После прочитаног јеванђелског зачала, Високопреосвећени Митрополит се обратио беседом сабраном народу:
„У име Оца и Сина, и Светога Духа. Браћо и сестре, у данашњем прочитаном Апостолу Свети апостол Павле каже: „Бог, који рече да из таме засија светлост, Он засија у срцима нашим“ – Заиста, браћо и сестре, само Бог из ничега ствара свет, а из таме изводи светлост. Та светлост засијала из гроба Господњег. Светлост је сам Господ наш Исус Христос и Он је једини могао да каже: „Ја сам светлост свету и који замном иде не иде по тами“. Када носимо Христа у себи и идемо за Христом нема те таме која може да обузме човека али када човек иде сам са собом и за себе онда је у њему непрестана тама. Човек се, после дугог времена, навикне на таму па се некако и саживи са тамом све дотле док ту таму не разагна светлост. Када Христова светлост, која происвећује сваког човека који долази на свет, просветли таму у човеку онда он види какво је стање бити у тами, а како је бити у светлости. Ко за Христом иде неће бити у тами његов ум, срце, воља и његово осећање и та светлост која уђе у човека просвећује цело биће које постаје светлост. Као што добра дела стоје насупрот злих и рђавих дела тако и светлост стоји насупрот таме. Да није светлости ми не би знали шта се у тами догађа. Када се човек упусти у злобу, грех, пакост и гордост он у ствари не види да је у тами и не види да њему светлост смета. Зато је и Христос дошао да нас просветли својом светлошћу и да не останемо у својој тами. Заиста, браћо и сестре, оно што је у тами не би знало да је тама да није те светлости. Када човек буде обасјан светлошћу Христовом тек онда види себе и сагледава своје стање док је био у тами. Исто као што је то био и Савле који се прилагодио тами и ишао и убијао оне који су за Христа али на путу у Дамаск га је засијала светлост. Он је од те светлости ослепео и пао. Чуо је глас: „Савле, Савле зашто ме гониш?“ Тек се тада Савле пита ко је тај глас који му говори. Он одговара: „ Ко си ти?“, а Христос му одговара: „Ја сам Христос кога ти гониш. Тешко ти је противу бодила праћати се“. Дакле, браћо и сестре, треба да се трудимо да будемо обасјани светлошћу Христовом. Ми смо ту светлост задобили када смо просвећени Светим Крштењем. Тада се упалила та наша унутрашња свећа јер смо постали чланови Цркве. Крстили смо се у Христа и у Христа се обукли. Сада је само питање да ли одржавамо ту нашу унутрашњу свећу коју је Христос у нама упалио? Да ли чувамо пламен те свеће или смо је угасили? Пламичак свеће и најмањи ветар ће да угаси ако је не штитимо. Тако и човек ако не живи светлошћу Христовом онда ће се светлост Христова у њему угасити и настаће тама. Хришћани су људи хришћани светлости. Хришћани су хришћани дана, а не таме и зато прави хришћанин светли Христом који је у њему итако он светли и себи и другима. Човек предаје оно што је он изнутра. Зато је и речено: „Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде добра дела и прославе Оца вашег који је на небесима“. Када људи виде да ми добро чинимо ми ћемо и њих подстаћи да и они добро чине. А када чинимо зло ми не чинимо зло само себи већ и другима и не чинимо зло другоме зло док прво себи нисмо учинили зло. Ми сами себе зовемо хришћанима. И јесмо хришћани. По Христу се и зовемо хришћанима али у ствари ко је хришћанин? Хришћанин је онај који Христа носи у себи. Хришћанин је човек који доживљава Христа као свој живот, као своју душу и вид. Који доживљава Христа као свој рај. Хришћанин је човек који проверава себе Господом нашим Исусом Христом. Хришћанин је онај коме је Христос мерило. То је онај ко непрестано служи Богу Духом Светим кроз Свете Тајна и свете врлине. То постаје и остаје само Духом Светим. Свети Апостол Павле каже: „Духа Божијега не гасите у себи“. Оног Духа кога смо задобили на крштењу. Оног Духа Светог кога стално обнављамо када примамо Свете Тајне и када растемо из врлине у врлину. Када угасимо Духа Божијега у себи ми смо у ствари угасили светлост. Угасили смо Христа и ставили у наше срце оног другог уместо Бога. Отуда се сав живот хришћанинов заснива не на самопоуздању него на Христопознању. Ми себе не можемо познати без Христа. Са Христо могу све каже Апостол Павле, све могу у Христу који ми моћ даје. Извор наше моћи и свемоћиу је у Христу јер прави хришћанин је увек свестан своје немоћи и Христове моћи. Најтеже је владати собом. Најтеже је владати својим мислима, обуздати мисли и сабрати их и усмерити ка Богу. Док то не урадимо нисмо ни сабрани. Свети Оци кажу: Човек је тамо где су његове мисли. Ако су нам мисли усмерене ка Богу, ка Цркви као заједници Тела Христовога, ми смо онда то заједно и онда је и Бог и Црква са нама. Тешко је, исто тако, владати својим осећањима. Имамо људе који знају да буду без осећаја. Да не осете чак ни светињу.
Мисли су у нама али не знамо њихово порекло и откуда долазе. Зато нам је дата благодат и светлост Божија да усмеравамо своје мисли ка Богу. Ако усмеримо своје мисли ка Богу онда ћемо и наше речи усмерити ка Богу. Када усмеримо своје мисли и речи ка Богу онда ћемо усмерити и своја дела и целог себе и онда ћемо доживети оно што је доживео и Апостол Павле: не живим ја више него живи Христос у мени. Е, то је важно да осетимо да Христа имамо у себи и да осетимо да Христа носимо у себи како би нас Христос носио. Зато нам треба просветљење и ума и разума. Просветљење и срца и душе. Да треба да се освећујемо и просвећујемо. Светлост Христова просвећује све. Молимо се Богу дса будемо просвећени али без смирења, вере, наде и љубави нема ни осветљења.
Бог вас благословио!“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Високопреосвећени Митрополит је поделио благослов и иконице.
Ђакон Саша Павловић
https://xn----7sbabaxczeus5aovz2a8c4ria.xn--c1avg.xn--90a3ac/vesti/item/9954-sveta-arhijerejska-liturgija-u-vinogradima#sigProIdee44f2ce6b