За благољепије сабрања били су задужени "Србски православни појци" из Београда.

После прочитаног јеванђелског зачала, Митрополит се обратио поучном беседом сабраном народу:

“У име Оца и Сина и Светога Духа!

Браћо и сестре, ево нам дивног, поучног и веома утешног данашњег Јеванђеља, одломак из Матејевог Јеванђеља који нам говори како је Господ наш Исус Христос исцелио двојицу слепих људи и једног глуво – немог, а који је притом био опседнут нечастивим силама. Када човек слуша ово Јеванђеље браћо и сестре он до сржи је дирљив вапај ове двојице слепих људи који су пришли Христу са вапајем, са молитвом, са смиреношћу и казали помилуј нас Сине Давидов. Можете замислити, ова два човека су била слепа, они нису видели ни дана ни ноћи, нису видели лице другога човека и када им је Христос отворио очи прво што су угледали, угледали су Христа. Просто, да тако кажем они су добили на дар велики зато што су стрпљиво са вером ишчекивали да ће их Господ исцелити али овде видимо још једну врло поучну прилику где Христос пита ове слепе људе верујете ли каже да вам ја то могу учинити. Шта су они реки? Верујемо Господе и помози нашем неверју!

Пазите, како је дивна реч помози Господе нашем неверју. Ми некако када говоримо о нашој вери, браћо и сестре, и ми кажемо ја знам шта је вера , ја познајем веру али није тако. Није вера оно што је на нашим уснама и на нашем језику, наша је вера оно што је у нама, наша је вера оно што ми даје уверење да постоји Бог и заиста данашње Јеванђеље је управо Јеванђеље о вери и Јеванђеље о молитви, они су молили Христа да им отвори очи као што је и овај глуво – неми човек али он није био само глув и нем , него је он браћо и сестре био опседнут нечастивим силама. Он је био још у тежој ситуацији од ове двојице али Господ пита свакога да ли верујеш да ја могу то и то учинити . Дакле, неће Господ да врши насиље над нама, он тражи за све наш пристанак. Пазите! Погледајте, тог сад једног дивног смирења драги моји. Бог, Творац, неба и земље он пита своје створење, хоћеш ли да те оздравим, хоћеш ли да те исцелим? И када добије потврдан одговор онда Господ каже по вери вашој нека вам буде и заиста све нам се догађа у животу по мери вере наше . Каква нам је вера, такав нам је живот али поново ћу рећи вера није само оно што излази са наших усана, вера је оно што ми делима својим потврђујемо ту своју веру. Јер, вера без дела је мртва! Каже Свети Апостол Јаков и дела без вере су мртва и човек је без вере мртав браћо и сестре он је духовни мртвац јер он не верује ни у шта, он само верује у оно што је сад, тренутно овде, а човек није створен за тренутак , он је створен драги моји за вечност , он је створен за непролазност и зато браћо и сестре можемо се запитати шта је вера. Вера је, каже истински дар Божији. Вера, нада, љубав све врлине хришћанске, све је то са неба сишло браћо и сестре, све је то Господ са собом са неба санео и даровао нам, дао нам те дарове да живимо тим даровима али првенствено нам дао да дарове увећавамо, да умножавамо. Зашто да их умножавамо? Зато што ће се онда у нама појавити шеља за већом вером и за љубављу и за надом, а онда када увећавамо дарове онда можемо и да делимо другима то је браћо и сестре, вера је да се дајемо другоме. Дакле, вера је кажем истински дар Божији она је у ствари човеков одговор на Божији позив. Који позив? Верујеш ли то је позив и то је и питање и позив у исто време браћо и сестре. Вера је одговор на потребу човека да буде спасен, вера је браћо и сестре одговор на нашу жељу да ова променљива стварност, стварност на жалост зла, патње, страдања и сиромаштва не буде последња стварност света али човек који мисли да све на овоме свету настаје и да све са овога света нестаје и он тако верује и он сматра да је то вера, не, не браћо и сестре. Вера је да ја верујем у Бога , вера је да ја верујем у загробни живот , вера је браћо и сестре да ја верујем да ћу и ја једног дана оставити све ово овде , па не знам да какво богаство имам и положај или чин или звање све ћемо то једног дана оставити, а шта ћемо ако нисмо веровали у онај други, вечни, непролазни свет, е онда када се будемо суочили , а веру нисмо имали, е онда ће настати плач и шкргут зуба. Настаће грижа савести , зашто нисам веровао, зашто нисам живео по вери, зашто нисам имао веру као саставни део мога живота. А вера је у исто време браћо и сестре феномен који спаја две стваари, оно што јесмо и оно ка чему стремимо. Вера! Човек може да изгуби све у овом свету, на жалост и дешава се остану људи и без сваког иетка свога али на жалост остану и без породице али је зато најважније да им и у таквим тешким приликама не изгубимо веру јер нам вера неће дати да поклекнемо, вера нам неће дати да паднемо браћо и сестре јер вера нам говори има наде веруј има наде има Спаситеља, а где је Спаситељ тамо је и спасење браћо и сестре, а где нема вере тамо нећемо призивати Спаситеља је ли тако? Тако, браћо и сестре ово данашње Јеванђеље је тако љупко да тако кажем, саосећајно, где нам говори како Господ осећа нашу муку и нашу невољу, као што је осетио муку ових слепих људи и овога човека који је био глив, а још и опседнут демонима. Осећа Господ и по нашем осећању и нашој вери нам узвраћа и даје али нас у сист време то исто помиње да и ми треба да имамо осетљивости, да осетимо другога као себе , да осетимо радост тог другога па да се заједно радујемо али и да осетимо и тугу другога па да тугујемо са њим који тугује, а не да мислимо мене моја рана боли, а њега његова не боли, па како да не боли, рана је рана браћо и сестре али човек када нема осетљивости према Богу он нему веру ни осетљивост ни према ближњему ни према другоме, поновићу ми преко Бога долазимо до тог другога и до Бога преко тог другога и ми се Спасавамо не као појединац , него управо као заједница , а ми смо заједница Божија, ми смо Црква, Тело Христово и зато је човек одговоран за ту заједницу у коју смо ушли крштењем браћо и сестре, зато данас кад чујем поједине људе кад кажу шта то ви у Цркви радите, човече па и ти си део Цркве и ти си крштен и шта питаш шта ви, него питај шта радимо ми да очувамо Цркву као заједницу, да очувамо заједницу да се очувамо једни са другима и не само једни поред других, него и једни у другима браћо и сестре. Дакле, зато је ово данашње Јеванђеље само по себи рекао бих толико довољно речито као што је уосталом и читаво Јеванђеље Христово речито и једноставно, а зашто је Јеванђеље тако речито и једноставно, зато што је Јеванђеље намењено за свакога, није оно намењено ни за владику ни за свештеника нити само за једног човека, него за свакога и зато је речито и јасно и свако разуме ту реч Божију, зато човек који има вере он браћо и сестре лако разуме речи Божије. Дакле, браћо и сестре предуслов за разумевање сваке речи христове је опет ћу рећи вера и поверење, да верујемо у Бога, да имамо поверења у Бога и што више верујемо у Бога то ћемо имати више вере у ближњега у другога ако нам је скучена вера према Богу, скучена нам је вера и поверење у другога, а где немамо вере и поверења у другога онда се ту у нама љавља сумња и почнемо да измишљамо и да кажемо е онај је овакав она је овакв, а сумња настаје управо тамо где нема вере. А шта је сумња?

Сумња је опака болест браћо и сестре, кад човек почне да сумња он почне сам са собом да разговара, и кад почне да сумња он не мора да познаје тог неког човека, него је замислио у својим мислима да је такав и о њему почне да говори све и свашта и зато и ми почињемо да говоримо о другоме све и свашта. Зашто? Зато што сумњамо, али браћо и сестре зато се ми и непрастано молимо када дођемо у Цркву и кажемо: ,,Верујем Господе помози мом неверју“ ! Кроз веру спознајемо Бога, кроз веру уводимо Бога у себе у своје биће браћо и сестре и када ово кажемо Верујем Господе помози моме неверју, то јесте помози Господе ми се молимо и кажемо помози ми Господе да имам веру, јер је и сам Господ Исус рекао: ,,Све је могуће ономе који има вере“, а онај који нема вере њему ништа није могуће браћо и сестре и оно што му је на дохват руке није му могуће. Зашто? Зато што нема веру. Дакле, браћо и сестре да се молимо Богу да нам Бог помогне да имамо веру онако како су се молили апостоли Христови који су гледали чудеса Христова, болесне исцељивао, мртве васкрсавао. Гледали су га како се и он сам моли и како верује у Оца свога небескога, па су говорили: „ Господе, научи нас да верујемо и научи нас да се молимо!“ Вера и молитва, скоро да не можемо то да одвојимо браћо и сестре, вера и молитва, још и ако додамо љубав и наду, онда су то у ствари наша два ослонца у животу, два крила којима ми можемо да се подигнемо са ове земље, да се мало уздигнемо да видимо да постоји још нешто друго а не само ова мртва земља. Али кад је човек само везан искључиво за земаљско онда њега хвата страх – „Јој да ли ћу имати ово, да ли ћу имати оно?“ Човече, побрини се да будеш праведан! Цар Давид каже: „ Не видех праведника остављеног ни деце његове да просе.“ Трудимо се да будемо праведни, а неће Бог ни нас, ни нашу децу, ни друге оставити али услов је праведност,поштен живот, јеванђељски живот, црквени живот, браћо и сестре. Дакле, кад имамо веру ми се саображавамо са својом вером, саображавамо се са Речју Божијом. А Реч је Божија светиња. Узмите прву страницу Библије па ћете тамо прочитати: „И рече Бог да буде светлост и би светлост“. Због тога је битно да ми разумемо Реч Божоју, браћо и сестре. А ту ће нам најбоље помоћи вера. Ту неће много ни наука, али вера ће нам помоћи да разумемо Реч Божију, да разумемо Јеванђеље, зашто је Христос дошао у свет, зашто се родио, зашто је страдао, зашто је васкрсао? Па ради мене и тебе браћо и сестре. Дакле, али смо и као људи браћо и сестре неретко слабашни, често посрћемо у свом животу, често падамо браћо и сестре. Међутим, и у падовима нашим и у нашем посртању, носећи у себи веру ми у ствари добијамо благодат Његову и тој благодати Божијој дајемо простора у себи, да благодат Божија делује и дејствује у нама, благодат Божија је у ствари Господ наш Исус Христос.

У данашњем Јеванђељу видесмо та два чуда, два слепа прогледаше, а глуви да чује, да слуша и оздравио од нечистих сила. Дакле, Господ је исцелио двојицу слепих и глувог и немог који није могао да говори. Да ли ми знамо да понекад замолимо Бога да нам помогне и да кажемо: Господе помози мом неверју, Господе дођи, Господе исцели.

Кад кажемо Господе помилуј то значи Господе помози, исцели, Господе сачувај и заиста данашње Јеванђеље нам говори о вери и поставља питање каква је твоја и моја вера? Да ли је то она права, чврста, јеванђелска вера или се задовољавамо са неким маловерјем или још горе сујеверјем, гатањима које и данас има у српском народу. Треба да знамо да је између нас и Бога увек стајала, стоји и стајаће вера. Између нашег ума и тајни овога света увек ће бити посредник вера. Зато је вера мост између неба и земље, између човека и Бога. Тај мост морамо да одржавамо, да га чувамо, као што чувамо ове мостове да не пропадне да неко не погине. Вера се не чува буком и галамом, вера се чува смирењем и животом у тој вери. Смирењем се вера чува, нашим делима и начином животом. Вера је поверење у једног истинитог и јединог Бога. Проблем је у томе што уместо ми да се прилагодимо Богу, ми Бога прилагођавамо нама. Из радозналости људске, хоћемо да се попењемо на небо и да кажемо е Боже сад ти сиђи на земљу, а ја ћу да будем мало на небу – докле може да иде обезумљени људски ум. Дакле, браћо и сестре ми верујемо у једног и истинитог Бога. Кад кажемо да верујемо и једног Бога, то није оно исто као што верују муслимани . Ми верујемо у једнога Бога али Тројичног Бога, Бога Оца, Бога Сина Бога Духа Светога. Кад човек душу своју, ум свој, срце своје, очи, цело бићте своје преда вери тада се у спрези са Богом дешавају чудеса и одмах осећа како Господ дела у нама. Јер тамо где је вера, тамо постоје чуда. Тамо где нема вере, тамо нема ни чуда. И на крају Господ каже: Како си веровао тако се дешавају чуда. Ако хоћемо да нас Господ чује, прими молитву треба да му верујемо. Бог је срцезналац, он боље познаје наше срце од нас и зна када и у ком тренутку ће нам помоћи. Због тога нам је потребна истрајност у вери. Са питањем: ,,Верујете ли да могу да вас исцелим?“, Бог жели да створи што приснији однос са нама, да ми вером осетимо Бога, јер ми вером ходимо а не знањем како каже апостол Павле. Вера нам отвара видике и духовне очи да можемо да видимо и оно што не можемо телесним очима. Велики је дар наше телесне очи којима можемо да видимо друге, да ходамо, да се не спотакнемо, али још већи дар су наше духовне очи. Врло је опасно ако су се човеку затвориле телесне очи, а духовне нису отвориле, јер духовним очима видимо много више од телесних. Када је Господ исцелио слепе и глуво немог рекао им је да иду и да никоме не причају ко их је исцелио јер међу верујућим људима има и неверујућих, непријатеља Христових који су увек говорили када виде да Он чини неко чудо, то чини уз помоћ кнеза ђаволског . Непријатељи Христа неће да прихвате Божија чудеса јер им је свест помрачена мржњом, гордошћу или им је изопачен ум веровањем. Када му је све ово изопачено онда му је и ум изопачен. Када би се данас, сад, Христос појавио међу људима можда би и горе прошао него онда када су га мучили, презирали, пљувљли,када нису могли да поднесу љубав Божију. Мржња неће љубав, браћо и сестре.

Човек је данас образованији, али питам се да ли има образа. Човек данас боље живи али питам се да ли је племенитији. Мрзи човек све оно што није добро. А ко је добар? Добар је Бог, браћо и сестре. Човек је данас, на жалост, осветољубив, кидише на друге, жели им зло а не зна да се најпре сам себи свети и себи чини зло.Хвала Богу, браћо и сестр што данас медицина помаже физичком оку,али ни медицина ни сва знања овога света не могу да промене срце човеково, да га оплемени, да га рашири, да у њега уђе Бог. А Бог је несместив, Бог је већи од васељене, већи од неба и од земље, али гле он се смираава и улази у тај наш мали орган, у наше срце.

И зато како је речено, благо оном ко верује у Бога, коме су отворене духовне очи, јер замућене очи, ни ове наше телесне не виде добро. Тако и човек кад је замућен собом, гордошћу види само оно што он жели али ни то не види како треба. Дакле, браћо и сестре, срце човеково мења и олемењујњ вера, нада, љубав, милосрђе, доброта. Да се данас помолимо Богу и да проверимо каква нам је вера. Није само вера када кажемо да верујемо, већ како верујемо. Нека нам Господ Бог помогне, браћо и сестре, да оздравимо, да наше очи оздраве, да оздрави наше срце и да у њему нема злобе, да нема пакости. У срцу је браћо и сестре, како кажу и Бог и ђаво, у срцу је и љубав и мржња, само зависи од нас за шта ћемо се определити. А Бог прима наш одабир јер имамо слободу и по тој слободи човек највише личи на Бога. Али није слобода рећи другоме штошта год хоћете, већ је слобода поимање да схватамо одговорност за оно што радимо. Одговорност може бити и лична и колективна, исто тако и казна и награда. У Цркву идемо слободни по нашем избору али и тада треба да имамо у виду шта добијамо а шта губимо. У Цркви добијамо Христа, добијамо све и зато молимо Бога да се очистимо и осетимо присуство Бога. Човек Бога види духовним очима а причешћем примамо Бога ради опроштаја грехова и живота вечнога.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Заједничарење је настављено трпезом љубави трудом свештеника Радована Марковића из Јунковца са породицом.