Чтецирали су Стефан Радисављевић и Александар Цалић.

Након прочитаног јеванђеља Митрополит се обратио сакупљеном народу:

„Браћо и сестре, ми данас у цркви прослављамо Свете Праведне, Захарију и Јелисавету. Као што знате то су били родитељи Светога Јована Претечег. Надам се да сви знамо ко је био Свети Јован Крститељ, која је његова улога била у спасењу, односно у припремању за долазак Господа нашега Исуса Христа. Као што смо чули из данашњег Јеванђеља, ови родитељи су заиста живели праведно, живели по закону, живели по заповестима Божијим, живели у љубави и живели у смирењу, али као што је речено у Јеванђељу нису имали порода. Молили су се, нису губили наду, нису губили веру и то је оно што је поука и данас, браћо и сестре. Безобзира шта у животу да нас снађе, битно је да не изгубимо веру, да не изгубимо наду. Безобзира шта да нас у животу снађе, колико да паднемо, важно је не изгубити веру, наду, а и у исто време задобити смирење. Јер тамо где је смирење, тамо нема ничега грешног, да тако кажемо. Тамо где је смирење нема места ни гордости, ни сујети, ни хвалисању. Смирење је заиста основна врлина хришћанска. Но, Господ је видео праведност Захарија и Јелисавете и дао им је пород. И то када је по свим законима људским било немогуће да се добије дете. Али Бог где хоће, побеђује природу и чини чуда.

И заиста, браћо и сестре, чудесно је било рађање Светог Јована Крститеља. Чули смо како је то било, како је Анђео јавио Захарију, његовом оцу да ће добити сина, а он је рекао Јелисавети и Анђелу: “Па то је немогуће, моја жена је стара и ја сам остарио“. Видите како Бог даје знакове, ако их само знамо читати. Па шта му је рекао Анђео: “добро ниси сад поверовао, е зато ћеш остати нем, нећеш моћи говорити док се не оствари та вест коју сам ти донео од Бога“, тако је и било. Браћо и сестре, чудесно је његово рођење, чудесан је његов живот Светог Јована. Чудесан јер оца су му убили у олтару. Мајка је хтела да сакрије своје дете од народа који су му убили оца, који је тражио да убије Јована, мислећи да је Христос. И шта бива, мајка ко мајка излаже свој живот само да сачува своје дете. Бежи у пустињу и после 40 дана од рођења Јована, мајка Јелисавета умире. Дете од 40 дана остаје у пустињи, где су звери, али Анђео Божији га је чувао. И он је провео, како каже Јеванђеље, 30 година у тој пустињи, док није се појавио опет по заповести Божијој да напусти пустињу и да изађе у народ да приповеда, односно да припрема народ за долазак Месије, Спаситеља света. Говорио је народу да се покаје, јер се приближило Царство Небеско. Које је то Царство Небеско, сам Господ Исус Христос, он им је казао ту је Месија. Он се већ родио, а народ добрим делом изгубио веру. Сада Јован својим животом, својом проповеђу, али понављам првенствено својим животом управо сведочи да је Спаситељ ту. Он својим животом народу говори да је Месија ту. Иако је народ почео да сматра због његовог чудесног живота да је Јован Христос. Он каже: “Не, нисам ја. Ја њему нисам достојан ни одећу одрешити, оне пертле. Ја вас крштавам водом, а доћи ће онај који вас крштава Духом Светим, Господ наш Исус Христос“.

Браћо и сестре, чувао је Бог Светог Јована, пазите дете, опет понављам и себи и вама, од 40 дана, нема хране, нема мајке да га храни. Он је немоћан да се и из природе храни, али Бог шаље Анђела. Неће Бог да остави праведног човека, а Јован је плод праведности Захарија и Јелисавете. Зато и Цар Давид каже: “не видех праведника остављеног и децу његову да просе“. Чувао је Бог Светог Јована, чува Бог и нас, али тога морамо бити свесни и да будемо благодарни. Неко ће рећи што ме чува Бог, ја се чувам сам. Шта се ти сам чуваш човече, кад је све од тебе јаче, силније. Бог понавља да не оставља никога ко тражи његову помоћ и заштиту. Дакле, кроз многе векове Бог је преко изабраника својих припремао човечији род за дочек и примање месије, то јесте Господа Исуса Христа, спаситеља нашег. Јединог победитеља и греха и смрти и јединога који даје живот. Зато ми говоримо животодавче, Ти који дајеш живот. Неки ће казати, мени су родитељи дали живот. Да није било благослова Божијега, да ли би смо се и ми рађали, браћо и сестре. И све док човек има ту свест да треба да чува благослов Божији, он и кад падне, он ће устати. Али кад човек огугла од благослова, па сматра да то није ништа важно у животу, али јесте, све по благослову треба да буде у нашем животу. Или како кажу Свети Оци: “Хришћани не смеју да умру без благослова“. Са благословом се рађа, са благословом живи и са благословом треба да умре, браћо и сестре. Многи пророци су јасно и одређено пресказивали његов долазак, и ето најзад се појавио Свети Јован Претеча који је испуњење сваког пророштва. Много је било пророка пре Светог Јована. Он је био на крају пророштва Старога завета и нови пророк у Новом завету. Зато и каже да је био испуњење свакога пророштва то јест његово посланство је било да објави људима да је већ дошао у походе људима Спаситељ света. И заиста ко је поверовао, он се и спасио. Ко није поверовао, ко је изгубио наду и веру да ће Спаситељ доћи, а много је времена прошло од стварања света па до доласка Господа нашег Исуса Христа. Требало је ту веру преносити са колена на колено, својој деци па унучадима, вековима. Ко је имао Духа Божијега у себи, он је сачувао веру да ће једног дана доћи спаситељ. Да ли ће Он доћи у наше време, да ли ће Он доћи у друго време, то је Божије, то није наше, али наше је да истрајемо у нади и вери. Да нас вера не напусти и да нас нада не напусти. Када је Бог дошао међу људе, они су били огрезли у најразноврсније грехе и најразноврсније пороке. Због тога им је било и тешко њима да поверују да ће сада неко доћи. Њима је било тешко да издрже сусрет са Господом. Он је без греха, Он је чистота, а овамо на другој страни прљавштина, а прљавштина не подноси чистоту, као што ни чистота не подноси прљавштину. Браћо и сестре, због тога је било неопходно објавити људима и поново их уверити да долази Христос, да не падну у очајање. И да схватимо да нас Бог није створио за смртност, него за безсмртност. Није нас Бог створио за време, већ за вечност, браћо и сестре. Време пролази, а вечност настаје и вечност опстаје.

Праведни пред Богом су били као што рекох родитељи Светог Јована, Захарије и Јелисавета. Они нису изгледали само праведно у очима људи, како ми често хоћемо да се правимо пред другима да смо праведни, да смо побожни, да смо смирени, а унутра смо сви пуни бунта. Не они се нису правили пред људима, него су уствари њихова дела, живот и њихова вера уз Спаситеља била уствари та потврда њихове вере и љубави према Богу. Зато они су заиста били праведи, а што се каже они су имали добар корен, Свети Јован је имао добар корен. Молитвени корен својих родитеља, истрајност, да истрају, а од доброг корена, увек бива добар плод, браћо и сестре. Ако имамо добар корен, онда ће и плодови бити слатки да тако кажемо. А ако је корен дивљи и плодови ће бити дивљи. Ова њихова праведност била је последица извршавања закона Божијега. Управо како рече данашње Јеванђеље: “јер живљаху по заповестима и уредбама Господње“. Нема нам спасења, ако не испуњавамо заповести Божије. Неко ће рећи да нема снаге, не могу да испуним заповести, можеш. Ништа нама Бог није дао више од онога што ми можемо да извршимо. Можеш, али потражи помоћ Божију. Ако се ослањаш само на своју моћ, своју силу и снагу, онда таквом човеку не треба Бог, јер он се осећа силним, снажним, моћним. Шта се човече копрцаш да си нека снага, кад је комарац јачи од тебе. Пазите сад комарац, а човек. Па јесте, онај комарац скоро је невидљив, али кад нас убоде стресемо се. Зато не смемо се уздати у себе, него да се уздамо у Бога. Наша је нада не у нама, него у Бога, браћо и сестре. Што рече Јеванђеље да су родитељи живели по заповестима и уредбама Господњим, а до праведности се може једино доспети кроз извршавање као што рекох заповести Божијих. Ради тога се и сам закон Божији назива праведним. Да, само је Божији закон праведан, браћо и сестре.

Да се и ми данас замолимо Светом Захарију и Јелисавети, да замолимо Светог Јована Крститеља да се моле за нас, да се трудимо да живимо браћо и сестре по закону Божијем. Живећемо по закону Божијем, ако не будемо живели по нашем закону. Да живимо по закону Божијем и онда нема чега да се плашимо, све је испуњено. На крају крајева биће нам испуњено тако што ћемо задобити вечан живот, а од тога дара нема већега. Да нам Господ подари вечани живот. Он је нама дао, само да ли знамо да га чувамо, да ли га умножавамо у себи или га закопавамо у себи тако што нећу да мислимо још о смрти, нећу да мислим о заповестима, још сам моћан, још сам силан, снажан и млад. Али, браћо и сестре, то пред Богом не значи ништа, јер ми нисмо дошли на овај свет својом вољом и не одлазимо са овога света својом вољом, него по промислу Божијем и по вољи Божијој. А воља је Божија да се сви спасемо, то је воља Божија. Он хоће да се сви спасемо, само је питање да ли ти и ја хоћемо да се спасемо. Није довољно рећи да хоћеш да се спасеш, већ шта доприносиш за твоје спасење. Ми ћемо казати ја се кајем, а где су плодови покајања? Ако се наше кајање састоји само од те речи, нема ту покајања. Покајање је, браћо и сестре, једна велика жртва човекова, коју човек треба да уложи. Покајање је уствари да те заболи што си се огрешио о закон Божији, што смо се огрешили о заповести Божије. Да нас заболи што смо се огрешили о љубав Божију, а све што Господ чини за нас, чини из љубави. Видите како човек зна да буде неблагодаран, уместо да одговори на љубав Божију, љубављу својој, они према њему мржњу. И не само мржњу, него Га и разапели. Неће мржња љубав, а љубав је веза савршенства. Љубав зна, она се не горди. Љубав све подноси, јер љубав све воли, зато човек треба да љуби и своје непријатеље, а не само своје пријатеље.

Да се молимо Богу, родитељима Светога Јована Крститеља и Њему Светом Јовану, који је браћо и сестре после Господа Христа и Пресвете Богородице, најпоштованији у роду људскоме и имајмо на уму стално те прве речи проповеди Светог Јована Крститеља „Покајте се, јер се приближило Царство Небеско“. Ако човек мисли о Царству Небеском, он ће се и кориговати, он ће себе исправљати, али онај који не мисли о Царству Небеском, оне ће терати по своме. Зато да се молимо Богу да нам да веру, љубав и смирење.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

ђакон Стефан Јанковић