Крштење значи умирање старог човека и ново рођење у Христу. То лично искуство Васкрсења дато је сваком човеку, стварна могућност да се умре и да се "роди одозго." Управо о томе говори Свети апостол Павле у посланици чији се одељак чита на крштењу и каже: "Или зар не знате да сви ми који смо крштени у Христа Исуса, у његову смрт смо крштени? Тако смо ми крштењем у смрт заједно с њим сахрањени, да бисмо, као што је Христос васкрснут из мртвих Очевом славом, и ми на исти начин живели новим животом. Јер кад смо срасли са сликом његове смрти, онда ћемо срасти и са сликом његовог васкрсења." (Рм 6,3-5)

Крштење се у Светом Писму назива разним именима: бањом поновног рођења (Тит 3,24), просвећењем (Јев 10,32), крштењем (Гал 3,24), сахраном (Рм 6,4), Христовим обрезањем (Кол 2,11), распећем (Рм 6,6). Зато је Крштење основно хришћанско искуство, најважније стање за читав хришћански живот. Све у Цркви има свој задатак и смисао у Крштењу, јер све у Цркви потиче и живи по Васкрсењу Христовом.

У старој хришћанској Цркви, када су крштаване одрасле особе, кандидати, који су називани катихуменима, припремани су за крштење наставом која је трајала од једне до три године, а такође и молитвама Цркве, што се задржало и у данашњем чину Пређеосвећене Литургије (почевши од средопосне среде Васкршњег поста сваке године). Катихумени су постепено увођени у црквени живот посебним молитвама, тумачењем Светог Писма и Символа Вере, а такође и беседама.

Кандидате за Крштење, у старо доба, приводили су Епископу, који је у исто време био и парох и учитељ, осведочени Хришћани који су јемчили да кандидати прилазе светом Крштењу са чистим намерама. Пријем кандидата био је у почетку Васкршњег поста, испит пред Епископом на Велики Петак, а Крштење на Литургији на Велику Суботу. Будући да се данас у већини случајева деца Крштавају, катихетска настава изостаје, и оставља се за касније, када деца порасту.

Иако је Спаситељ рекао Никодиму: "Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у царство Божије" (Јн 3,5), Никодим га није разумео. Зашто водом? Зато што се живот не може замислити без воде, која символизује свет као космос и живот. Такође символизује уништење и смрт. Сетимо се само фараона и његовог потопа у Црвеном мору. Погружавањем у воду, новокрштени доживљава у исто време смрт и погреб, васкрсење и живот. Ο томе говори Св. Павле када каже: "Тако смо ми крштењем у смрт заједно с њим сахрањени, да бисмо као што је Христос васкрснут из мртвих очевом славом, и ми на исти начин живели новим животом. Јер кад смо срасли са сликом његове смрти, онда ћемо срасти и са сликом његовог васкрсења." (Рм 6,4-5)

После призивања Светог Духа ради освећења воде, и самог чина освећења воде, освећује се уље, које се назива уљем радовања, ради помазивања онога који се Крштава. Помиње га Иполит Римски (235) као благословено уље којим се помазивала глава уз изговарање речи: "Дајем ти помазивање благословеним уљем у име Господа Бога, свемогућег Оца, Исуса Христа и Светога Духа." Помазивање уљем помиње Серапион, Епископ тмуитски, и даје у свом Евхологиону молитве приликом помазивања катихумена и после помазивања. Молитва приликом помазивања уљем оних који се Крштавају сачувана је и у седмој књизи Апостолских установа.

Са усхићењем, благодарношћу и радошћу свештеник излива освећено уље у воду, трипут, у знаку крста и сваки пут говори: "Алилуја", а неофит је спреман да прими дар новог живота у Светој Тајни Крштења, просвећење, силу и снагу. Исповедајући као сведок свега тога, свештеник говори: "Благословен је Бог који просвећује и освећује сваког човека који долази на свет (Јн 1,9), сада и увек и у све векове", а учесници све ово потврђују радосним гласом: "Амин."

Приликом помазивања прво се знаком крста помаже чело, прса, леђа, уши, руке и ноге, а потом цело тело. Некада је гранчица маслине, коју је голубица донела Ноју, била символ измирења и опроштаја после потопа, а сада, помазивање онога који ћe се крстити знак да ћe се он водом и Духом ослободити робовања греху и измирити са својим Створитељем. После помазивања освећеним јелејем (уљем), свештеник крштава неодевено дете на тај начин што га трипут погружава у воду говорећи при првом погружењу: "Крштава се раб Божји (раба Божја - име) у име Оца - амин", при другом, "и Сина - амин", и при трећем, "и Светога Духа - амин."

Погружењем новокрштени умире за овај свет и одмах се рађа Васкрсењем Христовим за нови, вечни живот. После Крштења новокрштени се облачи у белу хаљину, која се помиње у сведочанствима о овој Светој Тајни из III века. Облачењем се символички представља добијање нове људске природе чији живот треба да буде чист и светао. После једне прелазне молитве прелази се на чин Свете Тајне Миропомазања. Новокрштени се на Светој Литургији први причешћује Светим Даровима.

Извор: званични сајт СПЦ