. Апостол Матеј је био цариник, а они су били сматрани за грешнике, недостојне људе. Спаситељ иде у кућу управо таквог цариника, таквог грешника, човека кога су сви омрзли и позива га на апостолску службу. То је било нешто парадоксално за схватање ондашњег закона. Господ то чини да би показа да Он може и најгрешније и најпорочније људе учинити непорочнима и светима. Све ово нам говори, браће и сестре је да Христос има власт опраштати грехе и да је ту власт предао апостолима. Апостоли су ту власт предали даље епископима, епископи свештеницима и тако до дана данашњег у православној цркви. Видимо још да је Христос био на обеду код цариника Матеја и да је овај због тог великог догађаја он је позвао и своје пријатеље и сараднике са којима се дружио. Међитим то изазива негодовање код Фарисеја који због тога сматрају и Христа грешником и да не препознаје људе ко је праведан а ко је грешан. Господ не одговара на увредом на увреду већ Божанском мишљу и каже да не требају здрави лекара. Ко је разуман, ово може добро да разуме, браћо и сестре. Тако је из ових речи Христос изводи супротан закључак и говори да неопштити са грешницима управо недостојно Њега Христа и несагласно је са Његовим човекољубљем. Христос воли и љуби подједнако и грешнике и праведнике. То Његово дело је достојно сваке похвале. Да би човек исправљао друге он треба да буде чист. Код нас људи то је другачије. Ми мислимо да имамо право свакога да исправљамо, али да нас и наше грешке нико нема право да исправља. Тада долази несрећна гордост и сујета до изражаја. Човек ставља свој суд и пресуду над другима а не да преда у руке ономе ко зна наше душе и ко нас познаје боље него ми сами себе. Дакле, из ових Спаситељевих речи, изводимо један богочовечански наук, а то је да је грех у ствари браћо и сестре главна болест људског бића и да сви патимо од тога. Нема човека без греха. Има оних који о себи мисле толико и само на језику признаје да су грешани и не дотиче се његовог бића да би се заиста поправљао. Олако прелазимо преко те речи да смо грешни као што и олако прелазимо преко многих других ствари као што је на пример Богослужење. Дакле, нема човека без греха и овим управо Господ Христос, Божански мудро одговара и укорева Фарисеје који себе сматрају безгрешнима и сматрају да једини испуњавају старозаветни закон. Они се заправо позивају на закон само када је њима у корист, а закон нису поштовали. Тако и ми често, када нам је нешто у корист, онда ћемо да пренебегнемо преко многих истина. Браћо и сестре, страшно је стање када човек о себи мисли високо. Када мисли да је духовно здрав, а такав човек, потпуно духовно здрав не постоји. Такви људи, као што су били Фарисеји, не осећају потребу за Спаситељем и за лекарем, не признају болест. Психа је и твоја и моја оболела јер смо грешни људи, али имамо благодат, љубав и милост Божију да све буде очишћено и да убели наше грехе да буду бељи од снега, као што каже цар Давид који је многе грехе починио. Убиство, прељубу и још штошта, али се покајао и заиста је Господ убелио његове грехе. Тако може и наше, ако имамо вере и смирења. Да се у смирености Богу молимо и Бога призивамо јер смирење је основна врлина за хришћански живот. Можеш имати све остале врлине, а ту основну не, то је као да зидаш кућу на песку. Нема кућа темеља, смирења. Ту проверавамо себе. Човек никако не проверава себе у потпуности. Жели да проверава друге. Каже другоме мораш да будеш смирен. Човече, с којим правом тражиш смирење од другога а ти га немаш. На земљи нема човека потпуно духовно здравог. Сваки грех је болест и удаљава нас од Бога. Када се човек удаљава од Бога, то вам је као да се у највећој зими уместо да се приближаваш ватри, ти се удаљаваш. Смрзнућеш се. Духовно. Чим се одвојимо од Бога, одвајамо се једни од других. Христос је лекар и наших душа и тела и као да управо каже овим Фарисејима, да другује са Митарима и грешницима јер они осећају своју духовну болест и траже ми да их излечим. Ако не тражимо духовно излечење нећемо се избавити. Ако не тражимо спасење и не радимо на њему, нећемо бити спасени. Дакле и ови грешници су схватили своју грешност и да је једини безгрешан међу њима Христос који опрашта грехе, једини који од грешника може да учини светитеље. Браћо и сестре, нама је потребно да тражимо спасење, да молимо за спасење, чинимо подвиг и милосрђе и верујемо пре свега. Данашње јеванђеље говори како је Господ позвао апостола Матеја у своју апостолску службу. Он и дана позива свакога од нас да уђемо у апостолску службу. Неко ће рећи како је то могуће. Хришћанине, крштен си и самим крштењем си позван на апостолско служење и позван си да шириш јевањђеље, али пре тога мораш да живиш јевањђеље. Духован човек, може да осети другог са којим разговара да ли говори из душе или је у питању наука. Да би пошли са Христом, потребна нам је да то буде због слободне воље. Ми сами одлучујемо какви ћемо бити, добри или лоши, праведни или неправедни, неискрени или искрени, истинити или лажови. То је наша слобода и највише по томе личимо на Бога и треба да имамо одговорност. Ми сви зна о да је највећи најважнији дар та слобода. Међутим, ми често слободну злоупотребљавамо, не разумевамо је и често је практикујемо погрешно. Слободу видимо као своје право да чинимо оно што мислимо, оно на шта нас унутрашњи порив нагони. Ако пак, слобода није у Богу, тај порив нас нагони да урадимо супротно. Слободу видимо у томе да све око нас буде подређено нама. То не мора увек да буде супротно јевањђељу, али готово по правилу то води томе. Бог одобрава слободу. Имамо слободу да чинимо шта желимо. Због те исте слободе, падамо у духовном смислу. Падамо у реду и подвигу и себе стављамо, без послушности, испре Бога, Цркве Јевањђеља. Дела то показују. Ништа није друго потребно. Господ нас позива у Царство Небеско, а литургија је предукус Царства Небеског. Шта је то друго када на литургији чујемо, имајмо срца.. зар то није позив да се уздигнемо и подигнемо. Морамо да се ослободимо од себе, свог ега, јер у супротном нећемо бити слободни. Птица само када је слободна лети. Када је у кавезу, а човек је у кавезу када чини зло и када неће да се поправи, не може. Сви смо грешни, браћо и сестре. Треба да будемо Богу благодарни што нам је Бог дао себе да га примамо у себе кроз Свети тајну причешћа. Да будемо благодарни што нам је Бог дао Цркву као тело своје, да у Цркви, живећи црквеним животом, послушношћу спасавамо. Нека Господ нама помогне да мало оставимо то своје его и ослушнемо шта нам Господ каже. Ко је год пошао за Христом и ишао за Њим, никада пропао није. Сетимо се само Апостола, неписмени људи, рибари а када их је Господ позвао оставили су све, породице, дом. То је велико, браћо и сестре па пошли за човеком кога не знамо. Они су осетили, кроз Духа Светога, кроз његов милозвучни глас да је испред њих спасење. Ми, док смо у Цркви, док је слушамо, ми смо на путу спасења. Нека нам Господ помогне да истрајемо на путу спасења, а да би истрајали, морамо да истрајемо на путу јевањђеља, истина, а не обмане и лажи. Зато је једино Хрстос могао да каже, Ја сам пут истина и живот. Да стално себе испитујемо. Да ли смо прихватили позив да идемо за Њим. Христос прима чисто, смирено срце. Ако би Христа уселили у себе, треба нам јевањђељска чвреста вера. Ми вером усељавамо Христа у срца.

Да нам Господ помогне да нам вера расте, јер што висе она расте то ћемо више имати Христа у себи. Треба да будемо Богу благодарни и радосни што смо чланови Цркве”.

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

На служби се причестио велики број деце и верног народа, а после Литургије Владика је поделио иконице народу који је у миру и са стрпљењем чекао благослов Епископа.

Трпеза љубави је приређена у ресторану Код Браце у Степојевцу.