После прочитаног јеванђелског зачала, Високопреосвећени Митрополит се обратио беседом сабраном народу:

“У име Оца и Сина, и Светога Духа.

Браћо и сестре, одељак из Јеванђеља по Јовану, који смо сада чули, је веома поучан, а суштина овог данашњег одељка јесте љубав. Зато нам Јеванђеље које смо сада чули говори о љубави Божијој према човеку и ближњима и како треба човек да одговори на љубав Божију. Када читамо Свето Писмо видећемо да се у њему највише говори о љубави. Усуђујем се рећи да смо реч љубав, бојим се, данас оголили и да је тако често изговарамо, а да нисмо често свесни дубине и значаја те речи. Љубави нема без жртве. Човек не може да заволи Бога без жртве. Човек не може да заволи другога без жртве. Зато и кажем да се у Светом Писмо највише говори о љубави и како човек треба да узврати на своју љубав. Зато каже Господ у данашњем Јеванђељу: Ово вам заповедам, да љубите једни друге. Ако вас мрзи свет, знајте да је пре вас мене омрзнуо. Зашто ово каже Господ? Па зато што је овај свет у злу лежи али ми хришћани који смо позвани и призвани да будемо чланови Цркве, у исто време смо позвани и призвани на љубав Божију и љубав са ближњима. Ништа човек у овом животу не може да уради ако то не заволи. Родитељ ако не заволи своју породицу он никад своју породицу неће знати да води. Никада та породица неће да осети радост зато што је он није заволео и није имао љубави. Дакле, браћо и сестре, све нам ово говори да на Христово христољубље одговоримо нашим човекољубљем. Човек не може да одговори на љубав Божију ако није осетио љубав Божију у себи. Ако нема љубави у себи човек не може да одговори јер не зна на шта да одговори. Онај човек који има љубави Божије у себи је спреман да се учи ономе што је добро, честито, ваљано и поштено. Треба да знамо да та љубав не сме да буде себична већ љубав која воли свакога човека без обзира какав је тај човек. Љубав покрива и мноштво грехова и зашто онда да се не потрудимо да задобијемо љубав. Ако хоћемо да нам Бог покрије грех онда треба да га заволимо. Зато Свети Оци и кажу: Покри и грех брата свога па ће теби Бог покрити твој грех. То само може да учини љубав. Највећи пример љубави је Господ наш Исус Христос. Он, који је дошао и санео љубав са собом у овај свет. Господ је дошао у овај свет да спасе свет и врати га из те странпутице којом је пошао када је престао први човек да слуша Бога. Наша памет ако није облагорођена Божијом памећу онда нас наша памет не води ка Богу и ближњима него нас одваја. Христос данашњим Јеванђељем саветује своје ученике да ако хоћемо да се одржимо са Богом и једни са другима, да волимо једни друге. Ово значи узети његов крст па му помоћи. Узети његову муку и да је носиш. Да узмеш његову радост па да се радујете заједно. То значи носити један другога. Да љубимо, да волимо човека онаквим какав јесте али ту треба опет да раздвојимо човека од греха. Да осудимо грех а да не осуђујемо човека јер грех није од Бога, а човек је од Бога. Човек је икона и прилика Божија, а ми кад осуђујемо осуђујемо и грех и човека. Још нам Христос данас каже да знамо да ако нас неко мрзи да је пре нас омрзнуо Бога. Овај свет неће Бога и овим нас Господ опомиње да ко мрзи Бога мрзи све оно што је Божије те онда мрзи и човека Божијега. Бог је нас хришћане послао у овај свет да својим хришћанским, црквеним, јеванђелским животом, жиувотом смирења љубави и вере да сведочимо да се и тај свет, који у злу лежи, може да се врати јер је Бог свет створио за добро. Када говоримо о љубави треба да направимо паралелу. Ако си горд насупрот тога је смирење. Шта је насупрот љубави? Мржња. Мржња је велико зло да је у стању да измени и ум човеков. Човек дође у такво стање мржње да кад чини зло мисли да чини добро. И када говори о злу он мисли да говори о добру. Мржњом је човек потиснуо љубав из себе. Ако хоћемо искрени да будемо, верујте ми, много је лакше волети него мрзети. Поготову што, када волимо ми се онда уподобљавамо Богу. Човек треба да буде свестан те велике љубави Божије и да се труди да обнавља у себи љубав Божију. Љубав када се не обнавља она се суши и нестаје. Само треба да гледамо да мржњу изгонимо из себе и да се она осуши у нама. Осушиће се тада када заволимо Бога и ближњега свога. До човека долазимо преко Бога и до бога долазимо преко човека. Зло настаје тако што горчина рађа гнев. Гнев рађа љутину. Љутина вику, вика хулу тојест рађа погрдне речи – каже Апостол Павле. Не можемо да учимо друге, а да сами нисмо научени. Дакле, браћо и сестре, љубав Божија је толико велика да она надомешћује све недостатке друге љубави. Љубав рађа добро. Зло никада не рађа добро. Зло никада не може да рађа добро и не може ни бити средство постизања добра. Зато наш народ и каже: Ватра се ватром не гаси. Зло се злим не лечи. Љубав је као онај мелем кога стављамо на рану. Сви смои ми људи рањиви само нећемо да признамо да имамо ране на себи због гордости, сујете и надмености. Нама треба мелем љубави Божије, мелем доброте Божије. Љубав која прогони мржњу и оплемењује ум и разум и душу човекову. Човек који има љубави има и смирења. Он ће да послуша и да се учи. Никако неће да се ставља изнад другога.

Црква је наша највећа духовна радионица која прерађује човека наравно ако човек хоће да буде прерађен, да тако кажем. Ако се покори Цркви и слуша Цркву онда ће Црква од највећег грешника да те учини највећим светитељем. Историја православне хришћанске Цркве је пуна тога. Пазите Савла, потоњег Павла. Он је имао толику мржњу према Христу, а тиме и према хришћанима да је живео мржњом али Божија промисао, браћо и сестре, када га је засенила светлост Христова, када је пао и обневидео. Тек је видео тада зашто је пао. Због мржње. Пао је што је гонио љубав уместо да љубав прихвати и примени на себи али још увек се праћа иако је пао. Господ га пита: Савле, Савле зашто ме гониш? А он га пита ко си ти који мки то кажеш. А Господ му каже. Ја сам Христос кога ти гониш и тешко ти је противу бодила борити се. Дакле, ми треба да осећамо светлост Божију да би се оплеменили. Нед може човек да се оплемени ни у каквим врлинама хришћанским ако се не смири ик ако не прихвати да треба да се промени. Нама треба преображење, свакоме.

Да се замолимо Богу да се у нама зацари љубав Божија. Када је у нама Бог онда ћеш да поднесеш све да би се исправио и поправио. Нека нам Господ помогне, браћо и сестре, да прихватимо ове речи Господа Христа из данашњег Јеванђеља где је казао: Ово вам заповедам, да љубите једни друге.

Бог вас благословио.“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

После великог входа, Високопреосвећени владика рукоположио је у чин презвитера ђакона Стефана Васиљевића упутивши му притом духовну поуку:

“Да се помолимо Богу за Стефана да благодат коју он прима данас остане до краја његовог живота. Стефане, желим и хоћу да верујем да си свестан шта данас примаш. Примаш оно што ни анђелима није дато. Примаш благодат са којом треба да живиш до краја свог живота. Примаш данас не некакво богатство у материјалном смислу него да примаш душе људске. Из твојих као и из мојих руку и свих руку свештеника ће се тражити душе народа. Како ћемо да дамо ако не спасавамо своју душу. Свештенички позив није никад био лак, а он је тежак ако се свештеник лиши благодати Божије. Лишићеш се и ти и ја ако се лишимо страха Божијег. Лишићемо се и свих тајни које смо примили у току свога живота, а ти данас примаш дар свештенства. Свештенство није занатство. Свештенство је жртва и зато те данас пред рукоположењем питам пред невидљивим, а присутним Богом и народом и твојим родитељима јеси ли ти спреман на жртву? Да ли си спреман да се одрекнеш себе? Да ли си спреман да се одрекнеш гордости које имаш? Ја те молим да живиш у Цркви богослужењем. Да певаш Господ у и чиниш све у славу Божију. Зато ти треба много труда и одрицања и да узмеш крст и идеш за Христом. Моли се Богу и чувај молитвено правило, слушај Цркву и Црква ће те наградити. Апостол Павле каже: Проповедај Јеванђеље. Како ћемо да проповедамо и ти и ја Јеванђеље ако га немамо у себи.“

Духовна поука Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Високопреосвећени Митрополит је поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић