Данас код многих наших савременика код неких ријечи јавља се ретроактиван дублет па и то недоследно, јер одудара од редовнога облика и уноси пометњу и забуну, која често и није језичка, него сеже  у значење – семантику па и садржај ријечи - појма. Ту је најчешће на мети ријеч Србин и њене изведенице: српски-3, српство, Србија(нац)... па како овдје б, ондје п? Лако, и то овако: б је глас коријенскога дијела ријечи, и ту нема двојства и колебања; али кад се он нађе испред вокала или консонанта који не утиче на фонетски квалитет фонеме, означава б, он остаје – б: Србин, Србија...; а кад се он наслони на безвучни консонант, рецимо с, или овај дође у непосредни додир с њим, онда се звучно б обезвучује и прелази у свој безвучни парњак – п, па имамо и у изговору и у писању облик српски, а не србски, јер би то било запостављање и укидање правила процеса. Па код вокализације л: читал - вокализовано л које је дало о, онда отуд – читао; затим код сложенога придјева: без звука, беззвучан - безвучан. И тако редом, или читао - читаа - читā, односно писао, писoo, писō.

Ево нешто мало илустрација овдје реченога: Шабац – Шапчанин и Шапчанка, Шапца и Шапцу... коси падежи исте именице.

Тако је и са другим гласовима: сладак, слатка, слатко; гладак, глатка, глатко...

Слично стоји питање и са помијерањем акцената, односно промјена њихова квалитета (узлазност и силазност: \, /, “, ∩) и квантитет (дужина, краткоћа: ―, U ).

Међутим, кад један облик, фонема или акценат у практичном говору превагне преко 50% у употреби, оносно примјени, то је мјера, правило, стандард – тако је сад српски, а не србски! Србски је коријенски, а српски стандардни облик – до даљњега; докле – не знамо јер је језик, као опредмећено мишљење човјеково – жив, па се развија; некад и вене, слаби.

др Димитрије М. Калезић, протојереј-ставрофор