Заступница рода хришћанског види сваку сузу, чује сваки уздах и молбу упућену њој, јер је и сама искусила све тегобе земаљског живота. Њој су нарочито мили они који се труде у борби са страстима и који ревнују за богоугодни живот. Но, и у свакодневним бригама она је незаменљива помоћница: 'Свих паћеника радост, увређених заступница, гладних хранитељка, путника утеха, бродоломника пристаниште, болнима посета, немоћних заштита и заступница, ослонац старости, Мајка Бога Вишњега, ти јеси, Пречиста' (Стихира Одигитрији). 'Нада и заштита и прибежиште Хришћанима', у 'молитвама неуморна Богородица' (Кондак Успења), 'која спасава свет непрестаном молитвом својом' (Богородичан трећег гласа), 'дан и ноћ се моли за нас и жезла царства њеним се молитвама утврђују' (обична Полуноћница).
Нема ума и речи који би изразили величанственост оне која се родила у грешном роду људском и постала часнија од Херувима и славнија од Серафима. Гледајући неисказане Божанске и Божанствене тајне у Дјеви - благодат пројављену и испуњену очигледно, радујем се и тешко ми је да схватим на који је чудесан и неисказан начин изабрана чиста, она која је једина изнад свих створења, видљивих и појмивих. Зато, желећи да је похвалим, ум се мој веома ужасава и реч ми застаје; па ипак се усуђујем да је величам и казујем да је она 'обиталиште небеско' (Икос Ваведења). 'Снебива се сваки језик како да те добро похвали по заслузи, и збуњен је сваки ум, па и надсветски, како да те опева Богородице; ипак Блага, праву веру прими, јер знаш божанствену љубав нашу; тебе, заступницу Хришћана, ми величамо' (Ирмос девети песме Богојављања).
Премда је Дјева Марија, која се васцела предала Богу, одбијала од себе сваки, па и најмањи наговештај греха, ипак је она јаче од других осећала немоћ људске природе и пламено прижељкивала долазак Спаситеља. Она је у смирењу себе сматрала недостојном да буде макар и слушкиња Дјеве која ће Га родити. Да је ништа не би одвлачило од молитве и стражења над собом, Марије је Богу дала завет безбрачности, како би целог свог живота угађала само Њему. Када је због узраста морала да напусти храм, она би заручена старцу Јосифу и пресели се у његов дом у Назарету.
Ту беше удостојена посете Арханђела Гаврила, који јој благовести да ће она родити Свевишњега. 'Радуј се, благодатна! Господ је с тобом. Благословена си ти међу женама... Дух Свети доћи ће на тебе и сила Свевишњега осениће те; зато и оно што ће се родити, биће свето и назваће се Син Божји' (Лк 1, 28-35).
Марија прими анђелску благовест смирено и покорно. 'И тада Реч (Логос), на начин само Њој познат, сиђе и, како је Сама изволела, приближи се Марији и усели се у њу' (Преподобни Јефрем Сиријац, Похвала Пречистој Мајци Божјој). 'Као што муња обасјава оно што је скривено, тако и Христос очишћује оно што је скривено у бићу. Он је очистио Дјеву и потом се родио, да би показао да се тамо, гдје је Христос, чистота пројављује у свој својој сили. Очистио ју је, припремивши је Духом Светим, да би потом утроба, поставши чиста, зачела Њега. Очистио је Дјеву која беше непорочна, због чега и после порођаја остаде Дјева. Не говорим да је Марија постала бесмртна, него да је, осењивана благодаћу, била слободна од грешних жеља' (Преподобни Јефрем Сиријац, Реч против јеретика, 41). 'Уселила се у њу светлост, омила њен ум, очистила помисли њене, оцеломудрила бриге њене, осветила девственост њену' (Преподобни Јефрем Сиријац, Марија и Ева). 'Чисту по људским схватањима учинио је благодатно-чистом' (Епископ Игњатије Брјанчанинов, Учење Православне Цркве о Мајци Божјој).
Марија никоме није казала за јављање Анђела, али је Анђео сам објавио Јосифу вест о чудесном зачећу Маријином од Духа Светога (Мт 1,18-25), а по рођењу Христовом је са мноштвом Небеских Сила благовестио и пастирима. А они, када дођоше да се поклоне Новорођеноме, рекоше шта су чули за Њега. Као што је раније ћутке подносила подозрење, тако је Марија и сада ћутке слушала и 'слагала у срцу своме' речи о узвишености њеног Сина (Лк 2, 8-19). Чула је Она после четрдесет дана и хвалебну молитву Симеона Богопримца, и предсказање о томе да ће јој мач пробости душу. Касније је видела како Исус напредује у премудрости и чула Га како као дванаестогодишњак поучава у храму и све је то 'чувала у срцу своме' (Лк. 2,21-51)'' (СВЕТИ ЈОВАН ШАНГАЈСКИ).
''Када наша вера у Христа не би знала о Његовој Мајци ништа друго осим тога да је Она постојала и да су је звали Марија, само то најједноставније сазнање би било већ сасвим довољно да у Њој препознамо, да у Њеном лику сагледамо, да у нашој вери и нашем срцу откријемо све оно што је Црква Христова - за протекле две хиљаде година - препознала, открила и сагледала у лику Мајке Божије. Говоре нам да у Библији ништа није речено ни о рођењу, ни о смрти Дјеве Марије. Но, ми знамо да је Она постојала и живела, а то значи да је морала да се роди и, стога, и да умре.
Зар је, онда, било могуће да љубав према Христу и вера у Њега остане равнодушна према ономе што је започело у свету онога тренутка када се у њему родила Она којој је био суђено да постане Његова Мајка?
И зар је било могуће да они који верују у апсолутну и божанску новину Исуса Хри-ста и свега што је Он извршио у овом свету, свој умни и духовни поглед не усредсреде и на Ону Која Му је дала људски живот?
Другим речима, свеколико поштовање Мајке Божије, сва наша љубав према Њој и све наше знање о Њој произлазе управо из љубави према Христу и знања које дарује искључиво та љубав.
И заиста пред нама стоји свагда само једна једина могућност, само један једини из-бор: приђите, окусите и сами одлучите о чему се ту ради - да ли о некаквој митологији и измишљотини или, пак, о истини, животу и лепоти који нам сами себе доказују својом животношћу, дубином и неупоредивошћу'' (АЛЕКСАНДАР ШМЕМАН).
„Ево дана када Бог благовести спасење роду људскоме, Адамовски грешноме, роду изгубљеноме – спасење свему свету, свој творевини Божијој, видљивој и невидљивој. У језику нашем Благовест је превод грчке речи 'Јеванђеље'. 'Ево шта је Јеванђеље', каже Свети Григорије Палама, монах Светогорски и Архиепископ Солунски, а понавља са тим речима све претходне Свете Оце, све Апостоле, целокупно Јеванђеље Христово: 'Јеванђеље Божије јесте долазак Сина Божијега и оваплоћење и очовечење Његово, и давање, онима који Му верују, вечног и бесконачног живота'.
На данашњи Празник, браћо и сестре, и драга децо, збива се најважнији догађај у историји света, можеморећи важнији од стварања света, од оног првог стварања.
Данас је друго и коначно, есхатолошко, вечно стварање Божије. Данас Бог постаје Човек. Данас Творац постаје Своје Створење, да би Своје створење – човека, учинио Богом, Сином Божијим, братом Својим, сином Небескога Оца, у Духу Светоме, Животворноме Утешитељу. Зато је изабрана најчистија, најчеднија, најбоља од свих нас – Пресвета Дјева Марија. Богу посвећена од утробе мајке Своје,живот провела у Храму служећи Богу, и удостојила се, као крин усред трња, као најлепши цвет у калу ове земље, која је долина плача, да чује данас радосне вести: 'Радуј се, Благодатна Господ је с Тобом!' Радуј се, Облагодаћена! Радуј се, Обрадована! Радуј се, Пресрећна и Благословена, јер, ево, Господ је с Тобом, и онда – с родом људским. И на почетку је Господ био с нама, али у растојању, јер Адам је шетао у Рају и Адам је са Њим разговарао, али још није био Господ сједињен с нама у једно. Требало је да човек расте и узраста, да се тако усавршавајући се сједини с Богом, а он је окренуо путем ђавољег савета.
Ђаво је понудио човеку тобоже обожење: 'Бићеш Бог ако поједеш тај плод од тог дрвета'. Лажно обећање, јер нема тога плода којим се може постати Бог. И што је још значајније: нема тога начина да се нешто узме, одвоји, отме од Бога, па да онда тако постанеш Бог. То је прва магија, тај ђаволов први покушај магијског „спасења“ човека, - то је ђаво предложио. 'Лажа и отац лажи' (Јн 8, 44) – лажно је обожење предложио, кажу Светитељи. Али, је то човека заголицало.
А зашто га је заголицало, зашто је, наиван и још неискусан, повео се за тим предлогом? Зато што је човек и створен да постане једнак Богу, али једнак у љубави, у сарадњи, у загрљају вечне љубави и радости, вечне благодати са Богом, а не у отмици. Није Бог завидио човеку што ће постати раван Њему; за то га је и створио. Него је ђаво завидљивац дошао као шаптач, опадач, клеветник (дијаволос на грчком и значи: клеветник) и почео да му представља Бога као завидљивога, сујетнога. Као што су многи овога света, и владари и многи други, који су се наметали за спаситеља, били лажни спаситељи овога света и човека. Али, то је човека заголицало, јер га је такнуло у оно за шта је био створен. Лажни пут је, међутим, човек изабрао, а грех и зло јесте само обмана и превара – лажни пут.
У сваком греху, у свакој лажи има нека мала црта или делић истине или добра, али је то злоупотребљено и употребљено на зло. Јер, нема апсолутнога зла, нема апсолутнога греха. Све је добро штоје Бог створио, али човек то добро злоупотребљава, а још пре њега ђаво; као нека болест, као рак који употребљава органски раст ћелија па их окреће против самих ћелија, или неке друге болести. Такво је зло и грех. Ђаво је навео човека и он изгуби то од Бога обећано, и у њега заложено вечно спасење, вечно обожење, вечно усиновљењеБогу, богосиновство и богоизједначење у љубави.
И долази, после низ вековаи миленијума, Син Божији на данашњи дан! Данас Гаврил благовесник благовести Пресветој Богородици ту радост: да је Син Божији одлучио да постане Син Човечији, Бог да постане човек, да би човека учинио Богом и сином Божијим. И трепти Гаврил, Арханђео Првоврховни крај Престола Божијега, како да принесе ту вест Светој Дјеви Марији. Трепти и Пресвета Богомајка, Девојка чедна, која се заветовала Богу у трајном девичанству, и Бог је испоштовао Њен завет, па је остала Вечна Дјева. Али, и Она се чуди: 'Како ће то бити да ја родим Сина Божијега, Спаситеља?' – 'Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Вишњега осениће те', вели Њој Арханђео. И Она онда, Чиста, честита душа, одмах изговара: 'Ево слушкиње Господње – нека ми буде по речи твојој!'
То је данашњи Празник, и то је догађај Благовести. И то је прослава овога Храма, и Слава вас и свих нас, браћо и сестре и драга децо. Зато што Син Божији постаде Човек, постаде Богочовек. Како вели наш дивни песник Алекса Шантић у оној познатој песми: 'Ми знамо судбу... Ми пут свој знамо – пут Богочовека'.
Наша је вера у Богочовека, наша је вера у Свету Тројицу, и зато се крстимо са три прста, и благосиљамо са три свеће. То је знак Свете Тројице, видљиви, светлосни, живи знак, и њиме благосиља сваки Епископ свој народ, а њиме и сваки хришћанин благосиља себе са три прста. Али један од Свете Тројице, Син Божији, постао је Човек и остао Бог, и Он је вечни Богочовек, и то су ове две свеће које приказују да је Он истовремено и Бог и Човек; и то су ова два прста која састављена држимо заједно. Овом руком, којом се благосиљамо у име Оца и Сина и Светога Духа, ми показујемо веру нашу, и ево свеће – то је чиме вас Владика благосиља.
Син Божији постаде данас Син Дјевин. И зато Гаврил благовести, а и ми са њим: 'Радуј се, Благодатна! Радуј се, Облагодаћена! Радуј се, Обрадована! Господ је с Тобом!' И преко Тебе са нама, у свету и историји, и тако у Њему свет има спасење, јер има Спаситеља. То је вера наша, то је пут наш, то је будућност наша. Зато смо, понављам, и поред свих невоља и зала, нарочито ових последњих година, радосни и надоносни, пуни наде, јер је Господ са нама, и Мајка Божија је са нама.
Нека би овај Празник Благовести био благовест = блага и радосна вест спасења целоме свету, благовест сирочићима и сиротима, и сирочадима, и рањенима, и уцвељенима, и онеправдованима, и прогнанима, и избеглима, и свима који су жедни и гладни правде Божије и Царства Божијега, како вели Господ. А свако људско биће, браћо и сестре, жедно је правде Божије и Царства Божијега, али може да усмери своју жеђ на другу страну. Слободан је човек да ту жеђ покуша да утоли на неким другим изворима, да је загаси са неким другим средствима: неко знањем, неко богатством, неко отмицом, неко злочињењем. А да се никад не угаси та жеђ, доказ је онај десни разбојник крај Голготског крста Христова, који је био разбојник, али, кадје видео Господа како страда, препознао је у Њему Праведника и Спаситеља и није дао ономе разбојнику са леве стране, који је остао непокајан, да ружи Господа, него се Господу обратио молитвом: „Помени ме, Господе у Царству Твоме“! И онога часа је био у Рају: 'Заиста ти кажем, данас ћеш бити са Мном у рају'.
Бог је зато дошао у свет да нас спасе; и нема тога греха, или тога пакла,од кога нас Бог не може спасити. Само да помогнемо себи, и немојмо очекивати од других; као што и дете ако не једе, ако се не креће, ако не учи, ако не плива, ако се не моли, неће моћи нико други да то уместо њега ради“ (ЕПИСКОП АТАНАСИЈЕ ЈЕВТИЋ).
„После Господа Исуса Христа најзначајније биће у овом свету је Пресвета Богородица, управо због тога што је родила Спаситеља света. Овај празник кога славимо данас, Благовести или Зачеће Господа нашег Исуса Христа, уздиже Пресвету Богородицу мимо свих створених људи, јер је управо она, својим подвигом и предавањем своје воље Божијој, суделовала у име рода људског у спасењу света.
Када је створио свет Господ је имао намеру да тај свет буде кроз једног човека сједињен са Богом личним приношењем и сједињењем од стране човека. Међутим, први човек Адам није хтео да прати Божији план о свету. У томе и јесте трагедија што је свет остао смртним, дакле онаквим какав је створен, изгубивши код првог човека Адама могућност да постане бесмртан. Но, оно што први човек Адам није учинио, учинила је Пресвета Богородица. Када је дошао Арханђео Гаврило да јој пренесе вољу Божију, односно вест Великог савета, како се каже у Светом Писму, она је на ту благу вест за све нас одговорила: 'Ево слушкиње Господње. Нека ми буде по речи твојој' (Лк 1, 38), дакле, управо супротно од онога што је Адам урадио када му је Бог заповедио да не једе од дрвета познања добра и зла. Уместо да каже: 'Ево слуге Господњег, нека ми буде по речи твојој', Адам је то прекршио и чинио по вољи својој.
Дакле, Бог је замислио да се кроз човека свет спасе и да дође у заједницу с Њим. Другачије заправо и није могло бити, јер је човек једини могао да буде посредник између света и Бога, с обзиром да је носилац тога света по своме створењу тиме што је сам створен од створене природе, те је носи у личности својој најприсније сједињен са њом.
То, дакле, није могао да учини нико други, никакво друго створено биће, па чак ни анђели, јер они немају створену природу у себи, већ само човек. Управо је стога наша захвалност Богородици велика, јер је она, у ствари, као човек принела природу своју и нашу, дала да се она сједини са Господом Христом у личности другог лица Свете Тројице, и да се у томе збуде и спасење тј. вечни живот за читаву творевину. И Господ Христос је сада тај нови Адам, Христос - и Бог и човек, у коме је сва творевина нашла спасење. Мимо Њега не можемо ни ми нити било ко од створених бића имати живот вечни, јер је живот вечни, драга браћо и сестре, плод сједињења са Богом. А то се збило само овде у Христу зато јер је Он потпуни Бог и потпуни човек. У Његовој личности сједињена је тварна и нетварна природа. Зато нема ниједног бића на небесима и под њима, на земљи, кроз које би могли да се спасемо осим преко Господа Христа.
Тако се ми заправо спашавамо учествујући у заједници са Христом, учествујући у Телу Христовом. То чинимо увек када суделујемо у Светој Литургији, зато јер је Господ Христос, после Свог вазнесења на небо, остао присутан овде међу нама управо кроз епископску службу кроз коју се пројављује у Светој Литургији. Свету Литургију зато не служи човек, него сам Господ Христос. Вазда је стога у нашој православној традицији Света Литургија била синоним и за Цркву и за Царство Небеско и за спасење, јер нигде на другом месту не можемо срести Господа осим овде и не можемо нигде доћи с Њим у личну заједницу осим овде на Светој Литургији. Зато је, драга браћо и сестре, толико важно да учествујемо на Светој Литургији и да будемо увек присутни овде са Господом. То наше присуство је, у ствари, предокус онога што ће доћи, онога што нам је Господ обећао да ће се збити онда када не буде више био присутан у икони кроз служитеља епископа, него када сам буде дошао у другом свом доласку и када Га будемо видели лицем к лицу. Тада ће се заправо десити и васкрсење свих и обожење читаве творевине, дакле, свих оних који су имали заједницу са Њим. А све дотле кроз Свету Литургију учествујемо у том будућем веку“.
ЕПИСКОП ИГНАТИЈЕ МИДИЋ
**********************************************************
АРХИМАНДРИТ ЈУСТИН ПОПОВИЋ
Ево два празника, Благовести и Цвети, који нам објашњавају ко смо и шта смо и који објашњавају шта смо, шта је човек, ко је човек, ради чега је човек на овоме свету. Господ је дошао у овај свет, ради чега? Не ради ситница, него је дошао ради тога да смрт претвори у сан, да смрт претвори у сан. Схватите то добро. И данашњи (године 1974. године Благовести и Цвети прослављали су се истог дана) празник Цвети каже нам да је Господ заиста претворио смрт у сан, у сан из кога Он буди свакога човека као иза сна. Шта је то? Каква је то сила дошла у овај свет? Дошао је сам Бог. То је једини одговор. Јер чусте данас из Светог Јеванђеља где се вели да је и Лазар, кога Он васкрсе из мртвих, беше за трпезом и народ се скупио да види њега, кога је Господ васкрсо из мртвих као иза сна. И јавили да је Лазар болестан, и да је већ умро. Спаситељ вели ученицима Својим: „Пријатељ наш Лазар заспа“. А оцима рече: „Не бојите ли се да га пробудим“. А оци се питаху у чуду: „Ако је засп'о, пробудиће се. Сваки човек кад заспи у сан, разбуди из сна“. Тада им Господ рече: „Не, Лазар, пријатељ наш, умре“. Шта од тога чекате?
Људи, пред смрћу немоћни као комарци, као стенице. Чиме се хвалите, ви људи?! Имањем, науком, филозофијом, културом? Све је то ђубре!!! Ти и ја, робови смрти. Сваки човек, роб, страшан роб смрти. Може ли се са радошћу бити човек у овоме свету? Не. Човек који озбиљно схвати себе, када озбиљно погледа у смрт као последњу станицу свога живота, њему нема радости у овоме свету. Нема њему уживања у овеме свету! Сва су уживања лаж!, ако је смрт последња станица и твоја и моја у овоме свету.
И гле, Спаситељ је заиста дошао и сестре Лазареве предупредио, које веле: „Већ смрди Господе. Немој да идеш на његов гроб“. А Спаситељ рече: “Не рекох ли вам, ако верујете, све је могуће ономе који верује. Ја сам васкрсење и живот. Који верује у Мене ако и умре, живеће“. И дођоше на гроб. Сестра тужна понавља: „Господе, већ смрди. Зашто тражиш да се отвори гробница?“ Ипак, наређење би извршено, гроб се отвори и Спаситељ узвикну: „Лазаре, изађи напоље!“ И изађе мртвац обавијен платном по телу. И тај Лазар који је четири дана био у гробу, четири дана био на ономе свету, враћа се поново у своје тело. Ради чега? Да покаже, заиста, по сили и моћи Господа Христа да је смрт сан за Господа. И Он је дошао да муку смрти, ужас смрти уклони од нас људи и спасе нас од смрти. То, ту победу, нико није могао дати нама људима. Нико не би могао дати ни данас. О, колико је данас спаситеља света! Широм свих континената! Ко све не проглашава себе за спасиоца света! Ко све не обећава рај на земљи, а створили су пакао. То пише у Светом Јеванђељу како непријатељи Господа Христа хоће, не само Њега да убију, него и Лазара, који је сведок васкрсења. Народ виде, чуди се и говори: „Гле, ми смо сведоци. Јуче он изађе из гроба и васкрсе човек!“ Шта је то? Хоће и Лазара да убију. Сведоке да убију! А то се не би дешавало у Цркви Христовој! Ево 2000 година непријатељи крста, непријатељи Христа Господа, труде се да све Његове сведоке уклоне из света. Све Лазаре, да не сведоче! Али, где ће уклонити сведочанство Светог Василија Острошког, Светог Прохора Пчињског, Светог Стефана Дечанског, Наума Охридског?! Гле, непрекидно, тамо се дешавају Јеванђељска чуда, сведочанства о сили васкрслога Господа Христа, о сили која смрт претвара у сан, која болест претвара у здравље.
Да, Господ је васкрсењем својим отворио пут свима нама људима у васкрсење из смрти, у победу над смрћу. Зато данас и певамо славни и преславни Тропар „Опште васкрсење“, то јест да је Господ пре Свога страдања показао да ће сви људи васкрснути из мртвих, а онда када Он буде васкрсао и осигурао васкрсење сваком људском бићу. Да, то и јесте једна сила која привлачи Господу Христу. Шта Он нуди теби и мени? Вечни Живот, Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав. То што нико не може нудити. То нуди Црква кроз векове. И зато је она неуништива! Не што је некад патриотски брани или толики свештеници, него зато што је Црква Христова сам Господ Христос, што Њега, Бесмртног истинитог Бога нико не може убити, нико не може ранити, а нас, сведоке Његове, нека шаљу стотине смрти! Све је то за нас сан, сан, сан из кога Господ буди кад хоће. Зато ми у смрт идемо као у победу. Свети Григорије Ниски вели: „Ти наши непријатељи, чиме нам прете? Смрћу? Но знајте, наша је победа смрт Господа Христа. Када умиремо, ми побеђујемо. Умиремо за Њега, ми побеђујемо све вас и не бојимо се! Пред нама је отворено Царство Небеско, пред нама је отворен Вечни Живот, Вечна Истина, Вечна Правда. Шта ће ми учинити људи?“
Да, данашња Благовест се заиста остварује. Бог је постао човек да човека испуни Богом и свим оним што је Божанско, тако се вели у једној дивној црквеној песми. Бог постаде човек да би човек постао Бог. То јест, Господ је дошао у овај свет као истинити Бог и живео на овоме свету 33 и по године да нам покаже какав треба да је живот човека у овоме свету. Јер Он је, не заборавимо, једини савршени и безгрешни човек. Какав је Његов живот, ето такав треба да буде живот свакога Хришћанина, сваког следбеника Његовог, то јест да се трудимо и научимо да идемо Његовим стопама и да живимо Његовим животом.
Да, данашња Благовест, и речење Светог Архангела Гаврила Пресветој Богомајци да ће родити сина, од Духа Светога зачети Га и да ће Он спасти људе од греха. Људе од греха. То значи, од смрти. Јер, ко је увео смрт у овај свет? Грех? Грех? Човек, нажалост има ту срамну улогу у овоме животу да је увео у овај свет и грех и смрт и ђавола. Нису то ни тигрови, ни лисице урадили. То је човек урадио.
И зато је човек стидно створење пред свима животињама и птицама, и пред свима птицама. Да се стиди човек и да моли опроштај од сваке птице што је он увео смрт у овај свет, смрт увео и у птице и у животиње и у биље!
Свет овај умире! Докле? До васкрсења мртвих. Када Господ буде судио свету и место старе земље дао нову земљу, где ће све бити бесмртно на њој. То ми не можемо нити умемо да замислимо, али то је Благовест Господа Христа.
Ми Хришћани, ми сматрамо не само смрт за сан, него и грех сматрамо за сан. Нема греха, ни најстрашнијег, ни најужаснијег који Хришћанин вером у Господа Христа не може да исели из себе, да ослободи себе од њега. Исто тако, Господ свемоћни дао нам је Собом и у Цркви Својој још то да је и ђаво постао сан, тако пробојна, ништавна личност! Постао је сан! Тако да ми силом Господа Христа побеђујемо ђавола на свима положајима. И ми се Господом Христом наоружавамо, како рече Свети Апостол Павле, „У свеоружје Божије“, свеоружје Божије, и побеђујемо ђавола на свима бојиштима.
А то наше оружје, шта је? Вера у Господа Христа који се оваплотио и Бог постао човек, живео на земљи, Својим васкрсењем, својим страдањем, Својим преображењем, Својим вазнесењем спасао људе од греха, смрти и ђавола. То јест, предложио спасење. Никоме Спаситељ не намеће спасење, никога не приморава да иде за Њим. „Ако ко хоће да иде за мном, нека иде“, вели Спаситељ. Тако, ми Хришћани имамо у себи, око себе, у Цркви Божијој безброј сведока који јасно и непрекидно и неућутно сведоче да је Господ Христос основавши Цркву, дао нам Свете Тајне, Свете Врлине, преобразио грех у сан, смрт у сан, ђавола у сан, и да ми Њиме побеђујемо себе до сада и да некада страшне силе које су побеђивале сав свет.
Како данашње две Благовести, Благовести, Свети празник Благовести и Благовест Свети, казују нам сву тајну нашег људског живота, и сав циљ нашег живота. Ради чега смо, ради чега треба да живимо? Ради Вечнога Живота, ради победе над смрћу, да осигурамо себи Вечни Живот. Чиме? Живећи по Вечној Истини Христовој Јеванђеља. Чиме још? Љубављу Јеванђелском. Чиме још? Милосрђем, смиреношћу, кроткошћу, свима Светим врлинама. Свака Света врлина је оружје Божије које се даје и теби и мени да победимо оно што је најстрашније, оно што нам одузима Живот Вечни, што нам одузима Истину вечну и Правду Вечну.
Зато се ми Хришћани до последњег даха свог боримо за душе своје. Ми Хришћани сматрамо и верујемо речима Спаситеља који је рекао: „Каква је корист човеку ако сав свет придобије а души својој науди?“ Каква је корист што Европа, Америка и сви континенти јуре да освоје свет, васиону, месец, Марс? А знате браћо, оно што ми називамо небески свет, како бар ти научници тврде, тамо има око 200 милијарди свакаквих система сунчаних. Каква је корист човеку ако сав свет придобије а души својој науди, души својој нашкоди? Да, ми можемо да освојимо, од кога освајате месец? Од кога освајате звезде? Од Господа, који их је расејао као цвеће по небеским пространствима. Како је бедан европски човек када јуриша на небо као на непријатеља.
Али, ми Хришћани целим животом својим носимо Благовест Христову кроз овај свет. Благовест да је Бог постао човек! И остао у нашем свету, остао у Цркви својој и даје нам сва средства да победимо све што је против човека, све што је против нас, а то је грех, смрт и ђаво. Силу победе над тим даје нам васкрсли Господ Христос. Сви ка васкрсењу хитамо и њиме се хвалимо. Зато ми, када и хиљаде смрти јуришају на нас, понављамо за Апостолом Павлом, његов савет, његову поруку Хришћанима: „Браните се у Господу, и опет велим, браните се“. Ко је више прихватио Цркву од Апостола Павла? А гле, стална радост, носила га кроз овај свет. То је вера у Господа Христа. То је сила те вере, то сведочанство свих Светитеља, а на првом месту Пресвете Богомајке, која нам је Господа родила.
Гле, родивши Господа Христа, Она је осигурала спасење свима нама. Дакле, дан, празник Благовести је њен празник, јер, да није било Ње, не би ни Господ дошао у овај свет. Једина Пречиста, Једина Свебезгрешна, Једина Свесавршена у роду људском, Пречиста Богомајка, Она нас води, Она нас уводи, Она је све и свја за нас Хришћане, на челу свих Светитеља, коју, ето, у Цркви Христовој, кроз Цркву Христову сваки дан, сваку ноћ помаже свима нама на трновитом путу кроз овај свет, на крстоносном путу ка Царству Небеском, тамо где Она са свима Светитељима слави чудесног Сина свог кога је родила по бескрајној милости својој и Свечистоти својој.
Нека би она као овог данашњег празника примила све наше молитве, све наше уздахе, све наше видљиве и невидљиве сузе, да помаже сваком људском бићу, да помаже сваком, и невернику и безбожнику, е да да нађе свој пут кроз овај свет и да се освести, да дође к себи од лудила, да је он, једино онда човек када верује у Господа Христа и живи Његовом Вечном Истином, Вечном Правдом, Вечном Љубављу. Нека би нас Он молитвама Пресвете Богомајке и свих Светих водио из немоћи у моћ, из смрти у бесмртност, из страховремена у Вечни Живот. Амин.
(1974)
*****************************************************
Слави се спомен на благовести Арханђела Гаврила Пресветој Дјеви Марији о томе да ће се од Ње родити Син Божији. Ово се догодило у Назарету, у купи заручника Пресвете Дјеве, светог праведног старца Тосифа. Празник Благовести у већини случајева пада у дане Великог поста, и то почев од четвртка треће седмице, тако да може да се поклопи са Васкрсом (ово поклапање назива се "Кириопасха"), а најкасније пада у среду Светле седмице. Зато је устав његове службе веома променљив и захтева да се сваки пут врло пажљиво консултују Маркове главе. Он има само један дан претпразништва и један дан попразништва, при чему, ако падне у Цветну недељу, или у Страсну или Светлу седмицу, онда уопште нема ни претпразништво ни попразништво него се празнује укупно један дан.
Свеноћно бденије уочи Благовести некад почиње великим повечерием, а некад великим вечерњем. Великим повечерјем почиње онда кадаје вечерње већ претходно служено, било засебно, било пре литургије Пређеосвећених Дарова, која се увек сједињује са вечерњем. Тако, ако Благовести падну у уторак, среду, четвртак, петак и суботу велике Четрдесетнице, или у уторак, среду и четвртак Страсне седмице, уочи којих дана се вечерње служи или посебно или са Литургијом, онда Свеноћно бденије почиње Великим повечерјем. Ако пак Благовести падну у недељни дан или понедељак, онда Свеноћно бденије почиње Великим вечерњем. А ако Благовести падну на Велики Петак или Велику Суботу, онда свеноћног бденија уопште нема, него само обично јутрење тих дана, заједно са службом Благовести. На Кириопасху, то јест када Благовести падну на сам дан Пасхе, на јутрењу се са пасхалним каноном пева и канон Благовести, а после шесте песме одређено је читање Јеванђеља празнику Благовести. У остале дане Светле седмице служи се обична пасхална служба тих дана, уз додатак службе Благовести: додаје се литија и благосиљање хлебова на вечерњу, полијелеј, величаније и читање Јеванђеља на јутрењу.
У вези са јутрењем Благовести неопходно је да се зна следеће:
1. На јутрењу Благовести увек се чита Јеванђеље, па се пева и полијелеј. Једино на први дан Пасхе полијелеја нема, него се чита само Јеванђеље после шесте песме канона. Када Благовести падну у недељу, на јутрењу се увек чита Јеванђеље Благовести, а не васкрсно, изузев на Цвети, када се чита Јеванђеље Цветне недеље. На Велики Петак чита се 13 Јеванђеља: 12 светих Страдања и 1 Благовести, а на Велику Суботу 2 Јеванђеља: једно празника после полијелеја, а друго као и обично после Великог славословља.
2. После осме песме канона пева се "Честњејшују" само у 3, 4. и 5.недељу Великог поста; у све остале дане увек се певају припеви празника на девету песму (сами или са припевима из Триода).
3. Велико славословље се пева само у суботе и недеље Великог поста, а у остале, обичне дане оно се чита. Током Пасхалне седмице Великог славословља уопште нема.
4. У све оне дане Великог поста за које су одређени велики поклони са молитвом преподобног Јефрема Сиријског, они се чине и на јутрењу Благовести, али само три поклона са читањем молитве, послесугубе јектеније "Помилуј нас Боже".
Часови на дан Благовести бивају великопосни, ако Благовести падну у оне дане Великог поста када су према Типику одређени великопосни часови, то јест у понедељак, уторак, среду, четвртак и петак Велике Четрдесетнице, и у понедељак, уторак и среду Страсне седмице. Поклони са молитвом преподобног Јефрема Сиријског одређени су само за Први час и крај Изобразитељне, па их нема на трећем, шестом и деветом часу. А за Страсну седмицу одређени су на сваком часу. Но, никада буде више од три поклона. На часовима се чита тропар и кондак Благовести. Суботом и недељом током Велике Четрдесетнице, као и у Четвртак и Суботу Страсне седмице, читају се обични, свакодневни часови.
Литургија на празник Благовести, ма у који дан он пао (не изузимајући ни Велики Петак, када иначе нема никакве Литургије), увек се служи потпуна - или светог Јована Златоустог, или светог Василија Великог (у 3,4. и 5. недељу свете Четрдесетнице, у Велики Четвртак и Велику Суботу, када је одређено да се служи та Литургија). У оне дане када Литургија почиње вечерњем, тако бива и на дан празника Благовести: у све седмичне дане свете Четрдесетнице, то јест осим суботе и недеље, Литургија на дан Благовести увек почиње вечерњем. Особеност овог вечерња је та, што се на њему додаје 11. стихира на "Господи возвах", са стихом: "Творјај ангели своја духи".
Дан после Благовести, 26. марта, празнује се Сабор Архистратига Гаврила. Ово је уједно и дан оданија Благовести. Ако оданије Благовести падне у Лазареву суботу, или у Цветну недељу, или у ма који дан Страсне или Светле седмице, онда оданија Благовести уопште нема, а канон и стихире овога дана певају се "на повечерју прошлих дана шесте седмице".
Ако празник Благовести падне у среду или четвртак пете седмице Великог поста, онда се служба Великог канона преподобног Андреја Критског, такозвано "Андрејево стајање" преноси на уторак, па се сходно томе не савршава у среду увече као обично, него у понедељак увече.
Архиепископ Аверкије Таушев
