Алексеј Веселов: Шта вас је инспирисало, оче Леониде, за тумачење Шестоднева?

Отац Леонид: Тема порекла створеног света интересовала ме је, може се рећи, од раног детињства. Средином 50-их година прочитао сам у часопису „Млади техничар“ чувену студију о Великом Праску путем којег је покренут наш универзум, о пореклу галаксија и планета. Студија ме је задивила. У њему сам увидео да се људско знање осмелило да обелодани најдубље тајне света око нас, укључујући и оне које се односе на почетак његовог постојања. Показало се да је могуће рећи да универзум као целина није вечан и бесконачан – како смо учили у школи – већ да је имао свој почетак у времену и прилично измериву величину у простору. Даље интересовање о пореклу свих бића подгревано је научном фантастиком и мноштвом научних и популарних чланака објављиваних почетком 60-их година. Разуме се да је у том периоду срећу човечанства сачињавао свеприсутни мит о научном прогресу. У таквом душевном кретању појавило се као решење: постати физичар нужно значи разумети (=разобличити) тајну гравитације.

Програм сам како-тако испунио након окончања специјализације теоријске физике на Универзитету физике, а мој рад био је посвећен једној од тајни гравитације – гравитационим таласима. У годинама студирања нису толико млади физичари и песници упадали у бучне спорове, типичне за њихове године, колико (су били бурни) састанци – како сада схватам – истакнутих научника. Било је ту и успешних личних огледа везаних за научно истраживање на размеђи физике и других наука, а што је касније кулминирало њиховим публиковањем. Међутим, убрзо је било јасно и многим мојим савременицима који су схватили да несавршени и контрадикторни свет науке не само да неће донети срећу човечанству, већ може представљати опасност за његово постојање. Од тада сам постао опрезнији у свом интересовању за фундаментална истраживања.

Ако је мој улазак у Цркву донекле резултат фрустрације могућностима науке, ипак, није био повезан са повесним тумачењем првих глава Књиге Постања. Штавише, у првим годинама мог црквеног живота прихватио сам какве-такве идеје о њиховом полумитолошком садржају, с позиције која подсећа на приступ В. И. Иљина. Другачије схватање ових глава дошло је изненада, крајем 80-их година, када сам предавао у недељној школи за одрасле при Покровском манастиру. Једном од полазника, који је одлучио да чита Библију из почетка, скренуо сам пажњу на очигледне формално-логичке противречности у Шестодневу, као што су: Ако су дани стварања уобичајени земаљски дани, како они могу бити јутро, подне, вече и ноћ у прва три дана, пре него што је било дневне светлости? И друго томе слично.

Припремајући се за одговор, отворио сам Библију и почео да читам прве стихове. Одједном се мојој пажњи прикачио израз: А земља беше без обличја и пуста, и беше тама над безданом... Како је силна песничка метафора – беше тама над безданом, помислио сам. Шта она може да значи? Одговора нисам налазио. Али, шта ако то није поезија, већ особина створене материје?, помислих. Затим сам се сетио многих расправа о природи прве сингуларности, ембриону васионе у којем је до Великог Праска била фокусирана целокупна творевина. Ембрион садржи бездан материје која се чак и у условима потенцијалне нарушености може назвати и мрак. Сингуларитету у целини погодује израз – у поређењу с уобичајеним формама материје – да је она без облика и пуста. Следећи је дошао на ред Велики Прасак. И рече Бог: Нека буде светлост. И би светлост, првобитна васиона превасходно се састојала од светлости! Почео сам да се присећам познате космолошке теорије: накнадно одвајање светлости од материје описао је Георгије Гамов, потврдивши регистроване остатке исијавања. И опет у подударности са Библијом: ...и растави Бог светлост од таме.

То је била експлозија. Показало се да почетак Књиге Постања није само поучна прича или репортажа с места збивања. Овде се акумулирало моје природнонаучно знање и трагање за поетским оживљавањем. Такође су се и сазнања из биологије поклопила са узлазном лествицом епохе Дана Божијег Стварања. Нема еволуционих епоха, а у теорију еволуције нисам веровао благодарећи знаменитим публикацијама из 70-их година у студијама И. А. Шредера, И. Чајковског, С. Мајна итд. То је почетак рађања новог схватања Божијег плана при стварању света. Након извесног времена поделио сам своја нова сазнања са полазницима недељне школе. Нису очекивали да ће чути овакве паралеле између Библије и природних наука. На крају је стајала молба: Објавите, молимо вас, све ово. Обећао сам. Ево, недавно је обећање испуњено.

А. В.: Ви сте на књизи Васиона, космос, живот радили више од десет година. Зашто се рад толико одужио?

Отац Л.: Пре свега, због великих пастирских обавеза. И, наравно, због обима посла. У почетку, крајем 1994. године, када се јавила могућност њеног објављивања, испоставило се да извесне природнонаучне претпоставке не одговарају тумачењу Шестоднева. После неколико месеци рада формирала се ова варијанта рукописа. Све ово је било неопходно ради научне и богословске актуелизације. Пре свега, ради науке. У то време био сам готово десет година одвојен од физике. Такође, значење старојеврејских речи и израза аналогних руском небо и земља, без облика и пуста, тама над безданом требало је разјаснити помоћу одговарајућих речника и уџбеника старојеврејског језика. Очигледно да је тумачењу Шестоднева била неопходна богословска дорада и филтрирање светоотачког мишљења.

У том моменту себи сам лоше предочио о каквом се обиму посла ради. И чим сам нашао мало слободног времена постарао сам се да оно што је већ учињено у довољној мери преобликујем. Упознао сам се са физичарима и астрофизичарима, неколико дана сам провео са познаваоцима старојеврејског и старогрчког језика. Неко време провео сам у библиотеци Украјинске акдемије наука, прегледао и копирао савремену научну литературу, а у одељењу у којем се још увек налазила реквирирана дореволуционарна библиотека Кијевске духовне академије радио на тумачењу Шестоднева, укључујући и Светог Григорија Ниског и Блаженог Августина. Код мене се у то време налазило мноштво других тумачења.

Рад на другој варијанти рукописа трајао је неколико година. У периоду када је књига била окончана, упознао сам се с професором А. В. Панкратовим, који је био на челу Одељења за религиозно образовање и катихизацију РПЦ. На Бадњи дан уследило је моје иступање на семинару и редовном заседању наведене секције при РПЦ, које је у целини било успешно, јер је донело корисне коментаре. Професору Панкратову се допао мој рукопис и честитао ми је на таквој књизи. Од нарочите користи биле су примедбе оца Олега Петренка и А. Н. Павленка, као и разговори с њима и В. И. Гоманковим. До тада сам био скептичан према инфлационој теорији Биг Бенга, али након дискусија са А. Н. Павленком променио сам свој став и одлучио да наведену теорију користим као основни природнонаучни модел за упоређивање са закључцима богословске науке. Разговор са Гоманковим такође ми је указао на неопходност озбиљног упознавања с достигнућима геофизике. Посебно ме саветовао да прочитам књигу В. Е. Каина.

Упознавање с новом литературом, рад на језицима и изучавање најзначајнијих истраживања однели су још неколико година. У то време сам уочио основне проблеме богословског тумачења Шестоднева. Било је много непознаница. Сада је текст открио своје тајне. Његови претходни проблеми при разумевању овако су преформулисани:

1. Шта се подразумева под небо и земља у првом стиху?
2. Какав је састав земље у другом стиху, за који су карактеристичне речи безоблична, пуста и тама над безданом?
3. Одакле се појављује вода у другом стиху, о чијем настанку претходно није ништа речено?
4. Зашто водени бездан у другом стиху није море, које је било створено касније и тако названо у десетом стиху?
5. Од чега се ствара светлост у трећем стиху?
6. Шта представља тама у четвртом стиху?
7. Шта означавају антропоморфизми у Шестодневу?
8. Шта је свод и зашто се назива небом у осмом стиху?
9. Какво је значење јеврејске речи јом – дан?
10. Зашто се као делови свих дана стварања помињу само вече и јутро?
11. Зашто је дан на почетку стварања Бог назвао квантитативно: један, а не први као код свих наредних дана?
12. Ако су дани стварања уобичајени земаљски дани, како могу бити јутро, подне, вече и ноћ у прва три дана, пошто још није било дневне светлости?
13. Зашто се не спомиње вече седмог дана?
14. Колико траје дан стварања?

Такође је било нејасно како се Божија вечност односи према стварању света. Како изгледа предвечна Божија замисао о створеном свету? Оваква размишљања постепено су довела до тога да су на моме радном столу, међу многим другим књигама, главно место заузели радови В. Н. Лоског. После њих су следили Свети Григорије Палама и Преподобни Максим Исповедник, а онда Г. В. Флоровски и владика Касијан (Безобразов). У једном тренутку постало је јасно да су теологију стварања, у основи, разрешили наведени византијски богослови, иако стваралачку улогу С. Л. Епифановича, Г. В. Флоровског и В. Н. Лоског сматрам значајном при разради мисли грчких Отаца.

Дакле, још је Свети Атанасије Александријски, размишљајући о стварању света, разликовао Божију природу и вољу. При томе, стварање света сматрао је пројавом воље Божије. Ово учење Светог Атанасије усвојено је и развијено од стране многих Отаца. Свети Кирило Александријски, подржавајући и развијајући мисао свога претходника, уместо воље и хтења употребљава термин Божанска енергија (=дејство, деловање), наглашавајући да стварање преставља јављање енергија – рођење свега постојећег (овде има у виду Сина, Логоса Божијег); природа и енергија нису једно те исто. Све је то нашло своје довршење у учењу Светог Григорија Паламе о Божијој суштини и енергијама. Суштина, која постоји као нешто што је само за себе и не допушта заједничарење са собом – непокретни покретач, јавља се узроком свега управо својим енергијама. О суштини се може говорити само у једнини, а о енергијама, које нам допуштају удеоничарење у Богу, најчешће у множини. Флоровски уопштено говори да енергије ни на који начин не могу утицати на унутрашњи живот Бога, као што бива, на пример, када дејствују приликом стварања света. Није Господ створио наш свет из нужности, већ искључиво Његовом добротом, источењем Његовог живота и љубави према нама.

Преподобни Максим Исповедник промишља о стварању света са друге стране, на основу његовог садржаја: свет који нас окружује утиче на нас својом лепотом, сврсисходношћу и организацијом. Уопштено говорећи, античка интуиција је претпостављала некакво постојање идеја свих ствари, називајући их логосима, али их је смештала унутар самих ствари. Хришћански богослови нису просто прихватали идеју о постојању логоса, већ су је и развили, почевши од Климента Александријског, Светих Кападокијаца, Дионисија Ареопагита и других Отаца, достигавши савршенство у лику Преподобног Максима Исповедника. По мишљењу хришћанских Отаца логоси бића нису толико идеје свих ствари, већ свагдашње изливање доброте Божије којом се показује предсуштаствено Божије виђење творевине, принципа и закона створених бића, кроз које (ка Богу) стреми сав свет. Самим тим, неопходно је говорити не толико о логосима идеја колико о логосима воље, чије се постојање налази у сфери Божије воље или Божијих енергија, како је то касније јасно установио Свети Григорије Палама. И, што је најважније, по учењу Преподобног Максима Исповедника, Ипостасна Премудрост Очева, Реч Божија (Логос) јавља се као Источник свих логоса ствари. Самим тим, Божански логоси слободно опредељују сав створени свет, јављају се као разлог његовог постојања, као оригинална, жива стваралачка сила Божија која себе реализује у творевини. Заиста, као што је речено у Символу вере: Од кога је све постало.

Ипак, дуго времена није било јасно каква је веза између ових блиставих богословских конструкција и Мојсијевих речи. На крају, као што често бива, пронађена је (веза) након потпуног застоја. У једном моменту, после поновљеног ишчитавања сакупљених стихова Шестоднева, одједном је постало јасно да је пред нама Откровење које не може да се замени човековим алегоријским тумачењем. А идеја о дану као епохи подразумева да јутро и вече нису ништа друго до алегорије. Оно што треба рећи јесте да су јутро, подне, вече и ноћ пророку Мојсију приказани као сила кроз Откровење...

То је ћорсокак, али то је био и почетак, с тим што дан стварања није обичан земаљски дан – о томе нема говора – јер у прва три дана није било дневне светлости и, сходно томе, јутра и вечери. Потом сам почео размишљати о Откровењу као озарењу и о томе како је било Мојсију, о светлости на његовом лицу када је сишао с планине Преображења, о светлости Божанске енергије, како је схвата свети Григорије Палама. Веома ми је помогла мисао Лоског о усмеравању светолучне силе којом Бог прожима материју, на којој су присутне Његове речи, као и оне који држе Његове заповести, о чему нам говори Књига Постања. Неприметно је дошло поимање да светлост која је обликовала дан Стварања јесте светлост Божанске енергије, несуштасвених логоса свеколике творевине. Али, та светлост није могла отићи из света. Без њега, без логоса, свет би био безоблична структура и некаква материја, таква каква је била, не би могла проговорити: Нека буде светлост! И одједном је постало јасно да је оно што је видео пророк Мојсије – јутро и вече – тако и назвао, видевши умом сенке бесконачног дана, назвавши га – Један Дан. И није тама више била тама, каквом је описана у другом стиху (Пост 1, 2). Тако је настала радикална хипотеза о природи дана стварања, како сам је назвао.

Преостала истина допуњена је објашњењем које се односило на сенке светлости Божанских енергија. Какве сенке? Ишчитавајући преподобног Максима Исповедника, приметио сам да има разних логоса: логоси бића, логоси стварања, логоси познања. У логосима бића присутни су закони природе, а у логосима стварања и познања – сав живот створеног света и свеколико његово кретање. Тумачење логоса и њихово јављање један су од израза садржаја светлости Божанске енергије. Да ли је тај садржај видљив? Мора да се види! Светлост ума је виђење светлости Божанске енергије. Његово виђење означава његово поимање.

Друга радикална хипотеза која се односи на Шестоднев настала је након упознавања с општепознатим садржајем Јеванђеља од стране изузетног библисте, епископа Касијана (Безобразова). Он је скренуо пажњу на двојност њихових садржаја. У њима се, с једне стране, развија историјско казивање, а с друге стране, садрже вишеструку поруку о спасењу и откровењу живота Божијег. И јеванђелисти, у основи, нису могли утиснути искључиво откровење о земаљском, историјском догађању. Надаље је преосвећени Касијан указао на сличност двојединственог садржаја православног иконописа који се не може свести на реалистично осликавање. И четири Јеванђеља, по мишљењу епископа Касијана, јесу четири словесне иконе у којима такође имамо и хронологију и земаљска збивања, али и од Господа дато Откровење и повест о Његовој неземаљској природи. Ако је у једном од Јеванђеља најјасније исписано земаљско, у другом је у средишту казивања Божанско. Принцип иконичности показао се занимљивим у богословској анализи, зато сам покушао да га применим у тумачењу Шестоднева. Резултат је превазишао сва очекивања. Под један, антропоморфизми – мучење за све који се баве тумачењем – И рече Бог... И виде Бог... И позва Бог... и други постали су Божанска дејства, пронашли су смисао и своје место при схватању Откровења. Као друго, Шестоднев је подељен на Божански и земаљски, а у раван Божију сврстале су се речи: И рече Бог... које још од Светог Василија Великог и других светих Отаца и тумача, одражавају логосност створеног света, мудрост и устројство света. Ово одговара логосима бића – створеним суштинама. И наредног јутра Божанског Једног Дана, наредни циљеви стварања откривају се и украшавају управо тим логосима. И виде Бог... одговара ниспослању логоса промисли у свет (управо је овако схватао блажени Августин, како сам касније открио). И сазва Бог... логос воље, окончавши дан стварања.

Тако, захваљујући труду С. Л. Епифановича, Г. В. Флоровског, В. Н. Лоског и епископа Касијана (Безобразова) богословска достигнућа византијских Отаца могу бити од користи за разумевање Шестоднева.

Дотле је помисао о довршењу мог дугогодишњег рада изгледала као нешто неоствариво. Приликом следећег одмора, користећи део радног материјала, написао сам повећу студију која је по обиму више личила на брошуру. У том периоду упоредо сам студирао на трећој години Кијевске духовне академије и морао сам да мислим о семинарским и дипломским радовима. Исповедник ме је посаветовао да за ментора одаберем оца Владимира Савељева. Ја сам му се представио и као шефу Одељења за апологетику предао свој рад. Иако је било и примедби, за оба дела дао је високу оцену. Такође је предложено да се дело објави, што се за пола године и остварило.

А. В.: Ова прва кратка публикација, посвећена Шестодневу, изашла је пре пет година под називом Како нам се приказују дани стварања? Она је изазвала доста коментара. Како су они утицали на комплетно објављивање вашег дела?

Отац Л.: Критике су углавном добронамерне. Оне примећују нови приступ аутора и оно што је до сада стварало проблем око дана стварања, фактички је отклоњено и није сметња у дијалогу са савременом науком. Штавише, једна од основних идеја византијских Отаца – идеја логосности свега што је створено – даје православном богослову веома активну позицију у овом дијалогу. Такође, многи су приметили уједначеност у тумачењу уводне повести (Пост 2, 4-2, 7) и паламистичког погледа на почетак Јеванђеља по Јовану.

Отац Константин Буфејев једини је међу неокреационистима дао негативну оцену. И не чудим се. По његовом мишљењу, све варијанте по којима је довршено стварање у неком другом трајању осим 144 савремених сати – јесу јерес. Веома је жалостан тон тог чланка, а такође и то што је своје доказе исконструисао на основу цитата из моје књиге, чиме, на крају крајева, искривљује текст и моју мисао. О томе пишем подробно у поглављу 8. 12 своје велике књиге.

Након промоције књиге на Бадњи дан у Москви, расправе и дискусије о њеном садржају показале су да је код православаца мало познато богословско наслеђе Преподобног Максима Исповедника и Светог Григорија Паламе, а што је неопходно за шире и популарно излагање, као и да постоји велика конфузија у умовима када је реч о светоотачком мишљењу о проблемима везаним за Шестоднев. Отуда је и настала идеја да се спроведе ревизија ових мишљења, што је у извесној мери реализовано у допуњеној варијанти књиге. Друга важна последица ове публикације био је предлог ментора да се прибави и сажме сав наведени материјал и да се као преобликована књига предложи за дисертацију, као и да се у договору са редакцијом „Пролога“ изради план рада након прегледа допуњене варијанте књиге.

А. В.: Први део и готово трећина ваше допуњене књиге посвећени су различитим тумачењима Шестоднева од антике до наших дана. Да ли је могуће следити неку црвену нит у тумачењу Светих Отаца или наилазите на оштре противречности?

Отац Л.: Оно што је ушло у садржај првог дела књиге било је написано на самом крају нашег подухвата. У њему је остварен основни преглед мојих ставова наспрам дела античких и новијих коментара. Провео сам око шест месеци на изучавању мишљења античких и светоотачких тумача. Зато могу да закључим да сам у ономе што је учињено покушао да помирим и усагласим мишљења око основних идеја по којима су се Свети Оци руководили.

Очигледна је неопходност спровођења посебних патролошких истраживања тематике која је везана за Шестоднев. Истраживања обављена пре сто и више година данас нису довољна. Неопходна је провера и објашњење светоотачких мишљења према критичким издањима и другим изворима који су сада доступни. Резултат је веома важан. Ово нам говори следеће: када разматрамо светоотачко учење о Рају, стању творевине и човека пре грехопада, дешава се да мишљења Преподобног Григорија Синајског и Преподобног Симеона Новог Богослова стоје засебно у односу на друга мишљења. Међутим, све што је до сада преведно од поменутих Отаца на руски језик везано је за преводе учињене од стране Светог Теофана Затворника. У његовим преводима са новогрчког имамо значајних претензија. Чак су и сами преводи на новогрчки, по општем мишљењу, веома несавршени. Сада имамо могућност да јасније одредимо ставове Преподобног Симеона Новог Богослова, јер је недавно објављено допуњено критичко издање. Са делима Преподобног Григорија Синаита ситуација је веома сложена, али сада постоје сви извори по којима је могуће радити. Међутим, вратимо се разматрању о томе да ли су мишљења Отаца о Шестодневу у сагласју или једна другима противрече.

Противречним се може сматрати тек неколико природнонаучних гледишта Светих Отаца. Дакле, ако је део представника Антиохијске школе сагласан у погледу библијског буквализма, према коме је Земља равна као плоча а небо стоји изнад ње попут шатора, кападокијски Оци, следећи Аристотела, сматрају да је сферична. Сви су сагласни у размишљању о земљи, небу, небеском своду и њиховом различитом устројству. Овде је неопходно напоменути да су се многе античке научне теорије (на пример, учење о стихијама) показале као смеле хипотезе које каснија наука није потврдила. Према томе, отачка мисао следила је ове теорије у којима је било и разликовања и грешака. Узгред, поменимо и Светог Јована Златоустог који је често у својим расуђивањима, попут Светог Василија Великог на неким местима, одлучно одбијао даље разматрање природнонаучних објашњења. Међутим, на многим местима даје нам сјајна природнонаучна објашњења која су прикладна и у нашем времену.

Такође треба напоменути да су богословске школе у антици углавном настале на темељу културе и традиције свог региона, јеврејских и паганских, богословских и филозофских школа. И пошто су различита исходишта културно-религиозне традиције Мале Азије, Сирије, Палестине и Александрије, то се и настанак ових хришћанских богословских школа и струјања – све до VI и VII века, а негде и касније – одликовао оригиналношћу. На пример, многи су у Александријској богословској школи говорили о стварању света као нечем изненадном. Дуго нисам могао да разумем зашто је то тако, али након упознавања са мишљењем паганског аутора Целса (које се налазило у VI књизи против Оригена, узгред, која до недавно није преведена на руски језик) који је сакупио аргументе против јудаизма и хришћанства из читавог свог региона, средишта многобожачке учености – тамо сам пронашао објашњење. Показало се да је паганима за оповргавање Божије свемоћности било довољно то што је Божијем деловању било потребно шест дана да би створио свет и тако је, по њиховим речима, Он био обичан баштован. То је био један од најважнијих разлога зашто су Јевреји у Александрији пре појаве хришћанства сматрали Постање нечим тренутним. Овакав став преузела је и хришћанска богословска школа у Александрији.

И, на крају, задаци светих Отаца били су различити. Свети Василије Велики изговарао је проповеди које су касније обједињене у тексту његовог Шестоднева. Говорио је у препуној цркви, где је било много оних који су живели од труда својих руку. Он је увидео да је ту потребан другачији ниво тумачења (види, на пример, тумачење Једног Дана). Ситуација је захтевала да се кључно схватање што једноставније протумачи. Имамо и белешке проповеди Светог Јована Златоустог и, скоро је сигурно, Преподобног Јефрема Сирина. Климент Александријски је написао своје Стромате као текст који се обраћа високоинтелектуалном саговорнику. Настају и богословски радови Светог Григорија Ниског и Блаженог Августина такође посвећени Шестодневу.

Само место проповеди на богослужењу чинило ју је неумесном при каквом-таквом напору за разумевање Светог Писма. Проповедник у таквим случајевима доноси своја додатна објашњења, али о њиховој тачности може се приметити следеће: Ево, како је то, скоро сигурно, било, али о томе Мојсије није писао. Много је оваквих фраза које су уобичајене код Преподобног Јефрема Сирина. У богословском раду тешкоће у разумевању Шестоднева не можете лако приметити. Читајући Блаженог Августина, почнете да саосећате с њим: у какав је безизлаз довео себе и до каквих крајности настојећи да разабере све и свашта до детаља.

Што се тиче богословске интуиције Отаца, чак и у мноштву детаља, код њих је у основи реч о једномислености, а нарочито у вези трећег дана, али и ако нема потпуне једномислености онда је реч о јединственом скупу мишљења.

Светим Оцима је остало неразрешено питање о томе како се јавља светлост, обликујући дане стварања, а то се показало, можемо рећи, као средишни проблем у тумачењу Шестоднева. Видимо да се о свим данима у Шестодневу говори подједнако – како о другом и трећем, тако и о шестом: И би вече, и би јутро, дан... При томе је обичан дан образован сијањем Сунца и Земљином ротацијом, могао да отпочне тек од четвртог дана, када је створена дневна светлост. Први дан се посебно дазива – Један Дан. Све ово указује на помисао да је узрок дана – светлост – у свим данима једна те иста. Да ли се светлост јавља као материјална? Онда, куда она нестаје ноћу у прва три дана? Слично је и са духовном светлошћу: како ноћ може бити део ње? Оваквим гледиштем није решен проблем данâ и чини се нејасним следеће: о стварању какве светлости се говори у трећем стиху? И од какве се светлости раставља тама?

Такође, у тумачењу догађаја другог дана остаје нејасан сам предмет стварања – свод који је раздељен од воде. Скоро сви Оци тумаче други дан сходно свом времену, вероватно схватајући да им недостаје знање о томе како су настали светлост, небо, звезде, Сунце, Месец, дан и ноћ. Зато Блажени Августин смирено закључује своја размишљања да не зна тачно шта је то свод, речима: Ауторитет Писма неупоредиво је већи од свих нашироко распрострањених човечијих измишљотина. Као и Свети Јован Златоусти: С надом и великом благодарношћу примисмо речи Светога Писма и не залазимо изван предела наше природе, не испитујемо оно што је изнад нас, већ онолико колико знамо ми и чувамо у своме уму да је заповешћу Господњом настао свод, да раставља воду од воде...

А. В.: У трећем делу књиге ви нам доносите развијене научне концепције које, с једне стране, суштински подривају општеприхваћене погледе на космос и његово устројство, показујући немогућност установљавања постојећег поретка без помоћи свемогуће спољашње силе. Зашто људи из нашег окружења тако тешко и споро перципирају таква размишљања?

Отац Л.: То се увек дешава када примамо некаква мишљења или представе који су изван обичног животног искуства. За већину људи истраживање дубоких идеја којима оперише, на пример, савремена физика може бити само ствар поверења. Поверење у науку може нам донети, на пример, идеју о простору који је већи од три димензије и да је то могуће прихватити. То јест, прихвата се вишедимензионалност као некаква фраза, без размишљања о њеном значењу, али се надаље оперише са њом. Ево, није прихватљиво да представите себи, на пример, петодимензионални простор. Њега, заправо, физика не представља другачије него као вишедимензионални математички објекат: постоји таква формула из које следи да је петодимензионалност управо онаква каква је и тродимензионалност. Уосталом, постоје идеје и концепти који се показују предубоким за друштвену перцепцију света у датом времену. Одбацити ове идеје или их прихватити – како у друштву тако и код већине његових представника – моћи ћемо тек након дугих и болних процеса. Дакле, у савременом друштвеном погледу на свет нема Лика Божијег који је створио тај исти свет и човека који потврђује Божије постојање. Насупрот томе, све што је без моћи сазнања окреће се ка вечности и материјалној непропадљивости, укључујући и земаљски свет у којем је човек део природе, свеукупност друштвених односа, онај којем ништа што постоји није страно. Сходно овоме, вредност човековог живота ограничена је вредношћу виђеног и опаженог. Он данас следи за успехом дарвинистичких теорија о свету који се самоусавршава као резултат случајности и у борби за опстанак.

У том смислу, несвесном безбожношћу озбиљно је нарушена идеја о Великом Праску. Испоставило се да васиона има свој почетак. Да ли и свој крај? Није ли као резултат Праска све настало некако случајно? Али, широка публика не зна да је вероватноћа стварања света путем Праска прецењена и безначајна. Ми смо одлучили да овај парадокс физике учинимо природним законом који је замишљен као антрополошки принцип, снажна варијанта и да гласи овако: Васиона (и, следствено томе, фундаментални параметри од којих она зависи) мора бити таква да се у некој етапи њене еволуције допушта постојање посматрача.

Најмање имамо користи од безбожне инфлаторне теорије о пореклу васионе. Испоставило се да је цео универзум покренут из ничега за мање од једне секунде. Како све ово личи на дело руку Божијих! Широка публика не зна истину по којој овакво покретање може имати бесконачно много варијанти, као и да је план савремене физике о универзуму морао бити математички утемељен на самом почетку. Не изненађује што инфлаторна теорија, која се пре 15-20 година појавила у савременој науци, још увек није нашла своје место у школским уџбеницима.

Што се тиче теорије времена Козирева, у којој је од самог почетка очигледна самосталност нашег света, или ди Бартинијев пројекат универзума, на њих се реагује више него на друге као на нешто што није ништа више од подсвесног погледа на свет. Као по правилу, нико не поставља питања о чињеницама које потврђују теорију. Овом делу књиге, углавном написаном пре више од једне деценије, недостаје неколико допуна уочи њеног изласка – понајвише од свега реакције читалаца – одушевљење, збуњеност или негирање, попут овог: Како то бива (како смете тако разумевати!) да звезде сијају енергијом времена?! То је глупост! Овако је одговарао, на пример, познати доктор филозофских наука.

Понекад ме питају: Зашто сте споменули Козирева – видите да је то контроверзна научна теорија: Не стављате ли тиме на удар црквену апологетику? На ово сам одговарао: ако ову или ону концепцију не прихвата савремена научна парадигма, она, сама по себи, не показује лажност те концепције; много пута је бивало да се концепција, која је на почетку одбацивана, након извесног времена прихвата. С друге стране, нисмо обавезни да свој ауторитет везујемо за ауторитет науке. То се покушало учинити у Католичкој цркви, али су њихови резултати углавном негативни. Основни ауторитет Цркве свагда је био независтан и непоткупљив спрам друштвене савести. Ми смо дужни да се управо тако односимо према науци: да сачувамо њену исправност, да имамо право расправљати о свакој теорији, њеним претпоставкама, основним ставовима, закључцима. Све што је учињено у књизи поводом теорије Козирова, смештено је унутар научне парадигме о хоризонту научног знања.

При томе наш најважнији задатак није научна теорија сама по себи, већ апологија вере и морална страна истраживања, морални утицај саме науке. Одувек је тако. Наука, да тако кажемо, уопштено или у неком од својих закључака о одређеној теорији или концепцији, чува своју неутралност; јер, сваки научни идеал, ако није самоодржив, и те како би утонуо у општи систем друштвених вредности и критеријума истинитости. У том смислу, идеја о самодовољности нашег света бива кључна: ако наше постојање ни од кога и ни од чега не зависи, све је настало само од себе, случајно или по некаквом закону, све бива по оној: човек – како то гордо звучи. Али, уколико наш свет није самосталан, обликован је и чуван од стране неке разумне Личности, онда за самодовољност нема места. Нама је неопходно да тражимо контакт с том Личношћу и да усагласимо свој живот с Његовим Заповестима.

Теорија Козирева не иде тако далеко. Међутим, у њој се налази идеја о животу као продужетку изливања универзалног живота који очувава биће сваке ствари; ако она и води у науку, ипак може много да промени у човековом схватању света који нас окружује и у нашем дијалогу с науком. Зато не могу а да не пишем о Козирову на мој начин.

Што се тиче саме науке, она је сложени друштвени феномен. У XVIII и XIX веку у западном друштву се размишљало о односу вере и разума. То се показало толико важним – што је касније забележено и у поставкама I Ватиканског концила – да они никада не могу противречити једно другом, будући да се узајамно допуњавају. Не улазећи у детаље спорења у прошлим временима, питам се данас: може ли савремена наука бити поистовећена с оним што се некада сматрало разумом? Или претендује на то да обухвата сву сазнајну делатност човечанства? Ја мислим да би правилно питање било само: у коликој мери. Средином XX века Т. Кун је предложио успешан модел за разумевање овога, уопштивши грчки термин парадигма, који је означавао пример, образац. Кун је предложио да се о парадигми говори у ширем смислу: о парадигми науке као систему прихваћених идеја, погледа, теорија, свеукупних основних концептуалних схема или модела, постављених проблема и њихових решења карактеристичних за предстојећу етапу развоја науке. Кун је на многим примерима показао да се временом научна парадигма може изменити: савлађујући спорост коју је Кун сматрао одбрамбеном реакцијом оних који чувају парадигму од изобличавања и критике.

Дакле, садашња парадигма науке је безбожна. Може бити да је ово преоштро речено, може некоме изгледати увредљиво, али је за сада, у суштини, управо тако. Уколико постоје чињенице, теорије или концепције које не одговарају парадигми, у почетку наступа само проста и ефектна реакција на њих – ћутање, наука као да их не примећује. Међутим, ми видимо да наука контролише образовне и истраживачке установе, њихово истраживање, часописе, награде и донације. Затим, ако вам је све ово познато и ако не учествујете у овој парадигми, тада радите о свом трошку не очекујући никакву извесност и признања.

Ако не можете да ћутите, ту има простора критици и иступању у име науке, на пример, чувени говор академика. Али, бивало је парадигми по којима је лакше канонизовати проблематичну ситуацију него закон природе. На пример, ако еволуцију заменимо антрополошким принципом стварања, онда је то снажнија варијанта надалеко чувене формулације: Бог је створио такву васиону у којој би могао да живи човек. Другим речима, антрополошки принцип је у ствари рука Божија. Истина, сада је већа нада за братске земље (Русију, Украјину и Белорусију), јер је јавно мнење окренуло лице религији и започело дијалог Православља и науке. С тога, морамо се сложити да је нова хришћанска парадигма науке она која уважава научну истину и Откровење. Потребна је специјална конференција физичара, биолога, геофизичара међу којима би могао да се одвија дијалог. И периодика... Било би добро успоставити и финансијску потпору таквог истраживања. У недавној прошлости изнели смо концепције и теорије које би могле допринети бољем разумевању науке. Она је сама по себи велико дело људског духа. Непристрасна научна дискусија могла би и духовно и материјално да обогати друштво. На страну то што Герловинова теорија за пола века надилази своје време, а Козиревљева још и више. Ди Бартини, судећи по филму о њему, приказаном недавно на РТР, наредио је да се његов коверат запечати и отвори за 200 година. Уморио се, јадник, од доказивања. Ова три научника нису нижа класа од Ајнштајна. Какве смо људе, какво богатство, од Бога послано, испустили. Наравно, онај ко с Богом не сакупља, тај расипа.

А. В.: Ви у књизи излажете свој поглед на стварање света, допуњавајући га најновијим научним подацима и савременом егзегетиком. У чему је специфичност ваше одабране методе истраживања и како развијате постојеће теорије?

Отац Л.: Специфичности у изабраном методу проучавања нема. Тако су поступали многи (на пример, Блажени Августин, Свети Василије Велики и Свети Григорије Ниски), библијски текст је анализиран према сопственим могућностима и упоређиван са подацима природних наука. Али, овде имамо различите могућности из области критике текста, богословља и науке о природи.

У првом миленијуму хришћанства критика библијског текста тек се рађала: Свети Оци по правилу нису савршено познавали старојеврејски и код њих није било таквог изобиља речника, критичких издања, лингвистичких приручника и посебних књига из граматике, компјутерских програма и специјализованих истраживања о библијском језику, који су доступни данас. Осим тога, изузев Септуагинте, Оци су имали и друге преводе Старог Завета који су сачинили Аквила, Симах и Теодотион.

Богословље IV века начинило је свој први, али веома важан корак, најчешће у веома драматичним околностима. У IV веку дошло је до првих Васељенских Сабора који су поставили основе христологије и учења о Светој Тројици. Свети Атанасије Александријски, који је унео склад у теологију стварања највећи период свога епископовања провео је у изгнанству. Расуђивања у вези стварања развијао је у оквиру општијег задатка – борбе с аријанством. Такође је и Свети Василије Велики произносио беседе о Шестодневу у условима огорчене борбе. Његову борбу помагали су и Свети Григорије Ниски и Свети Григорије Богослов који такође има интересантних мисли о Шестодневу. Много тога што је ново у теологији стварања унео је Преподобни Максим Исповедник, али није могао да ћути када се рушила Истина, већ је постао Њен Исповедник. Свети Григорије Палама довршава византијско богословље новом синтезом, теологијом богопознања, теологијом Божанствених енергија. Затим, ако говоримо о прејемственом развоју мог богословља, оно се ослања на постојеће стабло светоотачког богословља, на мисли и приступ учитеља Цркве, Климента Александријског, Светитеља Атанасија Александријског, Василија Великог, Григорија Ниског, Григорија Богослова, Августина Хипонског, Григорија Великог, Преподобног Максима Исповедника и светог Григорија Паламе. Такође нећемо заборавити богослове XX века, који су, у ствари, створили нову синтезу византијског богословља: С. Л. Епифановича, Г. В. Флоровског и В. Н. Лоског, као и изузетног егзегете, епископа Касијана (Безобразова).

Светим Оцима је било тешко у области природних наука, јер су били приморани да на основу библијског текста састављају теорије о постању света. При томе, из области природних наука било је мало тога на шта се могло ослонити. Било је много претпоставки. Сада има много космогонијских и њима сличних теорија. Могуће је да посебност спроведеног истраживања и њено састављање има другу тешкоћу. Скоро све савремене теорије претпостављају самоеволуциони развој материјалних форми света. Зато ове теорије или концепције није могуће у целини испунити. И неопходно је, зарад супротстављања тумачењу Шестоднева, из њих издвојити чврсто установљене чињенице, или указати на њихове најважније стране и следственост догађаја. При том, приметна је погрешност општих самоеволуционих схема због одсуства разлога за постојање самоеволуционог усложњавања структуре и одсуства механизама који би реализовали самоусложњавање. Пошто не постоји разлог за самоусложњавање, тада преостаје свемоћна, свеобликујућа случајност. Међутим, случајност догађаја оповргава се постојећом закономерношћу света који нас окружује, његовом разумношћу, лепотом; све ово проистекло је из логосности света. Разматрање ове логосности и холистичности на свим нивоима материјалних структура можда сачињава одличну особину апологетски изложеног материјала који је наведен у књизи.

А. В.: Које вас је лично откриће за време писања овог дела, највише поразило?

Отац Л.: Било је много открића. Претежна већина међу њима показала се као оно што обично називамо окретање бицикла – то јест, откриће онога што је стручњацима одавно познато. Уопштено говорећи, књига је пуна нових приступа и идеја. Истина, неке од идеја су пре дванаест година изложене на Бадњи дан и мојом непажњом постале доступне у писаном облику, свеобухватне и нашироко прихваћене. Али, у књизи има и нових идеја којима смо настојали открити, надам се, идеје које ће тек бити разматране. То се односи на све оно што се дотиче иконичног читања Шестоднева, на тумачење Једног Дана и антропоморфизама (о чему смо претходно говорили). Такође је било успешно, како ми се чини, разрешење богословских тешкоћа везаних за тумачење друге главе Постања, посебно његове уводне повести (Пост 2, 4-8). Значајан резултат добијен је приликом тумачења догађаја другог дана. Ово тумачење развијено је и прецизно изложено још средином XIX века и поткрепљено многим идејама о раздвајању космичке воде, једне капи од које је настала наша растопљена планета. На први поглед, предмет стварања другог дана је очигледан: то је свод-небо: И сазда Бог свод... И назва Бог свод небом. Реч небо изражава све оно што човек види док стоји на земаљској површини и посматра оно што је горе. Али, то се односи на два нивоа: космички и земаљски; земаљски – атмосфера која окружује планету, и космички – оно што се налази изван планете, пространство с небеским телима (планетама, звездама, галаксијама), све оно што је садржано у називу космоса. Као што показује истраживање описано у књизи, било би неправилно употребитити један смисао приликом тумачења: било земаљски, било космички. Све што је речено о вишеструком значењу јеврејске речи ракиа... У древним временима превођена је као свод, а такође и као тврђава у словенском и руском синодалном преводу. Ракиа буквално значи распрострањеност, простор, растојање. Савремени преводиоци, па тако и јеврејски, преводе ракиа као пространство. Превод речи ракиа речју свод настао је кроз поступак тумачења. Могуће је да се ракиа односи на земљину атмосферу, али тада није јасно у чему се састојало Божанско дело стварања ракие. Јер, атмосфера, оваква или другачија, увек постоји изнад релативно великих космичких тела, утолико пре изнад растопљених тела. Наше откриће је у томе да ракиа одговара сложеној структури васионе, а ово откриће датира неколико деценија уназад. Формирање ове структуре јесте једна од тајни астрофизике. Може се рећи да је васиона некакав плошан облик, капа или пространство дебљине од 16 до 30 милиона светлосних година. Капа се састоји од појединачних ћелија које подсећају на мреже или пчелиње саће са зидовима дугим до 100 милиона светлосних година од галактичких јата или суперјата. У овој капи-ракии налазе се сва космичка тела, у њој и ми живимо на нашој планети, у нашем звезданом систему, у нашој галаксији која се налази у локалној галактичкој скупини, а скупина се налази у галактичком јату или суперјату.

Божанско деловање другога дана састојало се, пре свега, у стварању овог нарочитог слојевитог пространства-капе (површине гигантске сфере и размере, можда, око 100 милијарди светлосних година, како неки тумаче) по којој су се пружале раздељене воде које су створене пре галактичких и звезданих материјалних форми на почетку другог дана. Речју Божијом ове воде су биле раздељене на потоке расуте по капи небеској што је била ћелијска прерасподела твари у великим размерама. Потоци су се разбили на велике и мале капи (облака) из којих су настале галаксије, звезде, планете... Овако изгледа оно што посматрамо: Божанско дејство раздељењем воде ствара космос и Земљу. Када површинска температура планете падне испод тачке кључања воде, завршава се раздељење воде на ону која се односи на наше земаљско небо, то јест атмосферу. Затим се површина планете, услед кондензације, покрива слојем обичне воде.

У савременој науци није јасно на који начин су формиране космичке структуре тела, прегалактичке и презвездане форме материје. Умножила су се мишљења о каквим се формама ради након открића тамне материје и тамне енергије, које поседују 95% масе и енергије универзума. Другим речима, кључни фактори у обликовању структуре космоса нису тих 5% познатих нам форми материје, већ оно о чему мало шта можемо рећи – епитет тамна означава наше незнање. Није искључено да се превођењем ракие као свода може пронаћи какав-такав будући смисао.
Исто тако, одлука о начину формирања космичких структура јесте ствар науке. За апологетско богословље важно је утврдити какви су узроци овог обликовања Божанских речи-заповести, створених логоса. И сада, на основу савремене астрофизике и геофизике индиректно откривамо ову логосност по којој Сунце уопште није обична звезда у нашој галаксији, смештено у њој као у некаквој мирној и спокојној улици. Сунчев планетарни систем је изненађујуће стабилан, што је важно за дуговечност живота у њему, док је наша Земља – чудо над чудима. Све је чудо: и устројство наше планете, и њен површински слој, и температура површине, и састав атмосфере. Међутим, посебно чудо је вода, њена распрострањеност и тајанственост материје. Коначно, то што Земља није обичан гигантски полурастопљени камени облутак, већ, можемо рећи, организам са својим неорганским животом који све што живи на површини планете – микроорганизме, биљке, животиње, човечанство – снабдева топлотом, ваздухом, водом, као и изузетним списком различитих супстанци о којима само понешто знамо. И да планета може бити насељена чак и када је активна њена утроба, како гласи геохемијски принцип очувања живота. Ова нераскидива веза између неорганског живота наше планете и биосфере, можемо рећи да је њихово јединство обухваћено термином биогеосфера, науци је у основи сасвим познато, али остаје изван друштвеног сазнања, пажње и истраживања.

Постоје два броја који треба све и свја да објасне, да живот на Земљи не сматрамо случајношћу. У сунчевом систему само површина Земље има два структурална нивоа: земљу са просечном висином од 0,3 км изнад нивоа мора и постељу океанског дна на дубини од 5 км. Дакле, висина земљишта је само 6% у поређењу с просечном дубином светског океана! Унутрашња машина наше Земље на удаљености од милијарду година биће потпомогнута управо од тих 6%. При томе, запремина воде у океанима непрестано се мења и зависи од неколико разнородних процеса. Чак и у савременом добу значајне количине воде долазе из унутрашњег слоја Земље, који се налази испод земљине коре. Други извор воде јесу вулкански гасови који садрже 95-98% водене паре. Поред тога, подземне воде као последица активног формирања планина истискују се на површину, а количина подземних вода чак и у савременом добу није мања од једне трећине светског океана. А топљење леда... С друге стране, сасвим је извесно да се Земља шири. Водена пара, заједно с другим атмосферским гасовима распршује се космичким пространством. Биљке, животиње и људи користе воду промишљено. Како је неопходно да подешавање самог механизма буде тачно! Начини грешку у регулацији за свега неколико процената и великог дела Земље неће бити или неће бити живота на њој! Сада постаје јасно зашто Господ трећег дана сачињава рељеф на површини наше планете (заправо, ендогени живот Земље) скупа са царством растиња. Све ово било је откриће за мене лично и, мислим, за већину читалаца.

Поред тога, логосност се пројављује у лепоти света који нас окружује. Ова мисао, присутна код Отаца, налази своју потврду у астрономији. У књизи пружамо мноштво примера. Откриће је постало могуће снабдевањем логике законима семиотике, нарочито Зипфовим законом. Тако, међу објектима у којима Зипф открива закономерност (логику, информације) постоје и такви у којима су звезде распоређене по масама у звезданим скупинама, док су у земљиној кори по масама распоређени хемијски елементи. И ово наводи на помисао да у поретку звезда најчешће постоје логоси бића звезданих скупина – логоси постојања, промишљања и воље.

У разумевању догађаја трећег дана има много осмишљавања. Логосност устројавања живих организама почиње од посебне симетричности материје, а њихови састављачи се налазе у природним процесима (у инертној материји – термин академика В. Вернадског), а овако бива јер никакви живи организми и не могу, у принципу, настати из инертне материје. Себи својствена симетрија налази се на свим нивоима живота, чему је у књизи посвећена велика пажња.

У књизи је развијена још једна идеја, проистекла из логосности-холистичности. Показало се да је мноштво проблема у савременој науци – а посебно у биологији – проистекло из њене фактички неупотребљиве холистичке представе о целокупној структури света који нас окружује.
На жалост, највеће откриће које може бити искоришћено у науци показује се као хипотеза изнесена у књизи о главном извору светлости на површини планете у прекамбријуму. Нема сумње у то да је тада била слаба светлост на површини планете. Имајући свој положај, она се показала као резултат значајне атмосферске густине и прашине. Земљина атмосфера је у то време била налик на ову садашњу Венерину, која пропушта десетохиљадити део сунчеве светлости. Ово је у супротности са научним доказима о томе да су фотосинтетичке бактерије постојале још пре 3,8 милијарди година уназад и да се геохемијски циклус код угљеника у том времену стабилизовао. Моја хипотеза објашњава да главни извор осветљења површине планете у то време није било Сунце или месечина, већ су светлећи микроорганизми учествовали и симбиотичким биоценозама заједно са фотосинтетишућим цијанобактеријама. На овај начин увиђамо да је светлосна енергија – живот који самог себе снабдева.

И много другог пронаћи ће читалац.

А. В.: Како је тако дуготрајан рад на Шестодневу утицао на вас, на ваш поглед на свет?

Отац Л.: Пре свега, умножио је моју веру у Бога, у Свето Писмо, у свете Оце, у Свету Православну Цркву и, ако хоћете, веру у науку али не без теологије. Логосност и холистичност – ако стоје чак и у центру научног погледа на свет – откриће нове и необјашњиве просторе за сазнање.

Такође, рад на Шестодневу допунио је запажање о Светом Писму у смислу још шире перспективе. Проширила се метода рада са текстом и његовим тумачењем. Изменио се видокруг читања. Омиљени аутори постали су Преподобни Максим Исповедник и Свети Григорије Палама. У целини, како да кажем, прешао сам праг након кога се усуђујем да богословски размишљам о наведеним темама.

А. В.: Шта је то што више од свега омета савременог човека да допусти могућност истинитости библијске повести?

Отац Л.: Пре свега, опште неповерење у религију, настало још у совјетском добу. Од тада код многих постоји убеђење да су све религије настале у давнини од самих људи, слажу се међусобно, подједнако су примитивне и говоре о једном те истом. Бившем совјетском човеку тешко пада признање да у Библији имамо Откровење Божије, док, на пример, у Ведама немамо.

О томе да све религије о стварању света не говоре исто, једном ћу писати ако Господ да времена и снаге. Најважније је да одагнамо предубеђење о примитивности. За тако нешто неопходно је показати некакву општу композицију Шестоднева. Рецимо, старојеврејска реч јом, као и у руском језику дан (нпр. отац – сину: у дану када ћеш бити самосталан...) може значити не само светло доба дана, већ и временски размак неодређеног трајања. И ради једноставности предложићу да посматрамо значење ове речи као епохе. Дакле, свет је створен за шест међупросторних епоха. Редослед стварања је (исти) онакав каквим га представља савремена наука. Потом, у мојој књизи можете наћи много апологетског материјала који је довео до развијања способности убеђивања у односу на многе скептике, али не све.

На пример, некако после једног од мојих предавања у Кијеву к мени је пришао човек и, може се рећи, затражио коначна решења о постојању Божијем. Одмах сам предложио да наведе какав аргумент би хтео да чује: из области физике, астрономије, хемије, геологије, историје, археологије... Један минут је размислио и одговорио: Па, ја нисам добар из физике, астрономије још мање, хемије, геологије, историје такође. Окончао је свој одговор богохулним питањем: Зашто Он не наступи на телевизији? Оваква је тужна снага телевизијске кутије у срцима бивших совјетских људи. И како је тешко преоријентисати таква срца. Али, Богу је све могуће!

Овом светлом мишљу хтео бих да завршим наш интервју.

Превео са руског Горан Дабетић