На конкурсу за најбољу беседу прву награду је освојила ученица Прве крагујевачке гимназије Јелена Миловановић ученица3/7, где је прочитала своју беседу на тему "Где год се сретну љубав и вера, рађа се чудо".

ГДЕ ГОД СЕ СУСРЕТНУ ЉУБАВ И ВЕРА, РАЂА СЕ ЧУДО

Бог је створио овај величанствени свет и омогућио нам да живимо у изобиљу његове неописиве лепоте, да сваким уздахом славимо име Божије и да живимо у Његовој безусловној љубави.

Но, већ од тих давних почетака, човек је ову благословену Земљу прљао крвљу и она се вековима натапала људским грехом. Слао је пророке, чуда, чак и свога сина зарад нас...Давао нам је толико прилика да је очистимо од толиког зла и дозволимо јој да збаци терет људског греха у даљине универзума, али људско зло није престало...и не престаје.

Сузе Божје падају на ову грешну Земљу као љути дажд, и позивају да га послушамо...Толико наде се гаси, да ће улице наших душа остати пусте и мрачне...Али шта је то што нас може вратити на пут Божији, што ће зацелити наше грешне душе...? Одговор на то питање је, љубав, а љубав је сам Господ. Управо љубав је оно што фали овом свету и људима. Љубав је толико лепа реч, толико лепо осећање удахнуто у срце човека, али љубав у загрљају са вером, управо то је прави благослов! Љубав је према оцу, мајци, брату, сестри, баки, деки...Љубав је према птици у лету, према цвету, према сунцу, према свему што дише и што је створио Господ...Љубав је према пријатељу, комшији, према сиромаху, према болеснику...Љубав је према непријатељу! Када нам неко жели зло, када нас мрзи, ми му нећемо вратити истим, већ ћемо се молити Господу за спасење његове душе, да срце његово испуни љубављу, а шта је човек ако изгуби душу...Јер свакога дана, када се молимо Господу, и говоримо „...и опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим...“ молимо Господа да нам опрашта исто као што то радимо и ми! Често човека заслепи понос, не жели да опрости, горди се, а не треба тако...Када једнога дана стане пред лице Божије, како ли може молити за опроштај грехова, којима рањава Господа свакога дана, а није желео да опрости брату своме, као човек човеку?... Када човек у своме срцу негује Божју реч, труди се да га прати сваким кораком, када дубоко у својој души гаји цвет оне праве, истинске вере, он је најбогатији човек на свету. Он у сваком трену ношења свога крста види светлост, види да га на крају пута чека Господ раширених руку, и увек и свуда живи у нади и бескрајној вери да је Господ уз њега. Управо то семе вере које свакога дана расте у један неописиво леп цвет, може донети чудо. Кроз Свето Писмо, видели смо велика чуда Божија, толико невероватних тренутака који ће заувек живети и сва та чуда била су плод вере. А каква је то тако чиста и права вера? Управо када човек све своје бриге препусти у Божје руке и верује да Бог никада не греши. “Оче наш који си на небесима, да се свети име твоје, да дође царство твоје, ДА БУДЕ ВОЉА ТВОЈА...“ Управо у тој реченици крије се права вера. Пре неколико година, посетила сам манастир Острог и то искуство никада нећу заборавити...Када сам стала пред тај лепи бели манастир, видела сам толико људи који су пратили Божји глас и дошли са вером, са вером да ће им Бог помоћи, да ће увек бити уз њих! Када сам ушла, и целим својим срцем, уз сву своју веру, помолила пред иконом, када сам видела како се лепо простире небо изнад крошњи дрвећа, као да ће се сваког трена отворити и пружити степеник ка Господу, вера је када су ми се очи сијале од суза након исповести, када сам осетила камен који ми пада са душе, јер верујем да је Господ чуо моје срце и опростио ми...Вера је када ми се неко у породици разболи, а ја пред иконом пустим сузе и молим Господа да излечи моју вољену особу, да буде добро, када из дубине душе верујем да ће ми помоћи...А где год се сусретну љубав и вера, рађа се чудо! Чудо је било када је Господ излечио болесног, када је Лазара дигао из мртвих, када је од мало рибе и хлеба нахранио народ, претворио воду у вино, када је ходао по води и позвао Петра да му верује, да му верује и да ће се спасити љутих таласа, када је разбојнику обећао Царство Небеско, због његове вере, када је васкрсао из мртвих и неверном Томи показао ране своје... Чудо је када се свака светиљка угаси и онај мали пламичак наде, који се никада неће угасити, сија толико снажно да загреје охладнелу душу.

Ако ми верујемо Господу и да је Он за нас пут, истина и живот, схватићемо да је свака наша остварена нада чудо, да је свака наша услишена молитва чудо и да је сваки тренутак човековог живота чудо, да је све ово плод љубави и вере, које су своје цвеће сплеле у један венац, а тај венац зове се чудо! Слава Господу и хвала му за све, Амин!

Јелена Миловановић III 7, Прва крагујевачка гимназија