Александар Шмеман ЕВХАРИСТИЈСКО БОГОСЛОВЉЕ

Александар Шмеман ЕВХАРИСТИЈСКО БОГОСЛОВЉЕ У издању Богословског друштва ОТАЧНИК објављена је књига Александра Шмемана ЕВХАРИСТИЈСКО БОГОСЛОВЉЕ. Зборник је приредио Лазар Нешић.

Уколико постоји личност, чије је целокупно богословско стваралаштво и читав живот обележен Евхаристијом Цркве, онда то засигурно јесте блажени отац Александар Шмеман. Управо из тог разлога, наслов зборника Евхаристијско богословље, који потиче од приређивача, на најбољи начин изражава централну мисао коју овде сакупљени чланци и студије експлицитно изражавају: Евхаристија јесте центар, смисао и само биће живота Цркве, хришћана и живота целокупног створеног света.

Колико је нама познато, први чланак оца А. Шмемана преведен на српски језик јесте У трагању за коренима америчке буре – неколико мисли о аутокефалији, црквеном предању и еклисиологији, објављен је још давне 1974. године. У међувремену је преведено готово све што је отац Александар икада написао. Српско богословље се може похвалити скоро целовитим опусом овог колосалног богослова Цркве. Ипак, понешто је остало непреведено. Управо то има прилику да сада изађе на светлост дана, тј. пред српски теолошки и културни публикум. Свакако, у зборник улази и неколицина чланака који су се раније појавили у разним преводима, али смо их опет донели у свежем и новијем преводу.

Зашто о. Александар Шмеман? Зашто данас, након деценија богословског, црквеног и литургијског препорода Православне Цркве у свету и Србији? Неко би питао: зашто изнова текстови оца Шмемана сада кад нам је, наизглед, све у вези са њим итекако познато? Чини се да дугујемо одговор на ова не толико прозирна питања.

Циљ зборника, који је пред нама у оваквом облику, вишеструк је. Пре свега, ради се о жељи да одређени (нама важни) текстови оца Александра буду на једном месту, под једним корицама и на српском језику. Ради се о указивању на Шмеманово целовито и систематско бављење проблемима Евхаристије, Литургије, светих тајни и целокупног живота Цркве.

Као друго, постоји потреба за новом херменеутиком савременог евхаристијског богословља Цркве, као и начина на који исто богословље формира живот хришћана у Цркви и свету. Дакле, оца Шмемана треба изнова читати и тумачити. Потребно је ново вредновање и критичка анализа његових фундаменталних богословских ставова. На многим местима о. Шмеман ће проговорити језиком аутентичног хришћанства, Цркве, Евхаристије и отаца; на другим местима о. Александар ће, пак, преблаго или престрого оценити извесне појаве у богословљу и Цркви. Из тог разлога ће оваква места морати поново да буду читана, коригована, исправљана и добронамерно употпуњена, како би све ишло у корист даљег напретка богословља, Ехаристије и саме Цркве.

Свакако, постоји и трећи циљ зборника. Он се односи према нарастајућем јазу између утопистичких и ескапистичких погледа, философија, теологија и светоназора у данашњој Цркви. Многи ће приговорити да је то стари проблем, да од вајкада постоји у Цркви; и сам о. Шмеман је о томе много писао. Ипак, ради се о нечем сасвим другачијем; Говоримо о утопистичко-ескапистичком читању и тумачењу самих Шмеманових текстова. Тако, са једне стране имамо утопистички, романтичан, нереалан и неживотан покушај „накалемљења“ основа евхаристијског богословља о. Александра Шмемана на свакодневни живот хришћана у Цркви, без истинског разматрања питања да ли, како, када и због чега треба или не треба примењивати исте. Са друге стране, присуствујемо и ескапистичком читању о. Шмемана, чији је циљ у овом случају само пуко образовање, академизам, стручност, научност, итд., без икаквог покушаја да се нешто од прочитаног примени у сопственом животу. У вези са свим наведеним је и проблем идеологије. Реч је о идеологији насталој услед глорификовања или ниподаштавања богословског лика и дела оца Александра Шмемана. Док се једни заклињу у лик о. Шмемана и његову „непогрешивост“, други ће отићи тако далеко да ће на ломачама спаљивати књиге о. Шмемана. Даљи коментар није потребан. Потребно је, међутим, ослободити се фантазама и извући најбоље из текстова који су пред нама. Мислити својом главом, а не главом идеолога, са које год стране они пристизали.

Дугујемо захвалност многим личностима, које су издашно и трудбенички помогле да зборник буде какав јесте. Пре свега, захваљујемо уреднику издавачке куће и богословског друштва „Отачник“, господину Благоју Пантелићу, који је заправо међу иницијаторима овог пројекта. Такође, захвални смо тиму преводилaца: оцу Александру Ђаковцу, господи Ивану Ђунисијевићу, Бојану Теодосијевићу, Стевану Јовановићу, Братиславу Здравковићу и Саши Куриџи, као и лектору госпођи Варји Нешић. Посебно захваљујемо госпођи Елени Силк, библиотекарки Православног института светог Владимира у Њујорку, на уступљеним текстовима у оригиналу, а нарочито на уступању чланака који су до сада били непознати српској теолошкој и културној јавности.

На крају, важно је споменути још један разлог за објављивање зборника, а њега је најтеже одредити речима - ради се о вери; о вери у оно што ћемо овде читати. Наиме, након деценија евхаристијског богословља, еклисиологије, онтологије и есхатологије, као да лаганим растом надолази неизбежно питање: да ли ми заиста верујемо у све што читамо и што нам се даје као аутентично богословље Цркве? Какве везе оно има са нашим животима? Ова питања треба схватити крајње озбиљно, јер ће над свим могућим богословским концептима (ма какви да су они) живот у Цркви бити пресудно мерило. Живот који не чека.

Лазар Нешић

Садржај