Митрополит Јован се након прочитаног Јеванђеља по Матеју обратио сабраном народу:
“Апостол Павле каже “Ми смо наиме Божији сарадници, а ви Божија њива и Божија грађевина”.
Заиста, браћо и сестре, човек ако није сарадник са Богом он је сарадник да оним нечастивим, ако не слуша Бога он слуша онога другога. Ко не слуша Цркву као заједницу Божију, као Тело Христово, онда он слуша ону другу заједницу. Нас је Бог створио да будемо његови сарадници, да својом сарадњом са Богом ми на тај начин помажемо и Богу. Јер кад смо сарадници Божији онда заиста Бог са нама сарађује јер ми тражимо, ми желимо, ми хоћемо сарадњу са Богом. А човек има сарадњу са Богом све док има вере у Бога. Све док је његова вера јака, чврста, стамена, јеванђелске вера.Чим у човеку ослаби вера онда он све мање постаје сарадник Божији. Човек када престане да буде сарадник Божији он почне да сарађује са оним нечастивим и са самим собом. Када човек сарађује са самим собом он тада сарађује са својом сујетом. Сарађује са својим гордошћу и са рађује са својим страстима и слабостима, а што је најгоре такав човек и своје страсти и слабости преставља као нешто добро. На такав начин човек пада у духовну прелест. Духовна прелест је у ствари духовна болест. А то је горе од сваке телесне болести.
Када смо ми телесно болесни ми се тада обраћамо лекару, али човек који је и својој сујети гордости и својој обамни неће да се обрати Богу. Богу - Лекару свих нас и Лекару свих лекара. Ако хоћемо да тражимо лек прво га затражимо од Бога. Наравно да треба да тражимо и ове лекове од лекара али лекара лечи, а Христос оздрављује. Нама треба ово духовно здравље, а духовног здравља неће бити у нама све док не почнемо да се молимо, да се смиравамо. Док не почнемо да осећамо да смо слаби да смо немоћни да било шта добро учинимо без Бога, јер Бог је једино добар. Од огромног значаја су наша дела за будићи живот. Јер делимаћемо се или оправдати или ћемо се својим делима осудити. И дела су та која иду испред нас. Човек са собом носи и добра и лоша дела, јер једног дана мора изаћи пред Створитеља, пред Судију. Ми не излазимо пред Христа као оног који само суди, јер он не суди већ расуђује оно што је наше између добра и зла. Бог нас не осуђује већ нас осуђују или оправдавају наша дела. Како може Бог да суди када је Бог љубав, а љубав каже се покрива мноштво грехова? Да Бог јесте љубав али је у исто време и правда, јер како кажу Свети Оци када би Бог био само љубав онда ми не бисмо имали да се трудимо да будемо бољи, јер Бог љуби и праведнике и грешнике. Љубав Божију прати правда Божија и Бог само просуђује и праведно расуђује, а када нас осуди он само праведно суди, односно суде нас наша дела. Заиста дела човечија су од огромног значаја али само ако су та дела у Христу Господу и ако су у Цркви Христовој.
Зато када чинимо добра дела ако не чинимо Христа ради већ ради себе, ако чинимо другоме добро да би ме тај други хвалио, како би причао како сам добар. Ако због тога чиниш онда немој. Онда чиниш у своју славу а не у славу Божију. Као што тело живи и душом тако и човечија личност живи правим животом само ако осећа у себи присуство Господа нашега Исуса Христа. Када човек осећа Бога у себи, када смести Бога у себе он онда смести и све божанско, све оно што је вечно, све оно што је бесмртно и тиме човек сам потире оно што је пролазно, и не везује се за оно што је пролазно већ се везује за оно што је непролазно. Везује се за оно што је вечно када испуњава оне речи Христове које кажу “иштите дакле најпре Царства Божијега и правде Његове, а све остало ће вам се придодати”.
Да ли ми то иштемо и када се молимо? Да ли ми иштемо ту правду Божију или иштемо да се моја правда покаже пред људима?
Џаба ти та људска правда. Џаба ти и хваљење људи. Лепо је да вас хвале људи и треба то. Човек треба да слави Бога треба и човека, али шта ми вреди хвала од људи ако нисам зарадио да ме Бог хвали. Ми по својој слабости више желимо да нас људи хвале. Јер мисли човек када га други хвале да не виде његову негативну страну и да се тако неће обелоданити његов грех.
Истина да нас и Свети оци уче: “Покрији грех брата свога па ће тебе покрити Бог”. Да ли ми тако поступамо? Да ли ми када видимо не да нећемо да покријемо његов грех већ почнемо да га разгасујемо. Почињемо да стављамо свакоме до знања да је тај човек учинио то и то зло. Што гледаш шта друго чини зло? Гледај себе! Али човек не признаје да он чини зло, већ мисли да је све што он чини исправно. Почиње тако и друге да убеђује. Ми човека можемо да преваримо ако смо мало способнији у речима, али Бога не можемо да преваримо. Зато кажем ако човек осећа присуство Бога у себи он може онда са апостолом Павлом да каже “не живим ја више него живи Христос у мени.” Када живи Христос у нама онда са нама живи цела васељена. Када живи Христос са нама ми не делимо онда људе на праведне и на грешне већ по примеру Хрисовоме у сваком човеку видимо добро. Нема човека у коме је само добро. Нити има човека у коме је само зло. Али човек види оно што жели да види. Човек чује оно што жели да чује. Зато човек воли аброве да скупља. Чим скупљаш аброве значи ти си непостојан човек, ти ниси стабилан човек, ниси јак у вери. Стало ти је шта се то тамо говори о другима. Али размислимо а шта други говоре о мени, о теби, о свакоме. О томе мало размишљајмо. Шта каже јеванђеље? Не суди да ти се не суди. “Каквим судом судите онаквим ће вам се и судити.” Ако човек и види неко зло да је човек урадио оне ће да прећути. И прави човек ће почети да се моли за тог човека, ако је погрешио. Сви смо људи сви падамо сви грешимо. Онда ће човек да се моли за њега а не да га осуђује. Јер зна да ако осуди њега њему ће судити Бог. Зато кажем човек види оно што жели. Ако желиш да видиш добро толико добра има у свету, јер је у свету Бог. Желиш да видиш добро видећеш га, осетићеш га. Ако желиш да видиш зло видећеш га и осетићеш га. Дакле то што каже Апостол Павле “ не живим више ја него Христос живи у мени”. Како? Христос живи у нама кроз Свете Тајне, кроз свете врлине. Живи преко Цркве и у Цркви. Црква је Тело Христово и ми који смо крштени треба да будемо Богу благодарни и захвални што смо путем крштења постали чланови Цркве јер смо тада постали Христови. Јер смо се у Христа крстили и у Христа обукли. Са Христом живимо, са Христом се распињемо, са Христом умиремо, али са Христом и васкрсавамо. Са Христом да живимо и са Христом да будемо испуњени. Како још Христос живи у нама? Кроз веру, кроз љубав, кроз наду, кроз милосрђе, кроз правду. А све је то када се човек смири пред Богом. Само Бог прима и нашу молитву и наше жеље ако проистичу из смирења. Ако немамо смирења, а смирење је темељ сваке хришћанске врлине јеванђељске и црквене врлине, смирење је темељ на коме можемо управо да зидамо грађевину вечну небеску.
Морамо да схватимо да треба да зидамо кућу горе на небу. Неко ће казати како да зидамо на небу а живом на земљи? Да делима зидаш горе јер смо ми овде пролазници, јер дела иду испред нас као што рекох. Имате један диван пример у Старечнику где се каже како је један цар хтео да сагради огромну палату. “Наиђе један необразован монах и каже да ће он саградити палату. Он га упита како ћеш саградити када си ти прост монах? А он му одговори ја ћу само ти дај паре. Цар му да. После неког времена га позове да види да ли гради и он каже да гради. После извесног времена га пита да ли је палата готова он му одговори да јесте. Цар дође да види, а тамо нема ништа. Цар га упита где је новац што му је дао за зидање палате, а монах му одговори да је тај његов новац дао сиромасима и да је тако саградио палату на небу. Цар му одговори да му треба палата овде, али му монах рече да му је палата много потребнија горе и да поверује у Бога. Имај Бога у себи па ћеш видети каква те палата чека горе. Цар се врат љут у свој двор и када је заспао почну да га муче снови и укаже му се тај монах и та палата духовна не небу. И цар позове монаха и да му још новца да дели сиромасима уместо њега.” Наше је да делимо све што смо од Бога примили, а ми смо од Бога примили све. Примили смо Христа. Примили смо Цркву. Треба да будемо Богу благодарни што смо кроз крштење постали чланови Цркве. Али с’ тиме смо постали и чувари Цркве као заједнице. Онда смо ми тиме постали они који треба да изграђују Цркву, а не да руше. Зато нека нам Господ помогне да будемо сарадници Божији, а када смо сарадници Божији онда ћемо постати сарадници прво са самим собом а и сарадници једни са другима па тако у заједници и кроз заједницу ћемо се спасити. Јер се човек сам не спасава. Буди колико год хоћеш побожан и богат али ако мислиш да сам себе можеш да спасеш у највећој си заблуди. Она наша српска изрека лепо каже: “Дрво се на дрво ослања, а човек на човека.”
Најтеже је када човек и вођ духовним лудилу себе уздиже и подиже и једнога дана схвати да нема на кога да се ослони. Најтеже стање човеково је када схвати да он никоме не припадао да њему нико не припада. Ми припадамо Богу и Бог припада нама и Бог нам је дао разум да расуђујемо. А ми се молимо да нам да правилно расуђивање, јер ако имамо правилно расуђивање, имамо правилан и добар живот.
Бог вас благословио!”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
По завршетку Свете литургије Високопреосвећени митрополит је благословио верни народ поделивши им иконице.
ђакон Немања Стојковић
https://xn----7sbabaxczeus5aovz2a8c4ria.xn--c1avg.xn--90a3ac/vesti/item/9886-evharistijsko-sabranje-u-hramu-svetog-cara-lazara-u-belosevcu#sigProIdc813ce4372