После прочитаног јеванђелског зачала, Високопреосвећени Митрополит се обратио беседом сабраном народу:

“У име Оца и Сина, и Светога Духа.

Браћо и сестре, Одељак из данашњег Јеванђеља који смо сада чули говори нам о васкрсењу мртвих и заиста наша вера јесте вера у васкрсење, вера у вечни живот и зато ми на крају Символа вере исповедамо: “…Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века…”. На другом месту, Свети апостол Павле каже, говорећи управо о вери у загробни живот, да смо ми најнесрећнији људи ако само верујемо у Бога у овом животу, а не верујемо у загробни живот. Заиста, драга браћо и сестре, ово данашње Јеванђеље је јако потресно. Имале су те две струје садукеји и фарисеји. Садукеји нису веровали у васкрсење Христов, фарисеји су веровали на свој начин наравно. И управо о томе да садукеји нису веровали у васкрсење говори нам Јеванђеље како су пришли Христу и питали: Мојсије нам рече да ако који брат умре без порода да његову жену узме други брат и да тако подигне семе брату своме – у њих је било седам браће. Та жена која је била за првим братом, била је за свих седам. Питају Христа о васкрсењу чија ће бити то жена. Христос им одговара и каже: Варате се незнајући Писма ни силе Божије јер о васкрсењу нити се жене нити се удају него сви живе као анђели. Садукеји су посматрали живот са материјалистичке стране те су тако они и гледали на загробни живот. Погледајте мало поједине људе који имају богатства. Скоро да не знају шта да раде са тим. Јел ви мислите да они верују у загробни живот? Не. Њихова је вера у ономе што је за њих опипљиво и зато се такви људи највише плаше смрти јер су целог себе везали и грабили само да постану богатиу. Наравно, нама Бог даје и да будемо богати али не да то богатство користимо само за себе и ли што је најгоре да машу богатством пред сиромасима и људима који немају ништа и кажу како су богати и имају то и то. Шта ти вреди што си богат па и да имаш цео свет, а немаш веру, поготову немаш вере у загробни живот. Тако су и ови садукеји на тај један материјалистички начин гледали на загробни живот па тако хоће да примене и на васкрсење људи на Страшном суду иако су они знали да постоји Старшни суд. Њихова је заблуда је била у томе што нису веровали у васкрсење Христово, а онај који не верује у васкрсење Христово не верује ни да ће он васкрснути. Ми ћемо сви васкрснути о дану када Господ дође. Они који ће бити тада у животу измениће се. Значи човеку је потребно да умре у овоме свету да би васкрсао о свеопштем васкрсењу када Господ дође по други пут на земљу. Када говоримо о Другом доласку треба да знамо да је Први долазак Христов био спаситељски. Да спасава човека од злобе и пакости, од греха, да му укаже на живот вечни. Други пут ће доћи као Судија. Неко ће казати: Па како сад Бог суди, а Црква нас учи да је Бог љубав. У ствари Бог нам неће судити. Он пресуђује, ако могу тако да кажем, а ми сами себе осуђујемо. Дела нас или осуђују или нас оправдавају. Та дела су оно са чиме ми излазимо пред Христа.Наравно, човек чини и добра и лоша дела. За добра ће бити награђен управо животом вечним, а за лоша дела вечном муком али не муком каквом данас неки духовници говоре како је то тамо неки огањ. Има нешто горе од огња, а то је човекова савест која је успавана и када се једном она пробуди онда нас пече. Нека би дао Бог да ми нашу савест будимо увек ако смо је успавали. Успавамо савест ако немамо веру и ако се не молимо, ако не чинимо добро, ако се не исповедамо; ако се не причешћујемо. Зато је наш народ лепо рекао да је савест неумитни судија што значи да њу не можемо да подмитимо или потплатимо. Садукеји нису веровали у загробни живот, а нису веровали ни у анђеле – духовни свет. Христос им управо указује да је у самој основи њиховог питања сакривена њихова заблуда. Док су фарисеји веровали у васкрсење зато им Спаситељ говори о духовном животу. Говори им о духовности, бесмртности и васкрсењу тела. Христос је васкрсао и тиме показао да ћемо и ми васкрснути, јер смо се ми у Христа крстили и у Христа обукли и са Христом се распињемо али са Христом и васкрсавамо. Вера је темељ нашег живота. Погледајте човека. Каква му је вера такав је он. Такав је његов живот и окружење. Да ли верујете у Бога или верујете у онога другога, а Господ нам каже: Не можете веровати у Бога и у мамона. На оном свету у вечном животу владају сасвим други закони од закона овоземаљских. То су закони анђелског живљења и зато је човек позван, ходећи овом земљом да хода анђелски. Да хода овом земљом, а да мисли на Царство небеско. Да мисли на вечни живот јер ако не мислимо на вечни живот само ћемо се везати за овај живот. Наравно да треба да мислимо и на овај живот јер он нам је дат да треба да се бринемо и о овом животу али треба да имамо меру колико треба да се жртвујемо и верујемо за овај живот и колико и за шта треба да се жртвујемо за вечни живот. У Христу Исусу нема ни мушкога ни женскога пола него су сви као анђели. У Христу се извршава то богочовечанско јединство које је у ствари свејединство. Нема мушкога и нема женскога рода. Како човек може то да доживи? Онда када се ослободи своје страсти, гордости, сујете, заблуде, када се ослободи свога неверовања. Ми смо се обукли у Христа, а то значи да смо се обукли у новога човека. Кога новог човека? Христа. Стари човек је Адам, а нови човек је Христос. Господ наш Исус Христос људе благодаћу претвара у богољуде. Црква је Његова божанска радионица у којој се људи Светим Тајнама и врлинама прерађују у богоблагодатне и богољубиве људе и зато је наша Црква лађа спасења. Зато је Црква наша радионица и она ће прерадити свакога од нас уколико ми слушамо Цркву, а не мудрујемо о Цркви, како то на жалост, умемо и знамо. Црква је радионица да највећег грешника претвара у светитеља. То нам говори да треба да имамо наду и не поклекнемо када погрешимо али је важно да не изгубимо веру. Веру у бесмртност, веру у вечност, веру да ћемо променити овај свет и наставити да живимо у благодати Божијој. У богочовеку Христу све земаљске разлике нестају. Људи се, како је то лепо говорио свети старац Јустин Ћелијски, онебесују. Људи се обожују, каже он, обогочовечују, охристовљују, и за хришћане, браћо и сестре, Христос постаје све. Све за Христа, Христа ни за шта. А ми смо данас спремни да заменимо Христа са тако беспотребним стварима. Треба да знамо да све овде што стварамо, у смислу богатства, да то мољац нагриза. Зато, како каже Јеванђеље, благо горе пренесите где мољац и рђа не кваре.

Спаситељ показује садукејима да ће бити васкрсења али не у оном телесном смислу већ у једном узвишенијем и духовнијем смислу. Христос их опомиње и каже: Зашто се варате не знајући Писма ни силе Божије јер да познајете писма знсли би сте да Бог није Бог мртвих него Бог живих. Пред Богом нема мртвих али човек који не верује у Бога и не живи вером духовни је мртвац и овде и сада јер је своју душу закопао. Душа му је умрла јер је није Хранио Христом, Јеванђељем, Причешћем… Душа је вечна. Она је створена за вечност. Све оно што је везано и повезано са Христом створено је за вечност али ако и душу одвојимо од Христа она умире без обзира што је створена за вечност. И ми умиремо када се одвојимо од Христа.

Зато, браћо и сестре, да се молимо Богу да у нама ојача вера. Да верујемо у загробни живот. Да верујемо у бесмртни живот јер ако увек будемо имали на уму тај вечни загробни живот онда ћемо и знати како ћемо се понашати у овом животу. Водићемо рачуна како живимо, шта радимо, шта чинимо. Зато нека нам Господ помогне да се стално обнављамо и поправљамо. Нама треба поправка. Сваки верујући човек то осећа, тражи и моли. Онај који мисли да нема шта да се поправља и да је савршен неће бити ни спасен. Без покајања нема спасења. Покајање је измена начина живота. Преумњење значи да се пресаберемо и да верујемо да је Господ љубав и да је Господ милостив али зато треба и ми да јачамо у љубави и милости Божијој.

Бог вас благословио.”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Високопреосвећени Архиепископ је поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић