После прочитаног јеванђелског зачала, Високопреосвећени Архиепископ се обратио беседом сабраном народу:
„У име Оца и Сина, и Светога Духа.
Браћо и сестре, Одељак из Јеванђеља који смо сада чули говори нам о једном догађају како је једном приликом Господ наш Исус Христос ушао у храм, а у храм се улази да се Богу моли. Међутим, он је тамо затекао један неред. Затекао је хаос. Храм који треба да служи за молитву, Он је тамо затекао људе који су све чинили само се нису молили. Затекао је тамо трговце који су продавали и куповали. Када је Господ то све видео разгневио се и рекао: Написано је, дом мој дом молитве нека се зове, а ви од њега направисте разбојничку пећину. Ово има јако дубок смисао и дубоки значај. Човек, који је створен да буде храм Божији, и он јесте храм Божији све дох живи са Богом и по Богу, док живи по Јеванђељу, у молитви и покајању, а када престане то онда човек који је намењен да буде дом молитве од себе прави хајдучку пећину. Сваки је храм парче неба на земљи и увек треба да имамо на уму када улазимо у њега да је то парче неба на земљи. Како треба да се понашамо на небу? Смирено и молитвено, а не са гордељивошћу. Зато је храм обиталиште Бога и стога је он дом молитве јер ми са Богом разговарамо кроз молитву, а молитвља наша неће ништа значити ако она не излази из смиреног срца. Ако нисмо повезали свој ум са срцем онда смо само своју молитву претворили у језик и речи, а оно суштинско и дубинско нема и зато човек често када се моли не осећа да је добио благодатно дејство јер се није молио како треба и није се молио у смирењу. Уђе ли се у храм из неког користољубља и славољубља свога на тај начин се храм претвара, како рече данашње Јеванђеље, и разбојничку пећину. Када из човека изађе Дух Свети онда се насели онај нечастиви и онда од човека прави ту хајдучку пећину и неред док не буде човек осетио тај свој пад и тугу што се због своје гордости и сујете одвојио од Бога. Права молитва је увек богочежњива, богољубива и стога човекољубива јер увек помаже и умножава оно што је божанско. Бог одговара само на смиреност човекову и његову смирену молитву и зато се, браћо и сестре, молимо Богу у смирењу. Онда је све у нама богочежњиво, а чезнути значи желети да се ја састанем са оним кога желим и кога волим. Да осетим ту обострану љубав. Моју према Богу и Божију према мени или љубав према другоме. Ми олако говоримо да волимо Бога и да се молимо Богу. Како се молиш? Како то волиш Бога? Како то кажеш да волиш Бога, а не волиш човека који је икона Божија? Волиш Бога кога не видиш, зато ћеш и казати да волиш више онога човека преко оног брда тамо, кога не видиш, него што ћеш волети овога човека поред тебе. Тога поред тебе ниси ти довео да буде поред тебе него је промисао Божија учинила да будемо једни поред других али није довољно да човек буде поред човеку него да човек буде у човеку и са човеком. Пошто је храм дом молитве он је тиме школа бесмртности човекове јер је Бог човека створио за бесмртност. Душа је обиталиште Бога. Срце је човеково обиталиште Бога. Ако је дом молитве тојест ако је душа омолитвена онда је она и дом и храм Божији. Душа се, такође, претвара у пећину разбојничку ако се не молимо Богу. Душа је богочежњива и она тражи Бога. Она тражи слободу да приступи Богу. Е сад, ако смо ми ту душу зазидали у себе, у свој его, како ће она да вапије и да се моли? Уместо да се отвориш према Богу као отворена књига и ако отворимо душу своју пред Богом, Бог, који је срцезналац, који зна шта је у мојој и твојој души, шта је у мом и твом срцу и мислима, све то Бог зна. Како да није видео? Онај који све види. Онај који све зна. Како онда можеш да кажеш да можеш нешто да сакријеш. Онај који имало вере има има и духовности и када погледа човека који се претвара пред њим он ће познати какав је тај човек и ко је тај човек. Душа се претвара у разбојничку пећину ако се не моли и тада у наше срце улази та нечастива сила која у нама краде и пљачка све оно што је божанско, а душа је божанска. Ако нас неко краде и пљачка ми постајемо сиромаси јер нам је покупио све. Заиста, када нечастива сила из нас истера Бога ми смо онда највећи сиромаси. Појави ли се у души ма која јеванђељска и богочежњива жеља и мисао онда страсти, као разбојници, нагрну на њу са свих страна јер неће ђаво да се ми молимо. Душа се великим трудом претвара у дом молитве. Не може без труда, не може без молитве, не може без поста, без љубави и без смирења. Она се претвара у дом молитве тако што ћемо себе да приморамо на постепено навикавање на молитву. Ми треба себе да приморавамо да се молимо, а онда, када Бог види да ми приморавамо себе, послаће нам благодат Духа Светога па ће се онда наш ум молити а да уопште и не изговарамо речи. Молитва треба да постане саставни део нашег живота. Права молитва смирује човека и учи га да слуша, а онај који је навикао да њега сви други слушају неће никад да послуша ни један мудри савет. За њега је мера он. Најстрашније стање је када човек себе прогласи мером. Наша мера је Бог. Човек је призван да буде живи храм Божији и жива светиња Божија. Зато ће апостол Павле казати: Узиђавајте се у храм Божији као живо камење, живом вером, надом, смирењем, љубављу. Зато, нека би нам Господ дао снаге да живимо тако и да читаво наше биће и наша душа постане управо храм Божији и да се у нас усели благодат Божија.
Чули смо данас и још једну причу из Јеванђеља где је Господ изашао из Витаније и отишао у град и огладнео. Јер могуће да Бог огладне? Да. Господ наш Исус Христос има две природе, божанску и човечанску и његова човечанска природа је огладнела али то, не што је она била толико гладна колико је ученицима Христовим било потребно да спознају ко је Бог. Када је дошао Христос до оне смокве, на смокви није било смокава. И не нађе на њој ништа осим лишћа и рече јој да никад више не буде од тебе рода довека. Ово је изгледа као неко проклетство и да Господ проклиње. Господ не проклиње али нас наша дела проклињу или нас наша дела уздижу. Зашто је Господ то рекао? Зато што смоква није извршавала своје назначење јер све у овоме свету, а на првом месту човек, има своје назначење. Назначење смокве је да рађа смокве. Назначење Анђела је да слуша Бога. Назначење човек је да се уподобљава Богу. Када то све занемаримо онда и не рађамо плодове. Онда смо заиста узалудне слуге. зато, браћо и сестре, да се ми молимо Богу да благодат Духа Светога буде у нама. Да ми заволимо молитву. Ако не заволимо молитву онда немамо користи од молитве али пре свега треба да заволимо Бога и другога човека. Све што не заволимо то није учињено. Па и грех ако не заволимо нећемо га учинити, а шта да кажемо о оним добрим делима. Дакле, браћо и сестре, да се трудимо да испуњавамо своје назначење. Да се молимо, да верујемо и да се исповедамо. Да се причешћујемо, да се кајемо и да се смиравамо, а не да се гордимо и не да се подсмевамо другоме јер ко се подсмева другоме подсмева се самоме себи а то не види. Господ све види и зато имајмо Господа у себи и живимо Богом.
Бог вас благословио.“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Високопреосвећени Архиепископ је поделио благослов и иконице.
Ђакон Саша Павловић
