ДОБРА ВЕСТ – ЈЕВАНЂЕЉЕ О ЦАРСТВУ БОЖИЈЕМ
Одлазећи од нас, Васкрсли Христос нам оставља и Јеванђеље о Царству Божијем. Вазневши се на небо, Он седи са десне стране Оца са Светим Духом. Тамо, код Свете Тројице, Он припрема место за нас. Кроз своје човечанско Тело, сједињено са Његовом Божанском природом, он уводи искупљени род људски к Престолу Божијем и даје му власт да влада са Престола славе. То је врхунац Оваплоћења: Тело Христово улази у Небеско Царство и омогућује нама људима да уђемо у њега, ходећи његовим стопама.
„Бог усхеде да се оваплоти... да би обновио своју икону страстима унакажену,
залуталу овцу да нађе, у гори изгубљену.
Он је узима на своја рамена и доноси је своме Оцу;
и ослобођену, уводи је међу Небеске силе.
Христос, чија је милост велика и преизобилна, спасава свет!“
(Вечерење Вазнесења, тропар на „Господи возвах“, глас 4)
Христос нам завештава Јеванђеље о Царству небеском и ми постајемо наследници Његовог Царства, према обећању Господњем. Остављајући нам ово наслеђе, Исус нам, такође, оставља у задатак да га пренесмо свим људима: ИДИТЕ ПО СВЕМУ СВЕТУ И ПРОПОВЕДАЈТЕ ЈЕВАНЂЕЉЕ СВАКОМ СТВОРЕЊУ (Марко 16, 15)
ОБЕЋАЊЕ СВЕТОГ ДУХА
„Боље је за вас да ја одем, јер ако ја не одем,
Утешитељ неће доћи к вама; ако ли одем, послаћу га к вама.“
(Јован 16, 7)
Исусове речи у Јеванђељу по светом апостолу Јовану су јасне: ниспослање Духа зависи од Христовог одласка. Свети Лука пише о Духу Светоме управо након Вазнесења. Он говори о сили која ће са висине сићи на апостоле. Као што чини и у Делима апостолским, свети апостол Лука спомиње Очево обећање, крштење Светим Духом, огњеве Педесетнице. Вративши се са Маслинске горе, апостоли су живели у ишчекивању Светог Духа, радосни јер су знали да их Христос неће оставити као сирочад. Он им је обећао Утешитеља.
Између Вазнесења и Педесетнице има десет дана – десет дана ишчекивања, који одговарају данима у које су апостоли у горњој соби ишчекивали дарове Светог Духа. Тако се и ми припремамо да примимо Духа Утешитеља.
Обећањем Духа Светога, Христос је дао још два обећања пре него што је отишао са земље:
а) Обећање да ће остати са својим ученицима до краја света (Матеј 28, 20). Христос је, заиста, светотајински присутан у својој Цркви. Свети Дух пројављује Христову присутност у светим Тајнама. Као што Хлеб живота збира у себе све честице брашна у један хлеб, тако и Тело Христово сабира род људски у једну Цркву.
б) Обећање да ће се вратити у Парусији, приликом Другог доласка свога.
На икони празника видимо апостоле сабране око Мајке Божије, њихове очи су окренуте према небу. Два анђела их позивају да ишчекују повратак у слави Сина Божијег:
„Људи Галилејци, што стојите и гледате на небо? Овај Исус који се од вас узнесе на небо, тако ће исто доћи као што га видесте да одлази на небо.“
(Дела, 1, 11)
Група апостола са Богородицом представља Цркву у ишчекивању Другог Христовог доласка. А Господ нас благосиља својом руком, и овим покретом указује да остаје са нама до краја света, јер нас Његов благослов више никада не напушта.
Време између Педесетнице и Парусије (Другог доласка) јесте време Цркве, време када ми чекамо повратак спаситеља. Свети Дух разбуктава у нама жељу да видимо Христа поново, Он иште у нама Христово присуство. Јер нам „Дух помаже у нашим немоћима... Дух моли за нас уздисајима неизрецивим“ (Римљанима 8, 26). У Откривењу се објашњава тачно значење ових уздисаја који убрзавају Христов повратак:
„И Дух и Невеста говоре: Дођи!... “ (Откривење 22, 17)
„Да, доћи ћу скоро. Амин. Да, дођи Господе Исусе!“ (Откривење 22, 20)
Свети Духа нам помаже да живимо у овом ишчекивању, и истовремено открива испуњење обећања. Јер ово није празно чекање, пројектовано у далеку будућност, радост обећана за неки други свет, већ је реч о томе да ми већ данас и овде, у Светом Духу, имамо предокушање Парусије. Ово откривење нам се даје у евхаристијској Литургији. Заиста, Евхаристија нам омогућава да надиђемо хронолошко, историјско време, пуко низање дана, часова и минута. Она нам омогућава да живимо све одједном: прошлост, садашњост и будућност. Јер литургијско време није потчињено линеарном времену. Оно нам омогућава да упознамо Божију вечност, где „прошлост, садашњост и будућност некако тајанствено сапостоје, где се већ и још не сусрећу“ (Н. Лоски). То је разлог зашто Евхаристију називамо Божанском Литургијом, јер је Евхаристија већ сада учествовање у вечном Божијем животу.
ПРЕСЛАТКИ ИСУСЕ, ПАЛУ ПРИРОДУ НАШУ МИЛОСТИВО СИ ПОДИГАО
Не остављајући Очева недра, преслатки Исусе,
и са земнима као човек поживевши,
данас си се, са Горе маслинске, на небо у слави вазнео,
и палу природу нашу милостиво подигао,
да би је с десне стране Оца поставио.
Бестелесне силе небеске због тога се удивљују
и у страху и трепету човекољубље Твоје величају,
Са њима, и ми на земљи Твој силазак к нама
и Твоје од нас Вазнесење славимо, и молимо се, говорећи:
Господе који испуњаваш ученике своје
и Мајку која те је родила, радошћу бескрајном свога Вазнесења,
њиховим молитвама удостој и нас
радости Твојих изабраних, велике ради милости Твоје!
(Вечерње Вазнесења, стихира на Господи возвах, глас 6)
ВАЗНЕСЕЊЕ И ЛИТУРГИЈА
Небеска Литургија нам је откривена у Откривењу (чртврто и пето поглавље). Свети апостол Јован нам омогућава да учествујемо у небеском виђењу где мноштво анђела славослове Бога, стојећи око престола закланога Агнеца (Јагњета). Наше Литургије овде на земљи су непосредно везане за ту вечну Божанску Литургију. Зато се честица хлеба на Дискосу, коју кадимо и над којом призивамо Светог Духа, зове Агнец (Јагње) и претвара се у Тело Христово.
Током Евхаристије, ми смо истовремено и на земљи и на небу. Ми се сећамо Крста и васкрсења и истовремено у Епиклези призивамо Светога Духа и молимо Га да нас преобрази да бисмо могли да се сјединимо са Небеском Литургијом. Литургисјке песме нас позивају да учествујемо у славословљу које анђели, који окружују Небески Престо, приносе Божанском Јагњету. Током Херувимске песме, ми се припремамо за Трисвету песму коју серафими и херувими, шестокрили и многооки, никада не престају да објављују:
Свет, Свет, Свет
Господ Саваот!
Небо и земља
препуни су славе Твоје!
Анђели нам помажу у слављењу Бога и њихови гласови се придружују нашима, тако да постоји само једна Литургија, земаљска Литургија сједињена са Небеском Литургијом. То је славословно клицање хора састављеног од анђела и људи који су једна Црква у Христу, који је истовремено и небески и земаљски (Никола Кавасила). Присуство анђела на нашој евхаристијској служби пројављује се силно у песми коју певамо на Литургији пређеосвећених дарова:
сада силе небеске са нама невидљиво служе.
Јер, гле, улази Цар славе,
Ево, већ принесена Жртва тајанствена,
долази свечано праћена.
С вером и љубављу приступимо
да постанемо причасници вечног живота.
Алилуја, Алилуја, Алилуја!
Како можемо да учествујемо у Небеској Литургији? Како можемо досегнути Божански свет? Јер, ми смо на земљи, и наш чулни начин живота чини нас духовно потпуно отупелим...
Када нас свештеник на почетку Анафоре позове речима „горе имајмо срца!“, ми смо позвани да надиђемо своје земаљско стање, да бисмо, ходећи стопама Христа, нашег претече на небу, били вазнесени к Небеском Јерусалиму, јер „где је наше благо тамо је и наше срце“ (Матеј 6, 21). А за нас Хришћане, наше благо је Христос који седи са десне стране Оца. Након Вазнесења Господа Исуса Христа ми имамо приступ Небеском свету кроз свету Тајну Евхаристије.
ЈОВАН (ПУРИЋ), ЕПИСКОП ДИОКЛИЈСКИ: ОН ДОЛАЗИ НА ЕВХАРИСТИЈСКИ НАЧИН
Погледајте само пажљиво икону, како је иконописац најдубље изразио суштину празника Вазнесења! Сву тајну погледа људског у лику апостола и Мајке Божије који гледају горе, одлепљени од земље, одвојени од земаљског. И гледајући Њега како се вазноси у слави, иако су мислили да ће створити земаљско царство, очекивали су Њега Који им је рекао: Идите по свему свијету и проповиједајте јеванђеље сваком створењу. Који повјерује и крсти се биће спасен (Мк 16, 15-16). Са тим погледом горе видели су анђеле који су сведочили о слави. Али не само то да гледате, него гледајте да ће Он доћи, Он долази, да је Он после Вазнесења са нама у историји, у кретању историјском до Другог и Страшног доласка Његовог. А на који начин је присутан? Управо на евхаристијски, на литургијски, богослужбени начин. После Вазнесења испунише се срца апостола, како каже јаванђелист Лука. Обузела их је радост толико да одоше у Јерусалим, са Јелеонске горе сиђоше, и бејаху свакодневно у храму, непрестано приносећи благодарност Богу.
ЈА СЕ НЕ ОДВАЈАМ ОД ВАС
(Иконографија Вазнесења – довршење Плана Искупљења, према: Зоран М. Јовановић, „Азбучник православне иконографије и градитељства“)
''У самој речи Вазнесење трепери нека чудна радост, јер та реч представља изазов такозваним законима природе који човека свагда вуку наниже, ка земљи, који га свагда потчињавају закону земљине теже и падања. А гле, у речи Вазнесење све је супротно: лакоћа, покрет навише, бесконачно узношење у висину... Празник
Вазнесења је празник неба отвореног човеку, празник неба као новог и вечног обиталишта човековог, неба као нашег истинског завичаја'' (А. Шмеман).
У православном сликарству, с одређеним упутствима и у ''Ерминији'' Дионисија из Фурне, Вазнесење се традиционално представља у две условно одвојене целине: у горњем делу композиције (симболично Небеској Цркви) приказује се Христос у мандорли – слави, како, седећи на дуги или облаку, десном благосиља, док у левој руци држи свитак или књигу – јеванђеље. У сликарству новијег доба Христос стоји на облацима, како су га и апостоли видели, будући да га однесе ''облак из очију њихових'' (Дела 1, 9; уп. Лука 24, 51).
Вазнети Христос је окружен анђелима, који, при том, могу носити мандорлу у којој је приказан. Надахнуће за такав приказ налази се и у псаламском стиху: ''Сједе на херувима и подиже се, и полете на крилима вјетренијем'' (Псалми 18, 10). Мандорла може бити вишеслојна, то јест састављена од више светлосних кругова различите боје, чиме број и боје добијају дубљи смисао, јер када је мандорла трослојна и/или тробојна, на пример, она симболизује Свету Тројицу, то јест све Божије ипостаси.
Мотив с анђелима како уздижу Христову мандорлу један је од многобројних утицаја антике на хришћанску уметност, тумачен, при том, као дословно копирање паганске, староримске богиње победе – Викторије (Ника, код старих Грка), која је приказивана како у рукама носи медаљон, такозвани клипеус, с представом цара тријумфатора на њему. Постоје, међутим, и мишљења да је иконографска варијанта са Христом како седи на трону последица тумачења Лукиног текста, где се говори како ''два човјека у хаљинама бијелим'' саопштавају сведоцима вазнесења ''овај Исус који се од нас вазнесе на небо, тако ће исто дођи као што га видјесте да одлази на небо'' (Дап 1, 10-11). То је и разлог због чега се у литератури често истиче како је ''Христов седећи положај у византијској иконографији Вазнесења'' истоветан ''ставу какав ће имати на Страшном суду'', то јест приликом Другог доласка – ''седећи на престолу''.
У доњем делу представе, симболично земаљској Цркви, у средишту стеновитог пејзажа са стаблима маслина – као дословној илустрацији места догађаја, приказују се апостоли, међу којима је и Мајка Божија, као симболична представа Цркве (присуство Богородице не помињу историјски извори /јеванђеља/, већ само синаксари на празник Вазнесења, као и Епифанијево житије Мајке Божије, премда се у руском манастиру Вазнесења у Јерусалиму налази камен на коме је, према предању, управо стајала Богородица за време вазнесења Сина). Мати Божија је обично с молитвено уздигнутим рукама ка небу, у једној од варијанти става оранс, као Богородица Оранта. У појединим случајевима она држи нерукотворени лик Христов у убрусу, Мандилион, који у другим иконографским варијантама могу држати анђели, или је окачен између два дрвета. Тиме се упућује на аутентичан доказ Христовог постојања као Богочовека, истицаног и приказом његове Мајке како држи свети Убрус – један од необоривих симбола Његовог оваплоћења. Приказивање Мандилиона, међитим, доводи се најпре у везу с настанком легенде о Мандилиону према којој је Христос рекао болесном Авгару да не може доћи да га излечи, пославши му због тога свој (исцелитељски) лик на убрусу, те да ће по свом вазнесењу послати ученика који ће га потпуно излечити. Вредно је помена и мишљење по коме се уметањем светог Убруса у композицију Вазнесења тежиште сцене помера ''на њен доњи, земаљски део'', с образложењем да Христос, у горњем делу представе, ''у мандроли на путу ка Небеском царству'', оставља следбеницима Убрус као недвосмислени доказ свога боравка на земљи и своје богочовечанске природе. Према истом извору, у временима када долази до такве иконографске промене ''чини се да вернику на слици више нису довољни само апостоли као сведоци историје Христа... него им је нужно најпре увођење Богородице у сцену, а потом и додатно поткрепљење Мандилионом као материјалним трагом очовечене Христове природе и истинитости његовог боравка на земљи''.
Богородицу такође могу окруживати анђели. Они, у зависности од интерпретације литерарног предлошка, могу показивати ка небеском призору, држати скиптар или свитке исписане текстом који објављује да ће се Исус на исти начин као што се узнео – и вратити на Земљу, што је дословна интерпретација текста у Делима апостолским. Поред Богородице и анђела, апостоли, такође, гледају ка небу, изражавајући различитим гестовима своје узбуђење, чуђење, изненађеност или задивљеност призором. Понекад је приказано и свих дванаест апостола, премда је Матија, уместо Јуде Искариота, постао један од Дванаесторице непосредно по Вазнесењу.
Представа може бити проширена и нетипичним приказом, у највишем делу композиције, с отвореним вратима неба изнад вазнетог Христа кога носе анђели. Између небеских двери, на трону Господњем представљен је Старац дана с ''престолом припремљеним'' поред себе и Светим Духом у виду голуба испод. Мотив, између осталог, упућује на поједине псалме (на пример Псалми 118, 19) и празничне проповеди црквених отаца, у којима се помињу анђели чувари небеских врата који нису пустили Христа да прође кроз њих, јер га нису препознали. Тек пошто им је Христос рекао да му отворе ''врата првде'', херувими су препознали Сина Господњег, док га је Бог Отац дочекао речима којима је потврдио Његову Божанску природу (Псалми 2, 7), као и приликом крштења (Богојављење) и Преобраажења Христовог. Заправо, на основу списа светог Јустина Филозофа из II века, приликом Христовог узношења на небо, Бог Отац је ''небеским кнезовима'' наредио да отворе небеска врата како би кроз њих ушао ''цар славе'', а они, ''видевши га лишеног лепоте, части и славе'', не препознаше га, питајући се: ''Ко је тај цар славе'', да би им небески глас одговорио: ''Господ над војскама, он је цар славе'' (Псалми 23, 10). На исти начин догађај приликом вазнесења Христовог описују и потоњи црквени писци и аутори службе Вазнесења. Новина је једино у томе што се више није говорило како свете бестелесне силе нису препознале Бога Сина, него да се оне чуде што се Христос, иако Син Божији, узноси обучен у земаљско тело, ''и како се она иста природа'', према светом Јовану Златоустом, ''од које су херувими чували рај сад узноси изнад херувима''.
Премда је такав изглед горњег дела копозиције Вазнесења Христовог надахнут текстовима псалама, проповедима црквених отаца и песмама које су ушле у службу Вазнесења до IX века, оно је услед различитих околности тек почетком XIV столећа добило ликовну интерпретацију, када је богословска мисао, као и у појединим другим примерима, коначно преточена у слику.
У тематском програму живописа православних храмова горњи део композиције вазнесења Христовог, као илустрација празника, с временом је из куполе, односно свода, ако нема куполе, прешао у тематски програм олтарске апсиде, односно на своду олтарског простора, као завршни догађај у Спаситељевом земаљском животу.
Једна од битних идеја препознатих у Вазнесењу повезана је и са делатношћу апостола и њиховом проповедању и ширењу Христовог учења након Силаска Светог Духа на апостоле. Томе у прилог иде и податак да је још у рановизантијском периоду Вазнесење добило место у куполном програму, као у Светим апостолима у Цариграду. У тим примерима је у темену куполе уобичајено представљана мање или више ''свечана и раскошна композиција'' с Богом Сином у округлој мандорли, кадкад и како седи на дуги и благосиља, док анђели узносе мандорлу на небо. У тамбуру куполе приказани су Богородица, апостоли и анђели. Фунерарно значење ове представе у склопу темтског програма куполе, средишње ако их је више, засновано је на богословскоегзегетским тумачењима. Као основом за есхатолошко схватање Вазнесења смтра се један сегмент у Делима апостолским (1, 11), који је потом разрађен у светоотачким коментарима и беседама, као и у византиској химнографији, попут списа Романа Мелода, који у служби овог празника истиче да је вазнесењем Бога Сина коначно ''довршен план Искупљења... а земља и небо уједињени''.
ТИПИК О ВАЗНЕСЕЊУ
Црквене песме на Вазнесење час показују туту апостола услед раздвајања од њиховог Божанског Учитеља, час њихову радост поводом славе Господа, која им је откривена у догађају Његовог Вазнесења на небо и седења са десне стране Оца, а такође и поводом тога што им је обећан Дух Свети. У исто време подсећа нас и на други долазак Господњи. Свеноћно бденије се служи као и обично за дванаест Господњих празника, без пасхалних песама. Али на јутрењу, после читања Јеванђеља које говори о васкрсењу Христовом, пева се "Воскресеније Христово видјевше..." На Литурсији уместо "Видјехом свјет истиниј..." до оданија Вазнесења пева се тропар: "Вознесалсја јеси во славје, Христе Боже наш, радост сотворивиј учеником, објетованијем Свјатаго Духа, извешченим им бившем благословенијем, јако Ти јеси Син Божији, Избавитељ мира". Оданије Вазнесења је девет дана касније, у петак 7. седмице после Васкрса. На сам празник пева се катавасија Педесетнице: "Божественим покровен", а од Вазнесења до оданија: "Спаситељу Богу". Ако на дан Вазнесења падне храмовни празник или велики светитељ, као на пример спомен светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова 8. маја или светих Константина и Јелене 21. маја, онда се служба служи, како је указано у Типику у посебној Марковој глави која се тако и зове "Богословова" (поклапање Вазнесења са споменом светог Јована Богослова).
Архепископ Аверкије (Таушев)
Страну о Вазнесењу припремила
Информативна служба Шумадијске епархије
