ДИМИТРИЈЕ БОГДАНОВИЋ: ЛИК ЈОВАНА БОГОСЛОВА

Свети апостол и јеванђелист Јован Богослов био је најпре ученик Јована Ксритеља, али сусрет са Исусом, чудесним пророком из Назарета, прекретница је његовог живота. Млад, најмлађи међу апостолима, он полази за Исусом, слутећи присуство Бога у новом месији, правога и целога Сина Божијег. Тако је постао не само ученик него и сведок Христове искупитељске драме, Његов најмилији ученик, „онај кога љубљаше Исус“ и највернији, умни и мудри сведок. После вазнесења Христовог посвећује се проповедању „онога што је чуо, очима својим видео, што је размотрио и што руке његове опипаше“. Као старешина првих малоазијских цркава, мучен је у прогонству на острву Патмос, умире у Ефесу око 104. године после Христа.

Јована Богослова смо упознали кроз његове надахнуте списе: Јеванђеље, Саборне посланице, Откривење. Он нам се сам можда и најбоље открио у оним далеким споменицима светог предања, који одзвањају Јовановим предсмртним речима: „Дечице, волите се. И опет велим: волите се. У томе је сва ствар.“

Управо то предање потврђује утисак који се добија читањем свих његових библијских, канонских списа: Јован је човек који живи да би сведочио једну једину истину, истину о љубави као суштини бића, у којој се открива прва и последња тајна егзистенције. Он је боговидац и више од пророка и боговица Мојсија: гледајући саму инкарнацију Сина Божијег, очима, слушајући Његову вечну реч у непосредном додиру с Њим, он срцем доживљава Исуса као правог Бога, као Божијег Сина, Логоса, који се оваплотио, императивом Божанске љубави постао човек, да волећи страда и својим страдајућим вољењем преведе човека из царства таме у царство светлости, у видело бесконачног дана Божијег, у коме је све радост, све – милост, све – живот вечни. Њега не заводи догађај чуда: он је освојен Духом којим су чуда чињена. Он осећа, и зато зна, да је Исус – Логос, а то значи: Ум, Разлог читавог света, лепота једне хармоније у којој човеку припада место важније од оног које имају анђели: изнад и пре анђела. У сусрету са инкарнираном лепотом Духа, он сазнаје шта свет треба да буде: у складу – вечна радост. У Христа загледан, открива основни закон бића – апсолутну љубав, али и љубав посвећену и на известан начин „затворену“, па зато и несхваћену, у сукобљавању са баналним токовима живота.

Љубав Божија, „састрадална“ љубав, основна је импресија светог апостола Јована коју је понео друговањем са исусом. Јован није историчар. Није хроничар или биограф. Он не казује толико „биографију“ Исуса Христа, колико је тумач те биографије, проток који је види у једној метафизичкој, космичкој димензији, и који ту, сад Божанску биографију, саопштава онима који „имају уши да чују“, ум да схвате. У средишту његовог сазнања је – мистерија оваплоћења Логоса. Од величанственог пролога о виделу у тами, у јеванђељу, па све до оног вапаја на завршетку апокалиптичке визије будућности, у Откривењу („Да, дођи, Господе Исусе!“), свака његова реч и свака мисао извире из првог богосазнања Јовановог, из откривања истине – о Богу који постаје човек да човек постане бог, бог по милости и љубави Божијој.

Ниједан други апостол није у тој мери осетио и нагласио драматични моменат у тајни спасења као апостол Јован Богослов. У сукобима светлости и таме, Божанског и сатанског, небеског и земаљског, логосног и алогосног, лежи његова истина о свету.

Погрешно је тражити у речима овог јеванђелисте покушај философског обликовања хришћанског погледа на свет, још мање – неку гностичку мистификацију синоптичарског приказања Исусовог земаљског дела у прва три јевађеља. Јован је само „теологос“, богослов, онај који је „видео“ Божанску светлост у самоме њеном стваралачком акту логосног прављења историје, у акту обожења људске природе којим се побеђује смрт и разгони мрак греха у коме свет лежи. За Јована, Бог нипошто није гностичка „тмина“ већ светлост Логоса, а то значи – смисла и ума, поретка и склада.

Рекло би се да у томе Јован није оригиналан: о Логосу пишу и антички философи, и позни хеленизам. Сличности су, међутим, само делимичне и периферне. Оно што је у Јовановој теологији битно, а што је ново и друкчије од свега што неоплатонизам зна о Логосу, то је сведочанство очевица да Логос постаје тело, да се Логос очовечио, да се Он, дакле, открива у једном сотериолошком акту апсолутне љубави. Зато Јован са својим богосазнањем не постаје философ, већ апостол. Стога се и његова мисао не обликује као философска теорија већ као непосредно казивање или сведочанство духа, откривење Тајне Божије: истина његова није у томе да Бог постоји, него да Бог воли. Сотериолошком акту оваплоћења претходи унутрашња драма љубави у тројичном Богу. Отуда Јованов Бог није Бог у кога се само верује, већ Бог који се до умирања воли. Отуда је и вера апостола Јована пре једно жудно ишчекивање сусрета са вољеним него теорија религијске философије.

Та непосредност вере, та њена поистовећеност са љубављу, и то са љубављу Божијом, тај недовршени нагон да се оваплоти, пројектује у делима, у истинском – основно је обележје светога Христовог апостола Јована.

+ + +

АПОСТОЛ И ЈЕВАНЂЕЛИСТ ЈОВАН (грчки облик јеврејског имена: Јахве је милостив) био је један од првих ученика Исуса Христа, са братом Јаковом. Назива се и Свети Јован Богослов.

Јован је био и (према Писму) син Зеведејев и рибар на Галилејском језеру. Јован и Јаков су названи синовима грома, према надимку који им је дао Исус Христос када их је позвао за своје ученике, апостоле.

Према предању, умро је у Ефесу, у дубокој старости. Исус Христос је Јована посебно волео, зато што је био живахан, брз, вредан, изузетно одан и марљив ученик. Због ових особина дао му је име Воанергес, што значи: син громова.

Од свих својих ученика, Исус Христос је издвајао Јакова, Петра и Јована. Они су били са њим кад је васкрсао Јаирову кћерку. На гори Тавор, када су видели његово Преображење, и само њих је повео са собом у Гетсимански врт, ноћ уочи страдања.

Према предању, у градићу Витсаиди, на обали Галилејског језера, живела је породица Јована Богослова. Отац му се звао Заведеј, а мајка Саломија, била је кћерка Јосифа, хранитеља и старатеља Пресвете Богородице. Јован је био ученик светог Јована Крститеља.

Колико је Исус Христос волео Јована говори и то да је на Тајној вечери Јован седео поред њега, и да је једино њему Христос открио Јудино издајство. Кад су Христа ухватили и повели на суђење, Јован није одступао од њега ни кад су се сви остали разбежали. Све време страдања Христовог, до крста и под крстом, бол са њим је делио и Јован. Немоћан да помогне, ублажи или отклони страдања, он је стајао, саучествујући и састрадавајући са учитељем и Месијом. Колика је Христова љубав и поверење, видело се кад је са крста, у последњим тренуцима земног живота, поверио Јовану да се стара о његовој мајци, Пресветој Богородици.

После Христовог Вазнесења на небо и све док је Богородица била жива, Јован се бринуо о њој, и проповедао по Палестини. После њене смрти проповедао је у Ефесу и Риму. Римски цар Домицијан га је затворио и мучио, али кад је и после испијања најјачег отрова Јован остао жив, цар се уплашио и није смео да га погуби мачем, него га је послао у прогонство, на острво Патмос. На том острву, Христос се у пуној сили и слави јавио Јовану и прорекао што ће се збивати са Црквом до последњих времена, односно његовог другог доласка. Јован је то описао у књизи названој Апокалипса или Откровење.

Када је Домицијан убијен и на престао дошао цар Нерва, који био блажи према хришћанима Јован се из прогонства вратио у Ефес, где су га малоазијски архијереји молили да им запише Христово учење, бојећи се да нешто може да се заборави или погрешно пренесе, зато што је Јован до тада само проповедао.

Кад је остарио и више није могао да иде у цркву, ученици су га носили, а он је, уместо проповеди, говорио: "Децо моја, волите један другог". Један од ученика га је питао зашто само те речи изговара. Стари апостол је одговорио: "Зато што је то највећа заповест Господња, и доста је ако само њу испунимо како ваља."

Када, је Јовану било више од сто година он узе седам својих ученика, изиђе из Ефеса и нареди ученицима да ископају гроб у виду крста. Потом сиђе старац жив у тај гроб и би погребен. Када доцније отворише верни гроб Јованов, не нађоше тела у гробу. Свети Јован Богослов се упокојио 8. маја (21. маја). Сваке године на тај дан, из његовог гроба се издиже мирисни и лековити беличасти прах.

Српска православна црква прославља Светог Јована Богослова 9. октобра по Јулијанском календару, односно, 26. октобра по Грегоријанском календару. Сваког 8. маја (21. маја), на дан смрти Св. Јована Боглослова спомиње се чудо пројављено од његова гроба.

+ + +

ЈОВАН (грч: Ιωάννης) - Апостол и јеванђелист, један од 12 ученика Христових, писац четвртог Јеванђеља, три саборне посланице и Откривења, названог по њему у самом тексту (Отк 1,4). Отац му се звао Зеведеј, рибар из Галилеје, а мати, на основу поређења (Мт 27,56) и (Мк 15,40), Саломија, иначе кћер Јосифа обручника Богородице Марије, и једна је од жена која је служила Господу својим имањем. Био је брат Апостола Јакова, а према (Мк 1,2) и (Јн 18,15), може се закључити да је Јован припадао утицајној породици, и да је осим куће на обали Галилејског језера, имао кућу и у Јерусалиму.

Први пут се спомиње у (Јн 1,35) као ученик Јована Крститеља, а кад је овај показао на Христа речима "Гле, Јагње Божије" (Јн 1,36), одлучио је да одмах пође за Исусом Христом; међутим, и даље се бавио риболовом све док га сам Христос није призвао у апостолску службу (Мт 4,21). До распећа Христовог, остао је с Њим у најтешњем односу; Христос, пак, указује посебну љубав и нежност према "ученику кога љубљаше" (Јн 19,26; 13,23), и на Последњој вечери он "беше наслоњен на наручје Исусово" (Јн 13,23,25). Због своје ватрене љубави и ревности, добио је са братом Јаковом име "Воанергес, што значи синови грома" (Мк 3,17). Јовану је с братом Јаковом и Петром подарена почаст да присуствује васкрсењу Јаирове кћери (Лк 8,51), Христовом преображењу на Гори (Мт 17,1) и његовој предсмртној молитви у Гетсиманији (Мт 26,37). На Тајној вечери видимо како Јован наслања главу на груди Исусове и пита ко ће га издати (Јн 13,23-25). С Петром је пратио Господа до дворишта првосвештеника, а одатле у преторију (судницу), где је ушао с Петром, вероватно се користећи својим познанством с првосвештеником. После овога, он једини од Апостола стоји под Христовим крстом с Његовом мајком и добија последњи завет - да се стара ο Богоматери (Јн 19,25).

Рано ујутру на дан Васкрсења, чувши од Марије Магдалене да је тело Исусово узето из гроба, он је први с Петром похитао према Гробу да би се удостојио истински радосне вести (Јн 20,1-10). Нешто пре Вазнесења Христовог видимо га са Петром на Галилејском језеру, где се вратио свом уобичајеном занимању (Јн 21,1). Овде је први препознао Господа на обали и рекао Петру: "То је Господ." (Јн 21,7) Иначе, ово дружење Јована и Петра приметно је и касније, када се њих двојица спомињу са осталим Апостолима на дан Вазнесења и на Педесетницу (Дап 1 и 2), када заједно улазе у Јерусалимски храм на молитву (Дап 3,1), заједнички сведоче ο Христу, не осврћући се на претње Синедриона (Дап 4,13); остали Апостоли их заједно шаљу у Самарију да се за њих помоле да приме Светога Духа (Дап 8,14); заједно присуствују Апостолском сабору у Јерусалиму (Дап 15,1-33).

Дела апостолска не наводе податке из Јовановог живота после Апостолског сабора. Остао је у Јудеји до упокојења Богородице. После њеног успења, одлази са својим учеником Прохором да шири Јеванђеље у Малу Азију. Његово присуство у Малој Азији се повезује са забраном Светог Духа, који није дозволио Св. Павлу да оде и проповеда у Азији и Витинији (Дап 16,6-7), да не би "зидао на туђем темељу" (Рм 15,20).

Надживео је остале Апостоле, као аутентични сведок Христов. Кад је настало гоњење Хришћана под Дометијаном, Јована су из Ефеса, места његовог апостолског рада, довели у Рим, мучили, тукли, дали му отров да попије, и пошто му ништа није могло нашкодити, на крају га бацише у котао с врелом масти, али је из њега изашао неповређен. Тада се Дометијан уплашио да је бесмртан и наредио да га пошаљу у прогонство, на острво Патмос у Егејском мору, где није дуго остао. Ту је написао Апокалипсу, Откривење, 95. године. Кад је гоњење престало, Јован се поново вратио у Ефес и ту је с новом снагом радио на ширењу Јеванђеља и Цркве у поодмаклим годинама. Због своје честе опомене на заповест ο љубави, назван је Апостолом љубави, а ο тој љубави сведочи његова Прва саборна посланица.

Од Јованових ученика, споменимо Св. Игњатија Богоносца, Епископа Антиохије, и Св. Поликарпа, који је касније постао Епископ Смирне. Према једним изворима, Апостол Јован је умро у 94. години живота, а према другим, имао је преко 100 година када се упокојио. Погребен је у Ефесу и прославља се 8. маја и 26. септембра. Црква Богословског факултета у Београду посвећена је овом Апостолу љубави и високе теологије, због чега је у најранијем добу Цркве назван Богослов.

ЈЕВАНЂЕЉЕ ПО ЈОВАНУ

Четврта књига Новог Завета, садржи 21 главу, написана је у Ефесу, с циљем да они којима је упућена "верују да Исус јесте Христос Син Божји, и да верујући имају живот у име његово." (Јн 20,31) Вероватно је написано против лажних учитеља у вези са питањем Христове личности, јер су та погрешна учења, тј. јереси, почела да се јављају у I веку Хришћанства. Првенствена тачка јеванђелског учења јесте Божанство Бога Речи (Логоса), Господа Исуса, затим, искупљење и неопходност духовног препорода, будуће Васкрсење мртвих, послање Светог Духа и др.

Цело Јеванђеље пуно је најузвишенијих и најтајанственијих истина хришћанске вере. Првих 18 стихова прве главе кључна су за даље излагање, јер све касније наведено (чуда и проповеди) има за циљ да потврди истину изражену у почетку - Исус Христос је Син Божији, Вечна Реч, једно са Оцем (Јн 20,31). Због узвишеног богословског излагања хришћанских истина, као и указивања на дар Светога Духа који се узноси изнад и преко Цркве, ово Јеванђеље носи ознаку орла, па се Св. Јован на иконама и фрескама изображава са орлом у позадини.

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ: БЕСЕДА ПРВА НА ЈОВАНОВО ЈЕВАНЂЕЉЕ

Чим дознају да је однекуд стигао храбар и већ овенчани борац, сви који посматрају надметања у телесним борбама окупљају се да би видели његову ратоборност, умешност и снагу. Тада видиш како у гледалишту испуњеном небројеним мноштвом народа сви упиру чувствене и духовне погледе, како ништа не би промакло њиховој пажњи. Ако после тога стигне још и неки знаменити музичар, онда ти исти људи поново испуњавају гледалиште и, остављајући све што су имали у рукама, понекад чак и неко неопходно и неодложно дело, седе на узвишењима и са великом пажњом слушају певање и музику, уживљавајући се у њену милозвучност. Тако обично поступа прост народ. Они пак који су упућени у словесне науке чине то исто кад су у питању софисти. И они имају своје позорнице и своје слушаоце, аплаузе и пресуде и строга испитивања речи. Ако посматрачи бораца, гледаоци и слушаоци беседника и музичара с таквом пажњом седе у гледалишту, колико би тек усрдности и пажње требало да покажу кад на подвиг не излази неки певач или неки софиста, него када се оглашава човек са небеса, и када се његов глас разлеже силније од грома? Он је својим гласом обухватио и испунио читаву васељену, али не зато што је громогласно певао, него зато што је његов језик покретала сила божанствене благодати. Задивљујуће је да тако снажан глас ни најмање није груб или неугодан него је пријатнији и пожељнији од сваког музичког сазвучја, способан да привуче и, поред свега тога, савршено свет и достојан бојажљиве побожности. Преиспуњен је толиким тајнама и доноси толико добра да они, који га примају и чувају брижљиво и ревносно као да престају да буду људи и да живе на земљи него, уздижући се изнад свега житејског и присаједињујући се ангелима, живе на земљи али као да су на небу. Син грома и возљубљени ученик Христов, стуб цркава које постоје у васељени, онај, који има кључеве неба, који је испио чашу Христову и био крштен Његовим крштењем, који је одважно легао на груди Господње – он сад прилази к нама, али не зато да би нам приказао неку измишљену представу или да би се покривао маском (он о таквима неће ни да говори), не излази на подиум, не прати ритам музике, не украшава се златном одећом. Он излази у одећи чија је лепота неизвештачена. Он нам се показује одевен у Христа и обувен у благовештења мира. Појас не носи на прсима него на бедрима, и то не онај од пурпурне коже и одозго покривен златом него саткан и сачињен од саме истине. Он се појављује пред нама без било каквог лицемерја. Код њега нема ни притворности, ни измишљотина, ни басни, него нам отвореног ума оглашава отворену истину. Будући да је сам по себи такав, он ни својим ликом, ни погледима, ни гласом ништа друго не саветује ни својим слушаоцима. Њему нису потребна никаква оруђа оглашавања, као што су цитре, лире или нешто слично, него све оглашава својим језиком, распростирући глас који је далеко пријатнији и кориснији од сваког свирања на цитри и од сваке музике. Место на којем дејствује је читаво небо, његова позорница васељена, а слушаоци сви ангели и људи подобни ангелима, или бар они који такви желе да буду. Само они могу разговетно да чују ту милозвучност, да је испоље у својим делима и да буду управо онакви слушаоци какви би требало да буду. Сви остали су као деца: иако слушају, не разумеју оно што чују, и привлачи их само забава и дечје игре. Тако је и са лакомисленим и расипним људима који живе за богатство, почасти и утробу: иако понекад слушају шта им говоре, на делу не показују ништа велико и узвишено јер су се једном за свагда прилепили за блато и прашину. Овог апостола окружују вишње силе, дивећи се лепоти његове душе, разбору и красоти његове врлине, којом је привукао и Самог Христа и задобио духовну благодат. Подесивши своју душу слично милозвучној лири украшеној драгим камењем и са златним жицама, достигао је да кроз њу Духом огласи нешто велико и узвишено.

2. Нећемо, дакле, слушати нити о рибару, нити о сину Зеведејевом, него о ономе који познаје дубине Божије, тј. о Духу који покреће ту лиру. Он нам неће рећи ништа људско, и све што буде говорио, долазиће из дубине Духа, од оних тајни које чак ни ангели нису знали пре него што су се извршиле. И ангели су се заједно са нама, кроз глас Јованов и кроз нас, научили ономе, што смо ми познали. То је открио други апостол, када је рекао: Да се кроз Цркву сада обзнани началствима и властима на небесима многострука мудрост Божија (Еф. 3; 10). Дакле, ако су то и началства, и власти, и херувими, и серафими познали кроз Цркву, онда је очигледно да су се и они веома брижљиво бавили том поуком. На тај начин смо и ми у великој мери почаствовани тиме што су и ангели заједно са нама научили оно, што раније нису знали. Засад, пак, нећу говорити о ономе што су они дознали од нас. И ми ћемо, дакле, са своје стране показати молчаљиву побожност, не само сада и не само онога дана кад слушамо, него током читавог свог живота, јер је свагда добро да га слушамо. Ако већ желимо да знамо шта се дешава у царским одајама, да знамо, на пример, шта ради или шта предузима цар у погледу својих поданика, иако се то често ни најмање не односи на нас, зар онда није неупоредиво пожељније да слушамо шта је рекао Бог, а посебно када нас се све то тиче? Све ће нам то најтачније рећи апостол Јован као пријатељ Самог Цара небеског или, боље речно, као човек из којег говори Он Сам, који је од Њега слушао све што је Он слушао од Свог Оца. Све што чух од Оца Својега објавих вама, говорио је Он (Јн. 15; 15). Ако бисмо изненада угледали некога како силази одозго, са небеских висина, и обећава да ће нам са тачношћу рећи шта се тамо дешава, сигурно је да бисмо се сви сабрали око њега. Учинимо то и сада, јер управо снисходи са неба и са нама сабеседује овај свети човек. Он није од света, као што каже и Сам Христос: Ви нисте од света (Јн. 15; 19). У њему се оглашава свагдапостојећи Утешитељ, и с таквом тачношћу зна Божије као што човечија душа у себи зна своје – то је Дух светости, Дух прави, Дух владајући, руководитељ ка небесима, који даје друге очи, способне да будуће виде као садашње и који нас удостојава да док смо још у телу созерцавамо оно што је на небесима. Дакле, током читавог нашег живота указиваћемо му молчаљиву пажњу. Нека нико овде не остане лењ, поспан и нечист. Преселимо се на небеса, јер се он оглашава једино тамо и једино онима који тамо обитавају. Ако останемо на земљи, нећемо отуда добити никакву значајну корист. Јованове речи не односе се на оне који неће да одустану од зверског живота, управо онако као што се ни њега не тичу овдашња дела. Гром погађа наше душе, чак и ако је његов звук безначајан. Јованов глас не плаши верне него их, напротив, ослобађа од душевног страха и пометње, погађајући само демоне и оне који их служе. Да бисмо видели како он то њих погађа, очувајмо молчаније (безмолвије), како спољашње тако и оно унутрашње, а особито унутрашње. Каква је корист ако уста ћуте док се душа помућује и у њој бесни снажна бура? Ја тражим молчаније у души, у помислима, као што захтевам и брижљиво слушање. Нека нас не привлачи нити страст ка богатству нити љубав према слави, нити сила гнева нити усталасаност других страсти. Немогуће је да неочишћен слух на доличан начин разуме узвишеност исказаних речи, да долично разуме или позна силу тих страшних и неизрецивих тајни, као и свако добро које се садржи у тим божанственим изрекама. Ако не можемо да научимо добро да свирамо на лири или цитри уколико ка томе не устремимо васцели ум, како онда да слушалац, који седи лакомислене душе, разуме тајинствени глас?

3. Тако нас и Христос поучава: Не дајте светиње псима нити бацајте бисера својих пред свиње (Мт. 7; 6). Бисером је назвао саме те изреке ? , иако су оне далеко драгоценије од бисера и тако их је назвао само због тога што ми немамо ништа драгоценије од те ствари. Из тог разлога Писмо често има обичај да сладост речи пореди са медом, не због тога што би таква била њихова мера него зато што не познајемо ништа слађе од меда. Да би разумео да оне неупоредиво превазилазе и драгоценост камења и сладост меда, послушај како пророк говори о њима, указујући на њихово превасходство: Жељени већма од злата и драгог камења многог, а слађи већма од меда и саћа (Пс. 18; 11). То је, међутим, само за здраве, због чега пророк и додаје: Јер слуга Твој чува их (ст. 12). И на другом месту је, називајући их слатким, додао: Како су слатке грлу моме речи Твоје (Пс. 118; 103). Изражавајући њихово превасходство, додаје: Већма од меда и саћа устима мојим (ст. 104), јер је он имао крепко душевно здравље. Тако им ни ми нећемо приступати док смо болесни него ћемо најпре исцелити душу а затим прихватити такву храну. Због тога и правим овако дугачак увод, не дотичући се још самих еванђелских изрека, како би се сваки ослободио сваког вида болести. Тако ће му се чинити као да се узноси на само небо, и нека се стога тамо узнесе чист, нека одбаци гнев, бриге, житејске немире и све остале страсти. Онај, ко претходно на тај начин не очисти душу, не може отуда добити никакву значајнију корист. Нека ми нико не говори да је до предстојећег скупа остало мало времена. Васцели свој живот можете да промените не за пет дана него у једном једином тренутку. Реци ми да ли постоји нешто горе од разбојника и човекоубице? Зар то није крајњи степен зла? Међутим, разбојник се у једном једином тренутку уздигао на висину врлине и прешао у сам рај, а да му за то нису била потребна ни многа дела, па чак ни половина дана; за то је био довољан један минут. Према томе, могуће је да се у тренутку променимо и да од блата постанемо злато. Будући да ни врлина ни порок не потичу од саме наше природе, та промена је лака и није изложена никаквом насиљу. Ако хоћете да Ме слушате, добра земаљска јешћете (Ис. 1; 19). Видиш ли да је једино хтење потребно? То, међутим, није уобичајено хтење, какво је својствено многима, него оно марљиво. Поуздано знам да сви ви сада желите да се винете на небо. Потребно је, међутим, да ту жељу докажете и самим делима. Трговац који жели да се обогати не зауставља се само на размишљању него опрема лађу, сакупља посаду, позива кормилара, опрема лађу свим што је потребно, позајмљује злато, плови по мору, одлази у туђу земљу, преживљава мноштво опасности и чини све остало, што је познато морепловцима. Тако смо и ми дужни да докажемо своју жељу. И ми овде пловимо, али не из једне земље у другу, него са земље на небо. Оспособимо своје умове за управљање тако да нас уздигну горе, и учинимо да му кормилари буду послушни. Опремимо поуздану лађу коју не могу да потопе житејске жалости и недаће, која се не надима духом надмености, него је лагана и хитра за пловидбу. Ако на тај начин устројимо лађу, кормилара и посаду пловићемо успешно и придобити истинског кормилара – Сина Божијег, Који неће допустити да се наша лађа утопи у бездану него ће, чак и ако буду дувале хиљаде ветрова, запретити и ветровима и мору и уместо буре сатворити велику тишину.

5. Припремивши се на тај начин, дођите на следећи скуп, али само ако желите да чујете нешто душекорисно и да ту реч сачувате у свом срцу. Нека нико не буде сличан семену што пада поред пута, на камен или у трње (Лк. 8; 5, 12). Постанимо као тек узоране њиве. Тада ћемо и ми, ако код вас видимо чисту земљу, ревносно бацати семе. Ако видимо да је груба и каменита, опростите нам, али нећемо се узалудно трудити. Ако пак напустимо сетву и почнемо да чупамо трње, опет ће бити неразборито да бацамо семе у необрађену земљу. Онај, који се наслађује таквим слушањем не сме да се придружује демонској трпези: Шта има праведност с безакоњем (2. Кор. 6; 14). Стајао си овде, слушао си Јована а кроз њега си слушао и учење Духа, да би након тога отишао да слушаш блуднице које изговарају срамне речи или да гледаш још срамнија дела која се показују на сцени, или пак да посматраш дрске младиће који се туку. Како ти, оскрнављен таквом нечистотом, можеш потпуно да се очистиш? Због чега бих, међутим, сав тај срам који се тамо дешава, представљао по појединостима? Све је тамо – смех, све је – стид, тамо су псовке, ругање, доскочице, све је разврат и све је пропаст. Унапред вам говорим о томе и објављујем свима вама. Нека нико од оних, који се наслађују овдашњом трпезом, не скрнави своју душу тим погубним призорима. Ма шта да се тамо говори или ради, представља сатанску гордост. Знате ли ви, који сте се удостојили тајинства (крштења), каква сте обећања дали или, боље речено, у какав сте завет (савез) ступили са Христом, када вас је Он удостојио Својих тајинстава? Шта сте пред Њим говорили? Шта сте Му рекли о сатанској гордости? Како сте се ви, одрицањем од сатане и његових ангела, одрекли и од све његове гордости, и обећали да јој се више нећете приклањати? Требало би да се озбиљно забринете да не заборавите тако велика обећања и да не учините себе недостојнима таквих тајинстава. Зар не видиш да се на царском двору на учешће у царском савету и међу цареве пријатеље позивају само људи који се нигде нису спотакли и који су достојни поштовања? Код нас је дошао изасланик са неба, изасланик од Самога Бога, да би нам говорио о неким важним питањима. А ви, напустивши слушање онога, што он жели да нам преда и због чега је опуномоћен, седите и слушате глумце! Каквих је то муња достојно, и каквих громова! Као што се не смемо придруживати демонској трпези, тако се не смемо придруживати ни слушању демонском, нити пак смемо у нечистој одежди приступати светлој трпези која обилује толиким благом, трпези коју је приуготовио Сам Бог. Њена сила је таква да она одмах може да вазнесе до неба, али само уколико будемо слушали чистог срца. Не приличи, дакле, ономе, ко се често оглашава божанственим речима, да остане у садашњем, ниском стању, и потребно је да се узнесе и да узлети у саму вишњу постојбину, где ће се наслађивати ризницама безбројних добара. Нека се сви ми удостојимо да их добијемо благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа Којем са Оцем и Светим Духом нека је слава сада и увек и у векове векова. Амин.

ЈОВАН, МИТРОПОЛИТ ПЕРГАМСКИ: КЊИГА ОТКРОВЕЊА

И ПРИРОДНО ОКРУЖЕЊЕ

Према традицији као и према научним истраживањима, 1900 година је прошло од када је св. Јован написао Књигу Откровења на острву Патмос. Током овог дугог периода, књига није престала да фасцинира читаоце, и оне у Цркви и изван ње. Ово је захваљујући стилу и садржају књиге. Начин писања носи тежак и сложен симболизам који оставља простор небројеним тумачењима и допушта имагинацији да “подивља”, док се садржај односи на такве преокрете у постојећем историјском као и природном поретку, да “апокалипса” бива поистовећена са најгором катастрофом коју можемо доживети.

Све ово умногоме објашњава оно о чему историја Цркве говори у овој књизи. Оклевање званичне Цркве да је уврсти у канонске књиге већ дуги низ векова, јесте једна од значајних чињеница. Друга јесте, изузетна тишина наметнута овој књизи, што постаје очигледно недостатком патристичких коментара о њој, током скоро 8 векова. Коначно, изненадно и широко распрострањено коришћење ове књиге у Средњем веку нарочито на Западу са циљем потхрањења свакаквих религиозних идеја, обично означених фанатизмом и необичним психолошким манифестацијама, дало је књизи мистериозни карактер. Упркос истинском духу Православне традиције и међу православнима нашег времена, међу вернима, шири се фанатична реторика, посебно у вези са бројем 666, што чини Откровење застрашујућим а понекад и ирационалним текстом.

Као алтернативу овог френетичног приступа, библијска научност нам је у последњих неколико декада онемогућила да на ову књигу гледамо трезвенијим очима. То се односи и на симболичне слике за које сви знамо, долазе из јеврејског пророчког и апокалиптичког језика и имају сврху да покрију примедбе савремене историјске реалности – особито оне везане за Рим и његово гоњење раних Хришћана – тако да књига не би могла да изазове гнев државних власти. Због тога ови симболизми свакако нису имали да буду “мистични” у “питагорејском” смислу, већ преносиоци комуникације међу вернима првих заједница, који су учени у духу јеврејске традиције и њеном каснијем апокалиптичком обличју.

Следећа важна ставка која се јавила приликом библијских истраживања јесте, да главно симболичко обличје књиге потиче од литургијског искуства њених читалаца, посебно под видом Евхаристије. Без претеривања се може рећи да је Књига Откровења евхаристијска литургија или тумачење једне такве литургије. Без ње ова књига остаје несхватљива или озбиљно погрешно схваћена.

Коначно, мора се нагласити да на крају књиге, богословље бива значајно а не њен симболизам. С обзиром на њен дијахрони егзистенцијални значај, приступ књизи мора бити ерминевтички. Књига тежи да изнесе поруке од начелног значаја за живот света и на те поруке треба усмерити пажњу.

Шта нам Откровење говори о еколошкој кризи нашег времена? На ово питање можемо одговорити само ако дубоко зађемо у њено богословље. Неки од њених основних теолошких принципа који се односе на екологију јесу по мени следећи:

ИСТОРИЈА ПОСМАТРАНА ЕСХАТОЛОШКИ

Један од аспеката овог принципа јесте у томе да читава историјска реалност мора имати некакав ултимативни значај. Ништа није остављено, чак и зло доприноси коначној сврси света. Библијско уверење које дели и аутор Апокалипсе је основно: да Сатана јесте слуга Божјој сврси; њега Бог користи да изврши испуњење Божје воље. (Цитат из књиге о Јову) Касније, у патристичком периоду а под утицајем платонизма, зло почиње да се посматра као ме он односно као чиста негација или одсуство добра. Али, чак и када вера преживи оно што собом носи историја, било добро или зло, она бива раздвојена од сврхе која треба да буде откривена на крају.

Пророку – а Јован то свакако тврди да јесте – Бог је даровао харизму да нам открије коначно значење. Ако пророштво нема никаквог смисла ван историје јер није ништа друго до њено тумачење, онда, и историја престаје да буде историјом, осим ако има значење тј. ако је на некакав начин повезана са пророштвом.

Према томе, овакав есхатолошки приступ историји укључује апокалипсу. Ова грчка реч значи откривање или разоткривање – историјских догађаја од несумњиво коначног значаја. Због чега израз апокалипса поприма значење “катастрофе”? Једноставно зато што ће откривање многих историјских догађаја, нарочито оних негативног карактера, бити откривање њихових промашаја који ће превладати. Апокалипса је стога последњи покушај зла да се историји наметне као реалност и то је оно што зло чини тако застрашујућим у апокалиптично време. Разоткривање зла, историјски често погрешно виђеног као добра, јесте нужан аспект есхатологије услед фактора слободе. Слобода образује основу свег зла. Због тога апокалипса поприма облик правог обрачуна добра и зла.

Сада сврха пророштва није просто само да задовољи спознају будућности већ да нас позове на покајање. Пророштва у Библији не постоје да би нас обдарила знањем већ да би нас навела да деламо, мењајући своје ставове и понашање; она су попут других харизми намењена за просвећење Цркве (Коринћанима 12, 3) и света у целости. Свакако да је то била намера аутора Књиге Откровења.

ИСТОРИЈА ГЛЕДАНО КОСМИЧКИ

Једна од новина Књиге Откровења је и та што она у есхатологију уводи космологију. Опште прихваћено је то да је јеврејска мисао била управљена историји док су Грци имали више интересовања за космологију. Поред свих квалификација које би се могле додати овој општој тези, њена главна тврдња остаје иста. Јудејство је у својој есхатологији у основи било заинтересовано за коначни исход историје Израела. Писац Апокалипсе је, иако одгајен у духу јудео-хришћанског откровења, такође заинтересован и за природни свет не само као извор симболизма већ као реалност саму по себи. Следствено томе, он описује утицај последњих дана на природне елементе и говори о “новом небу” и “новој земљи”, као деловима есхатолошког виђења. Ово је изузетно важно. Он, по први пут, у јудео-хришћанску традицију уводи оно што бисмо могли назвати космолошким пророштвом. Хришћанин је сада позван да размишља о Царству Божјем, не само у домену спасења људског бића већ и у домену опстанка и добробити читаве творевине.

У току црквене Историје ово се није показало као нешто што је лако постићи. Већ у трећем веку хр. е., својим учењем да је материјална творевина резултат пада и да је духовни свет онај који ће преживети на крају, Ориген је овакву есхатологију ставио под сумњу. На почетку 4. века, Методије Олимпски је написао расправу да би оповргао ово виђење и нагласио убеђење да је Бог створио материјални свет, не да би допустио да га нестане већ да би постојао заувек. Век после, Августин, велики теолог на Западу видео је Царство Божје као место где ће само људске душе постојати, и с обзиром да је уживао велики углед бар на Западу, остао је упорно при томе. Супротно Западном хришћанству, на Истоку, космолошка димензија бива наглашена антропологијом теолога, попут Максима Исповедника (7. век п. Хр.). Тежња да се размишља антропоцентрично и овде јесте присутна каква је и остала до наших дана. Овај антропоцентризам (можемо рећи и антропомонизам) мора да је веома допринео појави еколошког проблема. За екологију је од највишег значаја то што наша хришћанска традиција замењује антропомонизам, космолошким условљеним ставом о људском бићу, следујући космолошко пророштво Апокалипсе.

ИСТОРИЈА И КОСМОЛОГИЈА

Једна од основних особина садржине Апокалипсе, јесте њена универзална есхатологија. Под појмом универзална се не подразумева теорија универзалног спасења или апокатастасис-а, већ проста чињеница да писац Апокалипсе увиђа коначни значај историје која укључује све људе света. “Јагње Божје” бива представљено као једина личност, достојна да отпечати књигу историје и открије њено коначно значење, “…јер беше заклан и искупи нас од Бога крвљу својом од сваког колена и језика и народа и племена”.(Откровење 5, 9)

Значај који ова јединствена есхатологија има за наш предмет тешко да мора бити наглашена. Еколошка криза, више него било који други проблем човечанства, открива истину да свет јесте једна заједница и да и најмање насиље над природом у једном делу света, неизбежно доводи до последица које погађају онај остали део њега. Књига Откровења, са својом јединственом есхатологијом, открива пред нама крајњу солидарност људске расе и позива нас на заједничко залагање у заштити природне средине без обзира на разлике. На крају ћемо сви бити једно јер је свет у коме живимо један.

СВЕТ ЈЕ ЛИТУРГИЈА

Књига Откровења, јесте литургијска књига. Под “литургијска” се подразумева да је на свет неопходан поглед особених карактеристика.

То је покрет, динамичка реалност. Није то само статичка репродукција фиксираних прототипа као што је тврдио платонизам. Она није ни вечно обновљена нити репродукована. Попут византијске евхаристијске литургије, то је кретање према крају ка коначној сврси. Према томе, њени природни извори нису ни бескрајни ни несврсисходни; они су “свети” јер имају свету сврху због које постоје. Сваки од ових елемената, без обзира колико мали он био, јесте освећен кроз свету сврху коју има.

То је односна реалност. Ниједан део света се не може замислити сам, без везе са осталим деловима. Свет је на овај начин попут слике и тако га св. Јован види у Апокалипси, нарочито у 4. и 5. поглављу. Ако уклоните или уништите један део ње, уништили сте читаву слику.

Њој је потребан свештеник, неко ко ће је слободно сјединити и такву је вратити Творцу. Човек је “свештеник творевине”, онај који је позван да се према свету односи не само са поштовањем већ и са креативношћу, тако да делови тог света могу да обликују целину и да та целина може да превазиђе своје границе тиме што ће бити у односу са Богом. Ово, људско биће чини неопходним за творевину. Аксиом, који је изнела већина еколога – да је Човеку потребна природа али да пророди није потребан Човек, нема места у литургијском погледу на свет. Напротив, ако озбиљно схватимо оно што природна наука сада назива “антропијским принципом” свакако морамо људском бићу дати незаменљиву улогу у творевини. То је улога не само у очувању света већ и у његовом уздизању, тако да крајња сврха и значење тог света може бити откривена (apokalypsis) кроз људско биће.

ЗАКЉУЧАК

Ова истраживања немају за циљ да исцрпе многе наведене субјекте. Њихов циљ је да једноставно нагласе неке основне принципе теологије у Књизи Откровења, која су по мом мишљењу од посебног значаја за оне који еколошком проблему желе да приђу на најтемељнији начин. Јер, моје је дубоко уверење, да решење овог проблема није просто ствар уређења и формалности, ма колико важне оне биле. То је ствар мењања наших духовних ставова, стварне промене нашег сопственог погледа на свет. Књига Апокалипсе је важна за овај задатак.

На првом месту она нас позива да размишљамо есхатолошки. На жалост, у нашој култури есхатолошка перспектива је замењена тренутно доминантним менталитетом. Будућност смо избацили из нашег начина мишљења и тежимо исцрпљењу наших интереса за оно што свет може сада да нам понуди. Апокалипса нас позива да се окренемо будућности наше културе. Ово је изузетно важно за екологију.

Друго, космолошка преспектива коју Откровење садржи у свом концепту историје, позива нас да исправимо своје схватање греха. Навикли смо да на грех гледамо у оквиру антрополошких и социјалних термина. Али, постоји и грех против природе, јер зло нарушава целину створеног реда. Космологија мора продрети у нашу етику, а то повлачи и револуцију нашег образовања, наших уxбеника и предавања.

Треће, Књига Откровења нас позива да спознамо јединствен карактер судбине света. Он је јединство и човечанство је на крају само једно. Слоган “један свет или ниједан” бива подржан теологијом Апокалипсе.

Коначно, она нас позива и да истражимо литургијски етос у широком значењу тог термина. Морамо се понашати “литургијски”, односно морамо се односити према свету као светој реалности која поседује коначно значење и нама се поверава, не да бисмо је трошили већ чували и гајили то њено значење. Ми нисмо господари, нисмо чак ни управитељи творевине, ми смо њени свештеници.

То је оно “што говори Дух Црквама”, у време еколошке кризе. Док идемо ка Патмосу, пажљиво послушајмо глас Апокалипсе. То је посебно важно за наше савремене проблеме.

Текст преузет из зборника: Revelation and the environment, ed. 95-1995

Editors: Sarah Hobson and Jane Lubchenko

ВЕСЕЛИН КЕСИЋ*: ХРИСТОВ ГРОБ У ЈЕВАНЂЕЉУ ПО ЈОВАНУ

Након што је Марија Магдалина видела камен који је одваљен од гроба, и отрчала да би информисала светог апостола Петра и друге Господње ученике да „Узеше Господа из гроба, и не знамо где га положише“ (Јован 20, 2), двојица ученика су отрчала до гроба. Љубљени ученик, који је увек поистовећиван са светим Јованом Богословом је први дошао до гроба и видео „покрове где леже“ и „убрус који беше на глави његовој, да не лежи на покровима него посебно савијен на једном месту“ (Јован 20, 4-7). Видевши шта се догодило, Христов ученик „повјерова“ (επιστευσεν, 20, 8). Ово је једини случај где је неко самостално поверовао у васкрсење, услед празног гроба. Сви остали Христови ученици су поверовали у Његово васкрсење, када су пред собом видели васкрслог Христа.

Свети Јован није поверовао у васкрсење само зато што је видео празан гроб. Уствари, гроб није био ''празан''.

Љубљени ученик је поверовао зато што је запазио како поређани на земљи леже ланена платна и убрус, и он је то сматрао знаком или доказом васкрсења. Да је тело украдено, они који би га узели би имали муке да оставе ланено платно и убрус у целости и на тим одређеним местима. Свети Петар који је такође видео на једном месту погребну одећу, и вратио се кући ''удивљен оним што се догодило'' (Лука 24, 12), али није сматрао  да су ови остаци знак Његовог васкрсења. За Господњег љубљеног ученика је оно што је он видео, јасан доказ да тело Христово није украдено или померено од стране људских руку, услед чега се Марија Магдалина и уплашила, већ да је Исус васкрсао.

Положај убруса је веома важан детаљ у јеванђељу по Јовану. Он то записује да би указао да Христос, након што је устао из мртвих – није поново умро и ово је суштинска разлика између Христовог васкрсења и васкрсења Лазара. Лазар је изашао из гроба ''увијен по рукама и ногама погребним повојима, и лице му убрусом повезано /σουδαριω/'' (Јован 11, 44). Исус је устао из Гроба на тај начин што је убрус оставио да лежи у гробу, док се Лазар појавио са убрусом на себи. Иста реч се користи од стране јеванђелиста при опису тих догађаја, и представља кључни темељ у поређењу ова два васкрсења. Погребни убрус је знак смрти, и чињеница да га је Лазар још увек носио значи да је он могао поново умрети и чекати ма опште васкрсење. Када је погребни убрус остао у Христовом гробу, то је постало знак живота и васкрсења, након чега више неће бити смрти. Исус је устао у слави, и Његово васкрсење означава догађај који ће доћи. Смрт више нема никакву моћ над Њим. Он је себе принео на жртву само једном (видети Јеврејима 9, 25-28).

Мада је љубљени ученик поверовао у васкрсење Христово након што је видео празан али уредан гроб, он никоме ништа није рекао док сам није видео васкрслог Христа. Мада је он поверовао, ипак није сматрао да је празан гроб довољан разлог за објаву васкрсења. Његово ћутање није узроковано страхом, већ вером која још није ''употпуњена''. Након што се Исус појавио пред њим као и пред својим ученицима, и након што су они примили  Светога Духа, онда је љубљени ученик примио пуноћу вере (Јован 20, 19-23).

Из књиге:THE FIRST DAY OF THE NEW CREATION –

The Resurrection and the Vhristian Faith,

St. Vladimir's Seminary Press, Crestwood, New York 1982

(српско издање: ПРВИ ДАН НОВЕ ТВАРИ – Васкрсење и Хришћанска вера,

Жичка епархија, Краљево 2006,

превод са енглеског Славиша Д. Костић)

ВЕСЕЛИН КЕСИЋ је умировљени професор Светог писма Новог завета на Академији Светог Владимира у Њујорку. Предавао је и предмете упоредно богосовље, српску књижевност и славистику на Берклију и другим америчким универзитетима. Аутор је више књига, те бројних студија и чланака. Живи у Њујорку.

+ + +

За свеобухватно разумевање евхаристијског смисла Јеванђеља по Јовану и Отривења, редакција Информативне службе Шумадијске епархије препоручује књигу ''LEX ORANDI – Литургијско богословље и литургијски препород'' Петроса Василиадиса (Каленић, Крагујевац 2006, превод с грчког С. Јакшић). Зато преносимо, без научног апарата, закључке поглавља о овде две књиге светог Јована Богослова:

„Ако из ове горње анализе (поглавље 'Тајна свете Евхаристије у Јеванђељу по Јовану') јовановске евхаристологије може да се извуче било какав закључак, онда је то несумњиво поновна потврда еклисиолошке димензије Тајне Божанствене Евхаристије као чињенице заједнице, а не као чина индивидуалне побожности. Евхаристија предсзавља израз Цркве као народа Божијег и као тела Христовог, светотајински сједињеног са својом главом – Христом. Овде, наравно, ни у ком случају није реч о некаквом сакраменталистичком ритуалу, односно о некој врсти магијског обреда. Конкретније, код јеванђелисте Јована, Евахаристија, јединствена и превасходна Тајна Цркве, ни по чему није повезана са санкраменталистичком праксом древних мистеријских култова; другим речима, Евхаристија нема сакраменталистичке димензије – она представља израз заједнице народа Божијег, односно одраз заједнице Лица Свете Тројице. Наиме, као што апостол Павле у 6. глави Посланице Римљанима (3-11) одбацује магијско-сакраменталистичко схватање Крштења, као и последице које такво схватање може имати по етички живот верника, тако и јеванђелист Јован одбацује некакво паралелно магијско-сакраменталистичко схватање друге капиталне Тајне ступања у Цркву – Божанствене Евхаристије.“

„Ако се додавање Победничке песме (Трисвета песма, Sabctus, у евхаристијску анафору) на било који начин повеже са Откривењем ('Друштвена димензија хришћанског богослужења – Откривење и Литургија'), и ако појам небеске Литургије у Откривењу има световни и историјски, а не ванземаљски карактер, онда слободно можемо закључити да најдубљи значај уистину чудног додавања Победничке песме свакако није показатељ отуђења живота (односно литургијске праксе) Цркве, већ управо супротно: показатељ непосредног односа богослужења према историјској и друштвеној стварности. Враћање књиге Откривења у литургијску праксу Цркве, али и њеног пророчког духа у живот и делатност Цркве, представља један од императива савременог Православља, не само са циљем да се потврди вековима прикривена литургијска пракса и богословски став, већ да се богословски одреди суштина њене црквено-литургијске самосвести.

Страну у светом Јовану Боголову припремила

Информативна служба Шумадијске епархије