Унутар храма била је веома пријатна тополота, уз ватру која је горела испред и позади храма. Козари који су ту нашли себи склониште са мало коза и јаради што још увек те године нису били угинули од јаке зиме, скупили су били доста нарамака сувих дрва и гранчица, ти груби чобани који су спасили оно двоје дрвосеча које је снег био одсекао. А затим је свештеник благословио и би отпојана литија овог величанственог празника, а кир Александрис започе читањем паримеја, а сви којима се иначе спавало заспали су у својим стасидијама (Ах! Дакле, пошто чудесне по својој лепоти пророчанске химне из Псалтира док се читају успављују, и зато, авај, читање треба потпуно да се избаци као нешто напорно и сувишно!), будући успављивани монотоним читањем кир Александра кроз нос. Добри старац био је један од оних јединствених појаца, а којих данас на  овом свету више нема. Лоше је појао, то дакако, али побожно и уз осећање. И скоро да ниједну музичку квачицу није правилно појао, ни музички ни граматички. Час једну и по ноту као једну, а час је две и по ноте делио на четири. Но пожељнија је и неученост од таштине...

И док је свештеник изашавши из олтара отпојао „Приђите, верни, да видимо где се родио Христос“, учини се као да су се тада ликови светитеља на фрескама орасположили. „Њега анђели тамо непрестано поју“ и храм се задрма од громког гласа оца Франгулија који је свим срцем и душом појао: „Слава на висини Богу говорећи, данас ономе који се родио у пећини“, а живописани ангели, који су окруживали Сведржитеља горе на куполи храма, начуљили су били своје уши препознавши њима добро познату песму.

Затим је свештеник прочитао молитве пред иконостасом, и почео да Богу приноси жртву захвалности.

Изненада су се зачули гласови испред храма. Неколико мушкараца изађоше да виде шта се дешава. Изађе и тета Маламо, а кир Александрис остаде са наочарима на очима, гледајући ка вратима лево од себе, али појање прекиде. Свештеник баци строг поглед према појцу и погледом га прикова на место на којем се налазио.

Један од козара и један од дрвосеча, који су случајно седели код мангала, источно од храма, повикаше из свег гласа. Тим својим повицима одговорили су на крике који су долазили преко пута, из правца мора.

Тамо на половини пута између Кастра и стеновите обале Курупија налазио се несигуран мали залив, Мали жал. Вапајни крици долазили су управо из околних усамљених стена и подводних гребена испод опасне обале Курупија.

Прошло је доста времена док нису схватили шта се дешава. Скоро сви који су били на служби у цркви изашли су напоље. Остали су само свештеник који је остао миран вршећи своју службу, већ је био обукао свештеничку одежду, спреман да приступи проскомидији, и кир Александрис кога је на месту задржао свештеников поглед.

Међутим, претпостављајући или чак уз сигурно сазнање, тек схватише да је тамо испод Курупија пристао брод који је долазио с пучине. Зашао је био месец, а ватра у даљини није бацала светлост. Тамо преко пута нејасно су видели, на удаљености од скоро једне миље, на црној громади стене о коју је море ударало, неку бледу прилику како се креће, тамнију него што су стене. У тишини ноћи одјеци су још јаче одјекивали, повици страшне зебње и узнемирености сличне онима које испушрају људи у опасности или успаничени морнари.

Мушкарци пожурише да убаце у ватру све грање које су још имали спремљено, и начинише један огромни пламен. Друго брже средство нису имали.

Међутим, Стефанис лађар и Бандас, Нифиотис Јанис и Аргирис и његов брат, узеше свки по бакљу и два фењера и одлучише да сиђу трком до Малог жала. И да стрма стаза није била затрпана снегом било би им потребно скоро пола сата да из Кастра сиђу доле, а сад кад је стаза била покривена снегом, и у ноћи, трећи час после поноћи, ни сат времена није било довољно. А за сат могло би да се разбије на десетине бродова и да се удави на стотине људи.

Али ти на изглед груби људи, из свог спонтаног човекољубља које је у суштини једна природна сила, саосећајност човека према човеку, што је прво и последње осећање које гане срце после првог изненађења, и пре него што је до њих допрео дах хладног ветра самољубља и равнодушности, кажем, они узеше своје бакље и потрчаше доле ка капији и мосту, и почеше да трче низ низбрдицу.

Остали који су остали горе старали су се да одржавају пламен не престајући да убацују сува дрва у ватру.

+ + +

Свештеник је намерно одуговлачио с Приношењем, и помињао је тог јутра сва имена упокојених, и не само имена својих парохијана, и то не само она записана, него и сва она која је знао напамет. А знао је напамет сва имена људи из градића, упокојених и живих. Молио се и за спасење брода који је био у опасности, о којем је и не тражећи објашњења одмах схватио шта се догађало.

На крају су повици полако утихнули и наступи тишина. Изгледало је да се несрећа догодила или да се удес окончао. Друга двојица мушкараца забринути су изашли све до црквице Свете Недеље изван дрвене ограде, држали су две бакље у рукама.

+ + +

Прошло је неко време. Свештеник је веома полагано почео да служи Литургију надајући се да ће у међувремену доћи и одсутни. Али Литургија је текла и нико жив се није појављивао. На концу, после „Са страхом Божијим“, први се вратише они који су последњи изашли у извиђање, затим је ушао барба Стефанис а за њим и они који су се искрцали на жалу, тројица непознатих људи у морнарском оделу и улепљених кошуља. Сви су стигли тачно да целивају икону и приме нафору.

Док је кир Александрис читао „Благосиљаћу Господа“, мушкарци су приповедали тихим гласом о догађајима. Насукани брод била је голета капетана Костандија Лимниарија, који је лично био ту. Он сам, човек средњих година, густих бркова, овако је приповедао: „Пре два дана кренуо сам према Дафнију, јужном прсту Свете Горе, али нас је северац ухватио, ланци на сидрима покидани су силином ветра који је у маху повукао брод десет миља даље... “ Узалуд је брод свим силама покушавао да се приближи Кофосу, том познатом заливу Сикије. Залив подсећа на Средоземно језеро које нема видљив улаз, толико је безбедан. И голета спуштених једара уз узалудне покушаје била је повучена струјом ка острвима, када су те ноћи уочи Божића, морнари који су се борили за спас изненада угледали светлост – као фар који их је водио – ватре коју су неписмени козари упалили испред Христовог храма. Та ватра учинила им се као уистину Божије чудо, као да су се на пламену грејали пастири испод ведрог неба, исти они који су чули оно: Слава на висини Богу. Приближавали су се или боље рећи пловили су ка том месту и тада им је запретила опасност да се разбију о стене Курупија. На срећу, вештим управљањем бродом избегли су катастрофу, а брод су извели у плићак, на песак, где је био тако заштићен како не би био осигуран ни уз два своја сидра која су остала као таоци у дубинама залива Дафнијског.

+ + +

Даде Бог да сване леп дан, и козари се понудише да закољу и испеку два нежна јаренцета, док су двојица дрвосеча с планине били донели доста туцета усољених косића. И капетан Костандис искрцао се са своје голете којој више није претила никаква опасност пошто је била усидрена, осим у случају да почне да дува јужни ветар с копна и да је одгурне према мору. Понео је и две мешине снажног вина и једну корпу с јајима и качкаваљ са Аноса, и пола туцета кокошака и мало буре са скушом. И једоше сви и наситише се, прославивши Божић уз ретко виђену величанственост на овој напуштеној стени. Заспаше у ноћи крај бројних ватри, уз доста покривача и плаштева које су свечари донели са собом из градића, које су козари имали у Кастру и које је капетан брода великог срца, родом из Лемноса, донео са свог брода.

Сутрадан се ветар умирио, мраз доста попустио, па они који су уживали мало у затишју буре одлучише да се врате. Барба Стефанис и његов син са још двојицом помоћника вратише се на мали жал испод Бостанија, поринуше лађу у море, укрцаше се на њу и заобишавши Кастро, усмерише се уз Софрон ка североистоку. Уз помоћ снажне лађе барба Стефаниса и мале једрилице капетана с Лемноса, уз толике људске мишице ускоро су голету извукли из песка а којој се ништа није догодило; изгледала је као мало нахерена на једну страну, како се одмара после доста напора. И поздравивши козаре једни се укрцаше на голету, а други на лађу која је час вучена а час била та која вуче друге, пловидбом са једрима и веслањем, идући овог пута североисточним путем, будући да је он најкраћи и најпловнији за повратак, срећно стигоше у градић.

(1892)

Из књиге: Александар Пападијамандис, Божићне приче
Задужбина Светог манастира Хиландара, Београд 2011.