Поред сотириолошког смисла овај догађај има и христолошку важност јер је Исус Христос, телом бивши у гробу, у АД сишао својом душом, као што се исповеда у молитви на крају Проскомидије: "У гробу телесно, у аду с душом као Бог, у рају с разбојником, и на престолу био си, Христе, са Оцем и Духом, све испуњавајући, Неограничени". Такође, то потврђује да се приликом смрти разумна душа или људска личност не руши, него очекује васкрсење тела. АД је окамењење у стању одвојености и мржње према Богу; то стање је проузроковано грехом, који је сила раздора. АД се у маломе може видети још у овдашњим људским условима живота.

 

СИНАКСАР НА СВЕТУ И ВЕЛИКУ СУБОТУ

(Чита се на јутрњу, после шесте песме)

 

Стихови:

„Узалуд гроб чуваш, стражо:

гробница неће задржати Живот Самобитни.“

 

На свету и велику суботу празнујемо боготелесно погребење Господа нашег Исуса Христа и Његов силазак у ад, којим је људски род, избављен од погибељи, прешао у вечни живот.

Све дане надвисује света и велика Четрдесетница, али изнад свете Четрдесетнице је света и велика (страсна) седмица, и изнад саме велике седмице је ова Велика и света субота. Ову седмицу не зовемо Великом зато што су њени дани или часови изнад (осталих), но зато што су у тој седмици учињена велика и натприродна чуда и изванредна дела нашег Спаситеља, а нарочито на данашњи дан. Као што је приликом првог стварања света Бог најпре саздао све твари и најпосле, шестог дана, створио најдивнију, човека, а онда, седмог дана, починуо од свих својих дела, осветио тај дан и назвао га суботом, што значи починак, тако је и приликом стварања умног поретка најпре дивно завршио све (дело искупљења), затим шестог дана (у петак) поново створио смртног човека и обновио га живоносним крстом и смрћу, а онда, на данашњи, опет седми дан, Господ је отпочинуо савршеним починком од дела тако што је починуо животу прирођеним и спаситељским сном. Бог Реч телом силази у гроб; силази и у ад са својом бесмртном и божанском душом, која се кроз смрт одвојила од тела: Њу је Он предао у руке Оца; Њему је Он добровољно принео и своју крв, која је постала наше избављење. Али душа Господа није била задржана у аду, као душе других светих. Зашто? Зато што прародитељско проклетство ништа није учинило њој, као овима. Наш непријатељ, ђаво, није дотакао ни крв, којом смо искупљени, иако је владао нама, јер како је могао отимач ђаво да отме и посланог од Бога, па још и самог Бога? Уосталом, Господ наш Исус Христос уселио се у гроб телесно са Богом, који се потпуно сјединио с телом, но Он је (истовремено) био и у рају са разбојником и, како рекосмо, у аду са својом обоженом душом, и натприродно био са Оцем и саприсуствовао Светом Духу - у свему је био, као неописани (безгранични) Бог, и Божанство ни на који начин није пострадало ни у гробу, ни на крсту. Господње тело је искусило и пропадљивост [φθορά], тј. разрешење душе од тела, али никако није пропало [διαφθορά], тј. није потпуно уништено, нису потпуно ишчезле стихије од којих је састављено. Али Јосиф је, скинувши са дрвета свето тело Господа, погребао тело Господње у нови гроб у врту, и на улазу у гробницу ставио веома велики камен. Сутрадан пак по петку, Јудејци приђоше Пилату и рекоше: "Господару, сетисмо се да онај варалица каза још за живота: После три дана устаћу (Мт 27,63). Зато би, чини нам се, било добро да твоја власт нареди да се код гроба постави војничка стража." Пилат одговори: "Ако је Он варалица, зашто се бринете за речи онога који је био жив, када је сада неспорно умро?" Када је рекао: ''Устаћу'' - можда су они извели овакав закључак из Јониног примера.

У сваком случају, ако се крај гроба постави стража, неће бити крађе. Какво безумље! Радили су за себе, а нису схватали да су то окретали против себе. И ето, када је Пилат наредио, они су поставили војничку стражу и гроб брижљиво запечатили и утврдили. И то зато да васкрсење Господа, у присуству страних стражара и печата, не би могло бити преиначено. Али од тог трена, чим је осетио најмоћнију силу, ад је почео да дрхти и да се смућује; и убрзо након тога ад, који је неправедно прогутао, избацује и Христа, најтврђи и крајеугаони камен, и оне које је од века смештао у своју утробу као своју храну.

Неисказаним силаском Твојим, Христе Боже наш, помилуј нас. Амин.

 

 

 

 

СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТОГ БЕСЕДА 89. НА ЈЕВАНЂЕЉЕ

ПО МАТЕЈУ

(Чита се на Велику суботу, на јутрењу, после певања непорочних, васкрсних тропара и мале јектеније)

 

''Сутрадан пак по петку сабраше се

првосвештеници и фарисеји код Пилата говорећи:

Господару, сетисмо се да онај варалица

каза још за живота: После три дана устаћу.

Зато заповеди да се утврди гроб до трећега дана

да не дођу како ученици његови ноћу,

да га не украду и не кажу народу:

Устаде из мртвих;

 и биће последња превара гора од прве''.

(Мт 27,62-64)

 

Лаж на сваком месту противуречи самој себи и чак, упркос својој жељи, бива изречена у одбрану истине. Тако, погледај: морамо веровати у то да је Христос умро, био погребен и васкрсао, пошто све то потврђују чак сами његови непријатељи. И заиста, удуби се у њихове речи, које потпуно потврђују све то: Сетисмо се, кажу они, да онај варалица каза још за живота (дакле, Он је умро!): После три дана устаћу. Зато заповеди да се утврди гроб (зар из овога није јасно да је Он погребен?!), да не дођу како ученици и украду Га. Ако гроб, дакле, буде запечаћен, никакве преваре неће бити? Разуме се, превара неће бити могућа! Тако ваша предупређујућа молба прераста у непобитан доказ у прилог Његовог васкрсења. И заиста, да је гроб био запечаћен, не би било апсолутно никакве преваре, но ако није било преваре, а гроб ипак нађен празан, онда је очигледно јасно и беспоговорно да је Он васкрсао. Видиш ли како они нехотице помажу да се установи потпуна несумњивост ове истине. Обрати такође пажњу на то како ту околност високо цене и ученици, који не скривају ништа од онога што су рекли Христови непријатељи, иако су говорили и срамне ствари. Они Њега називају варалицом, и ученици су и то записали. Ове речи уједно откривају и бездушност Исусових непријатеља, пошто чак ни после Његове смрти нису могли да се ослободе свог гнева. Осим тога, треба објаснити у ком смислу је Он рекао: После три дана устаћу. Боље објашњење ових речи нигде нећеш наћи осим у праслици пророка Јоне. Због овога су неразумни Јудејци потпуно схватали Христове речи, па опет су то добровољно чинили. А шта им је Пилат рекао? Имате стражу, идите те утврдите како знате (ст. 65,66). Пилат не дозвољава да само војници запечате гроб. Будући да је био обавештен о Христовим делима, он није желео да поступа заједно са Јудејцима, и само да би се отарасио њих, дао је дозволу и рекао: "Печатите како знате да касније не бисте могли да окривљујете друге." И заиста, да су само војници печатили, Јудејци не би могли да кажу (мада би то било невероватно и несумњиво лажно, али би у овом случају могли рећи) да су војници дозволили да тело буде украдено и тиме би ученицима дали могућност да сачине причу о васкрсењу. Али сада, када су сами све учинили да предупреде превару, они то нису могли да кажу. Видиш ли како се нехотице брину за истину? Они су сами пришли Пилату, сами су га молили, сами су запечатили гроб заједно са стражом, тако да су сами себе окривили и изобличили.

Да је тело и поред свега управо сада украдено, кад би то било ако не у суботу, и на који начин? Па тога дана није дозвољен излазак. Ако дозволимо могућност да су ученици нарушили закон, онда није јасно како су такви бојажљиви људи кренули против закона? Сем тога, како су могли да убеде народ, којим речима, каквим средствима? Чиме се објашњава та спремност на све, с којом су они стајали иза мртваца? Какву награду или част су мислили да ће добити? Они су побегли чак од Њега живог, чим су видели да је ухваћен: па како су после (Његове) смрти могли тако смело све да чине у Његову заштиту, ако Он није васкрсао? Може ли се ово сматрати измишљотином? Да ученици и нису хтели и нису могли измислити васкрсење које се није стварно десило, јасно је из следећег. Њима је било много говорено о васкрсењу: чак је Христос непрестано говорио (тако су рекли и Његови непријатељи) да ће после три дана устати. Зато је јасно да би се ученици, да Он није васкрсао, морали окренути од Њега јер би видели да су обманути, и да их због Њега цео народ прогања, изгони из кућа и градова, и у сваком случају не би желели да шире такав глас о Њему, као они који су обманути и због Њега подвргнути највећим невољама. А да они чак нису имали ни могућност да измисле васкрсење и у случају да се оно заиста није догодило, о томе не треба ни говорити. Чему би могли да се надају у том случају? На снагу своје речи? Па они су били веома неуки људи. На велико богатство? Али они нису имали ни штапа, ни обуће. На знаменитост рода? Али они су били обични људи и потицали су од обичних. На величину завичаја? Али они су били родом из мало познатих места. На своју многобројност? Али њих није било више од једанаест, па и они су се расули. На обећања свог Учитеља? Али која? Та, ако Он није васкрсао, онда ни Његова обећања за ученике нису могла бити поуздана. Чиме су, напокон, могли да укроте разбеснели народ? Кад првоврховни апостол није претрпео речи жене слушкиње и кад су се сви остали расули чим су видели свезаног, како би им онда пало на памет да иду на крај света и шире измишљену причу о васкрсењу? Кад један није могао да издржи претњу жене, а остали слику окова, како су онда могли да устану против царева, владара и народа, где (су претиле справе за мучење): мачеви, усијано гвожђе и пећи, и где се сваког дана много пута појављивала опасност смрти, ако нису добили силу и оснажење од Васкрслога? Ако су била учињена тако велика чуда, и ако Јудејци нису уважавали ниједно од њих, већ су распели Онога који је учинио та чуда, зар су они могли да поверују у обичне речи о васкрсењу? Не, то уопште није могло бити, и све је створила искључиво сила Васкрслога!

Види, како су смешни злобни планови Христових непријатеља! Сетисмо се, говоре они, да онај варалица каза још за живота: После три дана устаћу. Али ако је Он био варалица и ако се бадава хвалисао, зашто се онда бојите, бежите и толико узнемирујете? Бојимо се, говоре, да Га како не украду ученици Његови и саблазне народ. Иако је већ доказано да то уопште не може служити као основа за њихову молбу, злоба се, и поред свега, због своје упорности и бестидности ипак одлучује на безумно дело. Они наређују да гроб буде запечаћен три дана, као да тиме настављају борбу против Његовог учења и жељу да покажу како су они и пре знали да је Он варалица, па га сада због тога својом мржњом прате до самог гроба. Христос је убрзо и васкрсао управо зато да не би говорили да је лагао и био украден. И заиста, то што је Христос убрзо васкрсао није могло бити узето као основ за приговор: изгледало би сумњиво да је касније устао из мртвих. Да Он није васкрсао тада када су они стајали на месту Његовог погребења и чували гроб, него три дана касније, након њиховог удаљења, они би имали разлога да на свој начин причају о томе што се десило и приговарају (ученицима), макар и безумно. Но Он је предупредио њихово удаљавање и васкрсао да би они остали и без тог бестидног изговора. Тако се (понављам) васкрсење морало десити док су они били код гроба и чували, тј. у току три дана; а да се оно, у противном, десило у њиховом одсуству, то дело би могло да изазива подозрење. Зато је Господ допустио да се гроб, сходно њиховој жељи, запечати и поред њега поставе војници. У овом случају њих више није узнемиравало то што лукаво удешавају своје работе и што у неку руку раде у суботу: они су имали у виду једино она размишљања на која их је наводила злоба и настојали су да их остваре, што је било дело крајњег безумља и страха који их је силно узнемиравао пошто су се они који су ухватили живог бојали умрлог. А ако је Он био обичан човек, зашто губити присуство духа? ... (Ево зашто): нека знају да је Он, будући жив, добровољно понео сва страдања - и гле: печат, камен, војничка стража, и све то није могло да задржи мртваца. У својим узрујаним трчкарањима Јудејци, тако, стижу само до тога да се вест о погребењу шири, а уједно и васкрсење добија велику веродостојност зато што су се и војници стално налазили код гроба и сами све надзирали. А пошто мину субота, на освитку првог дана недеље, дођоше Марија Магдалина и друга Марија да осмотре гроб. И гле, земља се затресе веома; јер анђео Господњи сиђе с неба, и приступивши одвали камен од врата гробних и сеђаше на њему. А лице његово беше као муња, и одело његово бело као снег (Мт 28,13). Анђео долази после васкрсења. Зашто он долази и одваљује камен? Он то чини ради жена које су га тада виделе у гробу. Да би оне поверовале у Христово васкрсење, даје им се могућност да виде празан гроб, и зато се одваљује камен. А земљотрес се десио да би се жене пробудиле и устале: оне су се спремале да тело погребеног помажу уљем, а како се то дешавало ноћу, сасвим је могуће да су неке од њих спавале. А зашто им је, питаш, анђео рекао: Не бојте се ви. Он пре свега хоће да предусретне њихов страх и тек тада да разговара о васкрсењу. А реч ви служи, с једне стране, као израз великог уважавања, а са друге, указује да Јудејце, који су се дрзнули на злодело, ако се само не покају, чекају највеће несреће. "Не треба ви" - као да говори анђео - "да се бојите, но они који су га распели." Он је тако предупредио њихов страх и речима и погледом (јер се, као онај који је донео радосну вест, појавио сав у сјају светлости), а онда им говори: Јер знам да Исуса распетога тражите (ст. 5). Анђео се не стиди да Њега назива распетим зато што је распеће највеће благо. Устаде (ст. 6). Из чега се то види? Из речи: Као што је казао. "Ако мени не верујете", говори он, "сетите се Његових сопствених речи и нећете се према мени односити са неповерењем." Затим, ево још доказа: Ходите да видите место где је лежао. Камен је био одваљен да би се и из овога могао добити доказ. И реците ученицима... он ће пред вама отићи у Галилеју. Он и другима поверава да благовесте, што нарочито приморава да се поверује у васкрсење. При том је он предивно рекао: у Галилеју јер их то чува од разних пустоловина и опасности и, према томе, не дозвољава страху да постане препрека за веру. И изиђоше из гроба са страхом великим и радошћу (ст. 8). Зашто тако? Зато што су виделе запањујуће и невероватно дело: виделе су да је празан гроб у који је пре тога било положено тело. Анђео их је довео овде да буду сведокиње и једног и другог, тј. и гроба и васкрсења. И заиста, жене су морале да схвате да нико није узимао тело јер се крај њега стално налазило толико војника и да се празан гроб није могао објаснити ничим другим до тиме да је умрли васкрсао. Оне се управо зато и радују и чуде, а за своју чврстину добијају и награду: оне прве виде и благовесте, и то благовесте оно што су чуле и у шта су се увериле својим очима.

Кад жене изиђоше са страхом и радошћу, срете их Исус говорећи: Радујте се! А оне приступивши ухватише се за ноге његове (ст. 9). Оне су с неисказаном радошћу приступиле Господу и поклониле се кад су га дотакле и тиме добиле нови доказ и потврду да је васкрсао. А зашто им Он говори: Не бојте се. Овим речима Он опет, као и анђео, прогони њихов страх и тиме припрема погоднији пут вере. Него идите те јавите браћи мојој нека иду у Галилеју, и тамо ће ме видети. Обрати пажњу на то да и сам Исус кроз жене шаље ученицима радосну вест и за сами овај пол, лишен права и поштовања, враћа уважавање, обећава бољу будућност и тако олакшава њихов тежак положај. Можда ће неко и од вас, као и хвале достојне жене, пожелети да се ухвати за Исуеове ноге? Можете се и сада, ако хоћете, ухватити чак и за Његову свету главу, а не само за руке и ноге, и то када се чисте савести будете причешћивали Христовим страшним тајнама. И знајте да ово место није једино на коме ћете видети Христа: Њега ћете, ако желите да будете човекољубиви, видети и оног дана када поново дође са неисказаном славом и збором анђела, и при томе ћете, осим речи: Радујте се, чути и ове: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања света (Мт 25,34). Будимо, дакле, благочестиви, богољубиви, братољубиви, покажимо љубав према свима да бисмо чули ове речи и примили самог Христа! А ви жене, што се украшавате златом, оставите слабост страсти према скупоценим украсима бар сада, када сте сазнале за пут других жена које су се поклониле Христу! Ако пример тих срећних жена побуђује у вама жељу да се угледате на њих, онда промените своје украсе и обуците се у милосрђе. Каква је корист, кажи ми, од тог драгог камења и од тих златом протканих хаљина? Ти ћеш рећи: "Оне наслађују душу." Али ја питам о користи, а ти ми говориш о штети. Ништа, доиста, није горе него драгоцености чинити предметом својих занимања, радости и страсти. То ропство, само по себи тешко, постаје тим жалосније што се поробљени њему још и радује. Може ли такав човек да покаже праву пажњу према духовним делима? Може ли он на прави начин да одолева свим тешкоћама свакидашњих занимањима када везивање душе златом сматра утехом? Коме остајање у тамници чини задовољство, тај никад неће пожелети да изађе на слободу. Тако исто и златољубива душа: као заробљеница своје зле страсти, она неће ни почети да слуша ниједно духовно слово са пажњом и радошћу која доликује том предмету, а камоли да ће га испунити. Кажи ми, дакле, каква је корист од тих украса и неге која им се пружа? Ти говориш: "Она ми пружа задовољство." Али ти опет говориш о штети, и чак погибији. Ти говориш: "Више ме поштују они који виде украсе." А шта има у томе? То је само изговор за погибију друге врсте, када безумно јуриш за сујетним поштовањем. Пошто ми ниси одредио где је.у томе корист, онда послушај - ја ћу ти испричати о штети. Па каква је штета од украса? Они, пре свега, пружају више брига него задовољстава. Многи од оних што са стране гледају украсе добијају пуније задовољство него ти сама која си се њима украсила: ти се бринеш да будеш лепо украшена, а они без тога наслађују своје погледе. Са друге стране, штета је и у томе што понижаваш своју душу и свуда изазиваш завист, јер сусетке, кивне због твојих украса, устају против мужева и започињу силна пребацивања. Сем овог, на украшавања трошиш своје слободно време и сву пажњу и зато се силно противиш духовним вежбањима, испуњаваш себе надменошћу и славољубљем, чиниш себе приземнијом, губиш способност да се, као на крилима, подижеш у област духовног и тако уместо орла постајеш пас и свиња. Доиста, чим престанеш да окрећеш своје погледе према небу и да се мислима узносиш тамо, ти, слично свињи, уз своју искључиву бригу о металима и оставама, нагињеш према доле и лишаваш своју душу заноса и слободе. А ти се још показујеш и на местима за народно весеље? Тим пре не треба да се украшаваш златом да не би била предмет опште пажње и да би тиме оставила да мирује језик многоречивог оговарања. Имај у виду да ти се нико од пролазника не диви, већ да те пре исмејава као помодарку, као горду жену која води бригу једино о свом телу. Када украшена (скупоценостима) долазиш у цркву, знај да у одласку ништа нећеш добити осим исмејавања, поруга и прекора, и то не само од оних који те гледају него и од пророка. Тако велегласни Исаија, чим те види, узвикује: Још говори Господ: што се понеше кћери Сионске и иду опруженога врата и намигујући очима, ситно корачају и звекећу ногама. И откриће Господ голотињу њихову. И место мириса биће смрад, и место појаса распојасина (Ис З,16,17 и 24). Ето шта ћеш имати уместо украса, јер ово није речено само за сионске жене, него и за све оне које се угледају на њих. Заједно са пророком изобличава те и апостол Павле тиме што у Посланици Тимотеју завештава да је забранио женама да се украшавају плетеницама, златом, бисером и хаљинама скупоценим (1Тим2,9). Штетно је, дакле, у сваком случају да се украшаваш златом, нарочито када долазиш у цркву и пролазиш поред сиромашних. И заиста, кад би се тада постарала да се обазиреш на саму себе, видела би да хаљине у које си се обукла нису ништа друго до маска бездушности и нељудскости.

Замисли колико гладних заобилазиш у том оделу, колико нагих пролазиш са својим сатанским украсима!...

Много би ти боље било да нахраниш душе гладних него што си пробила уши и окачила о њих оно што би многим сиромасима могло да донесе насушну храну. Зар ти се чини да је богатство нешто славно, а украшавање скупоценостима нешто похвално? Чак и у случају да си богатство стекла праведним радом, оно ипак представља предмет највеће осуде, а ако је оно још и плод неправедности, онда замисли сву његову нечасност. Али ти волиш похвалу и славу? Скини са себе ту срамну одећу и сви ће почети да ти се диве тада када се будеш наслађивала славом и чистим задовољством у оној мери у којој си се сада презаситила прекорима тиме што си сама себи у форми украса припремила разлог за ту велику љутњу. А шта ако нека од скупоцености пропадне? Колико ће из тога произаћи зла, колико ће робиња бити кажњено, колико ће слугу бити узнемирено, колико ће их бити затворено и бачено у тамнице! Због тога ће се покренути парнице, тужбе, многе грдње и пребацивања: жени од мужа, њему од пријатеља и, напокон, души од саме тебе. Ако се чак ништа и не изгуби (мада је то веома тешко замислити), ако целог живота све буде очувано у целости, и тада ћеш, већ због самог чувања добити много немира, брига и невоља и никакве користи. Какву корист може имати кућа од тих украса и какву корист доносе самој тој која се украшава? Корист никакву, а срамоте и прекора са свих страна. Како, таква украшена, можеш да се ухватиш за Христове ноге и да их љубиш? Он се окреће од таквих украса и зато је благоволео да се роди у дрводељиној кући - чак не ни у кући, но у пећини и јаслама. Како ћеш почети да гледаш у Њега кад немаш лепоту коју Он жели и кад си се обукла у украсе који су души мрски, а не драги? Онај који Њему приступа мора бити украшен врлином, а не таквим одеждама. Размисли шта је злато само по себи? Оно није ништа друго до земља и прах: баци га у воду и постаће блато. Размисли о томе и нека ти стид не дозволи да блато претвараш у свог господара, да ради њега све остављаш, да седиш крај њега и свуда га носиш са собом. А када долазиш у цркву, нарочито тада мораш да избегаваш златне украсе. Црква је саздана да се у њој показује духовно богатство, а не то. А ти долазиш овамо украшена као глумице, које свечано излазе на сцену и, угледајући се на њих, с истом таквом надменошћу носиш то ђубре. Сем тога, ти долазиш на штету другима и након састанка у кућама за трпезом сама можеш да чујеш да многе о томе говоре. Они остављају по страни то што су рекли пророк и апостоли и говоре о сјају хаљина, о вредности драгог камења и о свим другим непристојностима, које украшавају жене. Ви и ваши мужеви сте шкрти на милостињу управо зато што нико од вас не може тако лако да се одлучи да удели било шта од тих златних ствари и нахрани гладнога. Кад се радије сама одлучиш да подносиш невољу него да видиш оштећене украсе, како би тек потрошила неке од њих и тиме нахранила другога? Многи су тако страствено заволели те ствари као да су живе, чак више и од своје деце. То није могуће, кажеш ти. Па докажите ми, самим делом докажите да ја сада све ово замишљам погрешно! Да ли се некада десило да је нека жена која пати од ове болести дала да се истопе украси да би спасила од смрти душу деце - ма шта говорим: деце! - да би искупила своју душу која страда? Напротив, многи свакога дана продају своју душу ради украса. Они све чине ако дође до болести тела, а ако примете болест душе, ништа не предузимају - речју, уопште не маре за своју душу и душу деце, као да желе да то благо, остављено дуже без пажње, зарђа. И ти си, ето, засута мноштвом таланата злата, а оно што чини уд Христов - душа - нема чак неопходне хране. Наш заједнички Господ неба и оних који живе у њему подједнако је пред све поставио своју духовну трпезу, али ти не желиш да даш ниједно од пропадљивих блага и остајеш везана тим тешким ланцима. Из овога произилазе небројене невоље: због овога настаје завист, прељуба ваших мужева јер не умете да их приморате да заволе истинску мудрост, него их, напротив, навикавате да налазе задовољство у ономе чиме се украшавају жене блуднице. Управо зато они тако брзо падају у мреже те страсти. Но кад би га научила да презире скупоцене украсе и да насладу налази у непорочности, побожности и смиреноумљу, он не би могао тако лако да се преда блуду, јер и блудница може да се украшава златом, чак и више од других, али не може да се облачи у врлину. Привикавај га, дакле, да налази задовољство у оним украсима који се на блудници не могу видети. А како ћеш почети да га на то навикаваш? Тиме што ћеш пре свега сама скинути те украсе и обући се у друге - духовне. Тада ће и твој муж бити миран, и ти поштована, и Бог ће бити милостив према вама, и сви људи ће почети да вам се диве, и, напокон, достигнућете будућа блага благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, којем слава и сила у векове векова.

 

 

СЛОВО СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЕПИФАНИЈА, ЕПИСКОПА КИПАРСКОГ, О ПОГРЕБЕЊУ БОЖАНСКОГ ТЕЛА ГОСПОДА НАШЕГ ИСУСА ХРИСТА

 

"Зашто је данас потпуни мук на земљи?"

 

Шта је то? Зашто данас на земљи влада такав мук, таква тишина? Потпуни је мук зато што почива Цар. Земља је занемела од страха зато што је Господ уснуо телом, и васкрсао уснуле од века. Господ је умро телом, и ад је задрхтао; Господ је уснуо накратко и пробудио оне који су од века спавали у аду. Где су сада, о нечастиви, они бучни и помахнитали гласови против Христа, који су се чули пре овога? Куд се денуо народ, завере, чета и коље? Где су цареви, свештеници и судије, достојни осуде? Где су светиљке, мачеви и хаотични урлици? Где се скрио помахнитали народ и срамна стража? Заиста, људи поучени ништавним и сујетним! Они су се спотакли о крајеугаони камен - о Христа, али они су се и разбили; ударили су о тврд камен и сами су се разбили; таласи су их претворили у пену; свезали су великог Самсона, но Он је раскинуо вечне ланце, погубио припаднике другог племена и безаконике; Бог, сунце, Христос, зашао је под земљу и оставио Јудејце у сталном мраку. На данашњи дан је засијало спасење онима који живе на земљи и онима који се од века налазе у аду; на данашњи дан је засијало спасење видљивом и невидљивом свету; двојак је данас Христов долазак, двојако устројство, двојако човекољубље, двојако силажење, а уједно и снисхођење, двоструко похођење људи: Бог долази с неба на земљу, а са земље у ад; врата ада се отварају: уснули од века, радујте се, и ви који седите у тами и смртној сени примите велику светлост! Господ је међу слугама, Бог је међу мртвима, живот је међу смртнима; невини је са кривцима, невечерња светлост је с онима који седе у тами и смртној сени! Међу заробљенима је ослободилац; Наднебески је међу онима који насељавају ад. Христос је на земљи, и ми смо поверовали; Христос је међу мртвима, сиђимо и ми с Њим у ад и погледајмо тајне које се тамо савршавају; разумејмо под земљом сакривена чудеса која чини скривени (Христос).

Познајмо да је и онима у аду јављена блага вест. Па шта? Зар Бог, кад сиђе у ад, спасава све, без разлике? Не. Он и тамо спасава само оне који су поверовали. Јуче је Он јављао дела устројства, а данас владавине, јуче дела немоћи, а данас свемоћи, јуче човечија дела, а данас Божија дела; јуче је Он био ударан по образима, а данас Божија светлост потреса адско обиталиште; јуче је био везиван, а данас сам везује тиранина нераздрешивим ланцима; јуче је био осуђиван, а данас дарује слободу осуђенима; јуче су га Пилатове слуге исмејавале, а данас су вратари ада задрхтали од страха чим су Њега видели. Саслушај, дакле, главни разлог Христовог страдања, и кад га саслушаш, опевај, прослави и проповедај велика чуда Господња: како закон уступа своје место благодати, како пролазе обличја и нестају сене, како сунце испуњава васељену, како је Стари завет остарио и како се Нови утврђује, како је старо прошло и ново процветало! За време Христовог страдања у Сиону су била два народа: Јудејци и незнабошци, два цара: Пилат и Ирод, два првосвештеника: Ана и Кајафа, чињене су две Пасхе: старозаветна, која је морала да престане, и новозаветна, која је тада почела; те исте вечери принете су две жртве зато што је учињено спасење живих и мртвих; Јудејци су упирали своје погледе према сени док су везивали јагње да га закољу и принесу на жртву, незнабошци су прибегавали сунцу правде - Богу; први су свезаног Христа слали једни другима, а последњи су га спремно прихватили; жртва једних је била од жртвене стоке (κτηνουτον), а других Боготелесни (θεοςώμον); Јудејци су чинили спомен свом изласку из Египта, а незнабошци су проглашавали ослобођење од заблуда. И где је све то било? У Сиону, граду Цара великога, у којем је учињено спасење усред земље, усред две жртвене животиње (Ав. 3,2) Позвани Исус Богочовек, извор живота усред два извора живота Оца и Духа - живот од живота; рођени у јаслама усред анђела и људи; крајеугаони камен усред два народа; заједно проповедани усред закона и пророка, који се јавио на гори између Мојсија и Илије; распети између два разбојника, али којег је благоразумни разбојник исповедио као Бога: као вечни Судија, Он седи усред садашњег и будућег живота; усред живих и мртвих сада је направио двојаки живот и спасење. Кажем двојаки живот, тј. рођење и поновно рођење. Слушај дела Христовог двојаког рођења, и рукама пљескај чудима. Анђео је благовестио Марији да ће бити мајка и родити Христа. Анђео је јавио Марији Магдалини Његово страшно поновно рођење из гроба; ноћу се Христос рађа у Витлејему, ноћу се у Сиону поново рађа; по рођењу Он прима повијање у платно и овде се обавија плаштаницом; по рођењу су му донели на дар смирну, смирном и алојом Он је опремљен и на погребењу; тамо је Јосиф, безбрачни муж Маријин, а овде је Јосиф из Ариматеје, који се стара о нашем животу (Христу); рођен је у витлејемским јаслама, и у гроб је Он легао као у јасле; Христово рођење први су објавили пастири, и Његово поновно рођење из мртвих први су објавили такође пастири, Христови ученици; тамо је анђео рекао Марији: Радуј се, и овде је анђео великог савета, Христос, рекао женама: Радујте се; четрдесет дана након првог рођења Христос је ушао у земаљски Јерусалим, у храм, и као прворођени принео Богу две грлице, четрдесет дана по васкрсењу из мртвих узнео се у небески Јерусалим, у истинску светињу светих, и као непропадљиви првенац од мртвих принео Богу Оцу нашу душу и наше тело, као две непорочне грлице; овде је Бог Отац, Старац дана, примио Христа неисказано у своја недра, слично старом Симеону који је примио Христа у земаљском храму у своје наручје. Ако ово сматраш измишљеном причом, и слушаш с неверицом, осудиће те печати Господњег гроба, који су остали неоштећени након Христовог поновног рођења: као што Он, родивши се од Дјеве, није повредио знаке девојаштва своје Мајке, тако је и васкрсао, не повредивши печате гроба. Али послушајмо света казивања када је и ко Христа, наш Живот, положио у гроб? А кад би увече, говори Писмо, дође човек богат из Ариматеје, по имену Јосиф... Овај приступивши Пилату замоли за тело Исусово (Мт 27,57,58) - приступи смртни смртноме молећи за одобрење да узме Бога смртних, прах праху молећи за одобрење да узме Творца свега, сено сену да се добије небески огањ, капља од капље прима море. Ко је видео или ко је чуо било шта слично? Човек даје човеку Творца људи; безаконик обећава да ће дати праведника и законодавца; неправедни судија суди Судију, као осуђеног, предаје на погребење. А кад би увече, дође човек богат из Ариматеје, по имену Јосиф. Заиста је богат јер је добио сву сложену Ипостас Господа; заиста је богат зато што је добио од Пилата Христову двоструку природу; богат је зато што се удостојио да добије бесцени бисер; заиста је богат јер је носио ризницу преиспуњену Божанством. Како га не сматрати богатим, када је он задобио живот и спасење света? Како није богат Јосиф, кад је добио на дар онога који храни све и који влада свима? А кад би увече, зато што је сунце истине и правде већ зашло у ад; зато је и дошао богат човек из Ариматеје, по имену Јосиф, али кришом због страха од Јудејаца. Дошао је и Никодим, који је Исуса походио ноћу. Тајна од свих тајни скривенија! Долазе два тајна ученика да сакрију Исуса у гроб и да својом тајношћу поучавају оној у аду скривеној тајни Бога скривеног у плоти! У свом усрђу према Христу они надмашују један другога: Никодим је заслужио похвалу за обиље смирне и алоје, а Јосиф за смелост и одважност пред Пилатом: зато што је, одбацивши страх и осмеливши се да приступи Пилату, молио за Исусово тело. Пази, какву мудрост показује Јосиф пред Пилатом да би остварио жељени циљ, с каквом скромношћу говори Пилату да га не би огорчио и тако остао без онога што жели. Он му не говори: "Дај ми тело Исуса, који је пре тога помрачио сунце, распао камење, потресао земљу, отворио гроб и раздерао завесу храма"; него шта? Износи му најбезначајнију молбу. "Судија! Дошао сам", говорио је он, "да изнесем малу молбу: дозволи ми да сахраним мртво тело тог Исуса Назарећанина, којег си ти осудио; Исуса сиромашног, који нема куће, распетог, обнаженог, презреног, Исуса - дрводељиног сина, Исуса свезаног, који је живео под отвореним небом, странца непознатог, од свих занемареног. Дај ми Тог странца: јер, какве имаш користи од Његовог тела? Дај ми Тог странца зато што је Он дошао из далеке земље да би спасао странце, Он је сишао у тамом обавијену област да би пробудио странца; дај ми Тог странца зато што је једини Он истински странац; дај ми Тог странца отаџбине коју ми, странци, не познајемо; дај ми Тог странца чији је Отац, нама странцима, непознат; дај ми Тог странца чије су место, рођење и начин живота непознати нама странцима; дај ми Тог странца који је проводио живот странца међу странцима; дај ми Тог странца Назарећанина, који нема где главу да склони; дај ми Тог странца који, слично странцу у туђој земљи, није имао своје куће, и чак се родио у јаслама; дај ми Тог странца који се из самих јасала морао спашавати бекством од Ирода; дај ми Тог странца који је чак у пеленама живео у Египту, није имао града, села, куће, стана и рода, и живео у туђој земљи; дај ми, намесниче, Онога нагог који виси на дрвету: ја ћу га покрити, покрићу Онога који је покрио наготу моје природе; дај ми Оног мртваца који је уједно Бог: ја ћу га покрити зато што је Он покрио моја безакоња; дај ми, намесниче, Оног мртваца који је у Јордану сахранио мој грех. Ја посредујем за мртваца који је од свих трпео вређања, кога је пријатељ продао, ученик издао, браћа гонила, а слуга ударао; посредујем за мртваца којсг су осудили управо они које је Он ослободио из ропства; ја молим, намесниче, за мртваца који нема оца на земљи, нема пријатеља, ученика, рођака, нема погребника; Он је један јединородни једног Оца, Бог у свету, и нема другог осим Њега."

Када је Јосиф рекао ово Пилату оваквим начином, овај је наредио да му се да свесвето Исусово тело.

Јосиф дође на Голготу, скину са дрвета Бога у телу и положи на земљу: тако лежаше доле прострт Онај који је све вукао горе; живот и дах накратко би без даха; Творац многооких поста невидљив; васкрсење свих би бачено на земљу; Бог, који подиже мртве, умртви се телом и утихну гром речи Божије.

Узима се рукама Онај који садржи небо у длану. Кажи ми, кажи, Јосифе! како то ти вршиш страшно погребење Исусовог тела? Зар те није страх да носиш на рукама Онога пред којим дрхте херувими? С каквим страхом откриваш Његово божанско тело? Зар не дрхтиш кад упреш поглед на обнажену природу тела - натприродног Бога? Кажи ми, Јосифе, како ћеш положити на исток умрлог, који је сам исток истока? Како ћеш својим прстима склопити очи Исуса, који је својим пречистим прстима отворио очи слепоме? Како ћеш затворити уста Онога који је немом раздрешио свезу језика? Како ћеш прекрстити руке Онога који је исцелио осушену руку; како ћеш повити ноге Онога који је исцелио хромог; како ћеш положити на одар Онога који је рекао одузетом: "Узми одар свој, и иди"; како ћеш излити миро на небеско миро, које је себе испразнило и осветило свет? Како ћеш открити Исусово ребро из кога још точи крв кад је Он исцелио жену од точења крви? Како ћеш опрати тело Бога који је опрао и очистио све? Како ћеш запалити светиљке за истинску светлост која је обасјала сваког човека? Како ћеш отпојати погребне песме Ономе кога непрестано славослове небеске војске? Како ћеш оплакивати Онога који је оплакивао и након четири дана васкрсао умрлог Лазара? Како ћеш оплакивати Онога који је свима подарио радост и уништио Евину жалост? Прослављам, Јосифе, твоје руке, које су додиривале Исусове руке и ноге из којих је још текла крв; прослављам твоје руке што су додиривале рану из које је текла крв; прослављам твоја уста, која су додиривала Исусова уста и из њих узимале Духа Светога; прослављам твоје очи, које су гледале у Исусове очи и узимале отуда светлост истиниту; прослављам твоје лице, које се приближавало Божијем лицу; прослављам твоја рамена, која су носила онога који носи све; прослављам твоју главу, на коју се нагињао Христос, глава свих; прослављам твоје дланове, којима си носио Онога који носи све; прослављам Јосифа и Никодима јер су пре херувима носили на себи Бога, пре шестокрилих послужили Богу покривши Господа чистим платном, а не крилима; Јосиф и Никодим носили су на својим раменима Онога пред којим херувими дрхте, а све чете бестелесних стоје са побожним страхом. Приступише Јосиф и Никодим: зато се овде слио и сав божанствени сабор анђела; скупљају се серафими, пре њих долазе херувими, хитају престоли, покривају шестокрили, дрхте многооки кад виде Исусов угасли поглед; силе прекривају, певају начала, запрепашћују се чете; избезумљују се све војске поднебеских сила и задивљени питају једни друге: шта значи овај необични и недокучиви призор? На земљи смртни неометано посматрају онога Бога кога не смемо гледати ми бестелесни; Јосиф и Никодим слободно сахрањују Онога пред којим херувими стоје са страхопоштовањем. Како је изашао који је у недрима Очевим? Како је дошао на земљу који испуњава све? Како се открио скривени од свих? Савршени Бог, који пребива горе са Оцем, доле са Мајком, показује се као потпуно смртан. Како се Онај који се нама никада није показивао показује људима, и то као човекољубиви Бог? Како је невидљиви постао видљиви? Како се нетелесни оваплотио? Како је бестрасни пострадао? Како је Судија стао пред суд? Како је живот окусио смрт? Како се несместиви смешта у гроб? Како обитава у гробу Онај који је у Очевим недрима? Како улази на врата пећине Онај који отвара врата раја? Онај који није повредио врата девствености, разбија врата пакла? Како се ученицима јавио вратима затворени? Како је за људе отворио врата Царства небеског, а врата гроба и печате сачувао нетакнутим? Како се убраја у мртве који је међу мртвима слободан? Како се невечерња светлост јавља у мрачнима и сени смртној? Са каквом намером силази у ад? Можда иде да васпостави осуђеног Адама? Тачно, Он иде и проналази првосазданог, као изгубљену овцу; да, Бог и Евин Син иде да ослободи од страдања заробљеног Адама, и Еву, заробљену заједно с њим?

Сиђимо с Њим и обрадујмо се, похитајмо, отпојмо, пожуримо да видимо како се Бог мири с људима: како је свеблаги Господ ослободио осуђене. По природи Човекољубиви иде са силом и влашћу да изведе заробљене од века и оне које је прогутала и одвојила од Бога горка и незасита смрт, и да их приброји житељима неба. Тамо је првосаздани и пре свих осуђени Адам; тамо је првоумрли и први праведни пастир Авељ, праслика неправедно закланог пастира Христа; тамо је Ноје, праобраз Христа, творца барке велике Цркве Божије, која је спасла незнабошце зверске нарави од потопа безбожности кроз голубицу - Духа Светог, и испустила црног гаврана; тамо је Аврам, Христов прародитељ, који је без клања принео Богу угодну жртву; тамо је Исак, којега је Аврам, у праслици Христа, свезао да би принео жртву; тамо је Јаков, који се због Јосифа жалости у паклу исто онако како се жалостио на земљи; тамо је слуга Јосиф, који је у праобразу Христа био роб у Египту, а најпосле постао управитељ; тамо је Мојсије - у истом онаквом мраку у коме је био када су га положили у тамни ковчежић; тамо је у понору пакла Данило, некада бачени у јаму пред лавове; тамо је Јеремија, који је некада био у јами и њеном глибу; тамо је Јона, који је био у трбуху велике рибе, у праслици вечног и превечног Христа; тамо је и богоотац Давид, од кога се по телу родио Христос. Али, зашто да говорим о Давиду, Јони и Соломону? У тамној утроби ада био је велики Јован, већи од свих пророка, који је свима што су били у аду прорекао Христа, и самим тим двапут постао претеча - проповедник за живе и мртве; он је из Иродове тамнице био послат у адску тамницу целога света где су од века пребивали умрли праведници и неправедници. Но отуда су пророци и сви праведници непрестано молили Господа да их избави од мука и вечно мрачне ноћи; један је говорио: "Из утробе ада чуј мој глас!" а други: "Из дубине дозвах Тебе, Господе, Господе, услиши мој глас"; један је говорио: "Откриј лице Твоје и спасићемо се", а други: "Који седиш на херувимима јави се"; један је говорио: "Покажи сада Своју силу, приђи и спаси нас", а други: "Ускоро нека нас затекне многа милост твоја Господе"; један: "Избави моју душу од ада"; а други: "Господе, изведи из ада моју душу"; један је говорио: "Не остави душу моју у аду"; а други: "Нека се мој живот узнесе из смртности према Теби Господе, Боже мој." Кад их је свемилостиви Господ Христос чуо, Он је сматрао праведним да причасницима свог човекољубља, осим оних који су живели док је Он боравио на земљи, и оних који ће живети после тога, учини и оне који су и пре Његовог доласка били у аду и седели у тами и смртној сени; зато је људе који се налазе у телу Он посетио у живом телу, а душама, које су се растале од тела, јавио се са божанском и пречистом душом, која се није растала од Бога ни онда кад се растала од тела. Похитајмо, дакле, да умом сиђемо у ад, да бисмо видели како је Он тамо својом силом одузео силу силном тиранину, и како је самом светлошћу, без оружја, разоружао бесмртне силе; како је разбио врата и отворио их крсним дрветом, како је погазио змију и обесио је за главу, срушио преграду, сместио трофеје непобедивости, умртвио смрт, иструлио трулежност и васпоставио човека у првобитно достојанство. Јуче је Он, одбацујући помоћ анђела, говорио Петру: "Могу послати више од дванаест легиона анђела"; а данас, као победник и Господ, силази чак до ада и смрти, у пратњи бесплотних војски и невидљивих чета, не дванаест легиона, него миријаду миријада и хиљаду хиљада анђела, власти, престола, шестокрилих и многооких, да би кроз смрт уништио тиранина. Те чете су га пратиле, али не као сарадници: оне су Њега пратиле са страхопоштовањем, као Господа и цара, јер свесилном Христу није потребна помоћ; њихов је дуг и уједно пламена жеља да стоје пред својим Господом и Богом; зато на сами миг наваљују једне пре других да испуњавају заповести, и увек су спремне за битку против непријатеља и безаконика; зато су и тада силазиле са Господом Богом својим у ад и подземна обиталишта заробљенима од века да би у сили извеле сужње. Тада је једино сами светлоносни долазак Господа са божанским збором обасјао чврсто ограђену, безгласну и мрачну тамницу и окове ада, а пре свих је дошао архистратиг Гаврило и изговорио гнусним силама следећу заповест: "Узмите ваша врата, кнезови", а после њега позвао је Михаило: "Потресите се врата вечна"; затим су и силе рекле: "Уклоните се, безакони вратари"; а напокон и власти са влашћу: "Одрешите се неодрешиви ланци"; не мислите да пристигли Господ није могао ући кроз затворена врата; Он нам, као одбеглим слутама, заповеда да отворимо вечна врата, тј. да их сломимо: "Отворите ваша врата, кнезови, јер пред њима стоји Христос, небеска врата; поравните пут Ономе који је дошао на запад ада, Господ му је име; Његов излазак је кроз врата смртна; ви сте наиравили улазе, а Он је дошао да направи излаз; зато не оклевајте, отворите врата и хитајте; отворите без оклевања; а ако се не одлучите на то, ми ћемо наредити самим вратима да се отворе без руку: отворите се врата вечна." Одмах након ових речи небеских сила врата се отворише, ланци одрешише, катанци распадоше, темељи тамнице заљуљаше, гнусне силе дадоше у бекство. Оне бацише своје узде и ускликнуше: "Ко је тај Цар славе? Ко је тај који у аду чини таква чудеса? Ко је тај који одавде изводи уснуле овде од века? Ко је тај који разбија нашу силу и изводи из адске тамнице од века свезане?"

Тада се Господ приближи самом адском подземљу, где је посебно чуван био у оковима првосаздани Адам, узе га за руку, подиже, и рече: "Устани, ти који спаваш, и васкрсни из мртвих, и осветиће те Христос. Ја сам твој Бог и са влашћу заповедам сужњима да изиђу, онима који су у тами да се просветле, умрлима да васкрсну; зато и теби наређујем: устани, ти који спаваш, јер нисам те створио да би био у аду; васкрсни из мрвих; ја сам живот мртвих; васкрсни, обличје моје, створено по лику моме; устани, изађимо одавде; ти у мени и ја у теби чинимо нераздељиво лице; ради тебе сам ја, Бог твој, постао син твој; ради тебе сам ја, Господ твој, узео обличје слуте; ради тебе сам ја, наднебески, сишао на земљу и у ад; ради тебе човека сам ја, у мртвим слободан, постао човек; ради тебе, изгнаног из врта, ја сам предат Јудејцима у врту и распет на дрвету. Погледај моје испљувано лице: пљување сам примио ради тебе, да би те васпоставио у првобитно достојанство; погледај моје образе који су претрпели ударања: ја сам примио ударања да би твој искварени лик васпоставио у мој лик; погледај моја израњављена леђа: ја сам примио шибање да би уништио бреме твојих грехова које лежи на твојим леђима; погледај моје руке, прободене клиновима: ја сам их ради тебе раширио на крсту; погледај моје пробијене ноге: оне су биле приковане за крст ради твојих ногу, које су утекле према дрвету греха; ја сам страдао да би те васпоставио и отворио рај; ради тебе сам окусио жуч да би исцелио то горко задовољство, добијено од хране која је теби слатка; окусио сам оцат да би уништио силу горке чаше из које је твоја смрт потекла; примио сам сунђер да би избрисао рукопис твојих грехова; примио сам трску да би потписао слободу људском роду; моје ребро је исцелило рану твог ребра, мој сан те је пробудио из адске уснулости; копље којим сам ја прободен зауставило је на тебе окренуто оружје: устани, дакле, изађимо одавде; непријатељ те је извео из раја, а ја те васпостављам на небески престо, а не у рај; ја сам ти забранио да дотичеш означено дрво живота, али ево: сам сам живот сјединио с тобом; раније сам заповедио херувиму да чува улаз у рај, а сада наређујем херувимима да ти служе; ти си се крио од Бога због наготе, а ево ти сакри мене, Бога истинитог, у себи; ти си се обукао у кожне хаљине да би доказао своју срамоту; али ја, Бог, обукох се у крваву хаљину твога тела: устаните, дакле, изађимо одавде - из смрти у живот, из пропадљивости у непропадљивост, из таме на вечну светлост; устаните, изађимо одавде из жалости у радост, из ропства у слободу, из заробљеништва у рајско наслађивање, од земље на небо: ја сам ради тога и умро и васкрсао, да и живе и мртве предводим; устаните, изиђимо одавде: јер Отац мој небески очекује овцу изгубљену; деведесет девет оваца, то јест анђела очекују свога саслужитеља Адама, када ће васкрснути, када ће устати и отићи Богу. Херувимски престо је припремљен; они који имају да вас вазнесу на небо брзи су у испуњењу заповести; небеска насеља су припремљена; ризнице блага су отворене; Царство небеско је пре векова припремљено; човека очекују блага каква око још није видело, ухо није чуло, и каква на ум још нису дошла." Кад ово Господ каже, васкрсава с Њим и у Њему сједињени Адам, васкрсава и Ева, и многа друга тела, у вери од века уснула, васкрсли су проповедајући тродневно васкрсење Господње, које ћемо и ми верујући дочекати, светло угледати и загрлити, радујући се с анђелима, светкујући с бестелеснима, и прослављајући Христа, који нас је васкрсао из пропадљивости и оживотворио. Њему слава и моћ са беспочетним Његовим Оцем, и са Свесветим и благим и животворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

 

Превео Мирољуб Авдаловић

 

 Архимандрит Јустин Поповић

ТАЈНА СПАСИТЕЉОВОГ СТРАДАЊА, КРСНЕ СМРТИ И ТАЈНА СПАСЕЊА

(из „Догматике“ – Богочовеково дело, Сотериологија)

Греси су производ ђавола. Безгрешни Богочовек је побе¬дно не само грехе, него и самог творца грехова ђавола. Да то није учинио, његова победа над грехом не би била ни потпуна ни стварна, јер би био као онај који реку пресушује на средини тока или на увору, а не на самом извору. Сав богочовечански домострој спасења има за циљ: победу над ђаволом, као над врховним творцем и самобитним оцем греха и зла. Стога богомудри Апостол благовести: Пошто деца имају тело и крв, тако и Он узе удела у томе, да смрћу сатре онога који има државу смрти, то јест ђавола (ίνα δια τοΰ θανάτου κατάργηση τον το κράτος έχοντα τοΰ θανάτου, τουτ' εστί τον διάβολον)[1]. Овим речима, вели свети Златоуст, Апостол показује узрок Спаситељевог оваплоћења. Овде он изражава ту чудесну ствар, да је ђаво побеђен оним чиме је сам побеђивао, и да је Христос њега сатро оним оружјем којим је он био силан противу васељене (тј. смрћу), што показује велику силу Победиочеву[2].

Ђаво је силан и страшан тиме, што има силу смрти, моћ смрти, што господари и располаже смрћу. А сила смрти јесу греси. Сваки грех је једна мала смрт; а сви греси скупа сачињавају другу смрт, смрт бесмртну и вечну. У последњој, праосновној клици својој, сваки је грех од ђавола. Господ се и јавио у овоме свету као човек, да сатре ђавола, његову силу грехе, а кроз њих и саму смрт. Христољубљени апостол бла¬говести: Који твори грех од ђавола је (έκ τοΰ διαβόλου εστίν), јер ђаво греши од почетка. Зато се и јави Син Божји, да разори дела ђавола (ίνα λύση τα έργα τοΰ διαβόλου)[3], тј. грехе, а са њима, и за њима, смрт и пакао, јер су они неминовни пратиоци греха[4]. Дела ђавола су, по речи светог Симеона Новог Богослова, сваки грех: завист, лаж, лукавство, мржња, непријатељство, злопамћење, клевета, гнев, јарост, гордост, сујета, немилосрђе, среброљубље, свађа, задиркивање, потсмевање, клетве, богозаборав, нечовечност и свако друго зло.[5]

Смрт је не само природна последица греха, него и природна казна за грех, јер се храни грешницима. Уневши у себе безгрешног Господа Исуса, смрт је унела у себе убицу свога, и убила себе, умртвила себе Безгрешним. И страшан страх нападе на њу од тела човека, Богочовека. И човек Богочовеком постаде страшан за њу, а она за човека слабић и играчка. Господ је постао човек, вели блажени Теофилакт, али чо¬век слободан од отрова греха, који је дошао у подобију тела греха, то јест у подобију тела, које подлежи греху, али Он сам није тело греха (ουχί σαρξ αμαρτίας υπάρχων). Адам је с правом (δικαίως) умро, јер је згрешио. Господ је умро не по правди (αδίκως άπέθανεν), јер није згрешио. До Господњега распећа смрт је с правом (δικαίως) господарила над људима. А пошто се Господ показао безгрешан, шта је онда ђаво могао наћи у Њему што заслужује смрт? Како је пак Господ био неправедно умртвљен, то је победно онога који је Њега умртвио, и на тај начин ослободио Адама од смрти, која му је с правом била нанесена као ономе који је згрешио. И иначе две су ствари владале над родом људским: уживање и мука (ηδονή και λΰπη). Господ је прошао и кроз једно и кроз друго, и показао се непобедив. Испрва Му је кушач приступио на гори предлажући Му уживање (Мт. 4, 3. 6. 9); али, уви¬девши да Га тиме не може победити, он је прибегао великом лукавству, навео је на Њега муку, да би бар помоћу ње овладао Њиме, и ради тога је дигао против Њега све: одрицање ученика, исмевање од стране војника, хуљење пролазника, смрт од Јудејаца, али је и у томе нашао да је Он непобедив. Јер мука на крсту није могла изазвати у Господу мржњу према распињачима, него је Он продужио да их љуби и да се мо¬ли за њих, говорећи: Оче, опрости им, јер не знају шта чине (Лк. 23, 34). Ето, како је Он победно оним чиме је, на изглед, био побеђен. На тај начин крст је постао и његово узвишење и његова слава[6].

Пошто непријатељ рода људског, богословствује свети Атанасије, павши с неба, блуди по овдашњем доњем ваздуху, и владајући ту над другим демонима, сличним њему по не¬покорности, помоћу њих изазива сањарења у онима који се обмањују, и труди се да заустави оне што се пењу, о чему и Апостол говори: по владару ваздушних сила, по духу који сад ради у синовима противљења (Εф. 2, 2), то Господ дође да сруши ђавола, и да очисти ваздух, и да нам отвори пут за узлажење на небо, као што рече Апостол: завесом, то јест те¬лом својим (Јевр. 10, 20). А ово је требало да се обави смрћу (τούτο δε έδει γενέσθαι δια του θανάτου). Каквом би се пак другом смрћу то обавило, ако не оном која се изврши у ва¬здуху, то јест на крсту? Јер у ваздуху умире само онај који на крсту сконча. Стога је и појмљиво што је Господ претрпео крст. Јер подигнут на крст, Он је очистио ваздух од сваке демонске варке. И као што Он за све (υπέρ πάντων) принесе тело своје на смрт, тако нам телом својим отвори свима пут за узлажење на небо[7].

Спаситељева смрт на крсту за нас била је и долична и целисходна; и узрок томе показао се у свему оправдан, и постоје оправдани разлози што се спасење свију требало извршити не друкче него крстом. Јер и на крсту Господ не остави себе не објављена, него сврх свега учини те и твар посведочи присуство свога Саздатеља. А тело своје не остави дуго у та¬ком стању, него, пошто показа да је оно умрло од додира са смрћу, одмах га трећег дана васкрсе, носећи са собом и знаке победе над смрћу у телу свом, а то су: нетрулежност и нестрадалност (την άφθαρσίαν και άπάθειαν). И свима би по¬казано, да тело није било умрло по немоћи природе обитавајућег Логоса, него да се у њему силом Логоса уништи смрт (έπι τφ τον θάνατον έξαφανισθήναι έν αύτω τη δυνάμει του Σωτήρος)[8].

Да је смрт уништена, и да је крст постао победа над њом, и да она нема више силе, него да је стварно мртва (είναι νεκρόν αυτόν αληθώς), не мали је знаки јасан доказ тога то што је сви ученици Христови ниподаштавају, сви ударају на њу и не плаше је се, већ је крсним знаком и вером у Христа потиру као мртву. У старо време, пре божанског доласка Спаситељевог, смрт је била страшна и самим Светитељима, и сви су оплакивали умрле као пропале. А сада, пошто је Спаситељ васкрсао тело, смрт више није страшна, него је сви који верују у Христа потиру као ништа (ώς ουδέν αυτόν όντα πατοΰσι), и више воле да умру него да се одрекну вере у Христа. Јер они сигурно знају да они који умиру не пропадају већ живе, и кроз васкрсење ће постати нетрулежни (άφθαρτοι). Једино је лукави ђаво, који нам се у старо доба горко наругао смрћу, остао истински мртав (έμεινε αληθώς νεκρός), пошто су уништене смртне муке. И ево доказа за то: пре но што поверују у Христа, људи сматрају смрт страшном и плаше је се; а чим приступе Христовој вери и Христовом учењу, они толико презиру смрт, да с радошћу насрћу на њу и постају сведоци васкрсења, које је Спаситељ извршио ради уништења смрти. Чак и дечица хитају да умру. И не само људи, него и жене се уче, како да се боре са смрћу. Она је тако немоћна постала, да је и жене, које је она раније држала у обмани, исмевају као мртву и уништену. Пошто је Спаситељем на крсту смрт побеђена и осрамоћена, и пошто су јој свезане и руке и ноге, то сви који ходе у Христу потиру смрт, и постајући мученици за Христа они јој се ругају и са потсмехом јој говоре: смрти, где ти је победа? пакле, где ти је жалац?[9]

Једино оваплотивши се, вели мудри тајник Божје благо¬дати, Спаситељ је могао дати себе за нас. Јер како би иначе дао себе за нас, да није носио на себи тело? Приневши тело, Он даде себе за нас, да, примивши у њему смрт, сатре онога који има државу смрти, ђавола (Јевр. 2, 14). Стога ми свагда благодари¬мо Исусу Христу и не одбацујемо благодат коју нам је дао. Јер Спаситељев долазак у телу постаде искупљење од смрти и спа¬сење целокупне твари (θανάτου λΰτρον και κτίσεως πάσης σωτηρία)[10]. Као што нас је Господ крвљу свог тела искупио, та¬ко и мишљу своје душе (τη νοήσει τής ψυχής αυτού) одржава за нас победу, говорећи: Ја победих свет (Јн. 16, ЗЗ)[11].

Господ је страдао зато, да човеку, који је у Њему страдао, припреми нестрадалност. Он је сишао да би нас уздигао. Он је подвргао себе рођењу на земљи да бисмо ми заволели Њега нествореног. Он је понизио себе до трулежи да би се трулежно могло обући у бесмртност. Он је ради нас постао немоћан да бисмо ми устали у сили. Он се спустио до смрти да би нама подарио бесмртност и мртвима дао живот. Кратко речено: Он је постао човек да бисмо ми, који смо постали смртни људи, оживели, и да смрт не би више господарила над нама (neque mors nobis dominetur), jep смрт више неће господарити над нама (Рм. 6, 9), гласи апостолска реч[12].

Творац васељене, Бог Логос, видећи да је Адам, обманут ђаволом, преступно заповест свога Саздатеља и пао под клетву и господарство смрти, саздавши себи од Деве Марије пречисто тело, које би могло сместити у себи и сву пуноћу Божанства телесно (σωματικώς) и људска страдања (και τά πάθη τά ανθρώπινα), добровољно предаде то тело за цео свет, да би смрћу свог тела умртвио ђавола који је господарио над смрћу[13]. Узрок оваплоћењу Бога Логоса је овај: да осуди владавину Сатане над нама (το κρϊναι την καθ' ήμων πλεονεξίαν τοΰ Σατανά). Стога је Христос, идући на распеће, рекао: Сад је суд овоме свету: сад ће владар овога света бити истеран напоље (Јн. 12, 31)[14].

Тајанственом божанском силом Спаситељеве крсне смрти обесиљен је, онемоћан је, умртвљен је грех као динамична сила ђавола и стваралачка сила смрти. Сам Спаситељ и Господар свесвега, вели свети Григорије Богослов, Саздатељ и Управитељ света, Син и Логос великог Оца, Помиритељ, Првосвештеник и Сапрестолник Оцу, не само узе на себе обличје слуге, него и узишавши на крст узнесе са собом грех људски, да би га убио (την άμαρτίαν τεθνηξομένην)[15]. Бог, дошавши кроз чисту Матер,несамоштосесам није оскрнавио у утроби, него је и њу очистио. Тако и умревши, Он је разорио државу смрти, при чему сам не само није ништа претрпео од смрти, него је и њу уништио (ούτ' αυτός θανάτω τι παθών, Λόγε, και τον όλέσσας)[16].

Наводећи Апостолове речи (Јевр. 2, 14), свети Амвросије вели: Ко је дакле Онај што жели да ми будемо заједничари (participes) у његовом телу и крви? Несумњиво Син Божји. Како Он постаде наш заједничар ако не телом; или каквом смрћу раскину Он ланце смрти ако не телесном? Јер је Хри¬стово подношење смрти постало смрт смрти (mortis enim mors facta est susceptio mortis in Christo)[17].

На чудесан божански начин божанска сила Спаситељева у његовом доживљавању крсне смрти распростире своје свеспасоносно дејство на сву природу људску. Господ Хри¬стос је раширио руке на крсту, вели свети Кирил Јерусалимски, да би обухватио крајеве васељене... Раширио је човечанске руке, Онај који је духовним рукама учврстио небо; приковане су клинцима руке, да би, када је прикивано било на дрвету његово човечанство, које је носило на себи грехе људске, и када је оно умрло, заједно са њим умро игрех (συναποθάνη μεν ή αμαρτία), а ми васкрсли у правди[18]. Спа¬ситељ је на крсту рекао: сврши се (Јн. 19, 30). Јер се испуни тајна (πεπλήρωται γαρ το μυστήριον), испуни се написано: уништише се греси (έλΰθησαν αί άμαρτίαι)[19].

Ради чега је, пита свети Василије, крстом извршен Хри¬стов домострој спасења? Ради тога да се са четири стране света саберу спасавани. Јер се крст дели на четири дела тако да је сваки његов део окренут једној од четири стране света. Α претпостављена је крсна смрт да би све четири стране све¬та биле приведене спасењу деловима крста[20].

Све што је ушло у богочовечански живот Господа Исуса није само символ, већ и сила његове победе над грехом, смрћу и ђаволом. Чиме је победио ђаво, вели свети Злато¬уст, тиме га је савладао Христос. Узевши његово оружје, Христос га је њиме и победно. А ево како: девојка, дрво и смрт били су знаци нашег пораза; девојка је била Ева, пошто тада још не беше познала мужа; дрво је било дрво у рају; смрт је била казна Адамова. Но гле, опет девојка, дрво и смрт; ови знаци пораза постали су знаци победе. Место Еве Марија; место дрвета познања добра и зла дрво крста; место смрти Адамове смрт Христова. Оно чиме је побеђивао ђаво, тиме и сам бива побеђен. Кроз дрво ђаво је упропастио Адама; кроз крст Христос је савладао ђавола. Оно дрво је бацило у ад, а ово дрво је извукло и оне који су отишли тамо... Кроз смрт ми смо постали бесмртни (άπό θανά¬του γεγόναμεν αθάνατοι). Таква су дела крста. И како се све то лако за нас свршило. Ми нисмо крвљу оквасили оружје, нисмо стојали у борбеним реду, нисмо задобијали ране и ни¬смо видели борбу, али смо добили победу. Подвиг припада Господу, а венац нама... Ето шта је крст учинио за нас. Крст је победни знак над демонима, сабља против греха, мач којим је Христос пробо змију[21].

Крст Христов је мач и дрво, на коме је Христос, заклан од богоубица Јевреја, разорио дела ђаволова, приковавши на дрвету грехе наше. Због тога се крст и употребљава при богослужењима као неки мач и царски бич који побеђује и одбија сваки демонски налет и сатански напад[22]. Крст је спасење наших душа. Крст је спасао васељену (την οίκουμένην έσωσε), прогнао заблуду, повратио истину, начинио земљу небом, направио људе анђелима. Захваљујући њему, демони више нису страшни већ презрени, и смрт није смрт већ сан и бдење[23]. Нека се нико не боји смрти, јер нас ослободи Спаситељева смрт; угаси је Онај кога је она држала (έσβεσεν αυτόν ύπ' αύτοΰ κατεχόμενος)[24].

Бог Логос, узевши на себе тело које може умрети и учи¬нивши га својим, добровольно пострада у њему, својом смрћу уништи смрт и трулежност учини недејственом (άπρακτον), јер сам беше нетрулежност и живот[25]. Бог Логос очовечио се, и поднео понижење и страдање, да би својом смрћу и васкрсењем победно смрт[26]. Бог нас је ослободио од зла у коме смо били, и потпуно је разорио поглаварства и власти кроз онога који је пострадао по вољи његовој[27].

Спаситељево страдање је очишћење света (κόσμου καθάρσιον); смрт његова је извор бесмртности који точи живот. Она је сунђер који је збрисао грех света[28]. Христос је пострадао да бисмо ми живели вечито[29]. Крстом Христовим се сва твар (δλη ή κτίσις) обукла у слободу[30]. Христос је страдањем постао страдање страдањима, и смрћу смрт смрти (και θάνατος δια του θανάτου θανέίν)[31].

Богочовечанска истина: да је Господ Исус својим стра¬данием и креном смрћу победно грех, смрт и ђавола, изражена је богонадахнуто молитвеним осећањем Цркве у богослужбеном православном богословљу. Господ иде у Јерусалим, благовести света мисао Цркве, да силом Божанства умртви смрт[32]. Својим смиреним, богочовечанским животом и човекољубивим страдањем Господ је превео људску природу из трулежности у нетрулежност (έκ φθοράς είς άφθαρσίαν)[33]. Уочи свога божанског страдања, васкрсавајући Лазара, Спа¬сителе је разорио горко царство смрти (το του θανάτου πικρόν βασίλειον)[34]. Предосетивши Лазара где долази из мртвих смрт се умртви (θάνατος τέθνηκε)[35].

Од Лазаревог васкрсења настаје глад за смрт, којој су главна храна тела људска и душе људске. Јер је Лазарево васкрсење символ и предзнак свеопштег васкрсења, када ће смрт издахнути од глади. То је разлог што се од Лазаревог васкрсења почиње бојати м1родержица всеядица смерть (о κοσμοκράτωρ παμφάγος θάνατος), која је дотле држала у ропству род људски[36]. Дозвавши из мртвих Лазара, Господ је гласом својим свезао смрт, разрушио адово царство, запленио ад[37]. Стога ад болно вапије смрти: Тешко мени заиста, ево Назарећанин потресе доњи свет, прободе утробу моју, и зовнувши бездахног мртваца подиже га[38]. Дозвавши Лазара из мртвих, бесмртни Господ je силом својом разорио мраколико адово царство (σκοτεινόμορφον"Αδου βασίλεον)[39], сатро сву силу смрти (τού θανάτου πάσαν τήν δΰναμιν), и својом божанском силом пољуљао темеље ада[40].

При Лазаревом васкрсењу божанска сила Спаситељевог гласа развалила је адска врата свепрождируће смрти (адова врата всеядный смерти του παμφάγου θανάτου)[41]. Васкрсавајући Лазара из мртвих, Господ је пре своје смрти потресао државу смрти[42], да својом смрћу коначно разруши ад[43].

Својом спасоносном смрћу Господ је претворио смрт у сан којим тело заспи, да се заувек пробуди при свеопштем васкрсењу мртвих. Заспавши на крсту, објављује свето сазнање васељенске Цркве, Господ је претворио смрт у сан.[44] Када Спаситељ би распет, збачена би тиранија и смрвљена би сила вражија (ή δΰναμις τού εχθρού)[45]. Будући Живот, Господ Хри¬стос је својом смрћу сатро смрт, и даровао живот свету[46]. Хри¬стос = Живот, окусивши смрт, ослободи смртне од смрти (έκ θανάτου τους βροτούς ήλευθέρωσε), и сада свима дарује жи¬вот[47]. Адама, који је у давнини био умртвљен завишћу ђавола, Спаситељ, који се јавио у телу као нови Адам, умртвљењем својим повраћа у живот[48]. Ширећи на крсту своје руке, Хри¬стос животодавац је разорио државу вражију (το κράτος τού εχθρού)[49]. Смрт смрћу умртвљује Бог наш божанском силом својом[50]. Оваплоћењем узевши на себе све људско, осим греха, Господ је благоволео да буде распет на крсту, да претрпи смрт као човек, да би као Бог избавио од смрти све људско[51].

Емануил прикова на крст наше грехе, и дајући живот умртви смрт васкрснувши Адама[52]. Христос Спаситељ наш прикова на крст грехе наше[53]. Када Спаситељ би прикован на крст, тада се умртви сила вражија (τότε ένεκρώβη το κράτος τού έχθροΰ), и ад би заробљен његовом силом[54]. Подигнут на крст, Спаситељ је поднео умртвљење (νέκρωσιν), и тиме умртвио нашега умртвитеља (τον νεκρωτην ήμων)[55]. Својим крстом Христос Спас разори државу смрти и уништи обману ђаволову[56]. Владар овога света, коме се продадосмо не послу¬шавши заповест Господњу, би осуђен крстом Спасовим, јер нападе на Спаситеља као на смртнога човека, али паде под ударом Спасове силе и показа се немоћан[57].

Појава безгрешног Господа прогони грех из царства бића у царство фиктивног бића, у царство зла, јер је зло, у поређењу са Добром које је једино истинско биће, у ствари небиће. Стога молитвена мисао апостолске Цркве благовести: Када Свецар Христос би распет по својој вољи, грех који је царовао би прогнан; а Адам, који је у старо доба био протеран из раја, поврати се опет у њега[58]. Својим крстом Господ је уништио лукаву змију, а оживео све нас, преступом умрвљене[59]. Када Човекољубац би подигнут на крст, свепорочни ђаво би сав (όλος) оборен, сав рањен, и налази се у чудном паду; Адам пак разрешава се клетве, и спасава се онај који је раније осуђен[60]. По својој вољи Исус је био подигнут на крст, и разорио је сву ђаволову злу делатност (πάσαν διαβόλου κακοπραγίαν), а људе који су развраћени умом пали у про¬паст подигао је[61].

Човека палог кроз преступ, Господ Христос, који је васкрсење свију, подигао је када је био подигнут на крст, и оборио је непријатеља који је био оборио човека, и показао га потпуно умртвљена и неделатна[62]. Распет на Голготи, Безгрешни је смрвио главу ђаволу и спасао све људе[63].

Крстом Спасовим разорена је држава смрти (θανάτου κράτος), и уништена ђаволова обмана[64]. Господ је смрћу згазио смрт, постао првенац мртвих, избавио нас из утробе ада и подарио свету велику милост[65]. Ризничар живота, Христос, као смртан желећи смрт, окуси је; а као бесмртан по природи оживљавао је мртве[66]. Крстом Сина Божијег срушен је ад, и умртвљена смрт, и ми умртвљени устадосмо и удостојисмо се живота, и примисмо рај[67]. Мртав је ад, јер Христос, висећи на крсту, потеже на њега оружје, и овај лежи мртав[68]. Добро¬вољно је Господ телом узишао на крст, да ослободи од робовања ђаволу оне што је створио[69]. Крстом, тим дрветом жи¬вота, уништивши онога што има државу смрти, оживео је нас умртвљене грехом[70].

Безгрешност је отров за смрт, јер као што грехом умире живот, тако безгрешношћу умире смрт. Стога свето осећање Цркве говори: Окусивши безгрешно животворно тело Госпо¬да Исуса, смрт се с правом (επαξίως) умртви[71]. Смрћу својом Богочовек је сатро ђавола који је тиранисао нашу природу[72]. Спаситељ је подигнут на крст, и пали род људски је устао; копљем је био прободен у ребра, и лукави ђаво је задобио смртну рану[73]. Крстом својим Господ је посрамио поглаварства и власти таме, и вратио људе у првобитно блаженство (εις την άρχαίαν μακαριότητα)[74]. Узишавши на крст, Господ је поколебао свеколико мноштво демона и уништио пагубну државу тиранина, и спасао човечанство[75]. Спаситељ је добро¬вољно поднео страдање којим се убија страдање (παθοκτόνον), и убио онога који нас је у старо доба убио у рају[76].

Претрпевши крст, Господ је смрћу погубио смрт[77]. Си¬лом својом Господ је уништио онога који има државу смрти, обновио нас крстом својим, дарујући нам живот и бесмртност[78]. Смрт је као слушкиња са страхом приступила Господу живота, и Он нам је смрћу својом подарио бескрајни живот и васкрсење (άτελεΰτητον ζωήν και την άνάστασιν)[79]. Разорена смрћу, јадна смрт лежи без даха, јер не подносећи додир жи¬вота умртвљује се јаки, тј. ђаво (της ζωής γαρ μη φέρων την ένθεον προσβολήν, νεκροΰται ό Ισχυρός), и дарује се свима васкрсење[80]. Умртви се смрт и уништи се трулежност, не које беше осуђен род људски, када оне насрнуше на безгрешног Господа, јер је Он живот који избавља од трулежности[81].

Када се на земљи диже крст Христов, тада престаде тиранија пакла (πέπαυται αδου τυραννίς) и уништи се његово царство[82]. Када је Спаситељ био драговољно прикован на крсту, Он је својом силом потпуно уништио жалац гордога ђавола[83]. Крст Христов је чудо за свете Анђеле, а велика рана за ђавола и његове бесове[84]. Дирљива је стихира: Господе, Ти си нам крст свој дао за оружје против ђавола, и он дршће и тресе се не подносећи посматрање силе његове, јер крст мртве васкрсава и смрт уништи. Стога се клањамо твоме погребењу и васкрсењу[85].

Када тело Логоса би свезано, човечанство се ослободи нераскидљивих окова, и тирании би свезан као птица (ώς στρουΰίον) и исмејан од свих верника[86]. Доставши мртав (νεκρός γενόμενος), Спаситељ оживе све умртвљене људе, и умртви змију која је грех увела у свет[87]. Крстом Христовим ми се избависмо плачне туге и смртних окова, и бисмо приведени вечитом весељу[88]. Крстом је Спаситељ сатро пукове демона и спасао човечанство[89]. Спасовим крстом сви смо привучени Богу, и смрт би сатрвена до краја[90].

Својом свепобедном крсном смрћу Богочовек је истовремено сатро и грехе и творце греха, нечисте духове. У своме бескрајном човекољубљу Он нам је, по речи Апостола, покло¬нио све грехе (χαρισάμενος ήμΐν πάντα τα παραπτώματα)[91], тј. опростио све грехе. Али се није на томе зауставио, него је и све наше обавезе према ђаволу, које смо му дали грешећи, уништио. То Апостол драматично претставља у метафоричној слици, називајући наше дуговање ђаволу рукописаше (το χειράγραφον), којим смо ми написмено постали дужници ђаволу кроз грехе. Ту нашу писмену обавезу ђаволу, то наше рукописаније Господ је приковао на крст, и уништио га, и уједно с тим победио поглаварства и власти греха и зла, тј. ђаволе. Апостол богомудри благовести: Господ Христос, руко¬писание које беше против нас избрисао је учењем (έξαλείψας το καΦ' ήμων χειρόγραφον τοις δόγμασιν), и уништио га је, приковавши га на крст; и разоружавши поглаварства и власти показа их слободно, победивши их на њему[92].

Ове Апостолове речи свети Златоуст овако објашњава: Апостол каже: Христос нам је поклонио све грехе (ст. 13). Које грехе? Оне што су произвеле смрт. И шта? Да ли им до¬пусти да остану? Не, него их уништи; не само поклони, него уништи (ούκ έχάραξε μόνον, αλλ' έξήλειψεν), да се никада не појаве. Учењем, вели Апостол. Каквим учењем? Вером. Дакле, довољна је вера. И шта затим? Отпуштању грехова Апо¬стол опет додаје уништење грехова. И то, вели, уништио је; није га сачувао, него исцепао, приковавши га на крст; и разо¬ружавши поглаварства и власти показа их слободно, побе¬дивши их на њему. Ето, колико је Он бриге уложио око уништења рукописанија. Пошто смо сви били под грехом и казном, Он нас је, претрпевши казну, ослободио и греха и ка¬зне. А казну је претрпео на крсту. На крст је и рукописаније приковао, а затим га, као онај који власт има, исцепао. Какво рукописаније? Апостол говори или о оном рукописанију што га Израиљци дадоше Мојсеју говорећи: све речи, које изрече Господ, чинићемо и слушаћемо (2 Мојс. 24, 3); или ако не говори о том, онда о оном, да смо дужни покоравати се Богу; или ако не и о том, онда о оном рукописанију које држаше ђаво, а које начини (έποίησε) Бог, рекавши Адаму: у који дан окусиш с њега, умрећеш (1 Мојс. 2, 17). Ово дакле рукописа¬није имађаше у рукама ђаво. И ово рукописаније Христос не даде нама, него га сам исцепа (εσχισεν), што је својствено ономе који с радошћу опрашта. А у речима: разоружавши поглаварства и силе (ст. 15), Апостол говори о ђаволским силама: или што беху обучене у човечанску природу, или што их Христос држаше као ручицу мача и, поставши човек, разголити их[93]. То и значе речи: показа их (ст. 15). И добро је речено: показа их, јер се ђаво никада није тако дрско понашао. Јер када се надаше да овлада Христом, он изгуби и оне које имађаше; у време када тело Христово беше приковано на крсту, мртви васкрсаваху. Том приликом ђаво претрпе пораз, задобивши смртни ударац од мртвог тела (ύπό σώματος νεκρού). Као што борац, који сматра да је убио свога против¬ника, сам добија од њега смртни ударац, тако и Господ Хри¬стос показа да умрети спокојно значи посрамити ђавола. Ка¬да би могао, ђаво би све учинио да увери људе како Христос није умро. Али пошто је за доказ васкрсења служило све потоње време, а за доказ смрти није било другог времена осим овог, то је Христос и умро јавно (δημοσία), на очиглед свима, а није васкрсао јавно, знајући да ће потоње време посведочити истину васкрсења.

Достојно је дивљења то што наочиглед целога света змија би убијена на крсту. И шта све није учинио ђаво да Христос не умре! Ево шта говори Пилат: узмите га ви и распните, јер ја не налазим на њему кривице (Јн. 19, 6). И Јудејци Му говораху: ако си Син Божји, сиђи с крста (Мт. 27, 40). Али пошто Он већ беше задобио смртни ударац, и не сиђе са крста, то је био предат гробу. Он је могао одмах васкрснути, али то није учинио, да би се уверили у његову смрт. Чак и војници Му не пребише колена (Јн. 19, 33), као другима, да би било очевидно да је Он умро. Познати су и они што погребоше тело његово. Ради тога и сами Јудејци, заједно с војницима, запечаћују камен. Ту су се нарочито сви старали, да смрт његова не буде сакривена. А сведоци су непријатељи, Јудејци. Ево шта они говоре Пилату: ова варалица каза још за живота: после три дана устаћу. Нареди дакле војницима да чувају гроб (Мт. 27, 6364). То би учињено. Они још и запечатише гроб. Треба чути, како они и касније говоре то Апостолима: хоћете да баците на нас крв овога човека (Д. А. 5, 28). Он није допустио да крст његов буде посрамљен. Он на крсту чини све (πάντα ποιεί), показујући да је смрћу извршио велико дело. Смрт погоди Христа, али је Христос, погођен њоме, затим уништи. Мртвим телом уништен је онај који изгледа да је бесмртан (νεκρφ σώματι κατελΰετο ό δοκών αθάνατος είναι). Ито је видела васељена[94].

У молитвеном богословљу светом ревношћу је ограђена богочовечанска истина: да је Господ Христос на крсту уништио рукописаније грехова наших. Господ је, благовести свето богословље, на крсту подерао наше рукописаније[95]. Послат од Оца на спасење рода људског, Господ Исус је чесним крстом својим исцепао рукописаније наших грехова и њиме победно поглаварства и власти таме[96]. Спаситељ наш ја избрисао рукописаније што је било против нас приковавши га на крст, и уништио државу смрти[97]. Захваћена жалостивом молитвом за всехъ и вся, православна се душа моли сладчајшем Господу: Христе Боже, који си у шести дан и час приковао на крст, дрски Адамов грех, учињен у рају, подери рукописаније и наших грехова, и спаси нас[98].

Зато што је Господ креном смрћу победно грех, смрт и ђавола, крст је постао символ једине истинске победе и заувек остао средство које свепобедном силом богочовечанске благодати савлађује и побеђује све грехе, све смрти, све ђаволе. Скупоцена и свевредносна крв Богочовека Христа, проливена на крсту за спасење рода људског, постала је следбеницима Христовим непобедиво оружје у свима борбама са гресима и нечистим силама. Када духоносни Апостол љубави и апокалипсиса посматра драму рода људског са зенита апокалиптичких висина, он види да људи у њој побеђују Сатану једино крвљу Христовом[99]. Побеђујући крстом Сатану, хришћани побеђују јединог измислитеља и главнога творца свакога зла и безакоња. Недосежна величина и несхватљива спасоносност Богочовековог подвига и састоји се у томе, што је Он својом крсном жртвом дао природи људској богочове¬чанске благодатне силе, којом се људи избављају од свакога безакоња, по речи светог Апостола: Велики Бог и Спаситељ наш Исус Христос даде себе за нас (εδωκεν εαυτόν υπέρ ημών), да нас избави од свакога безакоња (ίνα λυτρώσηται ημάς άπό πάσης ανομίας)[100].

Неисказане божанске силе уризничене су у светом кр¬ету Спаситељевом, зато је он и средство спасења, и символ спасења, и знак спасења. Сав је Господ Христос у њему и свесиле његове. Где је он, ту је и Богочовек; мимо њега и без њега нема спасења човеку од греха, смрти и ђавола. Нама се незнабошци громко смеју, пише свети Атанасије Велики, указујући на крст Христов. Али њих треба жалити због њихове неосетљивости, јер клеветајући крст, они не виде силу крста која је испунила сву васељену, не виде да су кретом откривена свима дела богопознања. Јер када би они својим умом искрено загледали у Божанство Христово, не би се толико потсмевали, него би напротив, познали овог Спаситеља света, познали би да је крст његов постао не пропаст него ле¬чење твари (μη βλάβην άλλα θεραπείαν της κτίσεως). Ακο је са појавом крста уништено свако идолопоклонство, и крсним се знаком прогони свака демонска опсена; ако се јединоме Христу клањају, и кроз Њега се познаје Отац; ако се противници посрамљују, и Христос из дана у дан обраћа себи душе противника, онда смо у праву рећи незнабошцима: како је могуће ово дело сматрати за људско (άνθρώπινον), а не радије признати да је Онај који је узишао на крст Логос Божји и Спаситељ света?[101]. Спасење је свету Син од Оца; спасење је свету крст од Сина[102].

На стварности крста Христовог зида се стварност наше вере, спасења нашег. Богомудро о томе расуђује свети Кирил Јерусалимски: Ако неко говори да је крст привид (δτι δόκησις ό σταυρός), бежи од њега. Ненавиди оне што говоре да је Господ био распет привидно (κατά φαντασίαν). Јер ако je Он привидно био распет, а спасење је од крста (έκ σταυρού δε ή σωτηρία), онда је и спасење привид (φαντασία). Ако је крст привид, привид је и васкрсење. А ако Христос не уста, још смо у гресима својим (1 Кор. 15, 17). Ако је крст привид, привид је и вазнесење; а ако је вазнесење привид, онда је привид и други долазак, и све је најзад без сигурне подлоге. Нека ти дакле крст буде први непоколебљиви темељ, и на њему зидај све остало учење вере[103]).

Тајна крста се не може ухватити ни у речи, ни у симво¬ле, ни у поређења. Свеспасоносној сили крста приступа се вером; и она се усваја само вером. Када, напустивши веру, ве¬ли свети философ, претпостављамо њој силу речи, и веродостојност Духа уништимо својим питањима, и затим наша реч устукне пред величином предмета, шта онда бива? Немоћ речи нам онда изгледа као немоћ саме тајне (το ασθενές του λόγου, τοΰ μυστηρίου φαίνεται); ина тај начин се виспреност речи претвара у понижавање крста, као што о томе расуђује Павле (1 Кор. 1, 17). Јер је вера допуна нашега учења (ή γαρ πίστις, τοΰ καθ' ημάς λόγου πλήρωσις)[104].

Безбројне мисли изазива у људском сазнању крст, вели свети мислилац, али све те мисли, на које нас наводи крст, кроз који је извршена тајна страдања (το περί το πάθος μυστήριον), може ли ико лако објаснити речју? Зар није би¬ло безброј начина који воде смрти, помоћу којих би се могао извршити домострој нашег спасења смрћу? Али од свих об¬лика смрти Господ је по својој власти изабрао и одредио себи крсну смрт. А да је то било неопходно потребно због неког неисказаног разлога (το άναγκάίον κατά τίνα λόγον απόρρη¬τον γενέσθαι όφείλον), Он је објавио говорећи: Сину човечијем треба (δει) много пострадати, и окривљену бити, и распету бити, и у трећи дан васкрснути (Мк. 8, 31). А смисао ове речи треба (δεί) јесте: да се страдање требало извршити не друкче него крстом. Какав је узрок томе? Једино велики Па¬вле, научен неисказаним речима, које је он, посвећен у тајне раја, чуо тамо, може разјаснити тајну крста, што он делимично (έν μέρει) и чини у посланици Ефесцима говорећи: да бисте могли са свима светима разумети шта је ширина и дужина и дубина и висина, и познати претежнију од знања љубав Христову, да се испуните сваком пуноћом Божијом (Еф. 3, 18 19). Није узалуд божанско око Апостолово духовно ви¬дело овде облик крста, него је он овим јасно показао да ће сваки, одбацивши са очију крљушт незнања, јасно угледати саму истину. Јер je он знао да облик крста, престављајући четири краја сједињена у средини, означава на све простирућу се силу и промишљање Онога који се на њему јавио; и стога свакоме крају крста даје посебни назив: дубином назива онај крај што иде од средине наниже, висином онај што иде навише, а ширином и дужином оне крајеве што се протежу десно и лево од средине. Тиме Апостол јасно показује, да нема ништа у постојећем што се не држи божанском природом (ουδέν των όντων εστίν, δ μη τή θεία διακρατεΐται φύσει): и небеско, и подземно, и сва бића до накрај постојећега... Стога Спаситељ и говори да Сину Човечијем ваља не просто умрети, него распету бити, да би крст за проницљивије био бого¬слов (θεολόγος ό σταυρός), објављујући својим обликом свемоћну власт Онога који се јавио на њему и који је све у свему (πάντα έν πάσιν)[105].

У анђелски осетљивој и видовитој души богочежњивог Златоуста, крст Христов изазива неисказано дивљење због чудотворне и делотворне силе која је свагда у њему, и свагда чудотвори и делотвори из њега. Крст је изгладио грех, благо¬вести златоусти песник еванђелских радости, постао очишћење васељене (καθάρσιον της οικουμένης), помирење дуготрајног непријатељства, отворио је врата небеска, људе немиле Богу учинио пријатељима, уздигао нашу природу на небо, посадио је с десне стране Престола, подарио нам и дру¬га безбројна добра (μυρία έτερα παρέσχεν ήμϊν αγαθά)[106].

Крст је постао извор великог благослова, одбрана од сваке опасности, смртоносно одбијање ђавола, узда демонима, страх противничким силама. Он је сатро смрт, развалио гвоздена врата ада, покидао његове окове, разорио тврђаву ђавола, пресекао окове греха (της αμαρτίας τα νεύρα έξέκοψεν), избавио сву васељену од осуде, исцелио рану, нанесену природи нашој. Крст је земљу начинио рајем и мајком многочадном[107].

Крст, који је раније био символ осуде и казне, од Христа је посао знак спасења. У самој ствари, он је за нас постао узрок безбројних добара (μυρίων ήμίν αγαθών αίτιος γέγονεν): он нас је ослободио заблуде, он је обасјао оне што седе у мраку, он је помирио са Богом нас који смо били у непријатељству, он је удаљене начинио пријатељима, он је зближио оне који су били далеко једни од других. Захваљујући крсту ми више не лутамо по пустињама, јер смо дознали прави пут; не обитавамо више изван царства, јер смо пронашли врата; не бојимо се распаљених страла ђаволових, јер смо угледали извор. Благодарећи крсту, ми не дршћемо пред тиранином, јер се налазимо поред цара[108].

Крст је символ небеског царства. Христос га није оставио на земљи, него га је подигао са собом и узнео на небо. Откуда се то види? Отуда што Он има доћи са њим при дру¬гом и славном доласку свом (Мт. 24, 30)[109]. Крст је глава нашег спасења (σταυρός το κεφάλαιον της σωτηρίας της ημε¬τέρας); крст је узрок безбројних добара. Помоћу њега смо ми, који смо раније били одбачени и ништавни, примљени сада у ред синова; помоћу њега ми већ не остајемо у заблуди, него смо познали истину (την αλήθειαν έπέγνωμεν); помоћу њега смо ми, који смо се раније клањали дрвећу и камењу, позна¬ли сада Саздатеља свих; помоћу њега смо ми, који смо били робови греха, уведени у слободу праведности; помоћу њега је, најзад, земља постала небо. Он нас је ослободио заблуде; она нас је привео истини; он је извео измирење између Бога и људи; он нас је, извукавши нас из дубине порока, извео на сами врх добродетељи; он је истребио демонску заблуду; он је уништио опсену. Помоћу њега је већ нестало дима, смрада и проливања крви бесловесних животиња, него су свуда заведене духовне службе, песме и молитве; помоћу њега су демони натерани у бекство; помоћу њега је ђаво прогнан; помоћу њега се људска природа стала такмичити са анђелским животом; помоћу њега се девичанство одомаћило на земљи, јер је људска природа, откако је дошао Онај што се родио од Деве, распознала овај пут ка добродетељи. Он је обасјао нас који смо седели у тами; он је ородио нас који смо били туђи једни другима; он је начинио грађанима неба нас који смо били луталице; он је постао за нас основа мира[110].

Крст је уништио непријатељство Божје према људима, извршио помирење, учинио земљу небом, помешао људе с анђелима (τους ανθρώπους τοις άγγέλοις ανέμιξε), разорио тврђаву смрти, срушио моћ ђаволову, сатро силу греха, избавио земљу од заблуде, испретурао њихове жртвенике, истребио смрад жртава, засадио добротељ, основао Цркву... Крст је подерао наше рукописаније, учинио непотребном тамницу смрти. Крст је знак Божанске љубави (Јн. 3, 16). Крст је неразорива стена, несавладљиво оружје, ослонац богатима, бо¬гатство сиромасима, заштита увређенима, оружје нападнутима, смрт страстима, темељ добродетељима, знак чудесан и необичан...Крст је отворио рај, увео у њега разбојника, и привео у небеско царство људски род који је био на ивици про¬пасти и чак недостојан земље[111]. Крст Христов је засладио свет, који је био прожет горчином демонском[112]. Када је уз нас крст онда демони већ нису страшни и нису опасни, и смрт није смрт него сан (ουδέ ό θάνατος θάνατος, αλλ' ΰπνος). Κρстом је оборено и згажено све што нам је непријатељско[113].

Све што се односи на нас, вели исти свети подвижник, обавља се помоћу крста. Је ли потребно добити препород, jaвља се крст; је ли потребно бити отхрањен оном тајанственом храном, или бити рукоположен за неки црквени чин, или учинити ма шта друго, свуда иступа символ наше победе. Стога га с великим задовољством сликамо и по кућама, и на зидовима, и на вратима, и на челу, и у души. Он је знак нашег спасења и свеопште слободе и доказ милосрђа Господа нашег[114]. Спасоносно дрво крста уништило је све страхоте (τα δεινά) што је било увело дрво познања добра и зла[115]. Оно је дрво уве¬ло смрт, јер је за преступом следила смрт, а ово је подарило бесмртност (τοϋτο την άθανασίαν έχαρίσατο). Оно нас је протерало из раја; ово нас је одвело на небо. Оно је за један преступ подвргло Адама онаквој казни; ово нас је ослободило од безбројних греховних тешкоћа и дало нам смелост пред Господом нашим[116]. Као што се преко дрвета јавио преступ, тако се преко дрвета јавило и спасење (δια του ξΰλου ή σωτηρία)[117].

Да не би ко рекао, вели свети Златоуст, како се могу спасти они који верују у Распетог, када је и Он сам био подвргнут смрти, еванђелист Јован нас потсећа на древну историју (Јн. 3, 14). Када су се Јевреји спасавали од смрти погледом на бакарно изображење змије, у толико већу благодет могу добити они који верују у Распетог. Распеће се десило не због немоћи Распетога (ού γαρ δια τήν άσθένειαν τοΰ σταυρουμένου) и не што су Јевреји однели победу над Њим, него што је Бог заволео свет. Ево разлога због кога се његов одухотворени храм подвргао распећу: да ни један који верује у њега не погине, него да има живот вечни (Јн. 3, 16). Видиш ли узрок крста и сапсење које је од њега произашло? Видиш ли сродност између праобраза и истине? Тамо су се Јевреји спасавали само од привремене смрти; овде се верници спасавају од вечне смрти. Тамо обешена змија исцељује од уједа змија; овде распети Исус исцељује од уједа духовне змије. Тамо добија исцељење онај који гледа телесним очима; овде се ослобађа свих грехова онај који гледа душевним очима. Тамо је обешена змија која претставља обличје змије; овде је тело Господа, образовано Духом (ύπό Πνεύματος κατασκευασθέν). Тамо је змија уједала, змија и лечила; тако и ов¬де: смрт је погубила, смрт и спасла (θάνατος απώλεσε, και θάνατος εσωσεν). Но змија која је погубљивала, имала је отров, а која је спасавала није имала отрова; то исто је и ов¬де: смрт која је погубила, имала је грех, као змија отров, а смрт Господа била је слободна од свакога греха, као бакарна змија од отрова. Речено је: Он греха не учини, нити се обма¬на нађе у устима његовим (1 Петр. 2, 22 )[118].

Свеспасоносну и свепобедну силу крста Христова снажно описује ненадмашни весник светле туге хришћанске свети Јефрем Сирин. Сваки празник, вели он, и свако дело Господа нашег Исуса Христа јесте спасење и похвала нама вернима. Али крст је похвала над похвалама; али празник над празницима јесте када се: Пасха наша закла за нас, Хри¬стос (1 Кор. 5, 7), или боље рећи, када устаде из мртвих Јагње Божје које узима грех света (Јн. 1, 29)[119].

Треба изобразити животворни крст и на вратима, и на челу, и на прсима, и на устима, и на сваком уду свом, и наоружати се овим непобедивим хришћанским оружјем, победи¬телем смрти, надом верних, светлошћу земље, овим оружјем што отвара рај, обара јереси, овом тврђавом вере, великим чуварем и спасоносном похвалом православних. Ово оружје треба да носе хришћани свуда и у свако време дању и ноћу, сваког часа и сваког тренутка. Без њега немој радити ништа. Ако спаваш, устајеш од спавања, радиш, једеш, пијеш, налазиш се на путу, путујеш по мору, прелазиш реку, украшавај све удове своје животворним крстом, и на тебе неће наићи зло, и рана се неће приближити твоме телу. Вражје силе, видећи крст, отступају са трепетом. Крст је осветио васељену; он је развејао таму и повратио светлост; он је искоренио заблуду; он је сабрао народе од истока и запада, севера и југа, и сјединио их љубављу у једну Цркву, у једну веру, у једно крштење... Крстом је Спаситељ распорио свепрождирућу утро¬бу ада, и запушио лукава уста ђаволу[120].

Када је угледала распетог Спаситеља, смрт су спопали трепет и ужас, и она је ослободила све над којима је господарила, почевши од Адама. Наоружани крстом, блажени Апостоли су покорили сву силу вражију, у своје мреже уловили све народе и сабрали их на поклоњење крсту. Обучени у крст, као у оклоп, мученици и војници Христови су у прах претворили све замисли мучитеља и проповедали смело. Узевши крст и носећи га на себи, они који се ради Христа одричу свега у свету, с великом се радошћу удаљују у пустиње и горе, у пештере и провалије... Колико је добара Бог даровао крстом роду људском![121]

Крст је васкрсење мртвих. Крст је узданица хришћанима. Крст је палица хромима. Крст је утеха беднима. Крст је узда за богате, обарање гордих. Крст је застава победе над демонима, васпитач младићима. Крст је трг за трговце, нада очајницима, крма морепловцима. Крст је пристаниште бродоломницима, заштита онима који су опкољени од непријатеља. Крст је отац беднима, саветник праведнима. Крст је утеха тужнима, чувар деци, слава људима, венац старима. Крст је светлост онима што седе у тами. Крст је величанство царевима, философија варварима. Крст је слобода робовима, мудрост неукима. Крст је проповед Пророка, сапутник Апосто¬ла, похвала Мученика. Крст је чедност девојкама, радост свешеницима. Крст је темељ Цркве, тврђава васељене. Крст је разорење идолских храмова, саблазан Јеврејима. Крст је сила немоћнима, лекар болнима. Крст је очишћење губавима, опорављење раслабљенима. Крст је хлеб гладнима, извор жеднима[122]. Христос је сав био на крсту, и у исто време сав боравио у свему[123].

Све натприродне тајне и божанске силе Богочовекове сабране су у крсту, и чудом благодати дејствују у роду људском. Бисер своје мудрости свети Дамаскин расипа око чудесне тајне животворног крста Христовог, откривајући нам његову незаменљиву вредност и силу за род људски. Реч крстова је лудост онима који гину, благовести свети Дама¬скин кроз речи светог Апостола, а нама који се спасавамо сила Божија (1 Кор. 1, 18). Јер духовни човек све разгледа, а телесни не прима што je од Духа (1 Кор. 2, 15. 14). Реч крстова je лудост за оне који је не примају с вером и не размишљају с вером о доброти и свемоћи Божјој, него божан¬ске предмете испитују помоћу људских и природних појмова (άνθρωπίνοις και φυσικοίς λογισμοϊς εξερευνοόσι τά θεία). Међутим, све што је Божје изнад природе је, и изнад ре¬чи, и изнад разума. Јер ако неко стане размишљати, на који начин и ради чега је Бог све извео из небића у биће, и зажели да то схвати помоћу природних појмова (και φυσικοίς λογισμοΐς φθάσαι έβουλήθη), неће схватити. Јер је такво знање телесно и демонско (δαιμονιώδης). А ако неко, руководећи се вером, стане размишљати о доброти, свемоћи, истини, мудрости и праведности Божјој, њему ће све бити разумљиво и складно, и пут прав. Јер је немогуће спасти се без вере. На вери се заснива све: и људско и духовно. Јер без вере нити земљоделац оре, нити трговац поверава душу своју малом дрвету на бурној пучини морској, нити ишта у животу бива без вере. Вером дознајемо да је све силом Божјом приведено из небића у биће; вером обављамо сва дела, и божанска и човечанска. А вера је примање нечег без сувишне радозналости.

Нема сумње, свако Христово дело и чудотворство је веома велико, божанствено и чудесно, али је чудесније од све¬та часни крст његов. Јер ничим другим до једино крстом Господа нашега Исуса Христа би уништена смрт, разрешен прародитељски грех, оплењен ад, даровано васкрсење, дата нам сила за презирање ствари овога света па и саме смрти, устројен повратак првобитном блаженству, отворена врата раја, наша природа стављена с десне стране Богу, и ми постадосмо деца Божја и наследници. Све је то извршено кр¬стом (δια σταυρού γαρ πάντα κατώρθωται). Који се год крстисмо у Христа Исуса, вели Апостол, у смрт се његову крстисмо (Рм. 6, 3). Α који се год у Христа крстисмо, у Христа се обукосмо (Гал. 3, 27). Христос је Божија сила и Божија премудрост (1 Кор. 1, 24). На тај начин Христова смрт, или крст, обуче нас у ипостасну Божју премудрост и силу (ό θάνατος του Χριστού, ήτοι ό σταυρός, την ένυπόστατον τού Θεού σοφίαν και δΰναμιν ημάς περιέλαβε). Асила Божја јесте реч крстова, или зато што нам се њиме откри моћ Божија, тј. победа над смрћу, или зато што се, као што се четири краја крста држе и сједињују његовим центром, силом Божјом држе висина и дубина, дужина и ширина, тј. сва видљива и невидљива твар.

Крстом се ми верни разликујемо и распознајемо од неверних. Крст је штит и оружје и победни знак над ђаволом. Он је спасење душе и тела, одвраћач свих зала, виновник свих добара, уништење греха, расад васкрсења, дрво вечнога живота (ξΰλον ζωής αιωνίου)[124].

Ми смо се стварно освештали (όντως ήγιάσμεϋα) откако Бог Логос постаде тело, уподобивши се нама у свему осим греха, и несливено се сједини са нашом природом, и неизменљиво обожи тело кроз несливено сапрожимање тог самог Божанства и тог самог тела. И ми смо се стварно ослободили (όντως ήλευΦερώμεθα) откако Син Божји и Бог, будући нестрадалан Божанством, пострада телом, исплати наш дуг, давши за нас врсни и чудесни откуп, јер је крв Сина умилостивљујућа пред Оцем и чесна[125].

Распеће Богочовека, иако немогуће по законима огреховљене логике људске, ипак је спасоносна стварност, у коју прониче вером облагодаћени ум светих подвижника православних. Христос је примио распеће, расуђује свети Теодор Студит, да би натерао у бекство ваздушне демоне; висио је на дрвету, да би људе исцелио од греха који је у старо доба настао у људима преко дрвета (δια ξΰλου)... крв и вода су поте¬кли из ребра Христова, да би уништили наше рукописаније греха (Кол. 2, 14), и да бисмо се ми очистили његовом крвљу и добили рај[126]. Ако, дакле, неко од неверних рекне: зашто је распет Христос? одговори му: да би распео ђавола (ίνα σταύ¬ρωση τον διάβολον)... А ако неверни упита: ради чега је Христос пио оцат и жуч? одговори му: да бисмо избацили смртносни отров ђаволски, јер је та жуч постала мојим слаткишем (γλΰκασμα), и тај оцат мојим леком[127]. Истекла крв Господња дала је крсту такву непобедиву силу (δύναμιν άμαχωτάτην), да се њоме савлађују демони и просвећује свет[128].

Због свега тога свети подвижник има пламено осећање о козмичкој неопходности крста за сву твар, словесну и бесловесну. На неки божански тајанствен начин (а крст је сав изаткан од божанске тајанствености) спасоносна сила крста прониче сва бића, од краја до накрај свега постојећег. И богоблажени философ крста благовести: Мени изгледа да чак и бића која немају душе осећају у себи радост, наиме земља, која је, слично мајци, преизвела ово дрво (тј. крст) као плод из своје утробе, сва дрвета шумска јер су удостојена истог имена са дрветом креним (πάντα τα ξΰλα τοΰ δρυμού ώς ομωνυμία τιμώμενα), сунце које непрестано сија, светли месец, блиставе звезде и, најзад, само огромно и покретно небо, јер се од крених страдања Исуса Христа догодила свеобухватна промена на боље (έπείπερ πάσα ή δια τοΰ σταυρικού πάθους προς το κρέΐτον άμειψις)... Отуда се и Црква јавља са¬да као рај који у својој средини има дрво живота[129].

Ако је ико анђелски дубоко загледао у бескрајну тајну Богочовекове крсне смрти, и у њој много, врло много сагледао, онда је то, нема сумње, трећи од тројице светих Богосло¬ва: Симеон Нови Богослов. Из дубине својих благодатних созерцања и тајновидстава он благовести: Јединородни Син Божји се оваплотио, да би сачувао закон Божји и заповести његове, и да би ступио у борбу и победно ђавола. И једно и друго извршило се у Њему само собом. Јер ако Христос јесте онај сами Бог, који је дао заповести и Закон, како је онда могуће било да он не сачува онај Закон и оне заповести које је сам дао? И ако је Он Бог, као што у ствари и јесте, како је онда било могуће да Он буде опсењен и обманут икаквим лукавством ђаволовим? Истина, ђаво као слеп и неразуман, повео је борбу против Њега; али је то било потребно, да се изврши нека велика и страшна тајна, наиме: да безгрешни Христос пострада, и кроз то добије опроштај Адам (тј. род људски) који је згрешио. Ради тога је и место дрвета познања био крст, место приступања ногама којима су прародитељи ишли забрањеном дрвету и место пружања њихових руку које су они пружили да би узабрали род са дрвета биле су приковане на крст непорочне ноге и руке Христове, место окушења рода било је окушење жучи и оцта, и место смрти Адамове смрт Христова. Шта је затим било? Христос је лежао у гробу три дана ради тајне Пресвете Тројице, да би показао да, иако се оваплотио и пострадао Он Син, ипак је тај домострој спасења дело Пресвете Тројице.

У чему се састоји тај домострој спасења? Једно Лице Свете Тројице, наиме: Син и Логос Божји, пошто се овапло¬тио, принео је себе телом на жртву Божанству Оца и самога Сина и Духа Светога, да би први преступ Адамов био благонаклоно опроштен ради овог великог и страшног дела, тј. ра¬ди ове жртве Христове, и да би се силом његовом вршило друго ново рођење и поновно стварање човека у светом крштењу, у коме се ми и очишћујемо водом која је сједињена са Духом Светим. Од тог доба људи се крштавају у води, погружавају се у њу три пута у спомен тродневног погребења Го¬сподњег, и пошто у њој умру за сав овај зли свет, они се при трећем вађењу из воде јављају већ живи, као васкрсли из мртвих. тј., душе њихове оживљују и опет примају благодат Светога Духа, као што ју је Адам имао до преступа. Затим се крштени помазују светим миром, и помоћу њега се помазују Исусом Христом, и миришу натприродно. Поставши на тај начин достојни да буду заједничари Богу, они једу тело његово и пију крв његову, и помоћу освећеног хлеба и вина постају сутелесни и сукрвни Богу који се оваплотио и принео Себе на жртву. После тога већ је немогуће да над њима влада грех, и да их тираните, јер су они богови по благодати...

Пошто је на тај начин крст постао као неки жртвеник ове страшне жртве, јер је на крсту умро Син Божји због пада људи, то се с пуним правом крст поштује и слави, и изображава као знак општег спасења свих људи, да би се они који се клањају дрвету крста ослободили од проклетства Адамовог и добили благослов и благодат Божју за чињење сваке доброде¬тели. За хришћане је крст величина, слава и сила: јер је сва сила наша у сили распетог Христа, сва грешност наша умртвљује се смрћу Христовом на крсту, и сва узвеличаност наша и сва слава наша су у смирености Бога који је толико понизио себе, да је чак изволео умрети међу злочинцима и разбојницима. Стога хришћани, верујући у Христа, осењују себе кр¬еним знаком не просто, не олако, не немарно, него са свуколиком пажњом, са страхом, трепетом и крајњом богобојажљивошћу. Јер облик крста показује помирење и дружбу у какву је човек ступио са Богом. Стога се и демони боје крста, и не могу да виде крсни знак, него одмах беже од њега, знајући да је крст знак дружбе људи са Богом[130].

Када чујеш, вели исти христочежњиви Богослов, да је Бог, који је саздао небо и земљу, море и све остало, видљиво и невидљиво, и самога човека, постао човек, немој мислити да је то учињено ради нечег другог, већ једино ради тога да би самоме Богу било могуће да на неки начин прими смрт преко људске природе; и после тога немој тражити ништа више осим да сазнаш разлог због кога је Он примио смрт. Слушај, дакле. Крститељ Господњи Јован каже: Гле, Јагње Божје које узима грех света (Јн. 1, 29). А пророк Исаија мно¬го година раније назвао Га је Јагњетом које воде на заклање, и то за грехе наше (Ис. 53, 7). Познај дакле из тога, да је оваплоћени Бог примио смрт ради греха, и то зато, да би његовом благодаћу могли више не грешити они који вером примају Христа као Господа који је ради њиховог избављења од греха заклан, умро и васкрсао[131].

У крсту Господњем, по речима светог Григорија Паламе, показан је сав домострој спасења (πάσαν την οίκονομίαν), извршен за време боравка Господњег у телу, и сва тајна тога домостроја садржи сеу њему (και το κατ' αυτήν άπαν εμ¬περιέχων μυστήριον)[132].

Молитвена мисао Православие Цркве, вођена Духом Светим, види у страдању и крсној смрти Господа Исуса: си¬лу спасења и само спасење, силу обесмрћења и саму бесмртност, силу живота и сам живот. Живот оваплоћеног Бога на земљи има за циљ: да спасе свет крстом, и погребе¬њем, и васкрсењем својим[133]. Страдањем својим безгрешни Господ је осудио нашу осуду (ημών το κατάκριμα κατακρίνων τω πάθει σου)[134]. Крст Господа Исуса јесте живот и васкрсење људима[135].

Силом распетог Богочовека крст је добио свечовечански и козмички значај, због чега света мисао Цркве вели: Спасе¬ње је Господ извршио посред земље; раширио руке своје на крсту, сабирајући све народе[136]. Испружен на крсту, Господ је сабрао људе; а прободен у ребра Он точи свима животворно отпуштење грехова[137]. Богочовек је смрћу изменио смртно, по¬гребом трулежно (δια ταφής το φβαρτόν μεταβάλλεις). На божански начин Он је обесмртнио човечанску природу, те његово тело не виде труљење, нити душа његова остаде у аду[138]. Неизреченом силом Спаситељевом прослави се крст његов, јер се слабост његова показа свима јача од сваке силе[139].

Подигнут на крст, безгрешни Господ је приковао на крст гре¬хе људске[140], и пале подигао[141]. Нестрадални Бог Логос, нестрадалан Божанством, пострада телом[142], и на дрвету крста притупи жалац греха[143]. Христос је дрво живота (το ξΰλον της ζωής), од кога једући човек не умире[144].

У крсној смрти Спасовој сила обожења протеже се на сву природу људску путем човечанске природе Христове која је у ипостасном јединству са његовом Божанском природом. Иако је обожење људске природе дело целокупног богочовечанског живота Спаситељевог на земљи, ипак је његова крена смрт необично важна у том погледу. Свето богословље Цркве благовести: Христос Бог, прикован на крст као човек, обожио је људску природу, умртвио творца зла ђавола, и ослободио нас клетве поставши за нас клетва[145]. Свемилостиви Господ прикован на крст обожио је биће наше, иструлело од греха[146]. Крст је узрок обожењу свих (вина всeхъ обоженiя = της πάντων θεώσεως αίτιον)[147]. Крстом се људи обожише[148].

Господ, који је изнад сваке части, благоволео је да буде осрамоћен, претрпевши срамну смрт на крету, али је тиме род људски пожњео бесмртност (δι' ου άθανασίαν έτρύγησε γένος άνΦρώπινον) и примио првобитни живот[149]. Уздигнут на крст, Спаситељ је уздигао људе из дубине зала (έκ βάθους κακών)[150]. Распет, безгрешни Господ је узео грехе свију[151].

У молитвеном богословљу дрво крста се увек противставља дрвету познања добра и зла. При томе се дрво крста претставља као дрво живота. Као што је непријатељ рода људског заробио род људски дрветом познања, тако је Господ заробио непријатеља нашег дрветом крста и страдањем својим[152]. Дрво крста Господ Исус је показао као дрво живота[153]. Људска при¬рода је кроз грехе и страсти хрлила у смрт и трулеж, Господ Христос је животворном смрћу својом зауставио стремленiе смертное и тлю[154]. Бог Творац, бивши умртвљен, све је оживео и обновио[155]. Горко једење од дрвета у Едему постаде штетно: уведе смрт; Христос нам, бивши умртвљен на дрвету, свима источи живот (άπασι ζωήν έπήγασεν)[156].

Сва видљива природа помрачена је и унакажена грехом. Као мрачна и ругобна сила грех је помрачио и оружњао богоздану твар. Господ Христос је, прикован на крст, изменио кра¬соту твари[157]. Распећем Бога Логоса свет би помилован, твар се просвети (ή κτίσις έφωτίσθη), народи обретоше спасење[158].

Не могући због милосрђа свог гледати човека мучена смрћу, Господ је дошао, и поставши човек, спасао је човека крвљу својом[159]. Бесмртни Господ, подигнут на крст, и окусивши смрт, подарио је свима људима бесмртност (την άβανασίαν πάσι τοις άνθρώποις έδωρήσατο)[160]. Прикован на крст, и копљем прободен, Спаситељ је неточно бесмртност људима[161]. Бог Логос је поднео ране и срамну смрт, обесмрћујући суштину људи, умртвљену страстима[162].

Крстом својим Господ је отворио рај и увео у њега разбојника који је познао царство његово и богатство божанског милосрђа његовог[163]. У старо време ђаво је дрветом затворио рај, а дрво крста отвара га свима који хоће да се постом и сузама очисте[164]. Живоносни крст је диван рај Цркве, дрво нетрулежности, које нам је пружило наслађивање вечном славом[165]. Уздигнут на крст, Спаситељ је са собом подигао сву природу људску[166]. Богочовечанском силом својом крст је: чувар света, спасење грешника, велико очистилиште[167]. Дрво непослушности произведе смрт свету, а дрво крета живот и нетрулежност[168]. Добровољно претрпевши крсну смрт, Спаситељ је крстом васкрсао првозданог човека и спасао од смрти душе наше (βι ου άναστήσας τον πρωτόπλαστον, εσωσεν έκ θανάτου τάς φυχάς ήμων)[169].

Крст Христов, иако је по суштини дрво, оно је обучено у божанску силу, и јављајући се свету као видљиво, оно на ду¬ховая начин чудотвори наше спасење[170]. Голгота постаде рај чим на њој би пободен крст и распет Спаситељ[171]. Спаситељ и Искупитељ наш, распевши се драговољно, како је знао и како је хтео (ώς οΐδε και ως ήυδόκησεν), прикова на крст грехе људске, избављајући од опсене род људски и удостојавајући га небеског царства[172]. Претрпевши распеће по својој вољи, и ослободивши људе трулежности, Спаситељ нас је просветио силом крста (έφώτισας ημάς τη δυνάμει του σταυρού)[173]. Дрво крста Христовог јави секао спасење свету (του κόσμου ανεδείχθη σωτηριον)[174]. Распињан на крст, Исус гаси пламен греха[175]. Висећи добровольно на крсту, Спаситељ је извршио потпуно избављење душа људских (ψυχών την παντελή άπολΰτρωσιν)[176].

Крст је постао средство спасења јер је на њему распет Богочовек, који га је занавек испунио чудотворном силом која увек спасава оне који му са вером приступају: Христос крстом као Бог спасава род људски[177]. Стога је крст: непобедива победа побожности, врата рајска, подупирач вернима, тврђава Цркве; њиме би разорена и уништена трулежност, и сатрвена сила смрти, и ми уздигнути од земље небу; он је непобедиво оружје (δπλον άκαταμάχητον), противник демона, сла¬ва Мученика, украс Светитеља, пристаниште спасења[178]. Својом чудотворном божанском силом Господ Христос је осветио свој крст, и зато њиме бивају исцељења оних који болују од грехова[179]. У Едему је био први рај, Црква је постала други рај, јер има у себи крст Господњи као дрво живота, од чијег се додира људи пречишћују бесмртношћу[180]. Христос, цар славе, добровольно распростре на крсту руке своје, и поврати људе у прво блаженство, и даде палом Адаму потпуно избављење (ή τελεία λΰτρωσις)[181]. Имајући у себи спасоносну силу Спасову, крст зрачи сунчаном зором спасења (ήλιακήν αιγλην σωτηρίας πέμπουσα)[182].

Сва еванђелска добра крстом постају својина рода људског. Отуда је крст: наставник слепима, лекар болеснима, васкрсење свима умрлима. Њиме би уништено проклетство, њиме процвета нетрулежност, њиме се земни људи обожише (και βροτοί έΦεώθημεν), и ђаво би коначно срушен (και διάβολος παντελώς καταβέβληται)[183]. Крстом постаде вечна правда, јер онај који је дрветом преварио праоца Адама, би уловљен крстом; и оборен, необичним падом паде тирании Божјег саздања; крвљу Божјом смива се отров змијин (ό Ιός τοϋ δφεως άποπλΰνεται), и проклетство осуде би уништено праведним судом праведника, јер је дрветом требало дрво исцелити (ξΰλον γαρ έδει το ξΰλον ϊάσασθαι), и страдањем Нестрадалнога на дрвету ослободити осуђеног од страдања. Та¬кав је Христов мудри домострој спасења, којим је спасао све (δι' ης έσωσας πάντας), као добар и човекољубац[184]. Крст је чувар целе васељене; крст је красота Цркве; крст је тврђава верних; крст је слава Анђела и рана демона[185]. Дрво у рају смрт произведе, а крст живот породи, имајући на себи прикована безгрешног Господа (άναμάρτητον έχον προσηλωμένον τον Κΰριον). Од њега сви народи узимају нетрулежност, јер је њиме Господ уништио смрт, и нас ослободио[186]. Због свега тога, крст треба целивати са радошћу и са страхом: са страхом, због грехова наших, јер смо недостојни; са радошћу пак, због спасења које даје свету Христос Бог који је распет на њему[187].

Због свих безбројних дарова и сила, које је Господ Исус својом креном смрћу даровао роду људском, богомудри Апо¬стол целокупно Еванђеље спасења своди на учење о крсту, на реч о крсту, и назива га: реч крета (ό λόγος τοΰ σταυρού слово крестное, реч крстова)[188]. Крст је и сила спасења и сим¬вол спасења. Он је синоним силе Божје, јер је Господ Христос сила Божија (Θεού δύναμις)[189]. Христови следбеници се спасавају силом крста Христова[190]. Али надумном и натприродном чудотворношћу својом спасење крстом је за необлагодаћени ум људски несхватљиво и неприродно, па чак и смешно. Крст је оруђе срамне, злочиначке смрти; њиме се пропада, гине, како онда може бити спасење и сила Божија? Премудра је реч великог Апостола: Реч крста је лудост онима који пропадају (τοις μεν άπολλυμένοις μωρία εστί), а нама који се спасавамо сила Божија (τσΐς δε σωζομένοις ήμιν δΰναμις Θεού εστί)[191].

За непрепорођени, необлагодаћени, необогочовечени разум људски распети Бог је лудост, бесмислица, будалаштина. Људи оваквога разума стварају најфантастичније теорије о немогућности и бесмислености спасења крстом распетога Назарећанина. Они непрестано круже у камери опскури свога помраченог разума, и испредају црне паучине подругљивих идеја о Исусу распетом. У њих се све мисли, сва резоновања, сва маштања своде на упорно тврђење: немогуће је, лудост је, будалаштина је веровати у спасење крстом. Најсмелији претставник овог типа људи, који на догледу распетог Спаситеља гину у зачараном кругу свога егоцентричног антрополатриског разума, јесте Ниче, који је душу свих крстобораца изразио покличем: „Први и последњи хришћанин умро је на крсту!" Али чињеница је ту, стварност је ту: безбројни људи спасавају се вером у распетог Богочовека. Сила Христовог крста препорођавала је и препорођавала милионе и милионе Богочовекових следбеника. Откуда та сила, ако Он није заиста умро, ако није заиста васкрсао, ако се није заиста узнео на небо, и откуда као вечито жив спасава оне који Му прибегавају вером и молитвом?

У праву је, у божанском праву христомудри Златоуст када Апостолове речи: Реч крста је лудост онима који пропадају (1 Кор. 1, 18), овако објашњава: Пошто је у незнабожаца крст подвргаван исмевању, они су стога, вероватно, учење о крсту сматрали противним њиховој мудрости и супротним њиховом учењу. Зато их Павле саветује: не сматрајте крст за нешто необично и бесмислено; природа ове ствари је таква да они који пропадају не могу схватити силу крста, пошто су изгубили разум и залудели.Стогаонии исмевају и мрзе спасоносне лекове. Шта говорит, човече? Христос ради тебе постаде слуга, узевши обличје слуге, и би распет, и васкрсе; и требало би да се због тога побожно клањаш Васкрсломе, и да се дивиш његовом човекољубљу, пошто Он за тебе, свога непријатеља и увредиоца, учини све оно што није учинио ни отац, ни пријатељ, ни син. Требало би, дакле, да Му се због тога дивиш,атиназивашбудалаштином (μωρίαν) дело, испуњено толиком мудрошћу. Али то није ни чудо, јер је онима који пропадају својствено не знати оно што води спасењу.

Не треба се узнемиравати, јер нема ничег необичног и неочекиваног у томе што безумници исмевају велике ствари. Такве људе немогуће је убедити човечанском мудрошћу; а станеш ли их убеђивати на такав начин, постићи ћеш супротне резултате, јер за оно што превазилази разум потребна је једино вера (τά γαρ υπερβαίνοντα λογισμόν πίστεως δέίται μόνης). И заиста, ако ми узажелимо да путем логичких разлагања објаснимо нехришћанима како Бог постаде човек, и како уђе у утробу Деве, а не будемо ово сматрали предметом вере, они ће се још већма смејати. Они који желе да ово по¬стигну путем логичких расуђивања и јесу они који пропадају. Ишта ја говорим о Богу? Јер ако тако будемо поступали и у погледу сазданих бића (των κτισμάτων), и тада ћемо изазвати велики смех. Нека човек, који жели да све сазна путем логичких расуђивања (πάντα βουλόμενος λογισμοΐς μανϋανείν), затражи од тебе да му објасниш, на пример, како ми видимо светлост. А ти се постарај да му то објасниш путем логичког расуђивања. Али нећеш успети у томе. Јер ако рекнеш да је довољно отворити очи да бисмо видели, тиме не би објаснио начин (τον τρόπον) на који видимо, него би само констатовао чињеницу (το γινόμενον). Он би ти одвратио: зашто ми не видимо ушима и не чујемо очима? зашто не чујемо носом и не миришемо ушима? Ако се дакле он, не добив¬ши објашњење на своје питање, буде смејао, зар утолико више да ми не будемо исмејани? Ова чула имају свој извор у једном истом мозгу, и међу собом су врло близу, зашто онда не могу произвести једно и исто дејство? Но ми не можемо објаснити ни узрок (την οΰτίαν), ни начин (τον τρόπον) неисказаног и сложеног дејства; а покушамо ли објаснити, бићемо исмејани. Стога је боље препустити то сили и безгреничној мудрости Божјој, и заћутати.

Тако исто, ако зажелимо да и Божанске ствари (τά τοΰ Θεού) објаснимо помоћу спољашње мудрости (τη έξωθεν σοφία), изазваћемо велики смех, не због недостатака који би били својствени Божанским стварима, него због мудрости људске. Јер никаква реч не може изразити велике ствари. Обрати пажњу, ако ја речем: Христос би распет, ненабожац ће одвратити: како се то може помирити са разумом? Он не избави себе када су Га распињали и мучили на крсту, како онда после тога Он васкрсе и избави друге? Јер ако је то Он могао учинити, требало je да учини пре смрти (то су Јудејци и говорили); а не избавивши себе, како је могао избавити друге? То се, рећи ће, не може помирити са разумом. И стварно неисказаном силом својом крст је изнад разума (υπέρ λόγον). Подвргнути се мукама, и показати се изнад му¬ка, и везан победити, дело је безграничне силе... Исус Хри¬стос, умревши и разоривши смрт, показао се славнији него да није умро. Стога немој говорити: зашто Он није избавио себе на крсту? Била Му је воља да се са смрћу ухвати у коштац. Он није сишао са крста не зато што није могао, већ зато што није хтео. Јер када Га ни сила смрти није могла задржати, ка¬ко би Га могли задржати клинци крсни?[192]

Спасење природе људске од греха, смрти и ђавола, није дело људске силе, ни људске мудрости, ни људске логике, већ крсне смрти Богочовекове. А то није само изнад, него и насупрот разума људског, насупрот мудрости људске. Једном речју, за разум људски то је лудост, будалаштина, безумље. Ма каквом мером својом и ма каквим средством својим „чи¬сти разум" приступао спасоносној тајни Христовог крста, са намером да је објасни логички, хоминистички, рационалистички, неће никада успети, јер је тајна Христовог крста увек заувек надразумна и противразумна. Да се, бар донекле, продре у ту бескрајну тајну, потребан је разум облагодаћен и препорођен и освећен подвигом живе вере у Господа Христа. Спасавајући род људски крстом, Господ Исус је одбацио и мудрост мудрих и разумних, јер су и мудрост њихова и ра¬зум њихов били и јесу, заувек јесу, неспособни да спасу човека од греха, смрти и ђавола. Зато богоносни Апостол објављује: Писано је: Уништићу мудрост мудрих (άπολω την σαφίαν των σοφών), и разум разумних одбацићу (και την συνεσιν των συνετών αθετήσω)[193]. Где је мудри? где књижевник? где препирач овога света? Не претвори ли Бог мудрост овога света у лудост? Јер пошто у мудрости Божјој свет не позна Бога мудрошћу (ουκ εγνω ό κόσμος δια της σοφίας τον Θεόν), Богу би угодно да лудошћу проповеди спасе оне који верују (εύδόκησεν ό Θεός δια της μωρίας του κηρύγματος σώσαι τους πιστεύοντας)[194].

Златоуста философ богочовечанске мудрости благове¬сти: Пошто је рекао: писано је: уништићу мудрост мудрих, Апостол додаје доказ о томе из саме стварности, и вели: Где је мудри? где књижевник? При томе има у виду и незнабошце и Јевреје. У самој ствари, ко од философа, ко од вештих у силогизмима, ко од познавалаца јеврејства, подари спасење и сазнаде истину? Нико, него све то учинише рибари. Пошто је доказао ову ствар, и покудио њихову таштину, и рекао: не претвори ли Бог мудрост овога света у лудост? Апостол на¬води и узрок због кога је то тако било. Јер пошто у мудрости Божјој, вели, свет не позна Бога мудрошћу, то се појави крст. Шта значи: у мудрости Божјој? Значи: у мудрости која се показала кроз дела Божја (δια τών έργων), помоћу којих је Он хтео даГа људи познаду (δι' ων ηθέλησε γνωρισθήναι). Јер је Он ради тога васељену овако уредио, да би се људи, на основу видљивих ствари, дивили Творцу. Огромно је небо и необухватљива је земља: диви се, дакле, Творцу њиховом. И то огромно небо Он je не само створио, него и лако створио; и ову необухватљиву земљу Он је саздао као ништа. Зато је о небу речено: Небеса су дело руку твојих (Пс. 101, 26), а о зе¬мли: саздаде земљу као ништа (Ис. 40, 23). Пошто дакле свет није хтео да помоћу ове мудрости позна Бога, Бог је тобожњом лудошћу проповеди (δια της δοκοΰσης μωρίας τοΰ κηρύγματος) научио људе, не путем логичких закључака, не¬го путем вере (ού δια λογισμών, άλλα δια της πίστεως).

Где је мудрост Божја, ту није потребна мудрост људска. Јер рећи да је онај који је створио тако диван и толико вели¬ки свет Бог, који има неку безграничну и неисказану силу, значило је судити по људској мудрости и познати Бога помоћу створења. Међутим сада нису потребни логички закључци, већ једино вера (νϋν δε ούκέτι λογισμών, άλλα πίστεως δει μόνης). Да би човек поверовао и убедио се, да је Распети и Погребени васкрсао и седи горе, није потребна мудрост нити логички закључци, већ вера (σοφίας ού δεΐται ούδε λογισμών, άλλα πίστεως). Апостоли нису ишли са мудрошћу него са вером, и били су мудрији и виши од мудраца мудрих спољашњом мудрошћу (τών έξω σοφών σοφώτεροι και υψηλότεροι); и то утолико већма, уколико је примање Божанских ствари вером веће од бављења логичким закључцима, јер ово превазилази људски разум (τούτο γαρ άνθρωπίνην υπερβαίνει διάνοιαν).

На који начин Он уништи мудрост? Објавивши нам Се¬бе преко Павла и сличних њему, показа нам да је мудрост људска бескорисна (άνόνητον). За примање еванђелске проповеди нити мудрост ишта користи мудроме, нити неученост ишта шкоди неукоме. Шта више, треба рећи нешто необично: неученост може примити еванђелску проповед много брже и много лакше него мудрост. Чобанин и земљоделац, не заносећи се логичким расуђивањем и предајући себе Госпо¬ду, брже ће примити проповед еванђелску. Тако дакле Бог уништи мудрост мудрих. Јер пошто je она пре саму себе срушила, то je и постала затим потпуно некорисна. Jep када je требало да покаже своју вредност и позна Господа из дела његових, она није хтела. Зато сада, макар и хтела да сарађује на томе, не може, јер сада није тако стање ствари; овај пут богопознања је много бољи од ње. Сада је потребна проста ве¬ра. Њу треба свуда искати и претпостављати је спољашњој мудрости (την έξωθεν προτιμάν σοφίας).

Апостол вели: Бог претвори мудрост у лудост. Шта то значи? Значи, да је Бог показао да је она луда за примање ве¬ре. Пошто су људи мислили о њој високо, то ју је Он брзо изобличио. Најзад, каква је то мудрост, када није у стању да пронађе основно добро (το κεφάλαιον των αγαθών)? Бог учи¬ни да се она обелодани као луда, пошто је она претходно са¬му себе изобличила. Јер када она није ништа открила онда када је могуће било чинити проналаске путем логичких закључака (λογισμοίς), како је могуће очекивати од ње икакав успех сада, када се ради о већим стварима, када је потребно једино вера, а не софистичка вештина (δτε πίστεως χρεία μόνης, και οΰχι δεινότητος)?

Тако дакле Бог показа да је она луда. И Богу бу угодно да лудошћу проповеди спасе, али не лудошћу стварном, већ привидном (της δοκοΰσης). Овде је нарочито важно то, што је Бог ову мудрост надвладао не увођењем неке друге мудро¬сти која је виша од ње, него привидном лудошћу (την δοκοΰσαν μωρίαν). Он није одбацио Платона помоћу неког другог мудријег философа, него помоћу неученог рибара, те је тако и пораз и победа сјајнија[195].

Спасење распетим Христом саблазан је и безумље за људски разум: саблазан за јеврејску мисао која и у чудесима Божјим захтева чулну рационалност; безумље за грчку, и уопште хуманистичку философску мисао, која све појаве у феноменалном свету прима само утолико, уколико се оне могу сместити у уску чауру евклидовског ума људског. И у једном и у другом случају антиномија је не само парадоксална него и убитачна за разум људски. Ту је могућ само један излаз: у пркос протестима скептичког и радозналог ра¬зума простосрдачном вером примити распетога Богочовека као јединог и јединственог Спаситеља, свемоћног и свечудотворног. Ако учини човек такав подвиг, његово се целокупно биће испуни осећањем и сазнањем да је распети Хри¬стос: Божија сила и Божија премудрост. О томе богомудри Апостол богонадахнуто благовести: Јевреји знаке ишту, Грци мудрости траже, а ми проповедамо Христа распета: Јеврејима дакле саблазан (σκάνδαλον) а Грцима безумље (μωρίαν); онима пак који су познавани, и Јеврејима и Грци¬ма, Христа: Божију силуи Божију премудрост (Θεού δΰναμιν και Θεού σοφίαν)[196].

Велика је мудрост у овим речима, изјављује свети Зла¬тоуст. Апостол хоће да покаже како је Бог помоћу супротности (δια των εναντίων) победно, и како проповед није људско дело. Његове речи значе ово: када ми говоримо Јеврејима: верујте, они одвраћају: васкрсните мртве, исцелите бесомучне, покажите нам знаке. А шта ми на то одговарамо? Одговарамо, да Онај кога ми проповедамо би распет и умре. А ово не само не може привући оне који се противе (τους μη βουλομένους); него може одбити и оне који се не противе (τους βουλομένους) па ипак не одбија, него привлачи, задржава и осваја. Са своје пак стране Грци траже од нас красноречивост и софистичку довитљивост, а ми и њима пропове¬дамо крст. Јеврејима то изгледа слабост, а Грцима безумље. Када им, међутим, ми не само предлажемо оно што они не траже, него чак и супротно томе, јер крст, ако се разумом људским цени (κατά λογισμόν έξεταζόμενον), не само не претставља знак (σημεΐον), него претставља собом уништење знака; не само није доказ силе, него је напротив доказ слабо¬сти; и не само није израз мудрости него је доказ безумља; када дакле они који траже знаке и мудрости не само не добијају оно што траже, него још чују од нас супротно ономе што желе, па се ипак помоћу тих супротности убеђују, зар то није дело неисказане силе Проповеданога?

Апостоли су побеђивали не само не знацима, него стварима које су изгледале супротне знацима. Онако како је и Христос поступио са слепим од рођења. Јер желећи да га ис¬цели, Он уклони слепило помоћу ствари која увећава слепило: кал метну му на очи (Јн. 9, 15). Као што је слепога исцелио калом, тако је и васељену привукао себи крстом, тј. оним што је увећавало, а не уклањало саблазан. Тако је и при стварању света урадио, уређујући супротно супротним: море је песком оградио, обуздавши силно слабим... Тако је и васељену привукао крстом. Доказ је, дакле, велике силе: убеђивати помоћу супротнога. Крст је, изгледа, предмет саблазни, па ипак он не само саблажњава него и привлачи. Све то имајући на уму и дивећи се, Павле говори: Лудост је Божја мудрија од људи, и слабост је Божја јача од људи (1 Кор. 1, 25). Говорећи о лудости и слабости крста, Апостол не сматра да је он заиста такав него да такав изгледа (ού το δν, άλλα το δοκούν); говорећи тако он се ставља на гледиште противника. Јер што философи нису могли учинити путем силогизама (δια των συλλογισμών), то je учинило привидна лудост, тј. крст.

Крст је кроз неуке људе убедио и обратно целу васељену, убедио не у стварима мало важним, већ у учењу о Богу, истинској побожности, еванђелском животу и будућем суду; он је начинио философима све, замљоделце, неуке. Ето како је лудост Божја мудрија од људи, и слабост јача. Чиме јача? Тиме што се раширила по свој васељени, покорила све својој власти и, када је безброј непријатеља наваљивало да униште име Распетога, дешавало се супротно: ово се име сла¬вило и расло све више и више, а они су гинули и пропадали: живи, ратујући против Мртвог, нису Му могли учинити ништа. Отуда, ако ме Грк (тј. ма који нехришћанин) назове лу¬дим, показаће тиме да је он сам потпуно луд, пошто се ја, сматран од њега за лудог, показујем мудрији од мудраца; ако ме пак назове слабим, показаће себе слабијим. Јер оно што су благодаћу Божјом учинили цариници и рибари, то фило¬софи, и ретори, и владари,исвауопште васељена, при безбројним напорима, ни замислити нису могли. Шта то крст није учинио? Он је дао учење о бесмртности душе, о васкрсењу тела о презирању земаљских блага, о чежњи за будућим благом; он је људе начинио анђелима; њиме су сви и свуда постали философи и способни за сваку добродетељ[197].

Зато што је чудесни Спаситељ сву своју спасоносну и животворну силу усредсредио у крсту, и сву Личност своју унео у њега, крст је постао: знак Сина Човечијег[198], знак његов и на земљи и на небу, знак по коме Га познају и распознају сва земаљска и небеска бића. Пошто је Господ Христос, са свима својим бескрајним божанским моћима, и истинама, и тајнама, сав у крсту свом, то је његов часни крст постао и заувек остао свепобедни победник у свима световима,свепобедни спаситељ од свих грехова, од свих смрти, од свих ђавола. У крсту је „неизреченное смотренiе", неисказани домострој спасења, зато је тајна крста недокучљива: непости¬жимое распятiя таинство (το άκατάληπτον το της σταυρώσεως μυστήριο ν)[199].

Због недокучљиве, но и свеспасоносне, тајанствености часнога крста, сва богослужења Страсне седмице, нарочито она на Велики Четвртак и Петак, испуњена су молитвеним дивљењем и дирљивом захвалношћу распетом Богочовеку. И дивљење и захвалност захваћени су усхићењем, које сваку молитву завршава ридајним: непостижиме Господи! Да, ваистину је непостижно уму, ваистину несхватљиво: да Богочовек страдањем и крстом спасава свет, и смрћу сатире грех, смрт и ђавола. Да, непостижно и несхватљиво, али истинито и стварно: истинито најубедљивијом истинитошћу, и стварно најнеуклонљивијом стварношћу, јер је богочовечанска реалност и истинитост бескрајно шира од ума људског и логике људске. По среди је неизмерна тајна спасења рода људског Трисветим Божанством. Крст је саставни део те пресвете тајне спасења. Она се корени у Тросунчаном Богу, пружа се кроз оваплоћеног Логоса и размрежује у човеку, у твари, у свима бићима. Све то тоне у слатку тајну Богочовекове Личности. У њој је заиста непостижан и Бог и човек.

 

Напомене:

[1] Јевр. 2, 14.

[2] In Hebr. Homil. 4, 4; P. gr. t. 63, col. 41.

[3] Јн. 3, 8.

[4] Ср. Апок. 6, 8.

[5] Слово десятое, 4; Въ переводе епископа Теофана, Выпускъ первый,стр. 80; Москва, 1882

[6] Enarratio in evang. Joan., cap. 3, ν. 14.15; Р. gr. 1.123, col. 1209 BCD, 1212 A.

[7] De incamat. Verbi. 25; P. gr. t. 25, col. 140 ВС.

[8] Он, ib. 26; col. 140 D, 141 АС.

[9] ib. 27; col. 141 С. 144 АВ: ср. Ориген, Contra Cels. lib. VII, с. 17.

[10] Он, Epist. ad Adelphium episc, 6; Р. gr. t. 26, col. 1080 ВС.

[11] Он, Contra Apollinar. lib. I, 16; P. gr. t. 26, col. 1121 C.

[12] Он, Epistolae heortast, Epist. X, 8; P. gr. t. 26, col. 1401 CD.

[13] Он, Sermo major de fide, 13; Р. gr. t. 27, col. 324 B.

[14] Он, Expositio in Psalm. 71, 2; P. gr. t. 27, col. 324 B.

[15] Orat. IV, 78; P. gr. t. 35, col. 604 B.

[16] Он, Poemata quae spectant ad alios, Ad Nemesium; P. gr. t. 37, col. 1569 A.

[17] De fide, lib. III, cap. 11, 84; P. lat. t. 16. col. 631 B.

[18] Catech. XIII, 28; Р. gr. t. 33, col. 805 В.

[19] ib. 32; col. 812 Α.

[20] Comment. in Isai. cap, 11, v. 12; P. gr. t. 30, col. 557 B.

[21] De coemeterio et de cruce, 2; Р. gr. t. 99, col. 396.

[22] Он, De adorat. preiosae crucis, 2; P. gr. t. 52, col. 838.

[23] ib. 3; col. 838.

[24] Он, In sancatam Pascha sermo; P. gr. t. 59, col. 723.

[25] Св. Кирил Алекс, Ad regin. de recta fide, Orat. II, 8; P. gr. t. 76, col. 1345 AB.

[26] Св. Јустин, Apolog. I, 63.

[27] Он, Dialog. cum Tryph. 41.

[28] Св. Прокло, Oratio in Parasceven, 4; P. gr. t. 65, col. 785 CD.

[29] Св. Александар Александриски, Sermo de anima et corpore, 5; P. gr. t. 18,col. 595.

[30] Св. Методије Патарски, Homil. I, De cruce Domini; Р. gr. t. 18, col. 400 С

[31] ib. Homil. II; col. 401 ВС.

[32] Въ недълю вечера, на Господи воззвахъ, стихира (Посни триодь, 6 неделя поста):... силою Божества умертвити смерть (δυνάμει Θεότητος νεκρώσαι τον θάνατον).

[33] Въ четвертокъ Ваiи, на утрени, Канонъ, песнь 8.

[34] Въ четвертокъ Ваiи вечера, на Господи воззв., стихира.

[35] тамо.

[36] Въ пятокъ Ваiи, на утрени, седаленъ.

[37] Въ пятокъ Ваiи, на вечерни, на Господи воззвах., стихира.

[38] Въ пяток Ваiи, на повечерш великомъ, Канонъ, пъснь 3: ...се Назорянинъ дольняя подвиза (τά κάτω συνέσεισε), и утробу мою посекая, бездыханна мертва возгласивъ воздвиже.

[39] Въ субботу Ваiи, на полунощнице, Канонъ, песнь 1.

[40] тамо, песнь 4.

[41] тамо, песнь 5.

[42] Въ субботу Ваiи, на хвалитехъ стихиры.

[43] тамо, Егзапостиларiй.

[44] Въ пятокъ Ваiи, на утрени, Канонъ, песнь 5.

[45] Въ святый и велики Пятокъ, Часъ 1, тропарь.

[46] Велика субота, Статiя первая, 7.

[47] тамо, 32.

[48] тамо, 33.

[49] тамо, Статiя вторая, тропарь.

[50] тамо, Статiя третiя, 150: Смерть смертiю ты умертвляеши, Боже мой, божественною силою твоею (θάνατον θανάτω, συ θανατοις, Θεέ μου, θεία σουδυναστεία).

[51] Въ недeлю четвертую по Пасцe, на утрени, сeдаленъ•. Вся челоеческая воспрiимъ (πάντα ανθρώπινα καταδεξάμενος), вся наша присвоивъ, на крестe прогвоздитися благоволилъ еси, Творче мой, и смерть прiимъ претерпити яко человeкъ, да человеческое отъ смерти избавиши яко Богь (ίνα το άνΟρώπινονέκ θανάτου λύτρωσης ώς Θεός).

[52] Въ субботу на велицей вечерни, на Господи воззвахъ, стихиры (Гласъ 1, Октоихъ).

[53] тамо.

[54] Неделя, на утрени, на хвалитехъ стихиры воскресны (Гласъ 1, Октоихъ).

[55] Въ среду утра, Канонъ честному и животворяащему кресту, песнь 6 (Гласъ 1, Октоихъ).

[56] Въ субботу, на велицей вечерни, на Господи воззвахъ, стихиры вос¬кресны (Гласъ 2, Октоихъ).

[57] Неделя, на утрени, Канонъ воскресены песнь 1 (Гласъ 2, Октоихъ): мipcкiи князь, Блаже, емуже написахомся, заповеди твоея не послушавши, крестомъ твоимъ осудися (τω σταυρω σου κέκριται); приразися бо ти яко смертну, отпаде же власти твоея державою, и немощный обличися.

[58] Среда, на утрени, Канонъ честному и животвор. кресту, песнь 6 (Гласъ 2, Октоихъ).

[59] тамо, песнь 7.

[60] Въ четвертокъ вечера, на Госп. воззвахъ, стихиры крестны (Гласъ 2, Октоихъ): Весь (όλος) низложенъ бысть на землю, весь уязвися, и лежить паденiемъ чуднымъ (έξαίσιον) змiи вселукавый (όφις ό παμπόνηρος), вознесену бывшу ти на древо, Человеколюбче; Адам же отъ клятвы разрешается, и спасаемь бываетъ иже прежде осужденный.

[61] Въ пятокъ утра, Канонъ честному и животв. кресту, песнь 3 (Гласъ 2,Октоихъ): Вознеслся еси на древо волею Исусе, и все дгаволе злодеянiе свер¬итьеси (κατέρρραξας); падшыя же человеки въ пагубу умомъ развращеннымъ(γνώμης στρεβλότητι), вознеслъ еси Многомилостиве.

[62] тамо, песнь 7: Падша мя преступлетемъ воздвиглъ еси, на кресть воздвиженъ иже всехъ воскресенiе, Слове; и низверглъ еси свергшаго борителя, всего бездельна мертва показалъ еси (και πτώσας τον πτώσαντα πολέμιον, δλονάνενέργητον, νεκρόν υποδεικνύεις).

[63] тамо, на Литургiи, Блаженны: Распять бывъ, Безгрешне, на лобнемъ, сокрушилъ еси главу лукаваго, и вся человеки спаслъ еси.

[64] Въ субботу на велице вечерни, на Господи воззвахъ, стихиры вос¬кресим (Гласъ 3, Октоихъ): Твоимъ крестомъ, Христе Спасе, смерти держава разрушися (θανάτου κράτος λέλυται), и дiаволя прелестя упразднися (και διά¬βολου ή πλάνη κατήργηται).

[65] тамо, тропарь воскресенъ: ... попра смертiю смерть (έπάτησε τω βανάτωτον θάνατον), первенецъ мертвыхъ бысть (πρωτότοκος τών νεκρών έγένετο), изъ чрева адова избави насъ, и подаде мiрови велiю милость.

[66] Въ неделю на утрени, Канонъ крестовоскресенъ, песнь 1 (Гласъ 3, Октоихъ): Яко убо смертенъ, смерти хотяй, иже животу сокровищникъ, Христосъ вкуси (ώς μεν θνητός, θανάτου βέλων, ό της ζωής ταμιούχος, Χριστός έγεύσατο); а яко безсмертенъ сый естествомъ, мертвый оживотворилъ есть (ώς τον δεαθάνατος φύσει, τους νεκρούς έζωοποίησεν).

[67] Въ неделю третiю по Пасце, на утрени, седальны, Слава и ныне Богородиченъ (Трюдъ цветная): Крестомъ бо Сына твоего низложися адъ (κατεβλ¬ήθη ό άδης), и смерть умертвися, и умерщвленши востахомъ и животасподобихомся, рай воспрiяхомъ древнее наслаждеше (τον παράδεισον έλάβομεντην άρχαίαν άπόλαυσιν).

[68] тамо, на утрени, Канонъ, песнь 6: Мертвъ есть адъ, дерзайте земнороднiи, Христосъ бо на древе висяй, верже оружие нань, и лежить мертвъ.

[69] Въ пятокъ третiя седмицы по Пасце, на утрени, седаленъ (Трioдъ цветная):... волею бо благоволилъ еси плотiю взыти на крестъ, да избавишия же создалъ еси отъ работы вражiя (ίνα ρύση ους έπλασας, έκ τής δουλείας τουεχθρού).

[70] тамо, на хвалитехъ стихиры:... упразднивъ державу имущаго смерти (δι' αυτού καταργησας τον το κράτος έχοντα τοΰ θανάτου), оживотворилъ еси ны умерщвленныя грехомъ.

[71] Въ неделю утра, Канонъ воскресенъ, песнь 4 (Гласъ 4, Октоихъ): Безгрешнаго смерть вкусивши животворящаго тела товего, достойно Владыко умертвися (άναμαρτήτου ό θάνατος γεγευμένος ζωοποιού τε σώματος τοΰ σούεπαξίως, Δέσποτα νενέκρωται).

[72] тамо, на хвалитехъ стихиры воскресны.

[73] Въ среду утра, Канонъ честному и животворящему кресту, песнь 7(Гласъ 4, Октоихъ).

[74] тамо, на стиховне стихиры крестны.

[75] Въ среду, на Литургiи Блаженны (Гласъ 5, Октоихъ). — Ср. Распеншуся тебе Христе, погибе мучительство, попрана бысть сила вражiя (σταυρωβέντοςσου Χριστέ, άνηρέΟη ή τυραννίς, έπατήθη ή δύναμις του έχβροϋ) (Въ среду втория седмицы по Пасце, на утрени, седеленъ крестный. Трюдъ цветная).

[76] Въ пятою, утра, Канонъ честному и животворящему кресту, песнь 1(Гласъ 5, Октоихъ).

[77] Въ субботу, на велицей вечерни, на Господи воззвахъ, стихиры вос¬кресни (Гласъ 6, Октоихъ).

[78] тамо.

[79] Въ неделю утра, Канонъ воскресенъ, песнь 1 (Гласъ 6, Октоихъ).

[80] тамо, песнь 3.

[81] тамо, Канон Пресвятей Богородица, песнь 6.

[82] тамо, песнь 8.

[83] Въ пятокь, утра, на Литургiи Блаженны (Гласъ 6, Октоихъ).

[84] Въ вторникъ вечера, на Господи воззвахъ, стихиры крестны (Гласъ 7,Октоихъ).

[85] Въ недeлю утра, на хвалитехъ стихиры (Гласъ 8, Октоихъ): Господи ,opyжie на дiавола кресть твой далъ еси намъ (Κΰρνε, δπλον κατά τοΰ διαβόλου,τον σταυρόν σου ήμΐν δέδωκας); трепещетъ бо и трясется, не терпя взирати на силуего (φρίττει γαρ και τρέμει, μη φέρων καΦοράν αύτοΰ την δύναμιν): якомертвыя возстановляеть, и смерть упраздни (ότι νεκρούς άνιστά, και θάνατονκατήργησε). Сего ради покланяемся погребенiю твоему и востанiю.

[86] Въ среду утра, Канонъ честному и животворящему кресту, песнь 6(Гласъ 8, Октоихъ).

[87] Въ пятокъ утра, Канонъ честному и животвор. кресту, пeснь 4 (Гласъ8, Октоихъ).

[88] Въ субботу на велицей вечерни, стихиры честнаго креста; Недeля третiя святыхъ постовъ.

[89] Въ неделю на утрени, Канонъ воскресенъ, песнь 5; Неделя трепясвятыхъ постовъ.

[90] На хвалитехъ стихиры; 14 септемврiи, Всемирное воздвиженiе честнагои животв. креста:... вси къ Богу привлекохомся (δι' ου προς Θεόν πάντεςέλκύσθημεν), и пожерта бысть до конца смерть (και κατεπόθη εις τέλος θάνα¬τος).

[91] Кол. 2, 13.

[92] Кол. 2, 13.

[93] Ср. блаж. Теодорит: Пошто су демони владали над нама помоћу телесних страсти (δια τών τοϋ σώματος παθών), а Христос је, обукавши се у тело, постао победитељ греха, то је Он срушио владавину вражјих сила (κατέλυσιε τών εναντίων την δυναστείαν) и свима људима показао њихову очигледну немоћ, властитим својим телом подаривши нам свима победу над њима — δια τοϋ οικείου σώματος πάσιν ήμιν την κατ' αυτών χαρισάμενος νίκην (Interpretatio epist. ad Coloss. cap. 2, с. 15; Р. gr. t. 82, col. 612 C).

[94] In Coloss. 6, 2. 3; Р. gr. t. 62, col. 340, 341.

[95] Велики Петак, Послeдованiе святыхъ и спасительныхъ страстей Госпо¬да нашего Исуса Христа, Блаженны, Радуйтеся и...: Рукописаше наше на крестe растерзалъ еси, Господи (το χειρόγραφον ήμων, έν τω σταυρω διέρρηξαςΚΰριε).

[96] Въ святый и великiи пятокъ, Часъ 6, молитва св. Васiлия Великаго: Бо¬же и Господи силъ,... Господа нашего Исуса Христа низспославый на спасенiе рода нашего, и честнымъ его крестомъ рукописанiе грехъ нашихъ растерзавый,и победивый темъ начала и власти тмы (και θριαμβεΰσας έν αύτω τάς αρχάςκαι εξουσίας του σκότους).

[97] Въ субботу на велицей вечерни, стихиры воскресны (Гласъ 2, Октоихъ): Христосъ Спасъ нашъ, еже на ны рукописанiе пригвоздивъ на крестe заглади (το κατ{/gallery}' ημών χειρόγραφον προσηλώσας, τω σταυρω έξήλειψε), и смертную державу упраздни (και του θανάτου το κράτος κατήργησε).

[98] Часъ шестый, тропарь: Иже въ шестый день же и часъ, на крестe пригвождей, въ рай дерзновенный Адамовъ грeхъ, и согрещенiй нашихъ рукописанiе раздери Христе Боже, и спаси насъ.

[99] Апок. 12,9. 11.

[100] Тит. 2, 13. 14.

[101] Contra gent, 1; Р. gr. t. 25, col. 4 В — 5 A.

[102] Он, Expositio in Psalm. 19, 6; P. gr. t. 27, col. 125 D: σωτήριος του Πατρόςέν κόσμω ό Υιός' σωτηριον τοΰ Υιοϋ έν κόσμω ό σταυρός'.

[103] Catech. XIII, 37. 38; Ρ. gr. t. 33, col. 816 С-817 Α.

[104] Св. Григорије Богослов, Orat. 29, 21; Р. gr. t. 36, col. 104 Α.

[105] Св. Григорије Ниски, In Christi resurrect. Orat. I; Ρ. gr.t. 46, col. 621 D,624 A, 625 B.

[106] Св. Златоуст, Adversus Judaeos. Orat. III, 4; P. gr. t. 48, col. 867.

[107] Он, Contra Judaeos et gentiles, quod Christus sit Deus, 10; P. gr. t. 48,col. 827.

[108] Он, De cruce et latrone, Homil, I, 1: Р. gr. t. 49, col. 399.

[109] ib. 4; col 403.

[110] Он, De cruce et latrone, Homil. II, 1; P. gr. t. 49, col. 407.

[111] Он, In illud. Pater, si possibile est, 2; Р. gr. t. 51, col. 35.

[112] Он, De adoratione praetios. crucis, 3; P. gr. t. 52, col. 839:... του σταυρούτοΰ Χρίστου τοΰ γλυκάναντος έκ τής πικρίας τών δαιμόνων τον κόσμον.

[113] Он, In Math. Homil. 54, 5; Р. gr. t. 58, col. 538.

[114] Он, De conffesione praetios. crucis, 1; P. gr. t. 52, col. 841; cp. In. Math. Homil. 54, 4; In Philip. Homil. 13, 1.

[115] Он, In Genes. Sermo VII, 3; P. gr. t. 54, col. 612.

[116] Он, In Genes. Homil. 16, 6; Р. gr. t. 53, col. 134.

[117] Он, In venerab. crucem sermo; P. gr. t. 50, col. 820.

[118] Он, In Joan. Homil. 27, 2; P. gr. t. 59, col. 158, 159.

[119] Слово 40, стр. 37; Творенiя иже во святыхъ отца нашего Ефрема Сири¬на, часть третiя, — Москва 1849.

[120] Он, Слово 38, стр. 910.

[121] Он, Слово 40, стр. 41.

[122] тамо.

[123] Он, Песнопенiя на Рождесво Христово, 3; стр. 327; Творенiя... часть шестая.

[124] De fide, IV, 11; Р. gr. t. 94, col. 1128 BCD, 1129 ABC. На другом месту свети Дамаскин пише: Τρόπαιον γαρ Χριστού ό σταυρός' άπαξ μεν πάγεις, αεί δέδαίμονας τρεπόμενος. Που γαρ είδωλα, και ζώων ματαίων οι φόνοι; πού δέ ναοί,και της δυσσεβείας πυρ; Έσβέσθη πάντα δι' εν άγιον αίμα, και πέπτωκεν. Και έστισταυρός πολυδύναμος δΰναμις, βέλος άόρατον, φάρμακον άϋλον, πληγήλυσίπονος, έπονείδιστος δόξα' ώστε κάν μυρία έτερα λέγω περί Χριστού, κανμυρία θαύματα διηγούμενος καταπλήττω τον άκροατήν, ούχ ούτως έπ' έκείνοις,ως έπί σταυρού σεμνύνομαι. Οιόν τι λέγω' Έκ Παρθένου προήλθεν 'Ιησούς' μέγατο θαύμα γάμον ύπερβήναι, και φύσιν καινοτόμησαν αλλ' ειμή σταυρός ην, ουκάν έσώθη τοις έργοις ή πρώτη τοΰ παραδείσου παρθένος. Νυνι δέ έν τφ τοΰ σταυ¬ρού καιρώ πρώτη σώζεται γυνή, το παλαιόν κακόν νέοις χαρίσμασι θεραπεύουσα. 'Ανέστη νεκρός έν τή Γαλιλαία, αλλά πάλιν άπέθανεν έγώ δέ διασταυρού άναστάς, ούκέτι δύναμια προς θάνατον πεσειν (Homil. in sanctam Parasceven et in Crucem, 1; P. gr. t. 96, col. 589 А. В.).

[125] Он, De imaginibus, Orat. I, 21; P. gr. t. 94, col. 1253 AB.

[126] Oratio IV, 5, In sanctam Pascha; P. gr. t. 99, col. 716 ВС.

[127] ib. 6; col. 717 Α.

[128] Он, Oratio II, In adorationem crucis; P. gr. t. 99, col. 693 A.

[129] ib. col. 693 B.

[130] Слово I, 3. 4; стр. 19, 20, 21, 22; Слова преподобнаго Симеона Новаго Богослова, въ переводе на русскiй съ новогреческаго епископа Теофана,Выпускъ первый, — Москва 1882.

[131] Он, Слово 28, 2; стр. 225-226.

[132] Homil. XI, Εις τον τίμιον και ζωοποιόν Σταυρόν; Ρ. gr. t. 151, col. 144 В.

[133] Въ недeлю Ваiи, Молитва на благословенiе Ваiи: ... да спасеть мiръ крестомъ, и погребенiемъ, и воскресенiемъ своимъ.

[134] Во святый и велиюй Понедeльникъ на утрени, сeдаленъ.

[135] Велики Петак, Последованiе святыхъ и спасительныхъ страстей Госпо¬да нашего Исуса Христа, Антифонъ 15.

[136] Въ святый и велиюй Пятокъ, Часъ 6, тропарь: Спасенiе соделалъ еси посреди земли (σωτηρίαν είργάσω έν μέσω τήρ γης); на кресте пречистеи руце твои простерлъ еси (έξέτεινας), собирая вся языки (έπισυνάγων πάντα τα έθνη), зовущьы: Господи, слава тебе.

[137] Велика Суббота, Статiя первая, 44: Распростертъ на древе, собралъеси человеки; въ ребра же прободенъ, животочное всемъ оставленiе источаеши Исусе (την ζωηρρυτον πάσιν άφεσιν πηγάζεις Ίησοϋ).

[138] Въ святую и великую Субботу, на утрени, Канонъ, песнь 5.

[139] Недeлю, Канонъ воскресный, песнь 9 (Гласъ 1, Октоихъ):... немощно ебо Твое паче силы всeмъ явися.

[140] Въ пятокъ утра, сeдальны крестны (Гласъ 5, Октоихъ).

[141] Въ среду утра, Канонъ честному и животвор. кресту, пeснь 7, Богородиченъ (Гласъ 1, Октоихъ).

[142] Въ неделю утра, Канонъ Пресвятей Богородици, пeснь 8 (Гласъ 3, Ок¬тоихъ).

[143] тамо, Канонъ крестовоскресенъ, песнь 7.

[144] Недeлю, на Литургiи Блаженны (Гласъ 7, Октоихъ).

[145] Во вторникъ вечера, на Господи воззвахъ, стихиры крестны (Гласъ 1,Октоихъ): На крестe пригвождаемь, Христе Боже, яко человеческое естество обожилъ еси (σταυρω προσηλοΰμενος Χρίστε ό θεός ώς άνθρωπος, ανθρώπωνφυσιν έθέωσας), и началозлобнаго умертвилъ еси змiя (και τον άρχέκακον,Φανατώσας δφιν), насъ свободилъ еси клятвы, яже отъ древа, яко благоутробенъ, бывъ клятва.

[146] Въ пятокъ утра, седаленъ (Гласъ 1, Октоихъ):Накрестепригвоздился еси, Щедре, обожилъ еси истлевшее наше существо.

[147] 13 септемврiи, на утрени, Канонъ предпразднства, песнь 1.

[148] Всемiрное воздвижеше честнаго и животвор. Креста, на вечерни, на стиховнe стихиры:... и земнiи обожихомся (και βροτοι έθεώθημεν).

[149] Во вторникъ вечера, на Господи воззвахъ, стихиры крестны (Гласъ 1,Октоихъ).

[150] Въ среду утра, на Литургiи Блаженны (Гласъ 1, Октоихъ).

[151] Въ пятокъ утра, на Литургiи Блаженны (Гласъ 1, Октоихъ): Распенся Безгрешне, грехи всехъ взялъ еси Христе (σταυρωθείς ό άναμάρτητος, τάςαμαρτίας πάντων ήρας Χριστέ).

[152] Въ среду утра, седаленъ (Гласъ 2, Октоихъ).

[153] тамо, на стиховна, стихиры крестны.

[154] Въ субботу утра, на стиховне стихиры покойны (Гласъ 2, Октоихъ).

[155] Неделя, на утрени, Канонъ крестовоскресенъ, песнь 1 (Гласъ 2, Ок¬тоихъ).

[156] Въ пятокъ утра, Канонъ честному и животворящему Кресту, песнь 1(Гласъ 8, Октоихъ).

[157] Въ субботу на велицей вечерни, на стиховне стихиры воскресны (Гласъ 2, Октоихъ): На кресте явлься Христе пригвождаемь, изменилъ еси до¬броту созданiя (ήλλοίωσας κάλλος κτισμάτων).

[158] Въ четвертокъ вечера, на Господи воззвахъ стихиры воскресны (Гласъ 3,Октоихъ).

[159] Неделя, на утрени, Канонъ воскресенъ, песнь 7 (Гласъ 2, Октоихъ).

[160] Среда, на утрени, Канонъ честному и животвор. Кресту, песнь 1 (Гласъ2 Октоихъ).

[161] Въ среду утра, седальны крестны (Гласъ 4, Октоихъ):... бесмертiе источилъ еси человeкомъ (την άβανασίαν έπηγασας άνθρώποις).

[162] Въ пятокъ утра, Канонъ честному и животвор. Кресту, песнь 4 (Гласъ4, Октоихъ): Язвы претерпeлъ еси Слове Божiй, и поносную смерть, обезсмертствуя существо земныхъ умерщвленное страстьми (άθανατίζων τηνούσίαν των βροτών, θανατωθέϊσαν πάθεσι).

[163] Среда, на утрени, Канонъ честному и животвор. Кресту, песнь 3 (Гласъ2, Октоихъ).

[164] Неделя третiя святыхъ постовъ, Въ субботу вечера на малеи вечерни,стихиры: Заключаеть Едемъ древомъ древле змiи, древо же креста отверзаетъсей всемъ хотящимъ постомъ и слезами очиститися.

[165] тамо, Въ субботу на велицей вечерни, стихиры честнаго Креста: Ра¬дуйся, живоносный кресте, Церкве красный раю (της 'Εκκλησίας ό ωραίοςπαράδεισος), древо нетленiя, прозябшее намъ вечныя славы наслажденiе (τοξΰλον της αφθαρσίας, το έξανβήσαν ήμιν αιωνίου δόξης την άπόλαυσιν).

[166] Среда, на Литурггi Блаженны (Гласъ 2, Октоихъ): На кресте вознесшуся ти Спасе, совознеслъ еси все человеческое естество (συνανΰψωσαςάπασαν φΰσιν των ανθρώπων).

[167] Во вторникъ вечера, на стиховне стихиры крестны (Гласъ 3, Октоихъ).

[168] тамо: Древо преслушанiя мipy смерть празябе (ξΰλον παρακοής τωκόσμω θάνατον έβλάστησε), древо же креста животъ и нетленiе (το δε ξΰλοντου σταυρού, ζωήν και άφθαρσίαν).

[169] Въ субботу на велицей вечерни, на стиховнеЪ стихиры, Слава и ныне Богородиченъ (Гласъ 4, Октоихъ).

[170] Во вторникъ вечера, на стиховне стихиры (Гласъ 5, Октоихъ): Крестъ твой Христе, аще и древо видимо есть существомъ, но божественною одеяноесть силою (ει και ξυλον όράται τη" ουσία, άλλα θείαν περιβέβληταιδυναστείαν), и чувственна мiрови являемь, умно наше чудотворить спасенiе (και αισθητώς τω κόσμω φαινόμενος, νοητώς την ημών θαυματουργεί σωτηρίαν), емуже кланянощеся славимъ тя Спасе.

[171] Въ среду утра, сeдальны крестны (Гласъ 5, Октоихъ).

[172] тамо.

[173] тамо.

[174] тамо.

[175] тамо, Канонъ кресту, пeснь 3: Увядаеши гръховный пламень, распиняемь Исусе на древe за благость (μαραίνεις τής αμαρτίας φλόγα σταυρούμενος Ίησοΰ έν ξυλφ δι' αγαθότητα).

[176] тамо, песнь 4.

[177] Въ среду утра, сeдальны (Гласъ 8, Октоихъ).

[178] Неделы третiя святыхъ постовъ, Въ субботу на велицеи вечерни, сти¬хиры честнаго Креста.

[179] тамо, Въ неделю, на утрени, седаленъ: Крестъ твой Господи, освятися(ήγίασται), въ немъ бо бываютъ исцеленiя болящихъ во гресехъ (έν αύτω γαργίνονται Ίάματα τοις άσθενοϋσιν έν άμαρτίαις).

[180] тамо, Канонъ воскресенъ, песнь 5: Рай другiй познася Церковъ, якоже прежде древо имущая живоносное, крестъ твой, Господи, изъ негоже прикосновенiемъ безсмертiю причастихомся (παράδεισος άλλος εγνώσθη ή 'Εκκλησία ώςπριν, ξΰλον έχουσα ζωηφόρον, τον σταυρόν σου Κΰριε' έξ ου δια προσψαύσεως,αθανασίας μετέχομεν).

[181] тамо, на утрени, самогласны.

[182] Въ понедeльникъ четвертiя седмицы св. поста, на утрени, Трипeснецъ,песнь 1.

[183] 13 септемврiи, на вечерни, на стиховне стихиры.

[184] 14 септемврiи, Всемiрное воздвижеше честнаго и животворящаго Кре¬ста, на велицеи вечерни, на Господи воззвах, Слава и нынъ.

[185] тамо, на утрени, светиленъ: Крестъ хранитель всея вселенныя (ό φύλαξπάσης της οικουμένης), крестъ красота Церкве (ή ώραιότης της Εκκλησίας)...,крестъ верныхъ утвержденiе, крестъ Ангеловъ слава и демоновъ язва (και τώνδαιμόνων το τραύμα).

[186] тамо, Стихиры самогласны честнаго Креста.

[187] тамо, Слава и ныне:... радостiю же, спасенiя ради, еже подаетъ Mipy натомъ прогвоздивыйся Христосъ Богъ (χαρά δέ δια την σωτηρίαν, ην παρέχει τωκόσμω, ό έν αύτω προσπαγεις Χριστός ό Κΰριος). — А молитва којом се благосиља напрсни крст као да сумира његова чудотворна десјтва и силе: Господи Исусе Христе Боже, нашъ, на древe крестнeмь волею спасе¬нiя нашего ради пригвоздитися восхотевый, и пречестною своею кровш cie освятити изволивый и крестомъ своимъ отъ работы вражiя мiръ искупивый, и древнее рукописаше врага нашего дјавола крестомъ растерзавый, и родъ человеческiи отъ мучительства его тъмъ свободивый, тебе смиренно молимъ: призри милостивно на знаменiе cie крестное, и низпосли божественное твое благословенiе и благодать... (Молитва коју свештеник чита на: Благословенiе креста къ ношешно на персахъ. Дополнительный Требникъ, Кiевъ 1912).

[188] 1 Кор. 1, 18.

[189] 1 Кор. 1, 24.

[190] 1 Кор. 1, 18.

[191] тамо.

[192] In 1 Cor. Homil. 4, 1; Р. gr. t. 61, col. 30, 31.

[193] Ис. 29, 14.

[194] 1 Кор. 1, 19-21.

[195] In 1 Cor. Homil. 4, 2; Р. gr. t. 61, col. 32, 33.

[196] 1 Кор. 1, 22-24; ср. Гал. 5, 11.

[197] In 1 Cor. Homil. 4. 3; Р. gr. t. 61, 33, 34, 35.

[198] Мт. 24, 30.

[199] Въ неделю четвертую по Пасце на утрени, седаленъ. — Ср. св. Дамаскин, Homil. in Sabbatum sanctum, 1; Р. gr. t. 96, col. 601 BCD.

 

Архимандрит Јустин Поповић

ТАЈНА СПАСИТЕЉОВОГ СИЛАСКА У АД И ТАЈНА СПАСЕЊА

 

Да Господ Христос својим богочовечанским домостројем спасења није обухватио сва бића људска у садашњости, будућности и прошлости, Он не би био Спаситељ људског рода, нити би имао права да се тако назива. Самом природом своје Богочовечанске личности Он се јавља као Спаситељ васцелог човечанства, васцеле човечанске природе, која се као неизменљиво човечанска јавља у свима људским бићима, од првог човека на земљи па до последњег. Да се Господ Христос јавио као Спаситељ само за своје савременике и њихове потомке, а многобројне људе који су живели и умрли пре његове појаве на земљи оставио у тами и сени смртној, изван своје божанске светлости, истине, живота, љубави и човекољубља, зар би Он био Бог светлости, Бог истине, Бог живота, Бог љубави, Бог човекољубља? Безброј људских бића било је у овоме свету до Спаситељевог доласка, мучило се у гресима, грчило у страстима, умирало у мукама, паштило у квргама времена и простора, отимајући се ка бесмртном и бескрајном; зар жалостиви Господ Исус није и њихов Бог и Творац? зар да не буде и њихов Спаситељ и Искупитељ?

Нема сумње, сладчајши Господ Исус је исто толико њихов Бог и Творац, њихов Спаситељ и Искупитељ, колико је Бог и Творац, Спаситељ и Искупитељ својих савременика и њихових потомака. По природи своје неизменљиве Божанске Личности благи Господ Исус није могао имати мање саучешћа и љубави и човекољубља према њима него према својим савременицима и њиховим потомцима. Јер је Исус Христос јуче и данас онај исти и вавек[1]. А и природа људска је, у основи својој, увек иста и свуда иста: од Адама па до последњег човека на земљи. Истинита је светоотачка реч и сваког примања достојна: Христос је дошао не само ради оних који су у време ћесара Тиверија поверовали у Њега, и Отац је промишљао не само ради оних који сада живе, него за све људе уопште (sed propter omnes omnimo homines), који су се од почетка бојали Бога и љубили Га, и праведно и побожно се односили према ближњима, и желели видети Христа и слушати глас његов[2].

Због тога је Спаситељев силазак у ад, место у коме су боравиле душе свих људи који су живели и помрли до његовог доласка у овај свет, био и природан, и неопходан, и логичан. Нема сумње да је Спаситељев силазак у ад, и његова тамошња проповед, као саставни део његовог богочовечанског домостроја спасења рода људског, обавијен тајанственошћу, и самом природом својом тоне у надумну и божански чудесну свеопшту тајну спасења, објављену и извршену пречудним Господом Исусом. О томе нам Свето Писмо, објашњено Светим Предањем, говори онолико колико је потребно за на¬ше религиозно сазнање, а што је главно за наше спасење.

Богооткривено учење о Спаситељевом силаску у ад најпотпуније изражава врховни Апостол говорећи: Христос једанпут за грехе наше пострада, праведник за неправеднике, да нас приведе Богу, умртвљен бивши телом, но оживевши духом, којим сишавши проповеда духовима у тамници (έν ω και τοις έν φυλακή πνεΰμασι πορευθείς έκήρυξεν), који некад не послушаше, кад Божије трпљење чекаше у време Нојево, кад се градио ковчег, у коме се мало, то јест осам душа спасоше помоћу воде[3]. И допуњујући ову благовест, исти Апо¬стол мало даље вели: Ради тога се и мртвима проповеди еванђеље (εις τούτο γαρ και νεκροϊς εύηγγελίσθη), да приме суд по човеку телом, а да живе по Богу духом[4]. А христоносни Павле, наводећи речи Псалмопевца: Изишавши на висину запленио си плен, и даде даре људима (Пс. 67, 19), додаје као објашњење: А „изишавши" шта је осим да и сиђе у најдоња места земље (εις τα κατώτερα μέρη τής γης)? Који сиђе то је онај који и изиђе више свих небеса, да испуни све[5]. А христољубљеном ученику сам Спаситељ објављује у потресној апокалиптичкој визији: Ја имам кључеве од ада и смрти[6].

У овом богооткривеном апостолском учењу истичу се две ствари: 1) време и начин Спаситељевог силаска у ад, и 2) Спаситељева проповед у аду, и последице његовог силаска у ади тамошње проповеди његове.

1. Како у животу своме тако и у смрти својој Господ Христос се јавља као истински човек. Његова се смрт, као и смрт сваког човека уопште, састојала у растављању душе од тела. Само са једном значајном разликом: и у смрти Хри¬стовој душа његова, иако растављена од тела, остала је ипостасно сједињена са његовим Божанством; исто тако и тело његово, иако растављено од душе, остало је ипостасно сједињено са његовим Божанством. Јер, по речима светог Атанасија Великог, нити је Божанство напустило тело у гробу, нити се одвојило од душе у аду (μήτε της φυχής έν τω αδη χωριζόμενης)[7]. Α молитвено богословље благовести: У гро¬бу телесно, а у аду с душом као Бог, у рају пак с разбојни¬ком, и на престолу био си Христе, са Оцем и Духом Све¬тим, неописани[8].

Апостолове речи: Христос, умртвљен бивши телом, но оживевши духом, којим сишавши проповеда и духовима у тамници[9], показују: да је Господ сишао у ад за време своје тродневне смрти („умртвљен бивши телом"), и то сишао својим човечанским духом, односно душом („но оживевши ду¬хом"). Овде је за дух речено: „оживевши", не у том смислу да је душа умрла, јер душа не умире за време одвајања од тела, него као антитеза речима и факту: „умртвљен бивши телом". Значи: Господ је душом сишао у ад, док је телом био мртав. Да је тако, потврђује и месијански псалам, на који се апостол Петар позива у својој првој апостолској проповеди на дан свете Педесетнице, наводећи Месијине речи: Нећеш оставити душе моје уаду (ούκ εγκαταλείψεις την ψυχη'ν μου εις αδου), нити ћеш дати да Светац твој види труљење[10]. То показује да је Господ Христос сишао у ад својом човечанском душом, и то сишао док је тело његово лежало у гробу мртво.

Вођено Духом Светим, Свето Предање нам потврђује ово и овакво учење Светога Писма. Тако свети Иринеј пише: Господ је сачувао закон мртвих (legem mortiorum servavit), да би био прворођени из мртвих, и провео је до трећега дана у најдоњим местима земље, а затим је, уставши у телу, узишао Оцу[11]. Борећи се против аполинариста који су порицали постојање човечанске душе у Господу Христу, свети Атанасије Велики нарочито истиче чињеницу: да је Христос истинити Бог и истинити човек, потпуни Бог и потпуни човек, човек са човечанском душом и човечанским телом, што је и у својој смрти показао. Свети Отац вели: Тело Христово је стигло само до гроба, а душа је сишла уад (μέχρι αδου διά¬βασα). Пошто су ова места удаљена великим растојањем, гроб је примио у себе телесни долазак, и у њему је било тело, а ад је примио бестелесну душу[12]. Господ је постао истинити човек, и примио на себе оно што је хтео, то јест рођење од жене, узрастање, године, умор, глад, жеђ, сан, тугу, смрт, васкрсење. Стога, где је трулило тело човечје, ту Исус полаже своје тело; и где је душа људска држана била смрћу, тамо Христос показује своју човечанску душу (την άνθρωπίνην ψυχήν Ιδίαν), да би, и као човек не могући бити држан од смрти, и као Бог разорио државу смрти; да би тамо где је посејана трулеж никла нетрулежност; и да би онде где је рато¬вала смрт, Он бесмртни показао бесмртност, појавивши се у обличју душе човечанске (έν μορφή ψυχής ανθρωπινής)... Јер ад не би могао поднети долазак непокривеног Божанства[13].

Премда je Христос и умро као човек, расуђује богомудри Дамаскин, и његова се света душа раздвојила од пречистог тела, ипак је његово Божанство остало нераздвојено и од душе и од тела (ή Θεότης αχώριστος αμφοτέρων διέμεινε), те се тако једна Ипостас није раздвојила у две ипостаси, јер су и тело и душа од самога почетка смрти имали постојање у Ипостаси Логоса. И мада су се за време смрти душа и тело раздвојили једно од другог, ипак се сваки од њих сачувао, имајући једну Ипостас Логоса. И стога је једна Ипостас Ло¬госа била уједно и Ипостас Логоса, и Ипостас душе, и Ипо¬стас тела, јер никада ни душа ни тело нису имали посебну ипостас мимо Ипостас Логоса. А Ипостас Логоса је увек једна, и никада две. Слетствено, Ипостас Христова је увек једна (μία αεί). Јер ма да се душа раставила од тела по месту (τοπικως), ипак је ипостасно била сједињена са њим кроз Логоса (αλλ' ύποστατικώς δια του Λόγου ήνωτο)[14].

Господ Христос се као Бог слави на небу са Оцем и Ду¬хом, и као човек лежи телом (σωματικώς) у гробу, и душом (ψυχικώς) борави у дубинама ада, и разбојника уводи у рај, налазећи се свуда својим неописаним Божанством. Јер иако се je света душа одвојила од животворног и пречистог тела, ипак је Божанство Логоса, после ипостасног нераздељивог сједињења двеју природа у утроби свете Деве и Богородице Марије, остало нераздељиво и са душом и са телом. И тако је једна Ипостас Христова остала и у самој смрти, пошто је Ипостас Бога Логоса у исто време Ипостас и душе и тела; она је и после смрти остала њиховом Ипостаси[15].

2. Свој силазак у ад Спаситељ је пропратио својом проповеђу Еванђеља, оног истог Еванђеља које је проповедао на земљи. Јер исто Еванђеље важи за сва људска бића у обадва света: и у овом свету земаљског живота, и у свету смрти аду. Исто Еванђеље и исто спасење. Богонадахнути Апостол јасно вели да Господ Христос: проповеда (έκηρυξεν) духовима у тамници[16]. Шта проповеда? Еванђеље: и мртвима се проповеда Еванђеље (και νεκροϊς εΰαγγελίσΦη)[17]. Какво Еванђеље? Нема сумње, Еванђеље спасења, целокупно Спасово Еванђеље спасења: о избављењу рода људског од греха, смрти и ђавола Богочовековим подвигом искупљења и спасења. По премудрој речи светог Исидора Пелусиота: Господ је сишао чак и до ада, да би, бивши свуда, свуда спасавао све (πάντοϋεν τα πάντα άνασώζηται)[18].

Своје Еванђеље спасења Господ је проповедао душама људским у царству смрти са истим циљем са којим га је про¬поведао и на земљи: да га усвоје вером и њиме се спасу. Он је, по речима Оригена, душом без тела проповедао душама без тела[19]. Само се Спаситељева душа разликовала од осталих људских душа у аду тиме што је била ипостасно сједињена са Божанством Логоса, и блистала Њиме чудесно и чудо¬творно. Сам начин општења Спаситељеве душе са душама људским у аду, разуме се, нама је непознат и недоступан. Вероватно да су душе, ослобођене тела и његовог посредништва, способне за далеко бржа осећања, и сазнања, и распо¬ложена, него ли за живот на земљи у телу. Три дана Спаситељеве проповеди у аду, мало је времена? Да, али треба имати у виду, да је овде реч о бестелесним душама, које су под утицајем Спаситељеве чудесне проповеди могле доживе¬ти ко зна колика узбуђења и ко зна какве промене. Још кад се томе дода, да су душе у аду биле припремане од стране светог Јована Претече за Спасов долазак у ад, онда је ово разумљивије. Јер је, по видовитој вери Цркве, свети Јован Крститељ био Спаситељев Претеча и сведок не само на земљи него и у аду, због чега се у његовом тропару вели: „пропове¬дао си и онима у аду Еванђеље о Богу који се јавио у телу, који узима грех света и дарује нам велику милост"[20].

Човекољубиви Господ је у аду проповедао Еванђеље свима људским душама, не изузимајући ни оне најгоре, јер свети Апостол наглашава да је Спас проповедао и душама оних који су, због порочности, пострадали од потопа[21]. Нема сумње да су душе у аду могле одговорити на Спаситељеву проповед или усвајајући је или одбацујући је, јер бесмртне људске душе и у царству смрти јесу тиме људске што располажу људским осећањем, људским сазнањем, људском слободном вољом. И то осећањем, сазнањем и слободном вољом, који носеу себи искуство, траг и печат земаљског живота, што је, вероватно, и имало утицаја на њихово опредељивање за Христову проповед или против ње. Још нешто: да људске душе у аду нису имале способности за самоопре¬дељење, зар би им Спаситељ проповедао Еванђеље, које се насилно не намеће, нити механички стиче, већ добровољно усваја? У таквом случају проповед би његова била и неумесна и излишна. Несумњиво је, да су у Господу Христу позна¬ли Спаситеља и Искупитеља, и усвојили Га као таквог, најпре изабрани синови Израиља, који су Га још за живота на земљи побожно очекивали и богонадахнуто претсказивали.

Но најбоље је да нас кроз тајне Спаситељевог силаска у ад и његове тамошње проповеди Еванђеља проведу богомудри Оци и Учитељи Цркве. Њиховим светим душама откривено је оно што је сакривено од нас због наше грешности.

Господ је, по речима Климента Александриског, силазио у ад не ради чега другог до ради проповеди Еванђеља (εύηγγελίσθαι)[22]. Господ је сишао у подземне крајеве, пише свети Иринеј, и боравио тамо проповедајући и тамошњима Еванђеље о своме долаксу (evengelizantem et illis adventum suum) и објављујући отпуштење грехова онима који верују у Њега[23].

Обожена душа (ψυχή τεθεωμένη) Христова силази у ад, благовести свети Дамаскин, да би, као што је онима што живе на земљи заблистало Сунце правде, тако и онима који седе под земљом у тами и сени смртној засијала светлост (Ис. 9, 2); да би, као што је онима што се налазе на земљи Господ благовестио мир, заробљенима ослобођење, и слепима прозрење (Лк. 4, 18), и за оне који су поверовали постао узрок вечнога спасења, а за оне који нису поверовали изобличитељ неверја, тако исто благовестио и онима који се налазе у аду: да се поклони Њему свако колено оних који су на небу, на земљи и под земљом (Флб. 2, 10). Ослободивши на тај начин оне који су од памтивека били свезани, Он се опет вратио из средине мртвих, пропутивши нам пут у васкрсење[24].

Својим силаском у ад Господ је сатро смрт, свезао ђавола и учинио га немоћним у свима световима. Ми смо стварно постали нетрулежни (όντως ήφθαρτίσμεθα), изјављује свети Дамаскин, откако је Господ Христос, сишавши у ад, објавио од памтивека свезаним душама: сужњима ослобођење, слепима прозрење и, свезавши јакога (тј. Сатану), васкрсао изобиљем силе, учинивши нетрулежним тело наше које је био примио на себе[25].

Свој искупитељски подвиг човекољубиви Господ је проширио и на загробни свет, на душе људске у царству смрти. Бог је подарио свету слободу помоћу крви нашега Искупитеља, вели свети Атанасије Велики; исто тако Он је смрћу на¬шега Искупитеља смрвио ад[26]. Божанство Искупитеља нашег се ни у аду није одвојило од душе његове. Отуда је душом Бога разорена држава смрти и извршено васкрсење из ада, и проповедано Еванђеље душама (και ταΧς ψυχαίς εύηγγελίζατο); телом пак Христовим уништена је трулежност и објављена из гроба нетрулежност (ή αφθαρσία). Тако, дакле, ни¬ти се је човек одвојио од Бога, нити је Бог напустио човека; а умртвљење и одвајање духа није било уклањање Бога од тела него раздвајање душе од тела, јер је тамо била изображена наша смрт. А ако се Бог одвојио од тела, и на тај начин постало умртвљење, како је онда тело, одвојено од нетрулежног Бога, показало у себи нетрулежност? Како је у том случају и Логос извршио силазак у ад? или, како је показао васкрсење из ада? Зар је сам васкрсао место наше душе (αντί ημετέρας ΨυΧήζ да би на себи претставио слику нашег васкрсења? И зар се тако нешто може помислити о Богу?[27]

На крсту се десила смрт Спаситељева, то јест одвајање (ή άποχώρησις) душе од тела. Тако је умрло тело, али је Бог Логос непроменљиво био у телу, у души, и у себи самом... У оном телу, које је у Њему било слично нашем, Он изобрази нашу смрт, да би у њему припремио за нас и васкрсење, повративши из ада душу и из гроба тело; да би појавом душе у смрти разорио смрт, а погребом тела у гробу уништио труљење тела у гробу, показавши из ада и из гроба бесмртност и нетрулежност, у телу као што је наше пропутивши нам пут и ослободивши нас, држане у ропству. Ово је и било чудесно, у овоме се и састојала благодат[28].

У једној својој беседи на Велики Петак, свети Златоуст вели: Данас је Господ обишао сва места у аду (τά έν άδου πάντα); данас Он разби врата бакарна и полуге гвоздене сло¬ми (Ис. 45, 2). Каква тачност у изразима! Није речено: отво¬ри бакарна врата, већ: разби бакарна врата, да би тамница постала неупотребљива; и није полуге скинуо, него их сломио, да би стража постала немоћна. Где нема ни врата, ни полуга, тамо је немогуће задржати никога, макар неко и ушао. Када је, дакле, Христос разбио, ко ће бити у стању да поправи? Што Бог разори, ко ће то затим успоставити?....

Желећи показати да је смрти дошао крај, Христос је разбио врата бакарна. Пророк их није назвао бакарнима што су та врата била од бакра, већ да би показао суровост и неумољивост смрти. А да би се убедио да бакар и гвожђе означавају овде само суровост и неумољивост, чуј шта Он говори једноме бесрамнику: врат ти гвоздена жила, и чело ти је од бакра (Ис. 48, 4). Он ово није рекао што је овај имао гвоздену жилу, или бакарно чело, већ што је имао изглед упоран, бесраман и суров. Хоћеш ли да знаш како је смрт би¬ла упорна, неумољива и тврда као дијамант? У току тако дугог времена нико је није приволео да пусти неког од оних што су у њеној власти, док је Господ анђела, сишавши, није приморао на то. Он је најпре свезао јакога, а затим запленио његово покућство, стога Пророк и додаје: ризнице мрачне, невидљиве (Ис. 45, 3). Ма да су ови изрази подједнаки, смисао им је двојак; јер има места мрачних, но често могу постати видна, чим се унесе свећњак и светлост; а ово место ада било је најмрачније и најмучније, и недоступно природи све¬тлости, зато је он и назвао та места мрачнима, невидљивима. И стварно, она су била мрачна, док тамо није сишло Сунце правде, осветлило их и ад начинило небом (και τον άδην έποίησεν ούρανόν).

Он назива ад мрачним ризницама; и с правом, јер се та¬мо чувало велико богатство. Сву природу људску, која сачињава богатство Божије, био је запленио ђаво који је преварио првога човека и предао природу људску у окове смрти. А да је сва природа људска била богатство за Бога, изражава Па¬вле говорећи: Бог свију, богат за све који га призивају (Рм. 10, 12). Као што цар, ухвативши разбојничког поглавицу, који је нападао на град, пљачкао свуда и скривао богатство у пећини, везује овог разбојника и предаје на мучење, а његово благо преноси у своје царске ризнице, тако је поступио и Христос: Он је смрћу својом свезао разбојничког поглавицу и тамничког стражара ђавола и смрт, а целокупно њихово богатство, тј. род људски пренео у царске ризнице (εις τά ταμεία τά βασιλικά). То и Павле изражава говорећи: избави нас од власти таме и премести у царство Сина љубави своје (Кол. 1,13). И чудно је што се јавио сам Цар. Међутим, ниједан цар никада не би изволео учинити то сам лично, него они обично ослобађају сужње преко својих слугу. Но овде није тако, него је сам Цар дошао сужњима, и није их се постидео, јер се Он не стиди онога што је створио , разбио је врата, сломио полуге, јавио се аду, обезоружао сву стражу његову и, заробивши тамничког стражара, вратио се тако нама. Тирании је доведен заробљен, јаки је свезан, сама смрт, бацивши оружје, голорука је припала к ногама Цара[29].

Син Божји постаде човек и умре, богословствује свети Богослов, давши себе у откуп за васцелу природу људску. Његова смрт била је неопходна жртва и за побожне који су помрли пре његовог доласка у телу. Јер после Адамова преступа нико ни од праведних није могао бити спасен, пошто су сви људи били подложни греху праоца Адама, трулежности и смрти, и пламени мач није никога пропуштао у рај, из кога је био истеран Адам, јер свете обитељи раја примају са¬мо душе непорочне и чисте од свакога греха, као што каже Апостол да трулежност не наслеђује нетрулежност (1 Кор. 15, 50). Стога је било неопходно, да нетрулежни Син Божји посредством свог трулежног тела буде дат на жртву, да пра¬веднике оне искупи од трулежности. Јер они сами собом нису могли поново доћи у нетрулежност, из које је испао Адам; али ово је било дело великог Христовог домостроја спасења, извршеног са судом и правдом[30].

По богомудрој философији светог Григорија Паламе, Спаситељева жртва је била потребна не само за његове савременике и њихове потомке, већ и за све људе који су постојали пре њих у овоме свету, а чије су душе биле у аду. Стога је било потребно да Спаситељ проповеда Еванђеље и онима у аду (έδει τοίνυν και τοις έν άδου κηρυχϋήναι το Εύαγγέλιον), да објави свој велики домострој спасења (και φανερωθήναι την μεγάλην ταΰτην οΐκονομίαν), ида најзад онима који су били заробљеници демона да слободу, освећење и обећање будућих блага. Било је, дакле, потребно да Христос по сваку цену сиђе у ад. И све то Он је учинио по правди, јер ништа Бог не чини без ње[31].

Силазак Богочовека Христа у царство смрти, у ад, значи уништење смрти, победу над адом и ђаволом, и власт над њима. То показују речи апостола Павла, да је Господ Хри¬стос запленио плен[32], и речи светог Воанергеса, да Господ Христос има кључеве од ада и смрти[33]. То значи да је Господ разорио царство ада и ослободио заробљенике ада. Док Све¬то Писмо јасно показује да је Господ крстом својим победно смрт, ад и ђавола, дотле нам не казује јасно да ли је Господ ослободио ада све душе људске, или само старозаветне пра¬веднике који су с вером очекивали Месију Искупитеља, или поред њих још ионе који су поверовали у Христа као Бога и Спаситеља због његове тродневне проповеди Еванђеља у аду. Но ту нејасност уклања, донекле, Свето Предање кроз учење светих Отаца, а нарочито молитвено богословље васељенске Цркве Христове.

Светозарни весник богочовечанских тајни благовести у својој знаменитој Ускршњој речи: Заплени ад Христос сишавши у ад; загорча га када овај окуси тело његово. И ово предвиђајући Исаија повика: ад се загорча (ό άδης έπικράνθη) сретнувши те доле (Ис. 19, 9). Загорча се, јер опусте; за¬горча се, јер би исмејан; прими тело Христово, и Бога се додирну; прими земљу, и срете небо; прими оно што виђаше, и паде у оно што не виђаше (ελαβεν δπερ έβλεπε, και πέπτωκεν οϋεν ούκ έβλεπε). Где ти је, смрти, жалац? где ти је, аде, побе¬да? Васкрсе Христос, и ти си се сурвао; васкрсе Христос, и падоше демони... васкрсе Христос, и ни једног мртваца у гро¬бу нема. Јер уставши из мртвих, Христос постаде првина преминулих (απαρχή τών κεκοιμημένων)[34].

Препаде се смрт, вели свети Кирил Јерусалимски, угледавши неког Новог где је сишао у ад, а није свезан везама ада. Зашто се, чувари ада, препадосте угледавши Њега? Какав вас то необичан страх спопаде? Смрт побеже (εφυγεν ό θάνατος) и бекство њено обелодани кукавичлук њен. Притрчаше свети Пророци, и Мојсеј, законодавац, и Исаија, и Крститељ Јован који је сведочећи говорио: Јеси ли ти онај што ће доћи, или другога да чекамо? (Мт. 11, 3). Искупљени бише сви праведници које беше прогутала смрт; јер проповедани Цар требао је бити Искупитељ добрих проповедника. Тада сваки од правед¬ника говораше: смрти, где ти је жалац? аде, где ти је победа? јер нас искупи Победотворац (έλυτρώσατο γαρ ημάς ό νικοποιός)[35]. Господ Христос је ишчупао жалац смрти, благовести свети Богослов, срушио мрачне затворе сетнога ада, подарио слободу душама[36]. Господ смрћу разорава смрт; силази у ад, и изводи душе из њега (ανάγει ψυχάς)[37].

Богомудри философ, свети Григорије Ниски, говори о Спаситељевом тродневном боравку у аду, називајући ад, који је обиталиште ђавола, срцем земље, а самог ђавола ве¬ликим у злу умом (ό μέγας εν κακία νους). По њему, Господ силази у срце земље, жилиште великог у злу ума, да би учинио лудим савет његов (ώστε την βουλήν αυτού μωράναι), по речи Пророка (Ис. 19, 11), и да би ухватио мудрог у лу¬кавству његовом и против њега самог окренуо његове лукаве потхвате (Јов. 5, 12. 13)... Господ Христос, истинита Премудрост, силази у ово срце земље, да би у њему уништио велики у злу ум (Ίνα εξαφάνιση εξ αυτής τον μέγαν έν κακία νουν) и обасјао таму, да би смртно било прогутано животом и зло се обратило у ништавило, пошто последњи непријатељ, смрт, буде уништен (1 Кор. 15, 26). И свемоћној Пре¬мудрости, Господу Христу, било је довољно три дана боравка у срцу земље, да велики у злу ум полуди (καταμωράναι), ида свемоћна Премудрост за оно кратко време учини онолика и онаква добра. Желиш ли да сазнаш изванредну моћ силе која је за кратко време учинила тако много? Изброј све нараштаје људске, почињући од прве појаве зла у свету па све до његовог уништења; колико се људи у сваком нараштају, и колико хиљада њих може набројати! Немогуће је обухватити бројем мноштво оних, у којима се путем наслеђа распростирало зло. Рђаво богатство поро¬ка, раздељујући се свакоме од њих, кроз сваког се увећавало, и на тај начин је плодородно зло непрекидно прелазило у следеће нараштаје, разливајући се по мноштву људи до бескрајности (προς άπειρον), док није, дошавши до свога врхунца, овладало свуколиком природом људском, као што је Пророк за све уопште рекао: сви залуташе, сви се покварише (Пс. 13, 3), те није било ничега што није било оруђе зла (δ μη κακίας όργανον ην). И тако, уништивши за три дана толико мноштво зла, које се гомилало од постанка света до домостроја спасења, извршеног смрћу Господњом, зар је тиме мали доказ дат теби о изванредној моћи силе? Није ли ово чудо веће од свих чуда о којима се говори у Светом Писму? То, што је Господ без икакве муке уништио толико зло, највећи је доказ изванредности његове силе... Сам долазак Светлости и просто и несхватљиво бављење Живота међу онима што седе у тами и сени смртној, произвели су потпуни нестанак и уништење таме и смрти[38].

Господ није сишао у ад телом, већ духом (spiritu), вели свети Александар Александриски. Очигледно, Он је делао свуда: док je телом васкрсавао мртве, дотле je духом ослобађао душе (spritiru animas liberabat). Jep распетим телом нашег Господа гробови су отворени, ад откључан, мртвима жи¬вот повраћен, душама у свету греси отпуштени, јер је Господ ад победно (inferos vicerat), смрт смрвио, непријатеља посрамио; стога су и душе изашле из ада (ideoque animae ex inferos prodierunt), и мртви се појавили на земљи[39].

Смрт је захватила Господа Христа као мртвог, вели све¬ти послушник светог Златоуста у својој беседи на Велики Петак, али је Он као Бог силан и моћан опленио ад (έσκΰλευσε τον αδην)... Данас је ад,не знајући прогутао отров. Данас је смрт примила вечно живог Мртваца (τον άει ζωντα νεκρόν). Данас су уништени окови које змија искова у рају. Данас се ослободише исконски робови... Данас се светлост појави у тами, и испразни сву ризницу смрти[40]. Спаситељев силазак у ад постао је мост ка оживљењу од памтивека умрлима[41].

Сада се открива тајна, одувек сакривена, благовести све¬ти песник у својој беседи на Велику Суботу. Сада се завршава главна ствар у божанском домостроју спасења (νΰν το της θείας οικονομίας κεφάλαιον έκπεραίνεται). Сада се ставља круна на оваплоћење Бога Логоса. Сада се открива понор божанске љубави... Сада је ад постао небо (νΰν ουρανός ό άδης γεγένηται), и светлошћу се испуњује доњи свет (τα καταχθό¬νια), и прогони се мрак који је раније прогонио, и даје се вид слепима. Јер онима који седе у тами и сенци смрти засија Исток с висине...А нама се светлост роди из мрака, и живот произиђе из гроба, и васкрсење извире из ада (καν έξ άδου πηγάζει άνάστασις), и радост, и весеље, и раздраганост[42].

По светом Фотију, из сваког дела Спаситеља нашег избија величина и изливају се благодети на род људски, а наро¬чито из његовог страдања и погребења, јер страдање и погре¬бење сачињавају свршетак домостроја спасења (πέρας δε της οικονομίας)... Сва су Спасова чуда слатка, али ниједно није тако слатко као његово страдање које процветава нестрадалношћу (άπάθειαν), и смрт која процветава красотом бесмртности. Ништа није тако слатко као оплењени ад (Апок. 20, 13), и умртвљена смрт (1 Кор. 15, 26), и отворени гробови (Мт. 27, 32), и власт над свима које Господ стиче својим подвизима... Гроб Христов је: испражњење гробова, разорење ада, умртвљење смрти (τάφων κένωσις και άδου καθαίρεσις και θανάτου νέκρωσις) и преславно скровиште нашег васкрсења... Чудо се велико десило, у јаслима витлејемским, али много веће чудо од овога пружа нам Христов гроб, јер онамо почиње тајна Христовог домостроја спасења, а овде се завршава (ενταύθα δε το πέρας τελεσιουργεΐται) и остварује се циљ Божијег доласка ради нашег савршенства и препорода, обасјавајући све светлошћу васкрсења[43].

Силазак Господа у ад, проповед његова у аду, дејство тог силаска и те проповеди, добијају свој богонадахнути израз, објашњење и расветљење у Светом Предању Цркве апостолске, Предању које се очувало и чува у молитвеном богословљу православном. На основу тог богословља, прожетог свештеном силом молитве, стиче се утисак да је ад место боравка свих људских душа које су се пре доласка Христовог у свет разлучиле од тела путем телесне смрти. Закон неопходности смрти као последица свеопште људске греховности, владао је над свима људским бићима: од Адама до Христа[44]. Владао је због прародитељског греха и свеопште греховности људске природе. И највећи праведници морали су умрети, јер су и они били под тим законом свеопште грешности и смртности. Та страшна сила смрти простирала се и над ста¬нем душа умрлих људи, које су боравиле у аду. Али, иако је ад био заједничко обиталиште душа умрлих људи, сигурно је да се у том обиталишту разликовало субјективно самоосећање и стање праведника од грешника. По свему судећи, ад о коме је реч, не може се изједначити са адом као местом вечнога мучења, плача и шкргута зуба, о коме Спаситељ говори када мисли на вечну судбу људи после Страшнога суда.

Ад у који је Господ сишао, у коме су боравили и правед¬ници, у који је пре Господа сишао био и сам свети Претеча, означава царство смрти, жилиште у коме се осећала она туга, немоћ, бол и жалост, који су били овладали људском природом због греха и кроз грех. Јер до Господа Христа људи су би¬ли робови смрти; појава Богочовека ослобођава људску при¬роду тог ропства и уништава свемоћ и свевласт смрти у сфери људске природе и њеног живота, израженог кроз тело и душу. Подложна закону смртности, људска природа је по неопходности боравила у царству смрти, што опет значи да је она би¬ла посредно у власти ђавола као творца греха и смрти. И сила¬зак свемоћног Спаситеља у такав ад, његов боравак у њему и проповед јављају се као разорење ада, смрти и ђавола.

Али оно што нарочито пада у очи у молитвеном богословљу Цркве и светих Отаца јесте тврђење: да је Господ Христос ослободио ада све људске душе, пошто је разорио државу смрти и победно ђавола. Наглашавајући то као објективну стварност и очигледну последицу Спасовог боравка у аду, Црква не објашњава какви су били субјективни мотиви и стања грешних душа, које су са праведницима ослобођене ада. Ако у овој ствари има места богобојажљивим претпоставкама, онда би се могло рећи: ослобођење и грешних ду¬ша из ада последица је Спасове божанске проповеди у аду, која је својом свеспасоношћу и победношћу над ђаволом и смрћу била очигледна за све душе, и оне су се определиле за Господа Христа и поверовале у Њега као Спаситеља. Али, нема сумње, овде је посреди велика божанска тајна, коју тре¬ба проћи побожним ћутањем и задржати се мислима на оним стварима које је човекољубиви Господ благоволео открити људском сазнању.

Своја трепетна христочежњива осећања Црква молитвено плете у венац око бескрајног чуда Спаситељевог искупитељског подвига и неодољиво осећа, и сазнаје и исповеда: да Спасова искупитељска смрт има спасоносну силу и значај и за душе људске у аду: О великог чуда! Створитељ света предаје се у руке безаконика, и Човекољубац се ставља на крст, да ослободи сужње у аду[45]. Када Господ узиђе на крст, страх и трепет спопаде сву твар, и Он забрани земљи да прогута оне што су Га распињали, него нареди аду да испусти сужње, на обновљење људи[46]. Надбожанска сила Исусова Божанства на божански начин засија у људима, јер телом окусивши кр¬ену смрт за све, Он разруши тврђаву ада[47].

Богочовек је једина и јединствена благовест за сва људска бића у свима световима. Сишавши у ад, Господ је душама у аду саопштио истински благу вест, говорећи: сада победих, не бојте се, ја сам васкрсење, ја ћу вас извести одавде, разваливши врата смрти[48]. Да благи Господ није сишао у ад као Искупитељ, ад би не само царовао него и вечито владао над родом људским, али сишавши у ад, Господ је свима душама проповедио истинско избављење, поставши прворођени из мртвих[49]. Као искупитељ свих Господ Христос је за све положен у гроб, а ад који исмева све што је Божје, видевши Га препаде се, полуге се скрхаше, врата се сломише, гробови се отворише, и све душе људске у аду радосно повикаше к Њему: слава снисходљивости твојој, Човекољупче[50]! Када је добровольно закључао себе телесно у гробу, Господ Христос, који је природом Божанства неописив и безграничан, закључао је ризнице смрти, и испразнио сва царства адова[51].

На чудесан и тајанствен начин Господ Исус је својом смрћу, погребењем и силаском у ад разорио силу смрти, и ослободио ада све душе и сав род људски, који се у црквеним молитвама често назива Адамом, пошто Адам оглављује, оличава и садржи у себи сву судбину рода људског. Сав је анђелски свет био зачуђен, гледајући Спаситеља убројена међу мртве, где разори силу смрти, и подиже са собом Ада¬ма, и ослободи све из ада[52]. Када Господ Христос, Живот бесмртни, сиђе к смрти, тада ад би умртвљен блистањем његова Божанства, и Он васкрсе мртве из преисподње[53]. Као неумирући Живот, боравећи на чудесан начин телом у гробу а душом у аду, Господ Исус разори царство смрти и изведе мртве из ада[54]. Пред том тајном стоје запањене Небеске силе, и не могу да се начуде његовом неизреченом и тајанственом погребу[55]. Онај који земљу држи на длану, налазећи се умртвљен телом под земљом, избавља мртве од робовања аду[56].

Један је и недељив богочовечански подвиг Господа Хри¬ста, и спаситељском силом својом простире се и на сав загробни свет. То сведочи света мисао Цркве: Када Господ Христос би распет, враг би свезан,исмртби умртвљена, а душе које су у аду биле држане, ослободише се уза[57]. Као једини моћан и силан Христос оплени ад, и све осмрћене подиже са собом, уништивши силом крста страх од осуде[58]. Ова мисао је надахнуто изражена у крстопоклоној стихири: Три крста пободе Пилат на Голготи, два разбојничка и један Животодавчев. Када га виде ад, он рече онима доле: о слуге моје, и силе моје, ко, побовши клинац у срце моје, дрвеним ме копљем изненада прободе? и трзам се, боли ме све унутра, срце ми је рањено, осећања моја збуњују дух мој, и приморан сам да отпустим Адама и његове потомке, који су ми дрветом предати, јер их дрво опет уводи у рај[59].

Јутарње богослужење Велике Суботе погружено је у тајну Спаситељевог боравка у аду, и снажно наглашава чудотворно дејство његовог силаска у ад човечанском душом и лежања у гробу човечанским телом. Као свећњак светлости сада се тело Божије (ή σαρξ τού Θεού) скрива под земљу као под сасуд и изгони таму која се налази у аду[60]. Свепрождирући ад, примивши у утробу своју Ка¬меи живота, поврати све мртве које је од памтивека прогутао[61]. Павши у земљу као пшенично зрно, Спаситељ је израстао у многоплодии клас, васкрснувши људе који су од Ада¬ма[62]. Подигнут на крст, Спаситељ је са собом подигао и људе који живе на земљи; а бивши под земљом, Он је васкрсао оне који су лежали под њом[63]. Драговољно сишавши под земљу као мртав, Спаситель је извео испод земље ка небу оне што су били оданде пали[64]. Иако је на изглед био мртав, ипак, будући жив као Бог, Господ Исус је оживео умртвљене људе, умртвивши нашег умртвитеља[65]. Драговољно си¬шавши под земљу, Спаситељ је оживео умртвљене људе, и узнео их у слави Очевој[66].

Силазак Спаситељев у ад сачињава саставни део домостроја спасења рода људског, замишљеног и изведеног Све¬том Тројицом. Стога се у њему не огледа само воља Божјег Сина него и воља Бога Оца. Послушавши свога Оца, Господ Исус је сишао чак до свирепог ада и васкрсао род људски[67]. Спаситељ је сном смрти заспао у гробу и пробудио род људски од тешког сна греховног[68]. Погребен, Господ Христос разорава адова царства, а смрћу умртвљује смрт и ослобођава људе трулежности[69]. Животворна сила Христова залази и у најнеприступачнија места у аду: Христос, Божија Премудрост која излива потоке живота, залазећи у гроб оживотворава оне који се налазе у најнеприступачнијим местима ада[70]. Христос, светлоносац правде, зашао је под земљу, и мртве је као из сна пробудио, одагнавши сву таму што је би¬ла у аду[71]. Уплаши се Адам кад Бог иђаше по рају, али кад Бог сиђе у ад, обрадова се он који је пре пао, а сада се диже[72]. Препаде се ад гледајући Спаса Животодавца где му одизима богатство (тј. душе људске) и васкрсава мртве од памтивека[73]. Спаситељ је на кратко време заспао сном смрти, и оживео је умрле; и васкрснувши, васкрсао је оне што су спавали од памтивека[74]. Погребом својим Господ је све избавио од смрти[75]. Животодавац Христос разорио је ад божанском силом својом[76].

Анђелском сетом и анђелском радошћу заливено је чудо Богочовекове смрти и погреба, из којих ниче разорење ада и сверадосно ослобођење душа људских из ада. Господ Бог наш, коме се мртвом певају надгробие песме, погребом својим отвара улазе живота, и смрћу својом умртвљује смрт и ад[77]. Господ је сишао у најдоње дубине земље, да би све испунио славом својом; од Њега се није сакрило оно што улази у састав човекова бића још од Адама; погребен, човекољубиви Спас је обновио иструлелог човека[78].

По закону који важи за умрле, Живот свих полаже се у гроб, и гроб показа извором васкрсења, на спасење људи[79]. Силаском Живота у ад оплењен је наш непријатељ ад;то је разлог да се радује сва твар и да се веселе сви земнородни[80]. Данас гроб држи у себи Онога који сву твар држи на свом длану; спава Живот, и ад дршће, и род људски ослобађа се окова[81]. Живот наш лежи у гробу, да би оживео оне што у гробовима леже[82]. Христос који држи у јединству сва бића, благоволео је да Га гроб држи у себи, да би човечанство избавио из понора ада и, васкрснувши као бесмртни Бог, оживео људе[83].

Сишавши у ад, Богочовек није могао бити савладан адом и подвргнут законима његовог постојања, већ је као Бог разорио царство ада, сломио његову силу и ослободио тамошње заробљенике. Христос Бог је сишао у ад, остао Бог и у аду, и скинуо окове са заробљеника тамошњих[84]. Ужас, страх, узбуђење и немоћ ада драматично су претстављени у великосуботним стихирима. Тако се тамо вели: Данас ад стењући вапије: боље би ми било да нисам примио у себе Рођенога од Марије, јер дошавши мени, Он разори моју државу, развали врата гвоздена, и душе које сам израније држао, Он, Бог, васкрсе[85]. Данас ад стењући вапије: сруши се моја власт; примих мртваца као једнога од умрлих, али никако нисам у стању да га задржим, него губим са њим оне над којима сам царовао; ја имађах мртваце од памтивека, али их овај, ево, све васкрсе[86]. Данас ад стењући вапије: срушена је моја држава, Пастир би распет, и васкрсе род људски; лишен сам оних над којима сам царовао, и повратих све оне што бејах прогутао; Распети испразни гробове, изнеможе држава смрти[87].

Чудо нашег спасења почива на парадоксима. То се осећа у свему што је Христово, што је еванђелско, што је православ¬но. Нарочито у православном богослужењу, у коме се о свима тајнама Христовим мисли вером и молитвом. Тако о свему што је Христово; тако и о његовом погребу, и о његовом силаску у ад. Погребом својим Господ је умртвио државу смрти[88]. Добровољно претрпевши страдање за смртне, Животодавац Христос сиђе у ад као моћан, и тамо као од силнога звера ослободи оне што су очекивали његов долазак, и пода¬ри им место ада рај да у њему живе[89]. Када бесмртни Живот сиђе к смрти, Он тада умртви ад блеском Божанства; а када и мртве васкрсе из преисподње, тада све Силе небеске клицаху: Животодавче Христе, Боже наш, слава Tеби![90] Погребена је смрт, мртвац развали врата ада; а када би разорен свепрождирући ад, човеку бише подарена сва натприродна блага[91]. Смрћу једнога ад постаде пуст и беспомоћан, јер онога који вели¬ко богатство држаше, један за све нас Христос испразни[92]. Својом смрћу Бог разори државу смрти, и васкрсе са собом мртваце од памтивека, и свима пружа живот и васкрсење[93].

Плашљиви ад, примивши у себе јаког Божанством, даваоца нетрулежности, поврати душе праведних[94]. Својим тродневним погребењем Христос као Бог, оживотворивши оне што су били умртвљени у аду, васкрсе са собом, и као добар подари свима вернима нетрулежност[95]. Обожена Спаситељева душа, опленивши ризнице ада, васкрсе са собом душе од памтивека, а живоносно тело његово источи свима нетрулежност[96]. Спаситељ је сишао у ад, и разваливши вра¬та као свемоћан, васкрсао је са собом умрле као Творац, размрскао је жалац смрти, и Адам би избављен од проклетства[97]. Свестваралачким Христовим силаском у ад, исмејани ад поврати све који беху од старине преваром умртвљени[98]. И у ад сишавши, Христос није оставио небеса, него је са со¬бом подигао род људски, који је лежао на гнојишту[99]. Распет, Спаситељ се појавио у аду, говорећи онима у аду: уђите опету рај[100].

... А из свих божанских благих вести бруји богочовечанска мудрост Цркве: Распятаго же за ны при Понтисте Пилате, и страдавша и погребена.

 

 

________________________________________

 

 

Напомене:

[1] Јевр. 13, 8.

[2] Св. Иринеј, Contra haeres. IV, 22, 2.

[3] 1 Петр. 3, 18-20.

[4] 1 Петр. 4, 6.

[5] Еф. 4, 8-10.

[6] Апок. 1, 18.

[7] Contra Apollinar. lib. II, 14; Р. gr. t. 26, col. 1156 С.

[8] Речина Проскомидији и светој Литургији.

[9] Петр. 3, 18-19.

[10] Д. А. 2, 27 = Пс. 15, 10.

[11] Contra haeres. V, 31, 2.

[12] Contra Apollinar. lib. I, 13; Р. gr. t. 26, col. 1117 A.

[13] ib. 17;col. 1124 ВС, 1125 Α.

[14] De fide, III, Р. gr. t. 94, col. 1097 AB.

[15] Он, Sermo in Sabbatum sanctum, 29; P. gr. t. 96, col. 632 AB. Cp. ib.31,col. 633 Β: Οϋ ζη μετά θάνατον, ό της ζωής το\ς ζώσι, και τοις ούσι του είναι αί¬τιος; Έν νεκροις μεν ην, αλλά ζών, ώς ελεύθερος.

[16] 1 Петр. 3, 19.

[17] 1 Петр. 4, 6.

[18] Epistolar. lib. I, Epist. 139, Теону; Р. gr. t. 78, col. 276 Α.

[19] Contra Cels. II, 43; P. gr. 1.11, col. 865 Α: γυμηή σώματος γενόμενος ψυχή,τάΐς γυμνανς σωμάτων ώμίλει ψυχαϊς.

[20] ... благовестилъ еси и сущимъ во аду, Бога явльшагося плотiю, вземлющаго грехъ мipa и подающаго намъ велiю милость.

[21] 1 Петр. 3, 20.

[22] Stromat. lib. VI, сар. 6; Р. gr. t. 9, col. 268 Α.

[23] Contra haeres. IV, 27, 2.

[24] De fide, III, 29; Р. gr. t. 94, col. 1101 Α.

[25] De imaginib. Orat. I, 21; P. gr. t. 94, col. 1253 B.

[26] Epistol. heortast, Epist. V, 3; P. gr. t. 26, col. 1380 D.

[27] Он, Contra Apollinar. Orat. II, 14. 15; P. gr. t. 26, col. 1156 C, 1157 A.

[28] ib. 17; col. 1161 ВС

[29] De coemeterio et cruce, 2; Р. gr. t. 49, col. 394, 395, 396.

[30] Св. Симеон Нови Богослов, Слово 37, 5; стр. 285286; Слова преподоб.Симеона Новаго Богослова въ перевода на рускiй съ новогреческога епископа Tеофана, Выпускъ первый, Москва 1882.

[31] Homil. XVI; Р. gr. t. 151, col. 204 D, 205 Α.

[32] Еф. 4, 8.

[33] Апок, 1, 18.

[34] Св. Златоуст, In sanctum Pascha sermo; P. gr. t. 59, col. 723, 724.

[35] Catech. XIV, 19; P. gr. t. 33, col. 848 С 849 Α.

[36] Св. Григорије Богослов, Hymnus ad Christum post silentium; Р. gr. t. 37, col. 1328 Α: Σήμερον έκ νεκΰων Χριστός μέγας, οΐσιν έμιχθή'Εγρετο, και θανάτου κέντρον άπεσκέδασε, και ζοφερούς πυλεώνας άμειδήτου άίδαο 'Ρήξατο, και ψυχαϊς δωκεν έλευθερίην.

[37] Он, Orat. 29, 20; Ρ. gr. t. 36, col. 101 B.

[38] In Christi resurrect., Orat. I; Р. gr. t. 46; col. 605 С. D, 608 В. С. D, 609 Α.В. С.

[39] Sermo de anima et corpore 6; P. gr. t. 18, col. 599 D — 602 A.

[40] Св. Дамаскин, Sermo in Sabbatum sanctum, 2, 22. 27; P. gr. t. 96, col. 602С 604 A, 621 A, 628 С

[41] Св. Прокло, Oratio in Parasceven, 3; P. gr. t. 65, col. 784 AB.

[42] ib. 4; col. 785 С: ώ κάθοδος έν άδου, των έν αιώνος νεκρωβέντων γέφυραπρος άναβίωσιν.

[43] 'Ομιλία 83, 1. 7; стр. 442, 443, 444, 465, 464; Τοΰ έν άγίοις πατρός ήμωνΦωτίου Λόγοι και Ομιλιάι, εκδίδοντος Σ. Άριστάρχου, Έν Κωνσταντινουπόλει 1901.

[44] Рм. 5, 12-18.

[45] Велики Петак, Последованiе святыхъ и спасительныхъ Страстей Го¬спода нашего Исуса Христа, стихиры самогласны (после једанаестог Еванђеља): ... велiе чудо, яко Создатель мipa, въ руки беззаконныхъ предается, и надрево возвышается Человеколюбецъ, да яже во аде юзники свободить (ίνατους έν άδη δεσμωτας ελευθέρωση).

[46] тамо, Слава...: Господи, восходящу ти на крестъ, страхъ и трепетъ нападе на тварь, и земли убо возбранялъ еси поглотити распинянощихъ тя, аду же повелевалъ еси испустити юзники, на обновленiе человековъ (τφ δε άδηεπέτρεπες άναπέμπειν τους δέσμιους, εις άναγέννησιν βροτών).

[47] Въ недeлю утра, Канонъ воскресенъ, пeснь 8 (Гласъ 8, Октоихъ): Ису¬сова Божества пребожественная сила, въ насъ боголeпно возаяла есть (τηςΊησοΰ Θεότητος, ή ύπέρθεος δΰναμις, έν τοις καθ' ημάς, θεοπρεπώς έξέλαμψε); плотiю бо вкушъ за всехъ смерть крестную, разруши адову крепость (σαρκιγαρ γευσάμενος, υπέρ παντός θανάτου σταυρού, έλυσε του αδου την ίσχΰν).

[48] Въ понедельникъ Светлыя седмицы вечера, на Господи воззвахъ сти¬хиры: Сущимъ во аде сшедъ Христосъ благовести (εύηγγελίσατο), дерзайте (θαρσεϊται), глаголя: ныне победихъ, азъ есмь воскресете, азъ вы возведу, разрушивъ смертная врата.

[49] Во святую и великую Субботу, на утрени, Канонъ песнь 6:Царствуетъ адъ, но не вечнуетъ надъ родомъ человеческимъ (βασιλεύει, αλλ' ούκ αίωνίζει,άδης τού γένους των βροτών); ты бо положен во гробе, Державне, живоначальною дланда, смерти ключи разверглъ еси (συ γαρ τεθείς έν τάφω, Κραταιέ,ζωαρχική" παλάμη, τα του θανάτου κλείθρα διεσπάραξας), и проповедалъ еси отъ века тамо спящимъ, избавленiе неложное бывъ, Спасе, мертвымъ первенецъ (και έκήρυξας τοις άπ' αιώνος έκει καθεΰδουσι λύτρωσιν άψευδή, Σώτεργεγονώς νεκρών πρωτότοκος).

[50] Во святый и велики Пятокъ вечера, на стиховнe стихиры: Егда во гробe новe за всeхъ положился еси, Избавителю всeхъ (ό λυτρωτής τού παν¬τός), адъ всесмeхливый видeвъ тя ужасеся (άδης ό παγγέλαστος, Ίδών σε έπτηξεν), вереисокрушишася (οι μοχλοί συνετρίβησαν), сломишася врата(έθλάσθησαν πΰλαι), гроби отверзошася, мертвiи восташа, тогда Адамъ благо¬дарственно радуяся вопiяше тебe: слава снисхожденiю твоему, человeколюбче.— Ср. Во святую и великую Недeлю Пасхи, на утрени, Канонъ, пeснь 6, ирмосъ: Снизшелъ еси въ преисподняя земли (έν τοις κατωτάτοις τής γης) и со¬крушил еси вереи въчныя (και συνέτριψας μοχλούς αιωνίους), содержашыя связанный Христе (κάτοχους πεπεδημένους) [ослободио јеси]...

[51] тамо: Егда во гробъ плотски хотя заключился еси (σαρκικως, θέλωνσυνεκλείσθης), иже естествомъ Божества пребывали неописанный и неопределенный (αδιόριστος), смерти заключилъ еси сокровища, и адова всяистощилъ еси, Христе, царствiя (τά θανάτου άπέκλεισας ταμεία και "Αδουάπαντα έκένωσας, Χριστέ βασίλεια).

[52] Во святую и великую Субботу; на утрени: Ангельсюй соборъ удивися, зря тебе въ мртвихъ вмeнишася, смертную же, Спасе, крепость разоривша, и съсобою Адама воздвигша, и отъ ада вся свобождша (του θανάτου δε Σωτήρ, τηνίσχύν κατελόντα, και συν έαυτω τον 'Αδάμ έγείροντα, και έξ αδου πάντας έλευθερώσαντα).

[53] Во святую и великую Субботу, на утрени, на Богъ Господь, Слава...: Егда снизшелъ еси къ смерти, Животе бесмертный, тогда адъ умертвилъ еси блистанiемъ Божества (τότε τον αδην ένέκρωσας τή αστραπή της Θεότητος); Егда же и умершыя отъ преисподнихъ васкресилъ еси (δτε δε και τους τεθνεωτας έκτων καταχθόνιων άνέστησας), вся силы небесны взываху: жизнодавче Христе Боже нашъ, слава тебe.

[54] Велика Суббота, на утрени, Статiя первая, 2: Животе, како умираеши? Како и во гробе обитавши? смерти же царство разрушавши, и отъ ада мртвыя возставляеши?

[55] тамо, 12: Недоумeваетъ и естество умное (άπορει και φΰσις νοερά), и множество безплотное, Христе, таинства несказаннаго, и неизреченнаго твоего погребенiя (το μυστηριον τής άφράστου και άρρητου σου ταφής).

[56] тамо, 17: Землю содержай дланiю, умерщвленъ плотiю подь землею нынe содержится (σαρκικως ύπό της γης νυν συνέχεται), мертвыя избавляя адо¬ва содержанiя (τους νεκρούς λύτρων τής αδου συνοχής).

[57] Въ среду утра, седальны (Гласъ 7, Октоихъ): Распеншуся ти,Владыко Христе, врагь связанъ бысть, и смерть умертвися; душы, яже во аде въ преисподнихъ содержимыя, отъ узъ разрешахуся.

[58] Во вторникъ вторыя седмицы по Пасце, на утрени, седаленъ (Триодъ цветная): Адъ плени Христосъ, яко единъ крепокъ и силенъ (ώς μόνοςκραταιός και δυνατός), и истлeевшыя вся совоздвиже (και φθαρέντας συνήγειρεπάντας), осужденiя страхъ разрушивъ крестомъ (τον τής κατακρίσεως λΰσαςφόβον δυνάμει σταυρού).

[59] Недeля третiя святыхъ постовъ, Въ недeлю, на утрени, Канонъ воскресенъ, икосъ: Три креста водрузи на Голготe Пилатъ, два разбойнниковъ и единъ Жизнодавца, егоже виде адъ, и рече сущимъ доле: о слуги мои, и силымоя, кто водрузивъ гвоздге въ сердце мое (τίς ό έμπήξας ήλον τή καρδία μου), древяннымъ мя котемъ внезапу прободе? и растерзаюся, внутренними моими болю, утробою уязвляюся изригати Адама, и сущыя оть Адама, древомъ данныя ми (αναγκάζομαι έξερεύξασθαι τον 'Αδάμ, και τους έξ 'Αδάμ, ξύλω δοθέν¬τος μοι), древо бо сiя вводить паки въ рай (ξΰλον γάρ τοΰτους εισάγει πάλιν ειςτον παράδεισον).

[60] Велика Суббота, на утрени, Статiя первая, 19: Якоже света светилникь, ныне плоть Божiя (ή σαρξ του Θευΰ) подъ землю яко подъ спудъ крыется, и отгоняетъ сущую во аде тму (και διώκει τον έν αδη σκοτασμόν).

[61] тамо, 23: Живота камень во чреве гнмемъ адъ всея децъ (άδης ό παμφά¬γος), изблева отъ века яже поглоти мертвыя (έξήμεσεν έξ αιώνος οΰς κατέπιενεκρούς).

[62] тамо, 29: Якоже пшеничное зерно, зашедъ во недра земная, многоперстный воздалъ еси класъ (τον πολΰχουν άποδέδωκας άσταχυν) возставивъ человеки, яже отъ Адама (άναστήσας τους βροτούς τους έξ Αδάμ).

[63] тамо, 37: Вознеслся еси на древе, и живущьы человeки совозносиши; подъ землею же бывъ, лежащыя человеки совозносиши (ύπό την γήν δέ γενό¬μενος, τους κείμενους δ' ύπ' αυτήν έξανιστάς).

[64] тамо, 46: Под землею хотенiемъ низшедъ яко мертвъ, возводиши отъ земли къ небеснымъ, отуду падшыя, Исусе (έπανάγεις άπό γης, προς ουράνιο,τους εκείθεν πεπτωκότας, Ίησοΰ).

[65] тамо, 48: Аще и мертвъ виденъ быль еси, но живъ яко Богъ, умерщвленныя человеки оживилъ еси, моего умертвивъ умертвителя (τον έμόνάπονεκρώσας νεκρωτήν).

[66] тамо, 53: Волею (εκουσίως) снизшелъ еси, Спасе, подъ землю умерщвленныя человеки оживилъ еси, и возвелъ еси во славе Отчей.

[67] тамо, 59: Послушавъ, Слове, Отца твоего, даже до ада лютаго сошелъ еси, и воскресилъ еси родъ человеческiи.

[68] тамо, 75: Уснулъ еси, Христе, естественноживотнымь сномъ во гробе (τον φυσίζων ΰπνον έν τάφω), и отъ тяжкаго сна греховнаго воздвиглъ еси родъ человеческiи. (και βαρέως ΰπνου έξήγειρας, του τής αμαρτίας, το τών ανθρώπωνγένος).

[69] тамо, 83: Адова убо погребет. царствiя, Христе, сокрушавши смерттже смерть умерщвлявши, и тленiя свобождаеши земнородныя (ςίδου μενταφείς, τα βασίλεια Χρίστε συντρίβεις θάνατον θανάτω δε θανατοις, και φθοράςλυτροϋσαι τους γηγενείς).

[70] тамо, 84: Токи жизни проливающая Божiя Премудрость, во гробъ заходящи, животворить сущыя въ незаходимыхъ адовыхъ мeстахъ (τάφον ύπεισδΰσα ζωοποιει, τους έν τοις άδύτοις άδου μυχοις).

[71] тамо, 86: Зашелъ еси подъ землю свътоносецъ правды, и мертвыя якоже оть сна воздвиглъ еси, отгнавъ всякую тму сущую во адe (έκδιώξας άπαν τοέν τω αδη σκότος).

[72] тамо, 88: Убояся Адамъ, Богу ходящу въ рай; радуется же, ко аду сошедшу, падый прежде, и нынe воздвизаемь (πεπτωκώς το πρώην, και νυνέγηγερμένος).

[73] тамо, 97: Ужасеся адъ, Спасе, зря тя Жизнодавца,богатствоонагоупраздняюща (σκυλεύοντα) и яже оть века мертвыя возставляюща (και τουςάπ' αιώνος νεκρούς έξανιστωτα).

[74] тамо, 110: Уснулъ еси мало, и оживилъ еси умершыя, и воскресь, воскресилъ еси спящыя оть века, Блаже.

[75] тамо, 131: Песньми твое, Христе, нынe распятiе и погребенiе, вси върнiи празднуемъ, избавльшеся смерти погребенiемъ твоимъ (οι θανάτουλυτρωθεντες οη ταφή).

[76] тамо, Статiя третiя, 145: Жизнодавче Спасе, слава державe твоей, адъ разоршей (Ζωοδότα Σώτερ, δόξα σου τω κράτει, τον αδην καθελόντι).

[77] Во святую и великую Субботу, на утрени, Канонъ, песнь 1: Господи Боже мой, исходное пенiе, и надгрoбную тебе песнь воспою, погребенiемъ твоимъ жизни моея входы отверзшему, и смертiю смерть и адъ умертвившему(θανάτω θάνατον και άδην θανατώσαντι).

[78] тамо: Да твоея славы вся исполниши, сшелъ еси въ нижняя земли; отъ тебе бо не скрыся составъ мой иже во Адамe, и погребенъ, истлeвша мя об¬новлявши, человеколюбие (άπο γαρ σοΰ ουκ έκρΰβη ή ύπόστασίς μου ή έν'Αδάμ, και ταφεις φθαρέντα με, καινοποιεις).

[79] тамо, песнь 7: Закономъ умершихъ еже во гробe положенiе всeхъ прiемлетъ Жизнь (ή των δλων δέχεται ζωή), и сего источника показуетъ востанiя, во спасенiе насъ (και τούτον πηγή, δείκνυσιν έγέρσεως, είς σωτηρίανήμων).

[80] тамо, песнь 9: Да радуется тварь, да веселятся земнороднiи, врать бо пленися адъ (ό γαρ εχθρός έσκΰλευται).

[81] тамо, на хвалитехъ стихиры: Днесь содержить гробе содержащаго дланiю тварь, ... спить Животь, и адъ трепещетъ, и Адамъ отъ узъ разрешается(και 'Αδάμ των δεσμών απολύεται).

[82] тамо.

[83] тамо, тропарь пророчества: Содержай концы, гробомъ содержатися изволилъ еси, Христе, да отъ адова поглощенiя избавиши человечество (ίνα τηςτοΰ άδου καταπτακτεως λυτροίσης, ζωίόσης ημάς, ώς αθάνατος).

[84] Опело, тропарь, Слава...: Ты еси Богь, сошедый во адъ, и узы окованныхъ разрeшивый...

[85] Во святую и великую Субботу вечера, на Господи воззвахъ, стихиры: Днесь адъ стеня вошетъ: уне мне бяше (συνέφερε μοι), аще быхъ отъ Марiи рождшагося не прiялъ; пришедъ бо на мя, державу мою разруши (το κράτοςμου έλυσε), врата мeдная соскруши, душы, яже содержахъ прежде, Богь сыйвоскреси (ψυχάς ας κατειχον τοπριν, Θεός ών άνέστησε).

[86] тамо: Днесь адъ стеня вошетъ: разрушися моя власть (κατελύθη μου ήεξουσία); прiяхъ мертваго яко единаго отъ умершихъ; сего бо держати отнюдьне могу (τούτον δέ κατέχειν όλως ούκ ισχύσω), но погубляю съ нимъ, имиже царствовахъ (αλλ' άπολω μετά τούτου, ών έβασίλευον); азъ имeхъ мертвецы от ъвeка, но сей се всeхъ воздвизаетъ (ούτος Ιδού πάντας εγείρει).

[87] тамо: Днесь адъ стеня вопiетъ: пожерта моя бысть держава, (κατεπόθημου το κράτος), Пастырь распятся, и Адама воскреси; имиже царствовахъ, лишихся, и яже пожрохъ возмогiй, всехъ изблевахъ (και ούς κατέπιον ίσχύσας,πάντας έξημεσα); истощи гробы распныйся, изнемогаетъ смертная держава(έκένωσε τους τάφους ό σταυρωθείς; ούκ ισχύει του θανάτου). Слава, Господи, кресту твоему, и воскресенiю твоему.

[88] Въ субботу на велицeй вечерни, стихиры воскресны (Гласъ 2, Октоихъ): ...погребенiемъ твоимъ умертвилъ еси смерти державу.

[89] тамо: Животодавче Христе, волею страсть претерпевый смертных ради, во адъ же снишедъ яко силенъ, тамо твоего пришестiя ожидающыя, исхитивъ яко отъ звeря крeпкаго, рай вместо ада жити даровалъ еси (παράδεισον άνθ' άδου οίκέίν δεδωρησαι).

[90] тамо, тропарь воскресенъ: Егда снызшелъ еси къ смерти, Живо¬те безмертный, тогда адъ умертвилъ еси блистанiемъ Божества (τότε τοναδην 'ενέκρωσας ττ\ αστραπή της Θεότητος); егда же и умршыя отъ преисподнихъ воскресилъ еси (δτε δέ και τεθνεώτας έκ τών καταχθόνιων άνέστησας), вся Силы небесныя взываху: жизнодавче Христе Боже нашъ, слава Tебe.

[91] Недeля, на утрени, Канонъ крестовоскресенъ, пeснь 4 (Гласъ 2, Октоихъ): Побеждена бысть смерть, мертвъ плeняеть адова врата (νεκρός σκυλεύειάδου τάς πυλας); всеядцу бо разоршуся, яже паче естества вся ми дарововшася (τοΰ παμφάγου γαρ ραγέντος μοι, τα υπέρ φΰσιν πάντα δεδώρηται).

[92] тамо, пeснь 6: Пусть адъ и испроверженъ бысть смертiю единаго (έρημος αδης και άπορος δια θανάτου γέγονεν ενός); еже бо многое богатство сокровиществова, единъ о всeхъ насъ Христосъ истощилъ есть (δν πολύν γαρπλοΰτον έθησαΰρισεν, εις υπέρ πάντων ημών, ό Χριστός έκένωσεν).

[93] тамо, пeснь 9: Иже своею смертiю, смерти державу силою упразднив¬шему Богу (τον τω Ίδίω θανάτω, τοΰ θανάτου το κράτος, δυνάμει καταργησανταθεόν), вси вeрнш поклонимся, яко иже отъ вика мертвыя совоскреси (δτι τουςαπ αιώνος νεκρούς συνεξανέστησε), и всeмъ подаетъ животъ и воскресенiе (καιπάσι παρέχει...).

[94] Въ недeлю на утрени, Канонъ крестовоскресенъ, песнъ 7 (Гласъ 3, Октоихъ): Крeпкаго Божествомъ прiемъ адъ страшливый, нетленiя подателя, душы праведныхъ вошющыя изблева (ίσχυρόν θεότητι, δεδεγμένος άδης όδείλαιος, τον αφθαρσίας πάροχον, ψυχάς δικαίων βοώσας ήμεσε): благословенъ еси Господи, Боже отецъ нашихъ.

[95] Въ неделю, на Литургiи, Блаженны (Гласъ 3, Октоихъ): Тридневнымъ твоимъ погребенiемъ, иже во аде умерщвленный яко Богъ оживотворивый, совоздвиглъ еси (τους έν τώ άδη νεκρωβέντας ώς Θεός, ζωοποιήσας συνήγειρας), и нетленiе всeмъ яко благь источилъ еси намъ, вeрою зовущымъ всегда: помянии насъ во царствiю твоемъ.

[96] Въ недeлю утра, Канонъ крестовоскресенъ, песнь 4 (Гласъ 4, Окто¬ихъ): Обожена твоя Спасе душа, адова сокровища пленивши, яже отъ вeка совоскреси души (ή τεθεωμένη σου Σώτερ ψυχή, αδου θησαυρούς προνομεύσασα,τάς άπ' αιώνος, συνανέστησε ψυχάς); живоносное же тeло всeмъ нетлeнiе исто¬чи (το ζωηφόρον σώμα δε, πάσιν άφθαρσίαν έπήγασε).

[97] Въ недълю утра, Кондакъ (Гласъ 5, Октоихъ): Ко аду Спасе мой сошелъ еси, и врата сокрушивый яко всесиленъ, умершихъ яко Создатель совоскресилъ еси, и смерти жало сокрушилъ еси (καΐ θανάτου το κέντρονσυνέτριψας), и Адамъ отъ клятвы избавленъ бысть (της κατάρας έρρΰσω), человеколюбче.

[98] тамо, Канонъ воскресенъ, песнь 8: Твоимъ вседетельнымъ схожденiемъ адъ, Христе, поруганный изблева вся, яже древле лестда умерщвленныя (σοΰ τοϋ παντουργοΰ τη καταβάσει αδης, Χριστέ, καταγέλαστος, γεγονώςήμεσε πάντας τους πάλαι, tfj πλάνη νεκρωθέντας), тебе превозносящыя во всявики (σε ύπερυψοΰντας εις πάντας τους αιώνας).

[99] Въ неделю утра, Канонъ воскресенъ, песнь 8 (Гласъ 6, Октоихъ): Небеснаго круга не оставилъ еси, и во адъ сошедъ, всего совоздвиглъ еси лежащаго на гноищи, Христе, человека (και εις άδην φοιτήσας, όλον συνήγειραςκείμενον, Χριστέ, έν σαπρία τον άνθρωπον).

[100] Неделя третiя святыхъ постовъ, Въ неделю на утрени, Канонъ воскре¬сенъ, Кондакъ: ...предсталъ бо еси, Спасе мой, вотя сущимъ во адe: внидите па¬ки въ рай (έπέστης δέ Σωτηρ μου βοών τοις έν άδη; είσάγεσθε πάλιν εις τονπαράδεισον).

 

Свети владика Николај Жички

БЕСЕДА НА НАВЕЧЕРЈЕ ВАСКРСА

 

Драга браћо и сестре, децо православна,

позван сам да вам говорим данас, у овај последњи дан Часнога поста.

Православни светитељи од старине прописали су овај седмонедељни пост, да нам послужи као припрема за велико весеље, за Васкрсну радост.

Ви знате како се људи припремају на особени начин за сваки радосни дан: за српску крсну славу, или за свадбу, за рођендан или за крштење, за прославу неког фамилијарног или државног празновања. Купује се ново одело, уређује се кућа, чисти се и пере, спремају се дарови. И што год је радоснија очекивана свечаност, то су и припреме веће. Што се више трудимо и знојимо у припремању, то веселији бива онај дан. Што се више штедило или жртвовало ради оног дана, то нам је он драгоценији и светлији.

Васкрс је свеопшти и највећи хришћански празник. Природно, да је потребна и најдужа припрема за дочек тога празника. Зато је и пост пред Васкрс, Часни пост, најдужи и најстрожи од свих осталих постова у години.

Данас је последњи дан Часнога поста, Велика Субота. Ја позивам свакога од вас да сам о себи положи рачун, то јест да промисли, како се припремао у току минулих седам недеља.

Ко је постио и причестио се, тај се добро припремио.

Ко се уредно Богу молио, у цркви и дома, и тај се добро припремио.

Ко је био завађен са суседом па се измирио, и он се добро припремио.

Ко је смањио своје расходе на своја задовољства и забаве, па тако уштедео и помагао браћу у невољи овде и у даљини, заиста се и он добро припремио.

Ко је читао Свето писмо и друге књиге о спасењу душе, и утврћивао себе у вери и поштењу, и он се добро припремио. Ко се није постидео српскога имена у овом времену страдања и понижења свога народа, и он се добро припремио.

Ко је сејао слогу међу српском браћом и помагао све српске народне установе, и вазда стајао уз Бога и народ, и он се добро припремио.

Која је мајка учила своју децу вери православној, молитви и добром владању, и она се добро припремила.

Ко је походио гробове својих сродника и пријатеља, па се сећао своје смрти, и био у страху за своју душу на Страшном суду Божјем, и тај се добро припремио.

Ко се жалостио на Велики Петак због невиних страдања Христових на крсту, и он се добро припремио.

Сви ће ови као припремљени, дочекати сутрашњи светли празник са великом радошћу.

Али како ћете дочекати сутрашњи празник ви који се нимало нисте припремили?

Вама саветујем: покајте се у последњем часу. У Бога нема позника.

Ако се нисте причестили у току овога поста, сутра се причестите.

Ако се нисте Богу молили, ни у цркву ходили, нити икакво добро дело творили, дајте одмах завет Богу да ћете то чинити убудуће. И не бојте се. Бог је милостив; опростиће вам што је било као да није било, и помоћи ће вам да спасете своје душе. Пребројте у памети своје грехове, који су Богу јавни ма колико их ви сакривали од људи, и скрушено помолите се Богу за опроштај. Сетите се како је покајаног разбојника на крсту у последњих пет минута Христос простио и у Рај увео. И како је пре тога расплаканој жени грешници, презреној од свију, Христос све опростио и рекао јој: Не бој се, кћери.

Вама који сте у завади са неким братом саветујем: измирите се.

Вама који сте отуђени од своје браће и живите осамљени као пуж у својој шкољки, саветујем: пођите у друштво браће, пођите слободно у цркву, у друштва, на састанке братске, и ваш ће живот бити пунији и веселији.

Послушајте ме и сутра ујутру дођите у цркву и причестите се. И одмах ћете осетити, како се ваш живот променио на добро. Само приђите светом олтару и примите свето причешће. Сједините се с Богом, па ћете се лако сјединити с људима. Измирите се с Богом, па ћете се лако измирити с људима. Христос је рекао: кад се један грешник покаје, анђели се радују на небесима. Обрадујте дакле Христа и анђеле. И ви ћете се сами осетити обрадовани.

Сутра ће се робље српско растурено као плева по целом свету, покајано и причешћено, радовати Христовом Васкрсењу у јаду и сиромаштини. Зар ви да изостанете од њих, ви у слободној и богатој Америци, у које они гледају као звезде у мрачној ноћи?

И тако, браћо и сестре, децо Светосавска, желим вам свима, припремљеним и неприпремљеним, да сутра осванете радосни и весели због Христовог васкрса из гроба, што означава победу живота над смрћу, и победу правде над неправдом, и истине над лажи, и Бога над Сатаном.

Обрадујте свештенике ваше, који вас сутра чекају у цркви, и брину се за душе ваше. Јавите се у храмовима пред лицем Божијим, као деца Божја, сви промењени, сви проштени.

Вечерас пак ја вам честитам навечерје светог Васкрсења Христова. Нећу још да вас поздрављам оним уобичајеним сутрашњим тријумфалним поздравом, поздравом живота, среће и славе. То се не чини до сутра, јер Бог чека још и ове ноћи да се неприпремљени припреме. А када у свануће доће онај час када је анђел Господњи показао женама мироносицама празан Христов гроб и рекао им: Што тражите живога међу мртвима? тада ћемо се и ми сви хришћани на земљи придружити громогласном појању и клицању небеских хорова од анђела и праведника у славу и част васкрслога Господа нашег и Спаса Исуса Христа.

А сада: лака вам ноћ, и до виђења сутра у цркви, ако Бог да.

(1949)